Podne

A la sinqo de la tarde... „Plač za Injacijom Sančez Mehijasom“ Garsije Lorke

počinje ovim stihom, „U pet po PODNE...“ Poema, poemčina, najviše je volim od sveg Lorkinog pisanja, voljenja zelenog, pogašenih fenjera i upaljenih svitaca. Jes’ da je u pet po PODNE ali se PODNE ipak pominje. PODNE, „Dvanaest je uri anđele moj....“. Sijesta, kunjaju u hladovini i ljudi i stoka. Otrcana, izlizana slika: Meksikanac u pončou, ogroman sombrero pokriva ga skoro celog, leđima naslonjen na beo zid, u senci, skupljena kolena... Gari Kuper! „Tačno u PODNE!“ I preslatka Grejs. Žuta suva prašinčina, pusta jedina ulica, matorac ali prva liga, Gari u crno odeven, bela košulja, srebrna zvezda na levoj strani, iza zatvorenih vrata saluna i ostalih prozora, nevidljivi iščekivači konačnog obračuna. Završava posao, seda sa Grejs u dvokolice i ćao susjedi, snađite se bez mene ubuduće.

PODNE, na velikim oblucima plaže može se skuvati ručak (namjerno izbjegavam stereotip jaja), temperatura 51 stepen Celzijusa. Kamenje isijava ka visoka peć. Morača, zelena, uska, ljetnja, negdje oko 5 do 8 stepeni. Sjedim u sijenci koju pravi viseći most. Maca je pored mene. Pokušala je da leži, prostrla peškir, ali je kamenje sprečava u naumu. Maca je došla iz Beograda da provede dio raspusta kod rođaka. Smuvala nas je njena sestra od strica, moja školska drugarica. Ja tek maturirao, ona drugi razred gimnazije, Pete beogradske. Digresija. Stojim u redu buduće studentarije, brucoša, treba da se upišem na Pravni fakultet i slušam glas iza šaltera: Koja gimnazija? Ređaju se Osma, Četrnaesta, Deveta, Peta, Prva... dođe red na mene, ja kažem: Prva i jedina titogradska. Žena prvo zbunjena a onda prasne u smijeh. Vraćam se na plažu. Maca i ja jedini na plaži, svi čekaju četiri ili pet, kad mine vrućina. Jedino Žaro i Hajduković, golman Budućnosti, skaču redom sa Pizdulje, Mlina, Momiškog, Podgoričkog... Hajduković se penje na Pećine, visoke su brat bratu petnaest metara. Žaro ne želi da zaostane. Morača ispod duboka do grudi. Hajduković skače lastu, vješto prsima klizne po površini, svaka čast! Žaro skače zgrčku, pada u vodu k’a ćuf! Nema ga! Ustajem i trčim ka Morači, Hajduković je ispred mene, deremo se, lomimo noge po bubuljima dna, Žaro razbijene glave izranja ispod Momiškog! Vraćam se Maci, zadihan, krvavih stopala. Privija se uz mene, drhti, poljubi me, kaže.

PODNE, sedam na betonsku klupu keja, montiram šestometarac, Vlada sa splava: Jesi poludeo, istopićeš se bre na tom suncu! Donesi mi produženi s mlekom, odgovaram, vidiš da imam kapu. Jebi ga, budalama i bog pomaže, kenja Vlada dok stavlja šolju ispod aparatne pipe. ’Oćeš sa toplim ili hladnim mlekom, dere se jer prolazi ogroman šlep blizanački spojen sa malim remorkerom koji grmi i zaglušuje. Zabacujem štap da proverim dubinu a Vlada: Dođi po kafu, umro bih od sunčanice da samo nos promolim. Donesem produženi, stavim ga sa desne strane, siđem dole, bućnem se u Savu, povratak, zapalim, srknem jedan pa drugi put: Odlična je majstore. Kej Sahara sa jedne i sa druge strane. Sedim i uživam! „Nad ostrvom punim čempresa i bora, Mlado krupno sunce prži puno plama;“ nikada nisam preferirao Dučića ali ovo mu je dobro i pesma se zove PODNE. Za tri koplja bolje od: „Nedeljom po PODNE, duša je fascinantan fašist“, Dragana jovanovića Danilova. Eh Puriša, Puriša, skojevac, partijac, kao, enfant terrible srpskog filma. Purišino PODNE, ipak bilo pomak, ispipavanje, nedovoljno ali probao čovek da vidi dokle se može. Mak je genije, bio u Berlinu i saznao da će da sarezuju u parčiće kolosa Lenjina, ko soliter jebo te! Telefon u šake: Cvele doitaj amo š’o brže možeš! Ko nije gledao Gorila se kupa u PODNE, odma’ na zadatak, na gledanje, dabome!

Kako, zašto...odjednom su mi došle, došunjale se Tre Sorelle koje gledam dok Fićo i ja ribamo u sred bokokotorskog zaliva. Okrenut ka meni, Fićo ih ne vidi, on gleda u Svetog Stasija (Radmila mi je davno razjasnila da je to u stvari Sveti Eustahije a narod k’o narod, skraćuje, prilagođava). Tre Sorele Ljubinke Jovanović – Mihajlović ne volim, nagrdila ih je, nema tu ni duha ni slikarstva. Naslikala je negde u isto vreme i triptih PODNE, kao poigrala se sa istom kapijom na tri načina. Ni to nije bog zna šta. Oduvek sam mislio da se šlepuje uz Batu a i on mi nije prirastao za srce, Akademik SANU, nekoliko slika iz celog njegovog opusa mi se dopada, ostalo je smuti pa prospi. Mea culpa. Jerolim Miše je 1928 godine naslikao PODNE u Supetru, štampali je kasnije kao poštansku marku ( nisam 100% siguran). Igor Zidić o Jerolimovom slikarstvu piše: „Temelji se na suprotstavljanju nekoliko kontradiktornih tvorbi: racionalna i emotivna, strukturalna i deskriptivna, apolonijska i dionizijska...“ Morao čovek od nečega da živi, da zaradi za tz koricu kruha, mislim na Zidića. E sada slikar, narečeni objašnjavač i cijelom svijetu otkrivač dubokih misterija, štovani kolega Vladimir Dunjić: „Pesnik i slikar su kao PODNE i njegova senka: nedovršeni i nesavršeni, jedan bez drugoga.........slikar otkriva svetlost a pesnik tamu Sveta.“ Presvisnuo bih i na onom svetu da ovo nisam pročitao! Čekaj, stani bre kolega, a Goja? Mani me pesnika, baci pogled na Black Paintings, Disasters of War, Caprichos...nemoj da ti dalje ređam. To je tama Sveta! Možeš ti Goju eufemistički da nazoveš pesnikom slikarstva ali to nije to. Nije mu trebao nikakav pesnik kao senka da bi prikazao, naslikao, izbakropisao i akvatintovao mrkli Svetski mrak, mrakaču, dapače! Povezivanje slikara, pesnika, kompozitora je za mene ljigav i nesvrsishodan pokušaj da se mistifikuje sopstveni rad. Ne moraš tradicionalne babe i žabe, uporedi ili još bolje poveži pekara i obućara. Šta je pekar, PODNE a obućar njegova senka ili obratno? Slikaj brate kolega, mani se poetisanja.

A u Vjesniku od ponedjeljka, 21. kolovoza 2000 godine, oglas: U kinima „Apolo“,

„Broadway 3 Tkalča“ i „Zagreb“ počinje prikazivanje filma Šangajsko PODNE.

Pišem samo o letnjem PODNE-tu, za mene drugo ne postoji!

PODNE, 15. jul 2000 godine, Kotor, pokačili slike u Galeriji Stari Grad, uveče u osam je otvaranje i idemo na kafu, tu odma’ iza Kule od Sata. Poručimo kad iza leđa: Đe si Mikele, koje su te vode donijele poslije toliko godina... Moj drugar iz gimnazijskih dana sa još jednim. Ižljubmo se u oba obraza i pitamo za junačko zdravlje, sjedite, što ćete popit? Priča priču stiže, naviru, kako se ono veli, sjećanja. Pozovem ih obojicu na otvaranje, bilo bi mi drago em milo da dođete... Onaj drugi, šurak ovog mog, stuštio obrve i tek tad progovori: Od toga jesi li Crnogorac ili si Srbijanac, zavisi ’oću li ti doć na otvaranje! Shvatim idiot ali da ne kvarim PODNE i sve što je bilo lepo pride, kažem mu: Ja sam slikar, umjetnik i kao takav te pozivam na izložbu. Ne, ne, uporan je bizgov, odgovori ti mene... Moj drugar, neprijatno mu do bulje: Ma doći ćemo, jedva čekam... Onaj ćoškasti i dalje: Reči ti mene u oči...

Slušaj, kažem, da sam Bušman ili Korejanac, Nigerijac, zabole me ’oćeš li mi TI

doć na otvaranje. Ustade i ode. Mislim: Ko ga bre jebe idiotnacionalistu ali mi se posra na PODNE! Drugar mi se izvinjavao, što bre pa nisi ti... ’ajde da nastavimo đe smo stali, ’oćemo po još jedno? Nije došao i bilo mi je mindać, što bi rekla moja žena. Ali ne zaboravljam kako mi je zajebao PODNE!

Na www.forum.hr se svojevremeno razvila diskusija na temu:“Da li je PODNE

12 P.M. ili 12 A.M.,? Osoba pod nick-om parabola napisala: „ja vidila da se koristi

bez obzira na značenje: 12 P.M. = PODNE, 12 A.M. = ponoć.“ Kako god forumali meni je PODNE = letnje PODNE. Popeću se sva je prilika i sebi i svojim eventualnim čitaocima sa Letom, o PODNE-tu da i ne govorim, na vrh vrhcati glave. Svestan sam da će me prvo atakovati jesenari, pa zimari a najgori će biti prolećari! Kakva je kazna predviđena za... „Rastrgnuće ga pet konja!“ To je iz jučerašnjeg kineskog filma. Nema ono naše iz narodne pesme, delikatno i humano: „Konjma za repove“, ne, nego ti sva četiri uda i glavu (nije valjda peti ud?!) vežu za po konja i ondak te razvuku ko domaću koru za pitu na velikom astalu.

Istorija ne bi bila Istorija kada tvrdo i snažno ne bi beležila i zapisivala godine. One, godine, predstavljaju konstrukciju na višehiljadagodišnjem placu, na kojem Istorija zida, gradi, neimari svoj Mega Market, svoju Kulu Vavilonsku, u visinu i u širinu. Godine da. Meseci da. Dani, ne tako često ali da. Prvi dan koji mi sada dok pišem pada na pamet je Vidovdan, dan kada je započeo i završio se Kosovski Boj. A sati? Trt! Kao free thinker uzimam i dajem sebi slobodu i tvrdim da je Kolumbov osmatrač u jarbolnoj korpi 1492 godine, meseca...., dana.... tačno u PODNE uzviknuo, razdrao se: Kopno! Julije Cezar je mokreći u Rubikon i usput dumajući, uzviknuo baš u PODNE: Alea iacta est! Nikakvih tu kockica od slonovače ne beše. Petit Bonaparta je ušetao u plamteću Moskvu u PODNE.

„Konjički skok“ iliti Desant na Drvar je započet, a kada ako ne u PODNE?  Kada su giljotinirani nesretni Luj i kolačarka Marija Antoaneta, pa u PODNE. Pikaso je poslednji potez četkom na Demoiselles d’Avignon, povukao u PODNE. Odisej, koga je Džojs preimenovao u Uliksa (Branka i Bekim sinu nadenuše ime Uliks), besposleno tumarajući Trojanskom obalom, u PODNE je smislio caku sa konjem od čamovine. Hitler (Dolfi the Rat) je iznimka. Kristalnu noć i da je hteo nije mogao da provede u PODNE kada su Ernst Rem i njegovi kakijevci bili budni da budniji nisu mogli biti.  Ali to je izuzetak koji potvrđuje pravilo i PODNE učvršćuje na mestu koje mu pripada. Plamtećežbunasti Bog se Mozesu javio tačno u PODNE i uvalio mu one kamene tabletine, pločetine. A kada se Crveno More razdvaja e da bi Jevreji utekli egipatskim progoniteljima? Naravno u PODNE!

Englezi su svoj čaj pili isključivo u PODNE ali je tu uvreženu naviku iskorenila iz čiste obesti Kraljica Viktorija. Moglo joj se. Zaludna baba, ne krsti jariće nego pije čaj u five o clock. Evo eklatantnog primera: Arhimed (Aleksandrijski đak) je uglačanim štitovima/ogledalima odbranio Sirakuzu spalivši neprijateljsko brodovlje fokusiranim jarkim sunčevim zracima u PODNE! Zamislite da se u PODNE nađete na vrhu Keopsove piramide. Kakav bi to ugođaj bio, a? Sunce vas griluje a pred vama pukao vidik, Mikerin s jedne, Kefren s druge strane a Sfinga ludilo!

Gos’n Volter u svom Filozofskom Rečniku u poglavlju Sekta, na jednom mestu piše: „Nikada se nije raspravljalo da li je u PODNE dan!

U PODNE sam početkom juna 1965 godine, profesoru Đuranoviću predao urađen pismeni zadatak iz srpsko – hrvatskog jezika. Od ponuđenih tema: Drug Tito na čelu Narodno Oslobodilačkog Rata, Komunistička Partija Jugoslavije na čelu sa drugom Titom nezadrživo hrli ka Komunizmu, Što to huči Sutjeska..., Titograd nekad i sad...izabrao sam sedmu, poslednju, tz slobodnu temu. Matura je bila u igri, polagali smo skoro sve predmete pismeno i usmeno, plus maturski rad! Profesor Đuranović iako me voleo, cenio i tako to, kao gimnazijski partijski sekretar, nije mogao da mi da više od četvorke. Razumeo sam ga. A ja se raspisao na sedam strana o Dubrovniku, Stradunu, Lapadu. Onofrijevoj česmi, Lokrumu, dečačkim zaljubljivanjima i patnjama koje su znala da izazovu, mnogo lepo bilo. Dva dana kasnije U PODNE mi zapalo da kao poslednji tog dana usmeno odgovaram francuski. Izvlačili pitanja, seriozna stvar, like fakultet. Izvučem Kamija zvanog Alber i njegovu Kugu. U fiskulturnoj sali sami ja i komisija. Komisiju činili Direktor gimnazije gospodin (zaista) Vasilije Filipović, moj razredni (matematičar) Branko Đurišić i profesorka francuskog (najbolja persona na svetu!) Desa Lalatović. Direktor i razredni su se u francuskom jeziku snalazili kao da su zalutali u španska sela. Direktor je govorio nemački kao da mu je maternji, razredni only maternji. Otvore mi knjigu, prstom pokažu odakle i ja navalim da čitam. Slušaju oni kao zaneli se a onda direktor: Odlično mladiću, budite ljubazni (tako se obraćao svima i profesorima i đacima) prevedite nam to što ste pročitali i dajte nam kratku analizu teksta. Odradim to rutinski, oni pogledaju Desu, ona se osmehne i raširi ruke: Šta da vam kažem, bolje ne može! Mislim završio, kad direktor opet: Molim vas da nam ukratko opišete De Gola i njegov doprinos oslobođenju Francuske. Desa mi šapne: Odrecituj neku pesmu i s vremena na vreme pomeni De Gol-ovo ime. Ja! Ma idi! Raspričao sam se k’o navijen, jedva su me prekinuli. Tu sam fasovao peticu.

Juna meseca 1963 godine u PODNE sam se zatelebao (i ona u mene) u prelepu riđokosu devojku, devojčicu iz Varaždinske brigade. Bilo je to na izgradnji Autoputa, brigadirijada, u selu Vodanj nadomak Kolara, Smederevski Kotar. Ja svetlo plave, ona kao šumska ljubičica oči na pegavom lišcu. Riđu kosu vezivala u konjski rep...sećam se još (zauvek) svetlo riđih maljica na njenim podlakticama, koje je samo PODNE- vno sunce sricktly otkrivalo.

U PODNE  nas je, Vuču, Medenog i mene istjerao iz stočnog vagona parkiranog na sporednom kolosjeku, gdje smo na kartonskim kutijama noćivali, neki zaludni željezničar. Dešavanje u Sutomoru šezdestih. Spavali poslije pod jednom Maslinom a ja se često uvlačio u nečije šatore kad zaspu ukućani. Da sam kojim slučajem ja pisao Kosu, ne bih pevao Akvarijusima i kojekakvim žabastim vodenjacima, pevao bih himnu PODNE-tu! I to Letnjem, užarenom i žeženom!