ZLATNI KOKER, ARKA, CHIARA

Prošle godine, avgust mesec, hoću da pređem Bulevar na tz nedozvoljenom mestu, van pešačkog prelaza, jer vidim kako sa travnjaka na kolovoz bezbrižno, zaneto i blentavo, istrčava zlatni Koker Španijel. Zovem ga, vičem, uspeo je da pređe tri trake i našao se na tramvajskim šinama koje dele Bulevar. Spremam se da odem do njega i da ga pokupim ali on nastavlja svoj put zanesen, ko zna gde su mu misli odlutale. Vidim, čujem udarac, njegov skik, očešala ga jedna Škoda i nastavila dalje. Na Bulevaru haos! Svi jure kao da im kuća nedajbože gori, kao da im od brzine život zavisi! Vidim ga kako ustaje, otresa se, dobro je, živ je! Kročim na kolovoz ali manijaci zuje oko mene, nema šanse da pređem do njega. Vičem mu: ostani tu, čekaj, sedi, već se izbezumljujem! Ne gledajući ni levo ni desno već negde gde samo on vidi to što vidi, nastavlja da ide po kolovozu. Tras! Ogroman džip zatamnjenih stakala ga odbacuje  uz stravičan zvuk, desetak metara i ne smanjujući brzinu gubi se u daljini. Kraj!

Na Bulevaru semafor zaustavio saobraćaj, potrčim, leži mrtav, iz ustiju već počela da curi krv. Sagnem se i podignem ga u naručje, pređem ulicu i položim ga nežno na travu. Da nije bilo tankog mlaza krvi, izgledao bi kao da je zaspao. Čučnem i mazeći mu lepu glavu, zaplačem. Onda popizdim i onako plačući i čučeći počnem da psujem i bogoradam! Jebem vas idioti, imecili odvratni, vama ni ljudski život ništa ne znači, crkli....dabogda se zakucao i glavu slomio pederčino zadrigla....Dugo nisam mogao da se odvojim od njega. Vlasnika, vlasnice, ni traga. Odlunjao zabivši nos u zemlju, cunjao i pravo u smrt!

Onda neminovnost: Arka! moja, naša Arka, ista kao on, zlatna Koker Španijelka, „Engleska Lady“ kako je zvala moja žena. Umrla je od raka 6.septembra 2000-te godine, kao da je sad bilo! Imala je dve godine kada je drugarica mog sina dovela u našu kuću, na dan, dva, samo da joj nađem udomljenje. Ostala je kod nas sve do smrti. Vratim se kući, na fotelji sklupčano zlatnobraon stvorenje, gleda me pravo u oči upitnim, zabrinutim, nesigurnim pogledom. „Vidi kako je slatka, da je uzmemo...“, u glas žena i sin? Ja malo popio pre toga, počnem da serem kao: „Pre svega morate da znate da je pas u kući obaveza, ’ajde za klopu ali neko mora da ga izvodi i šeta bar dva puta dnevno a ja...“ „Nju“, kaže moja žena. „Šta nju?“ „Pa ona je devojčica, rekla sam ti “, smeši se moja žena a sin seo na fotelju i mazi je po glavici. Ona i dalje pravo u oči! „Dobro“, kao prelomim ja a već se zaljubljujem u „nju“. Trepne ona svojim kokerskim okicama, sve razumela ali i dalje nesigurna.Čika Mikele, javlja se Hana drugarica koja je dovela, ona se baš napatila, prvo su se razveli....pa onda je bila....ovi poslednji su je držali vezanu na terasi“, reč joj reč sustiže, brza, šuška...

Dugo, bogami skoro mesec dana, nije mogla da poveruje da je našla dom, jedva da je nešto i jela a kretanje je svela na minimum. I stalno me pratila pogledom. Onda je jednom izvedem, poneo produžni ali shvatim ne treba, ide mi uz nogu, podigla glavu, vrti onim kratežom od repića i gleda me zahvalno i zaljubljeno. Meni suze na oči! Nikada je nisam vodio na produžnom, čemu, bila je pametnica i odlično smo se razumeli. Znali smo da izluđujemo zaludne penzionere koje su žene izbacile iz kuće da im ne smetaju, padali su u nesvest kada joj npr kažem: „Arka idemo desno“ i ona krene desno bez trenutka kolebanja. Ono Engleska Lady moje žene, je bila nepatvorena istina. Ponašanje, kao da je Kraljica Elizabeta učila etikeciji! Imala je samo jednu manu, bila je preko svake mere alava. Koliko puta sam, a pazio i stražario pogledom, morao da joj čupam iz usta komad bačene smrdljive ribe, koricu tvrdog hleba koju su uplašene vrane ispustile, bilo šta što joj je izgledalo jestivo. Ma, to i nije neka mana, plašio sam se da se ne otruje. A bilo je toga, mislim trovanja kuca, u mom kraju!

U to doba u krugu od kilometar a sve zgrada do zgrade, osim avlijanera, samo smo naša drugarica i mi imali psa (ružno mi zvuči, bolje prijatelja) i to još „U STANU!“ Imao je i jedan komšija, ulaz do našeg, Maksa (takođe zlatnog) Kokera, koga su otrovali „ljubitelji higijene“, prvi susjedi! Ali manimo se higijeničara i njihovih cipela koje ostavljahu pred vratima na otiraču. Arku sam vodio sa sobom ma gde krenuo, u samoposlugu, na pijacu, u šetnju, na pecanje...e to nije baš volela. Ustvari nije volela vrućinu za razliku od mene, vukla se bezvoljno, nalazeći i najmanju tračicu senke/hladovine. Sve nas je naravno volela na drugačiji način ali volela nas je isto kao mi nju. Moju ženu je obožavala, čim bi ova sela, odmah bi joj se uvaljivala u krilo i prosto prela od zadovoljstva. Moj sin i ona su imali neki svoj odnos, igrali su se zajedno, mazili, prvih dana njenog boravka u našoj kući, njegovu sobu je izabrala kao svoj kutak, svoje sklonište. Tako je i završila, pred smrt se zavukla kod njega i zatvorila krug.

Što se tiče druženja, bila je izbirljiva, kako sa psima tako i sa ljudima. Ovo sa psima mi je bilo kao da ponovo gledam Diznijeve Mazu i Lunju. Mogao je da nam u susret ide najlepši Koker, šampion sveta, čudo od psa, Arka ne bi okrenula glavu! Dočim, kada bi naleteli na nekog ranama izbrazdanog i razbarušenog džukca, obloženog u dijapazonu od čičaka do krpelja i buva, e to je bilo za stati i gledati. Ljude je osećala na dva kilometra! Neki su mogli da joj se umiljavaju dok ih snaga ne izda ali ona ič! Retki su bili oni kojima je sama prilazila i po pravilu i meni su odgovarali.

Krajem osamdesetih doseliše se u naš ulaz nove komšije. Otac, majka, dve ćerke i sin. Deca, lepi k’o lutke, ljubazni, veseli, cvrkuću. Otac visok preko dva metra, Durmitorac, više vitak nego mršav, kratko podšišana kosa, uredno vojnički podkresani brkovi, Major u Gardijskoj brigadi ali nekakav snishodljiv stav pri susretima. Činilo mi se da želi da bude manji od makovog zrna. Prefriganci iz Kućnog saveta uvališe mu da skuplja pare za čistačicu. Kad začujem tiho grebuckanje po vratima, nikad nije zvonio, znam da je on. Izvinite komšija, previja se u struku da bi bio što niži i neprimetniji, došao sam da... Bilo mi ga je žao i to kažem ženi. Ma šta ima da ga žališ (nepogrešiva ženska intuicija!) kaže ona, što se ne isprsi vidi koliki je...i ko zna šta ti takav misli! Njegova žena je bila običan „blečak“, izraz mog kuma Sarajlije. Jednom sam ostao zatečen kada je uperivši prst u mene, rođacima rekla: On je slikar! Osetio sam se kao da sam u najmanju ruku Kljunar australijski! Drug Major je za Arku uvek nalazio neku prikladnu rečenicu tipa: Lijepo pašče...viđi kako pametno gleda...umije li stojat na zadnje noge...! Pokušao je nekoliko puta čučnuvši da je pomazi ali Arka bi se potmulo režeći povukla iza mene. Počeše ratovi, poče i potraja bombardovanje Vukovara  i mi na TV Dnevniku...koga, njega! U maskirnoj uniformi, petokraka na titovki, dernja se na inostranog Crvenokrstaša: Ovo je moja zemlja, nećeš ti mene naređivat što ću činjet... i sve tako. Ne možemo da prepoznamo onog tihogrebućeg po vratima!  Porodični standard počeo naglo da im skače. Žena na pijacu u jednoj bundi, do samoposluge u drugoj, kad krene da se prošeta, treća bunda, broj im se ne zna! A super kvalitet, ništa imitacija.

Ja sa Gradimirom na pecanje, Obedska bara u planu, poranili oko trojke, prije zore i bijela dana, idemo Draganinim Renoom četvorkom. Stavljamo mi pribor u kola kad kamiončina tik do nas i neki luksuzni auto, Volvo, BMV, ne sećam se. Iz njih izlazi drug, sada već Pukovnik i obraća se vojnicima koji su poiskakali iz kamiona: Pažljivo iznosite slike i namještaj, osjetljivo je to, nemoj da bi što ogrebali... Nas dvojica u Reno i fiju, nisam mogao da ga gledam! Dolazio je kući s vremena na vreme da se zapere i promeni veš. Ceo ulaz mu se klanjao i sklanjao s puta. Povedem Arku u zajedničku šetnju i pošto je lift bio pokvaren krenemo stepeništem. Arka mi briše za sprat kad čujem psovku i Arkin skik! Jebem ti džukele, što ne drže kozu ili ovcu pa da imaju neke vajde. Drug Pukovnik him self! Stižem i pitam ga zašto je šutira? A to je ono tvoje pašče, nijesam ga prepozna’, i da ti pošteno velim, krv se lije za slobodu a ti  svoje prkno pomjeraš samo trčeći za tim paščetom. Đe ti je osjećaj patriotizma, pušku u ruke i brani otadžbinu. Video sam kako je ti braniš, odgovorim mu prolazeći, pa nešto ne bih da je branim s tobom. Što, nastavi on, ja sam ti tamo đe je najžešće, zuji mi povazdan oko ušiju ka’ rojevi pčela...

Ubrzo se odselio, čuo sam na Dedinje a kasnije su ga sklonili u Podgoricu gde je dobio Generalski čin. Kada je krenula jurnjava za njim e da bi ga isporučili Hagu, zaricao se: Neće me se živog dočepat, radije ću sam sebe presudit! Znao sam sada i ja, ne samo moja žena, da neće. Nije zaslužio i previše sam mu vremena posvetio ali me sinoć Bojan podsetio na njega komentarišući na mom blogu KOMŠIJA, pa mu rekoh da ću ga ubaciti ovde, kad ga već nisam uvrstio u blog.

Arka je volela našu kumu, našu drugaricu Gordanu, moju sestru Kaću i sestričnu Bojanu, kumića Sašu. Da, volela je i Hanu koja je i dovela kod nas ali je istovremeno i malo zazirala kada bi ova došla, kao, neće valjda opet da me negde vodi?! A naprosto je obožavala dečake, drugare mog sina. I oni nju, pravili su joj Natalnu kartu, dnevni, mesečni i godišnji horoskop...ludilo. Vodali su je sa sobom, otimali je jedan od drugoga, mazili je, hranili svakakvim glupostima koje pas ne sme da jede, grisinima, kolačima, keksom, čipsom... Mene je ono kako bi se to reklo i volela i poštovala, nešto kao vođu, gazdu...ne to je ipak bilo više od toga, znala je da mi zaspe i u krilu dok je vrhovima prstiju češkam oko ušiju ili ispod vrata. Imala je u mene beskrajno poverenje.

Dobro se sećam, idemo ona i ja, trčkara ispred mene metar, metar i po i svaki čas se okreće da vidi da li sam tu, ja zevam okolo kad u magnovenju vidim a tada su bili u modi, jednog ogromnog, puca od zategnutih mišića, Pit Bul Terijera koji razjapljenih čeljusti samo što joj ne odgrize glavu! Reagujem munjevito, punim volejom opalim Pita u stomak i odbacim ga dva metra od nje. Š’a ga udaraš pička ti materina, drekne dripac, vrat mu debeo k’o stablo osrednjeg Hrasta, zlatna lančina sa krstom od bar pola kile šeta mu po nabildovanim grudima, o’š da ja tebe... Ja pravo na njega, Arka se sakrila iza mojih leđa: Slušaj bre idiote, sjebaću ja tebe, nije džukac kriv što si mu ti gazda, glavu ću da ti otkinem, zgaziću te k’o govno... načisto sam popizdeo. Ko zna kako sam izgledao i na šta sam ličio, dripac se vidljivo usrao, prišao Bulu, privezao ga i zbrisao psujući, sada već iz pristojne daljine.

Okrenuo sam se, Arka me gledala verovali vi meni ili ne, sa zahvalnošću u svojim obešenim očima. Čučnuo sam i poljubio je a ona me liznula po obrazu. I inače kada joj neka osoba ili situacija nije prijala, privijala bi se uz mene, dizala glavu i kao da mi je govorila: oslobodi me ovoga molim te.

2000-te godine sam završavao slike velikih dimenzija za zakazanu izložbu u Podgorici i nisam se mnogo bavio ni Arkom ali ni ostalima. Jednom kada sam pravio pauzu i pio kafu sa ženom, Arka joj je bila u krilu, ona me pitala: Jesi li video ovo? Okrenula je Arku na leđa i oboje smo videli veliko zadebljanje na njenom stomaku. Odmah sam je uzeo u naručje i onako umazan bojama, odneo kod veterinara. Čovek je pogledao: Tumor i to veliki. Zakazali smo operaciju za tri dana. Dok je operacija trajala, bio sam napolju i pušio jednu za drugom. Posle nekih dva sata, veterinar je izašao i rekao mi da je izvadio sve što je mogao i da će poslati isečak na analizu, mada...klimao je glavom. Uzeo sam Arku svu u zavojima i gazama i krenuo kući. Ljubio sam je i tepao joj. Posle dva dana javio mi se telefonom: Na žalost, tumor je maligni i zahvatio je verovatno mnogo više nego što sam ja mogao da vidim i očistim.

Jedva sam uspeo da progovorim: I koliko će...? Dva, tri meseca, možda i više...

ne znam, ona je osim tumora zdrava. Vodio, nosio sam je na previjanje ali rane nisu zarastale, meso je trulilo. Međutim naša ljubimica je imala apetit kao i uvek, trčkarala je i začikavala nas. Posle Podgorice, preneo sam slike u Kotor i u julu otvorio ranije dogovorenu izložbu. Arka je ostala s našim sinom. U Beograd smo se vratili početkom avgusta. Arki je bilo loše, jedva se vukla, otvorene rane i pored čišćenja i previjanja, sin je uredno vodio, počele su da zaudaraju, izgubila je apetit i vreme je uglavnom provodila sćućurena u najtamnijem ćošku sobe našeg sina. Umirala nam je pred očima, bilo je strašno gledati njenu agoniju.

Pročitao sam ovo što sam napisao sinu i on mi je rekao: Sećaš li se kako nas je pogledom prosto molila da joj skratimo muke! Kako da se ne sećam. Kada više nije ustajala iz ćoška, prestala je da jede i pije, iz nje je cureo gnoj, doneli smo odluku da je ja odnesem na Veterinarski da je „uspavaju“. Tri dana sam se samomučio, nisam imao snage za taj poduhvat, srce mi se cepalo! Četvrtog dana sam je uvio u ćebe, izašao na ulicu i prvim taksijem čiji je vlasnik pristao da nas poveze, otišao na Veterinarski. Poljubio sam je pre nego što joj je tehničar dao inekciju, liznula me i pogledala mirno i sabrano kao da mi zahvaljuje. Poljubio sam je i pomazio i kada je „zaspala“, ležala je opuštena kao da spava dubokim snom i...da li je istina ili je to moj rastuženi mozak iskonstruisao, nije više zaudarala! Skinuo sam joj s vrata niklovanu ogrlicu koju je volela da nosi, pogledao je još jednom i izašao. Celim putem do kuće suze su mi klizile niz obraze. Često je pominjemo, pričamo o njoj, prisećamo se njenih „nestašluka“, tvrdoglavosti kada nešto ni po koju cenu nije htela da uradi....i iako je skoro 10 godina prošlo od njene smrti, Arka je i dalje prisutna, živi u nama.

Kuća nam je odjednom postala prazna, tiha i sumorna. Onda je moja žena rekla: Ja moram da imam kucu, ne mogu više ovako! Nisam još prežalio Arku, rekao sam. Nikada i nećeš, nisam ni ja, pitaj M. (našeg sina) kako je njemu. Neću Kokera, neću da me podseća na nju...Arka je bila jedna! Dogovorila se preko naše drugarice Ljilje sa nekim ljudima koji su parili svoju Maltezerku, da joj sačuvaju jednu ženkicu.

 Pošto hronično kuburimo s lovom, dogovor je bio, oni nama kucu a mi njima moju sliku po izboru. I 24.jula 2001 godine, Ljilja dovodi ženu i čoveka koji u naručju nosi malu belu pufnicu koja radoznalim crnim okicama snima situaciju.

Izvodimo ih na terasu, posluženje, čovek se prihvatio čaše, žena kaže: U početku će tugovati za nama ali će se vremenom navići, ne brinite to je uobičajeno. Pufnica, pahuljica već trčkara terasom, njuška, ispituje, dolazi do nas i počinje da vuče, cima pertle mojih Starki. Zaljubljujem se bez predumišljaja u nju. Moja žena je gleda s obožavanjem. Čoveku legla prepečenica koju sam doneo iz nekog manastira, samo doliva, njegova žena priča, ne slušam je, pojma nemam o čemu, iznosim tri slike i ona, jeb’o te, kao da je kustos u MOMI, bira najbolju, tek se vratila s velike izložbe, a kao medicinska sestra! Nije mi žao, samo: idite već jednom ako boga znate! I ona, pahuljica isto to želi, osećam, vidim, pokazuje, ne ferma ih uopšte. Jedva nekako odoše, na vratima ponovo: tugovaće malo...

Ma šta mi napriča! I mi i ona, moja žena joj je odmah dala ime: Chiara, ostadosmo sami na radost i opće veselje svih ponaosob! Svi đuture nismo mogli da dočekamo da odu. Tugovanje!, idite molim vas, prazna slama. Malo kao sneg belo stvorenjce sa tri crne tačkice, oči i njuškica, živahno, veselo, razdragano, odmah ukapiralo: sve ovo je moje! Terasa velika, prostrana, 14 x 7 metara, za nju malecku prostor ihahaj. Uspem da je ulovim, stisnem je uz grudi i poljubim u glavicu: pa ona miriše kao beba, kažem ženi. Odmah smo se fotografisali s njom, jednu fotku nosim i danas u novčaniku, nije bila veća od dva moja dlana, Naš sin je stavio u džep od duksa, skoro mi je poklonio tu fotografiju, viri joj samo glavica i dve malene šapice. Mangup je i lukavica, pametna da ne poveruješ, moraš dobro da paziš na reči koje ćeš izreći, uz nju sam najbolje ukapirao ono: Ispeci pa reci!  A kad te ufiksira pogledom, ne znaš kud ćeš sa sobom. Kada joj nešto treba...nestane vode u čančetu, klopa, hoće na terasu da piški ili već šta ne, traži, zahteva, za svaku potrebu drugačije. Spava između žene i mene, upočetku sam se bojao da je ne zgnječim ali ne, ona sačeka da se namestimo, izokrećemo, isprevrćemo i onda se uglavi. A voli da spava, da dremucka kad god joj se ukaže prilika, i to na mom ili ženinom jastuku.

Čim sednem za komp eto nje, ako je zanet ne primetim, čujem tiho: mmmmm...

Podignem je i smestim u krilo. Levu ruku ne koristim pri pisanju, na nju položi glavu, kucam samo desnom, ume i da zaspe. Evo to se upravo sad dešava. Pokušala je to i sa mojom ženom: Mnogo te je Mikele razmazio, vidiš da radim ozbiljne stvari, moram da budem koncentrisana, posle ćemo se maziti... Razumela, prihvatila, šta se može! Sina bez prekida začikava i tera da se igraju već tradicionalnih igara, npr, on joj šutira tenisku lopticu a ona nikad ne omane, brani kao Peter Čeh ili Van Der Sar! Onda razvlače neku staru čarapu, čvrsto je zagrize a sin je držeći drugi kraj, vrti po parketu. Uživancija! Laje, ljuti se kad ustane da negde ode pa makar da popije vodu. Hrabra je i srčana, bez straha prilazi grdosijama od pasa, Dogama, Šarplanincima, Njufaundlenderima....i ženi i meni je ostalo žao što nismo imali pri sebi fotoaparat kad smo jednom naleteli na magarca koji je pasao. Chiara mu je prišla onim, kako ga ja zovem, manekenskim hodom, približila njuškicu njegovoj njuški, omirisali se, pozdravili, on ostao da pase a ona veselo napred.

Vratimo se iz šetnje, ona pravo na krevet, vidim nešto malo, sitno, crnkasto ali mnogobrojno skakuće i zavlači se u njenu belu dlaku! U početku desetak a za nekoliko dana milion buva! Pitam veterinarku, tu mi blizu, koje sredstvo da upotrebim...Nikakvo sredstvo, izričito sam protiv hemije, oštetićete joj kožu, uzmite pincetu i ubijajte buve, to vam je i zanimacija i istrebićete ih a njoj nećete nauditi. Prihvatim se ja pincete, počnem od glave, ušiju, vrata pa preko leđa ka repu i pozadini. Buvoubica! Spljeskam dvesta, trista a njih još više, jebi ga, gnjide i ne vidiš a kamo li da ih odstraniš. Onda nam neko savetuje da kupimo Front Line. Skupo ali efikasno, posle nekoliko dana je očetkamo i okupamo, kao nova!

Za razliku od Arke, Chiara je ekstroverna, voli da se druži i mazi i sa nepoznatima...ustvari neće ni ona sa svakim, nepogrešivo nanjuši prave osobe.

A onda legne na leđa izloži svoj ružičasti bebeći stomačić i kao da kaže: Šta čekaš, mazi me. A da vam je da čujete njeno dobermansko lajanje kad u hodniku oseti neko muvanje! Odmah znam da je neko nepoznat i ne mnogo prijatan, Jehovini svedoci, prosjaci, trgovci tricama i usisivačima, bili jednom i Mormoni....Postalo je uobičajeno da prijatelji kada se sretnemo u gradu ili razgovaramo telefonom, pozdravljajući se s nama obavezno kažu: I pozdravite i pomazite Chiaru. Chiara je naša radost, naša maza, naš prijatelj, naš lek protiv depresije i ponekadnog beznađa...