Rešenje za Grčku

Evropa se ovih dana upinje da pronađe način da Grčku vrati sa ivice bankrota, a da pritom ne prekrši pravila zacrtana tokom stvaranja evrozone. Nemci, od kojih se očekuje da otplate najveći deo grčkog duga, ljutito se pitaju zašto neki Hans, koji je celog života dirinčio kao mrav, sad mora da otplati dug cvrčka Jorgosa, koji je za to vreme leškario na plaži, a jedini napor je ulagao u falsifikovanje godišnjih izveštaja da prikrije stvarno stanje svog budžeta.

Postoji jednostavno, elegantno i praktično rešenje, koje doduše zahteva malo političke hrabrosti, ali bi moglo da se, ukoliko zaživi, primeni na ostatak evrozone, a možda i globalno. Evo ga:

Grci, naime, vole da kažu da je njihova zemlja kolevka demokratije, i to je nesumnjivo tačno, ali obično zaboravljaju da pomenu da je antička Grčka u Evropu uvela još nešto: robovlasnički sistem. Čak bi se moglo reći da bez robova ne bi bilo ni demokratije ni filozofije, jer bi Perikle, Platon i Sokrat, umesto u dubokom razmišljanju, proveli život dirinčeći na mršavom komadu zemlje ili pokušavajući da upecaju nešto za ručak, pa potomstvu ne bi ostavili ništa osim kržljavih vinograda i bušnih barki. Sistem je odlično funkcionisao stotinama godina, ugrađen je kasnije i u ranu američku demokratiju, i napušten je, iz ne sasvim jasnih razloga, tek nedavno, krajem devetnaestog veka. Možda je vreme da se vratimo tradiciji, a Grci, koji su ga izmislili, zaslužuju da budu prvi koji će ga oživeti.

Robovi su nekada regrutovani iz redova poraženih neprijatelja, ali Grčka danas ni sa kim ne ratuje, pa se postavlja pitanje gde naći moderno roblje. I ponovo, odgovor je jednostavan: potencijalnoi robovi su već tamo, zovu se ilegalni useljenici, i samo ih treba pohvatati i dati im da rade.

Pre nego što se u vama aktivira humanitarna savest, razmislite o sledećem: računa se da u Grčkoj trenutno ima preko milion ilegalnih radnika, mahom iz Albanije, ali i iz bivše Jugoslavije. Oni su bedno plaćeni (ako uopšte), žive u stalnom strahu od policije i proterivanja, i ne treba  sumnjati da bi mnogi među njima dobrovoljno zamenili status ilegalca za status legalnog roba. Oni sa višim obrazovanjem (a ima ih poprilično) konačno bi mogli da dobiju posao u struci, kao učitelji, medicinsko osoblje, administrativci, o čemu u sadšnjem sistemu mogu samo da sanjaju. Većina bi, pak, nastavila da radi ono što su radili do sada, kao građevinci, berači voća, kućna posluga. Posle pet godina, ako su vredno radili i uz preporuku vlasnika, mogli bi da steknu status slobodnjaka.

Koristi od ponovnog uvođenja robovlasničkog sistema su višestruke:

- Odmah bi se drastično smanjila javna potrošnja, jer bi jeftina radna snaga zamenila skupo plaćene činovnike, učitelje, i radnike državnih preduzeća.

- Rešio bi se problem ilegalnih useljenika.

- Povećali bi se prihodi od turizma: ko bi odoleo paket aranžmanu koji uključuje i jednog ili više robova (ili robinja) koji bi vam nosili stvari do plaže, čuvali vam decu dok bančite po tavernama, ili vas animirali u trenucima dosade.

Jedino bi se morao premostiti problem izvesnih medjunarodnih konvencija koje zabranjuju ropstvo, ali to bi se dalo rešiti uvođenjem odgovarajućeg eufemizma (npr. upućivanje na društveno-koristan rad kao kazna za neprijavljen boravak).

Ukoliko se sistem pokaže kao dobar, treba očekivati da ga usvoje i druge evropske zemlje koje imaju slične probleme. I konačno, ovaj predlog je sasvim u skladu sa grčkom (i evropskom) milenijumskom kulturom i tradicijom.

Ovo je moj prvi blog, pa ako me se u Nobelovom komitetu sete, dobro, ako ne...