Preti li Srbiji "grčki scenario"?

Ostavka guvernera Jelašića otvara mnoga pitanja i ne šalje dobru poruku ni građanima Srbije, a ni stranim investitorima. Ona je razlog za mnoge nelagode i pesimističe projekcije, pa nije čudo što javnost Srbije koja je najčešće podeljena, u povlačenju guvernera vidi u velikom procentu nešto loše. Ne pomažu ni smirivajući tonovi koje možemo čuti iz državnih institucija ili nekih "satelita" krupnog kapitala poput Privredne komore Srbije.

 Iako guverner navodi da se povlači iz privatnih razloga,sve je izvesnije da on odlazi zbog suštinskog neslaganja sa vođenjem ekonomske politike i namerama Vlade Srbije da devizne rezerve koristi kao depozit bankama koje bi ove koristile za odobravanje povoljnih kredita uglavnom tajkunskim kompanijama. Tajkuni i njihovi interesi su prioritet vlade Srbije. Naravno, da ovo vlada neće nikada priznati, ali praksa na tu stranu stvalja sve veći broj činjenica.

Prema podacima portala ekonomija.org ukupne devizne rezerve NBS-a su na kraju januara iznosile 14,8 milijardi dolara, od čega su neto rezerve, posle odbijanja potraživanja banaka od NBS-a, depozita države i obaveza prema MMF-u, iznosile 3,24 milijarde dolara. Potraživanja banaka u rezervama učestvuju sa 8,18 milijardi dolara, državni depoziti čine 1,18 milijardi, a obaveze prema MMF-u 1,59 milijardi dolara.

Osnovna funkcija deviznih rezervi je da obezbede spoljnu likvidnost i da služe kao najvažniji instrument monetarne politike, kojim će se sprečavati preterane fluktuacije kursa i šokovi na deviznom tržištu. Njihovo trošenje za pomoć privredi oslabilo bi, a možda i uništilo monetarnu nezavisnost Narodne banke i odbilo strane investitore, dok bi privuklo brojne špekulante i secikese. Kuda bi sve to moglo odvesti, teško je predvidljivo, no u dobrom pravcu sigurne ne.

Suštinsko neslaganje dolazi i otuda što vlada kreće u forsiranje tekuće potrošnje kako bi podigla domaću tražnju i da to namerava osigurati subvencionisanim potrošačkim kreditima, omogućavajući građanima da unapred troše. Potrošnja iznad zarađenog vodi u velike probleme, kako građane tako i državu. Jelašić se, od početka krize zalagao za smanjenje javne potrošnje što vladi, osim ako zanemarimo retoričke akrobacije, ne pada na pamet. Mlađan Dinkić, koji je tobož iznenađen Jelašićevom ostavkom već mesecima tvrdi kako smo izašli iz krize i da već u septembru treba podići plate u javnom sektoru i penzije koje se najvećim delom isplaćuju iz budžeta. Samo jedan procenat povećanja plata i penzija košta budžet 70 miliona evra na godišnjem nivou.

Guverner je, kad je potrošnja u pitanju, naglašavao da Srbija ima novac za infrastrukturne investicije i zalagao se za takve projekte jer iza toga ostaju putevi i druga infrastruktura, a dobro utiče i na privlačenje stranih investitora. Problem Srbije je u nedostatku planova za nove investicije, eksproprijaciji zemljišta i tenderima, pa se neoprostivo dugo kasni sa početkom realizacije projekti za koje postoji novac.Srbija ima problem znanja pa to dodatno snižava i tako nisku efikasnost. Politički i ekonomski populizam vodećih srpskih političara doveo je do toga da su prihodi od privatizacije i to više od 50 odsto tih prihoda završavali u budžetu, a onda umesto u investicije, odlazila u javnu potrošnju.

Privatizacioni prihodi se nemilosrdno jedu, i nije čudo što sada imamo problema ne samo sa putnom i železničkom infrastrukturom, nego nam je bukvalno pred padom i jedini most koji spaja bliski istok sa Evropom. Ako svemu dodamo  sveprisutnu korupciju koja jede ogromna sredstva i organizovani kriminal uporediv sa zemljama južne Amerike, te političke probleme koji će još dugo opterećivati zemlju i sputavati normalan razvoj, stvarnost deluje više nego sumorno.

Sve u svemu, ukupne okolnosti i pravac kojim se Srbija kreće ne slute na dobro. Na guvernerovom primeru je vidljivo da su se susreli interesi krupnog kapitala i vlade, odnosno političke klase i da će ta simbioza proizvesti daljnje nevolje građanima Srbije. Tajkuni imaju interes da budu još bogatiji i da krizu prebrode državnim parama a vlast da populizmom i trošenjem budućnosti obezbedi još koji mandat. Kad ovi trendovi krenu mimo racionalne kontrole, a monetarna nezavisnos NB to jeste, grčki scenario nije neostvariv. A ne treba zaboraviti da je Grčka zemlja sa političkim prednostima i ekonomskim resursima značajno većim nego što su oni kojima raspolaže Srbija. I da bi se mi iz onoga što nas može zadesiti izvukli mnogo teže nego što će to uraditi Grčka...