" Peto pismo...

/ 07.04.2010. u 23:06

Komentari: 72
Čitanost: 17105
/
Preporuke: 2112
/

"Prvo pismo

Bila je to šuma na slemenu veka,
Septembar, pamtim lišće u boji tvoje haljine
Romb jedne zakrpe, ukrojen pažljivo-
K`o da od njega zavisi neki ubogi smisao,
Odmah i zaboravljen,
dok si govorila:
Slušam kako peva u jajetu ptica,
U njenom je kljunu ključ
Pod zatreperenim jezikom;
a brava-
Nju moraš da izmisliš. A i vrata.
Iza njih je leto. I naše dvogube senke
Venčane na zlatnoj pozadini, zaustavljene
U nejasnom blagoslovu. Volim te.

Trideset i tri puta vek je prstenovao
Ta stabla, ukrojena u nebo
Kao žilice u list, kao nada
U ravnodušnu neizvesnost. Pišem ti
Iz daleke pokrajine, gde se reči vrednuju
Težinom prećutanog, a sećanja dužinom
Varljive njihove senke. Oprosti zbog rukopisa:
Studen oblači šaku iznutra, tesna je
Ta rukavica, pa pokret okleva
Nad naslućenim smislom rečenice,
Nad inicijalom što rubi inje-
Nisam ti rekao: ovde je već zima.

Drugo pismo

Tvoja nenapisana pisma ištu odgovor
Ta pisma nepročitana, naučena napamet
U treznoj groznici iščekivanja,
U fugi nekog putovanja, ili
U nesanici, gorkoj i svetloj od tvog daha
I snega na prozoru sobe;
jesi li zaboravila
Poštanski broj? Udahnuo sam ga, nečitko možda,
U muziku koju voliš; upisao na marginu
Stranice jedne knjige koju se bojiš da čitaš
Noću, kad istina njena svetli kao fosfor
Između crnih slova.
Odgovaram ti: ništa
Ne rastvara taj otrovni lepak godina
Što vezuje nadu za prostor, a vreme
Za vernost prostorima nade.
A nesreća-
Ona je samo sestra neke odsutne mudrosti,
Senka previđenog poraza, možda;

Taj smisao mi izmiče, kao smisao muzike,
Koja je, ipak, matematika, a ja računam
Tek sa dva ili tri zlatna broja
Izvedena iz tvog imena. Tako smo
Oboje, možda, u gubitku.
Ipak,
Ništa ne može nas da zameni
U ovom rasporedu posledica
Upisanom božjom rukom
U amneziju zvezda, u kratko sećanje mastila
Koje se suši,
U tvoja pisma, ona nepročitana.

Treće pismo

Jedno si leto bila preobražena
U svoj lik, kako ga ja ponekad vidim
U ogledalu, kad mudro stanem u senku
Iza tvoga ramena: možda tvoj pravi lik,
Najednom stvaran, opipljiv i zreo
Da cveta, kao agava. Svaki tvoj pokret bio je
Nemiran crtež svetlosti u vazduhu
Gustom i srećnom od avgusta. Svaki moj dodir
Ostavio bi zlatan trag na tvojoj koži,
Inače slanoj pod jezikom,
kojim sam umeo samo
Da izmucam: volim. Kakvo leto!
( Na fotografijama kao i svako drugo:
Fosili svetlosti nas varaju, nepouzdani,
Kada u prisećanju otkrivamo slojeve
Godina, godina, i tražimo im smisao
Već pomeren u neko novo iščekivanje.)
Ili sam možda
Sve to izmislio? Ne verujem, postoje
Dokazi: ožiljici neke uporne nade
Što još zabole na dodir tvoga glasa
Otisci tvojih prstiju na gleđi
Vrča iz kojeg još vetri vino
Nedopijeno u konobi, onoga leta
Kada si bila preobražena u blagoslov,
U svoje obično čudo.

Živimo vreme ustinjenih čuda
I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?

Četvrto pismo

Crno mastilo gusne u infarkt
Na vrhu nalivpera;
tako se jedna rečenica
Prekida neočekivano, u neželjenoj sinkopi.
Prepisujem je, a u nastavku menjam
Prvobitno zamišljeni smisao.
Pravi
Smisao, krio se u prekidu, u zjapu
Beline, u porazu
Započetog poteza-

Kada bih mogao da ti napišem pismo
Od takvih belina, od obasjanih skretnica
Rečenica započetih u ljubavi nastavljenih
Opisom noći bez zvezda, naprimer,
Kada bih mogao sve da prećutim
A sve ti kažem, kao da gubavac
Stane pred tobom s kapuljačom i zvečkom-

Možda bih umeo da ti iskažem
Zašto se ljubav menja, u neželjenoj nekoj
Sinkopi, i venčava u nastavku
Sa svojim senkama, a ne zaboravlja
Smisao svog imena, uzroke svoga trajanja-

Ovako, mogu samo da opisujem:
Kao da neko voljeno lice učim i pamtim
Dodirom, kao slepac.

Ivan V. Lalić

...

postavite na |

Komentari (72)

Sakrij replike | Pošaljite komentar

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

mirelarado 23:09 07.04.2010

:))))

Вратио си се, Тренеру!

ЕДИТ: Следи одломак из Ековог романа Баудолино, али је љубавно писмо "позајмљено" од Абелара, из његове чувене страсне преписке са Елоизом:

„Моју глад само ти можеш да утолиш, моју жеђ само ти да утажиш. Шта ја то говорим? Ти ме крепиш, али не могу те се заситити. Никад те се нисам заситио, а никад и нећу...“ <...> „Толико си мила, тако је чудесна твоја постојаност, неизрецива боја твога гласа, красе те толика љупкост и лепота, да би било недостојно да покушам речима да их опишем. Нек јача пламен којим буктимо и што дубље остаје скривен, то нек јаче спржи завидљивце и смутљивце, па нек вечна остане сумња ко од нас двоје љуби више и нек вечно траје то наше надгорњавање љубавно у којем смо обоје победници...“

loader 23:23 07.04.2010

Re: :))))

Ne može taj bez nas :)

trener92 23:33 07.04.2010

Re: :))))

mirelarado
Вратио си се, Тренеру!

Ovde sam Mirela

da malo slušamo muziku

""Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno.

Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom: ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli, koja se stalno ponavlja,

I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,

I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;

Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti. "

Ivan V.Lalić

In the middle of the night

trener92 23:50 07.04.2010

Re: :))))

loader
Ne može taj bez nas :)

Mr.Loader jedna pesma za Vas ,
Ivana V. Lalića

"Šapat Jovana Damaskina

Oprosti, majko sveta, oprosti
Što skrušeno se obraćam u bdenju,
Što utuk sveukupnoj mojoj zlosti
U produženom tražim magnovenju
Te jedne noći koja svetlost zrači
Iz moje senke, iz najgušćeg mraka –
Jer sve što hoće mrak da obeznači
Postane svetlost u znaku tvog znaka;

Oprosti, majko, što prizemnu bedu
Dovodim grešno u prismutru tvoju;
Znam da sam ovde tek jedan u sledu
I da mi glas je zuj pčela u roju,
Al zato slutim da smisao roja
Zavisi i od zablude pčele –
Celine što se beskonačno dele
Da suštost čine nedeljivog broja.

Oprosti mi to šaptanje u tmini,
U sozercanju taštine, što ište
Našusno čudo koje svetlost čini
Kad usred mraka stvara utočište;
Oprosti, ali boli ova šaka
U zglobu prerezana, ovi prsti
Kojima drobim hleb, kojima se krstim;
Oprosti mi što krvarim iz mraka.

Oprosti mi, i učini da sraste
Sa svojom košću kost, sa stablom grana;
U srebro ću da skujem svoje kraste,
Da slava tvoja bude moja rana;
Oprosti prestup moje prolaznosti
Koja se čudu kao pravdi nada,
Oprosti mojoj kosti, mojoj zlosti,
Ali učini čudo. Ovde. Sada."

Ground hog day

mirelarado 23:50 07.04.2010

Re: :))))

trener92
Ovde sam Mirela da malo slušamo muziku
In the middle of the night

Дивно, Тренеру.

И да мало читамо поезију:

Moj život nije ovaj strmi čas,
čas kad ovako žurno stremim.
Pred svojim žitnim poljem ja sam klas,
tek jedan glas sam samo, i to glas
što prvi sred mog mnogoglasja nemi.
Između dva sam zvuka dubok muk,
koji ih trajnom usklađenju goni:
jer preti da nadjača smrti zvuk —
No tamnoga ih intervala luk
miri.
Lepotom starom pesma zvoni.

Rajner Marija Rilke, prevod Branimir Živojinović

trener92 00:01 08.04.2010

Re: :))))

mirelarado

И да мало читамо поезију:

Čini mi se da će nam to prijati više od svega u ovom trenutku .
Za tebe sam odabrao nešto ovako.

"Alhemičar uze knjigu koju je neko iz karavana poneo sa sobom. Knjiga je bila bez korica, ali on je uspeo da utvrdi da je njen autor Oskar Vajld. Listajući knjigu naišao je na priču o Narcisu.
Alhemičar je poznavao legendu o Narcisu, lepom mladiću koji je išao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jezeru. Toliko je bio opčinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao nikao je cvet koji su nazvali narcis.
Ali Oskar Vajld nije tako završio ovu priču. On je napisao da su, kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krčag slanih suza.
- Zašto plačeš? - upitaše šumske nimfe. - Plačem za Narcisom - reče jezero.
- Ah, nimalo nas ne čudi što plačeš zbog Narcisa - nastaviše one. I pored toga što smo mi sve stalno trčale za njim po šumi, ti si bilo, jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu.
- Pa zar je Narcis bio lep? - upita jezero.
- A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna? -odgovoriše iznenađene nimfe. -Na kraju krajeva, on se svakoga dana s tvojih obala naginjao nad tebe.
Jezero je na trenutak zaćutalo. Najzad, reče: - Ja plačem za Narcisom, ali nikad nisam primetilo da je Narcis lep.
Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.
"Lepe li priče", reče Alhemičar.

"Alhemičar"

Paolo Kueljo

loader 00:06 08.04.2010

Re: :))))

Uh... nakon Jovanovog šapata... sav sam se primirio i, eto - najedanput - sasvim mi je dovoljno da zurim u belinu zida pred sobom

trener92 03:20 08.04.2010

Re: :))))

mirelarado

ЕДИТ:

"Kad bi čovek mogao reći ono što voli,
kad bi čovek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
kao što je oblak uzdignut u svetlosti;
kad bi poput zidova što se ruše
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,
kad bi čovek mogao razoriti svoje telo,
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koje se ne zove slava, sreća ili ambicija,
nego ljubav ili želja,
ja bih konačno bio onaj, kako sam se zamišljao,
onaj što svojim jezikom, svojim očima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi

Ne poznajem slobodu, osim slobode
da budem zarobljen u nekome,
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i noću ono što želi,
a moj duh i telo plove u njegovom duhu i telu,
kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushićuje,
jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavaš moje postojanje,
Da te ne poznajem ne bih živeo,
da umirem neznajući te, ne bih umro, jer nisam živeo.

Luis Kernuda

Asturias

houp 23:10 07.04.2010

pismo

trener92 00:08 08.04.2010

Re: pismo

houp

pismo

loader 23:20 07.04.2010

Dva-tri reda ..

trener92 03:10 08.04.2010

Re: Dva-tri reda ..

loader

Uspavanka za Radmilu M.

houp 23:24 07.04.2010

peto...

Peto pismo

Hoceš li me prepoznati, kada se oboje nađemo
Tamo u zavičaju nase slepe nežnosti
Koji sam nekad zvao i zavičajem
Labudova? Duborez bora oko očiju
Koje ćes prepoznati, možda, izvela je
Nevidljivim skalpelom i sasvim rutinski
Neka utrnula ruka, u osveštanom savezu
Sa praznim godinama. Inače sam sličan
Dvojniku koji ostane u ogledalu
Kada mu okrenem leđa, i nišani u potiljak.

Ali pre toga treba obaviti još mnogo:
Iskupiti taoce koje smo dali sudbini
Kad nam se krv pomešala na ušću
U neku od mogućih budućnosti, prebrojati
Ožiljke, onesposobiti satni mehanizam
Uvreda zaboravljenih u nekom grozničavom
Prestrojavanju, pročitati sve između redova
Pisama nenapisanih i naučiti napamet
Tu opasnu šifru,
radost naučiti
Da raste na kamenu, kao mahovina-

Pokušaj opis traga munje, da shvatiš
Neobjašnjeno lukavstvo godina: vreme stoji,
Ako ga ispravno imenuješ. Gledam kroz prozor
Plamičke acetilena na vršcima grana
Magnolije. Noćas je padala kiša.
Nisam ti rekao, ovde je vec proleće.

Ivan V. Lalić

trener92 00:12 08.04.2010

Re: peto...

houp

"Postojala si, živo i modro, trenutak. I nestala si.

I ništa od sebe nisi ostavila. Ni dah u vazduhu.

Ni miris u lišću. Ni oblik svoj u vetru.

Ništa. Tvoj trzaj je bio brz i odlučan.

A ja evo mučim sva čula, da oživim

ovaj uzavreli čas. Onaj oštri bljesak

tvoje prisutnosti. Gledam more i nebo

i tražim boju tvojih zjenica. Slušam lahor

(s juga dolazi) i lovim u njemu

val tvoga glasa. Pipam vrhove svojih prstiju,

nije li možda, bar malo, na njima ostalo

leda od tvoje vatre, pepela tvoje ljubavi?

Trazim dušu tvoju u duši tišine,

krv tvoju u svojoj krvi, prisutnost tvoju

u svojoj odsutnosti. Ali ništa. I nigde.

I sećanje je nemoćno pred tvojim

modrim letom. Ni ono nije moglo

zadržati ništa od tvoje plahe pojave,

od tvog toplog plavetnila.

I more šumi modro. A tebe nema.

I dan šumori modrinom daljine i neba.

I vedro je. I toplo. A mene nema. I

ne znam gde si, ni gde sam. Niko te

više ne poznaje. I nema te nigde.

Ni na nebu. Ni u moru. Ni u ovoj

modroj elegiji, koja te uzalud traži."

Nikola Milićević

houp 00:45 08.04.2010

Re: peto...

trener92
houp

Granica

Pupoljak koji si mi donijela,
i koji je danima stajao u plavoj boci
prema zelenom prozoru zamračenom kišom-
taj pupoljak se rascvao.
Proljeće koje tek što je počelo
već je ovog popodneva pozlaćeno na rubovima
toplom sunčanom prašinom,
i već su nemila i vruća ona polja
kojima rano silazim u grad,
ćuteći ledenilo u koži i vlazi bilja.
I već to nisu ptice suzdržanog pjeva
i slabi glasovi proljeća kao s prozora
svibanjske bolesničke sobe,
a zeleno je tako teško.
Vrpca mora danima se rastezala,
pa vidjet ćemo koliko to još ide.
Ova bol nerazumljiva i uporna
rasla je, rasla; već smo je mogli vidjeti i nazvati.
Nebo, ovaj zrak, razgovori,
savršenstvo mojih brodova, prijateljstvo s tobom,
zatvorena ladica i oblik knjige-
sve se to razapinjalo, i znao sam
da negdje granica mora postojati.
I ova lubav, tvoje slatko tijelo;
malo je reći da se ti daješ
i da te ja uzimam.
Dobro je bilo iz noći u noć, iz jutra u jutro;
može li se još, može li se još...

Ovaj cvijet će pući kao revoloverski metak,
proljeće će izgorjeti kao papir,
more će se razvući i vjerojatno otići u nebo,
zeleno će postati crno;
teško crno od teškog zelenog,
bol će prestati ili se pretvoriti u nešto drugo;
sve to, sve to...
Tvoje će se tijelo iznevjeriti sebi,
i moje takodjer,
ova će ljubav doći do te granice o kojoj mislim
i ne hoteći.
Bez snage je i volje da se upita-
što je to bilo?
A već je novi pupoljak u plavoj boci,
proljeće na igralištu,
bol u ustima,
pravac mora i tako dalje...

Arsen Dedić

trener92 03:07 08.04.2010

Re: peto...

houp

"Priđi Aleksandra

Priđi bubice,
ovde, kraj mene,
priljubljenu uz reči te tražim.

Već je noć, dođi,
u kući nikoga nema.

Znaš već da su sve one kao ti,
kao što vidiš, posrednice.
pada kiša u rue d'Eperon
i Dženis Džoplin.

Aleksandra, bubice,
dodji u ove redove, na ovu hartiju od pirinča,
sa pirinčanih polja,
u ovo mastilo što tvojom kosom se igra.
(Volela si te beznačajne stvari
aboli bibelot d'inanit' sonore
lepak i koverte
knjižaru-igračku
čašu sa olovkama,
sveske na linije)

Dođi, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kiša,
pokisnućeš na rue Dophine,
u prepunim kafanama nema nikoga,
ne lažem te, nikoga nema.

Znam, teško je, tako je teško
ova čaša je teška i ova šibica,
i ne voliš da me vidiš tamo gde je najteže,
u mojoj odeći i mojim knjigama
i ne dopada ti se što toliko volim Džerija Maligana.

Želiš da me uvrediš, a da to ne boli,
da mi kažeš, 'Kako to da si živ,
kako čovek može da jeste kada nema ničega više osim magle od cigareta,
kako živiš, na koji način otvaraš oči svakoga dana... Nemoguće',
kažeš, 'nije moguće!'

Bubice, u redu,
Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra,
sklupčaj se ovde, pij sa mnom,
gledaj, pozvao sam ih,
posrednice će sigurno doći,
parti za tebe, cela zabava za tebe:
Erzebet,
Karin Bliksen,
već shvataju, znaju da je noć naša,
vlažne kose penju se uz četiri sprata,
a starice ih špijuniraju iz svojih stanova...
Leonora Karington, pogledaj je,
Unika Soru sa slepim mišem,
Klarise Lispektor, aguaviva...
mehurići klize goli, taru se o svetlo,
Remedios Varo sa peščanim satom po kojem poskakuje laser,
mlada Urugvajka beše tako dobra prema tebi -
premda nikada nisi saznala njeno pravo ime...
Kakav skup, kakav sparni šah,
kakva maison close od paučine i Telonijusa,
kako duga i lepa može biti noć sa tobom i Džoni Mičel,
sa tobom i Elenom Marten,
sa posrednicama...
animula duvan, vagula Anais Nin, blandula votka i tonik...

Ne odlazi, odsutna, ne odlazi,
igraćemo se, videćeš, već pristižu.
Sa Ezrom Paundom i marihuanom,
sa ostacima šupe i jednom ribom koja će plivati zaboravljena nesumnjivo,
u lavoru, sa sunđerima,
među čepićima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora.

Olga je drvo od dima, koliko puši.
Ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice
a Natalija Ginzburg raspliće buket nedonetih gladiola...

Vidiš, bubice? Tako. Takođe i već. Viski.
Maks Ros, Silvina Okampo,
neko u kuhinji sprema kafu.
Njena otrovnica peva: dve kockice poljubac,
Leo Fere.

Ne misli više na prozore,
napolju iza kiša pada u Rangunu -
Pa šta.
Sa igrom amo.
Zamor (ptičji konsonanti vokali suncokreta)
Priđi, bubice. Smiri se.
Ne postoje prozori, ne postoji napolju,
i u Rangunu ne pada kiša.

Sa igrom amo.

Hulio Kortasar

Isabelle

houp 11:02 08.04.2010

Re: peto...

trener92

Enter deklamator

Reka koja se u samu sebe uliva
kruzna noc.

Plis od reci kojima se iskazuje vrludavi ples
glasova
kapaka
bedara

prijateljice
noc

njihove igre njihovo pomirenje
duvan konjak
Bas to tu, egzorcizam.
Bas to, nezna izdaja.

*

Kruzna noc,
reka koja se u samu sebe uliva.

Ovamo igre,
aveti, liturgije,
ovamo, dok sve jeste i nije.

Topologija: ovde
Hronologija: sada
Tipologija: ovako
kako ih gledam

Njihove igre njihove lutke njihovo prstenje
njihovi poljupci njihova poliedarska stakla
njihovi zubi njihova ramena njihovi mirisi
njihova beznacajnost i njihovi samrtni glasovi

Buenos Ajres Pariz
Barselona Havana

Hulio Kortasar

trener92 01:18 09.04.2010

Re: peto...

houp

"Indijska serenada

Prenuh se iz sna o tebi,
prvog sna u blagoj noći,
kad vjetrovi tiho šapću
i zvijezda sjaj se toči.
Prenuh se iz sna o tebi
i tad duh koraka mojih
odvede me ko zna kako
pod prozore soba tvojih.
Lutajući vjetri blijede,
kroz maglu tek tiho cvile,
miris čampaka se gubi
kao u snu misli mile.
Slavujeva tužbalica
na srdašcu njemu mrije –
– tako ljubav prema tebi
u sebi moj konac krije.
Podigni me sad iz trave –
ja umirem, ginem, venem;
spusti cjelov kao kišu
s ljubavlju na usne, zjene.
Lice mi je hladno, blijedo;
srce brzo, glasno bije;
prije nego što se slomi
neka uz tebe se svije."

Percy Bysshe Shelley

houp 20:28 09.04.2010

Re: peto...

trener92
houp

Percy Bysshe Shelley

"Ptica što peva u mojoj glavi
I ponavlja mi da te ljubim
I ponavlja mi da me ljubiš
Ptica što jedno isto ruje
Sutra ujutro ubiću je."

Prever

trener92 19:52 11.04.2010

Re: peto...

houp

Little Gidding

V

Što zovemo početkom jeste često kraj
I dokrajčiti nešto znači nešto početi.
Kraj je odakle krećemo. I svaka fraza
I tačna rečenica (gde svaka je reč u mestu,
Raspoređena tako da podupre druge,
Reč ni zazorna ni razmetljiva,
Neusiljeno opštenje starog i novog,
Obična reč tačna a lišena vulgarnosti,
Zvanična reč precizna no ne i cepidlačka,
Čitavi spoj u zajedničkom plesu)
Svaka fraza i rečenica jedan je kraj i jedan početak,
Svaka pesma epitaf. A svako delovanje
Korak je ka gubilištu, ognju, niz ždrelo mora
Ili ka nečitkom kamenu: odatle eto krećemo.
Umiremo sa umirućima:
Gle, oni odlaze, a i mi s njima.
Rađamo se s mrtvima:
Gle, oni se vraćaju i nas donose sa sobom.
Trenutak ruže i trenutak tise
Istog su trajanja. Narod bez istorije
Ne iskupljuje se od vremena, jer istorija je raspored
Bezvremenih magnovenja. Tako, dok svetlost čili
U zimsko jedno popodne, u zabitnoj kapeli,
Istorija je sad i Engleska.

Privlačnošću ove ljubavi i glasom ovog Zova
Nećemo prestati da istražujemo
A kraj sveg našeg istraživanja
Biće da stignemo odakle smo pošli
I saznamo to mesto prvi put.
Kroz nepoznata, zapamćena vrata
Kad poslednje od zemlje za otkriće
Jeste ono što beše početak;
Na izvoru najduže reke
Glas skrovitog vodopada
I deca na jabukovom stablu
Neznana, jer ih ni tražili nismo,
No čujna, polučujna u tišini
Između dva morska talasa.
Hitro sada, ovde, sada, uvek –
Stanje potpune jednostavnosti
(Kojem cena nije manja od svega)
I sve će biti dobro i
Svakodnevne stvari biće dobro
Kada se plameni jezici uviju
U krunisani čvor vatre
Pa vatra i ruža budu jedno.

T.S.Eliot
prevod : Ivan V.Lalić

trener92 20:01 11.04.2010

Re: peto...

houp

PRELUDIJUMI

*

Zimsko se veče taloži
S mirisom pečenja u pasažima.
Šest časova.
Dogoreli pikavci zadimljenih dana.
A sada nagli pljusak pada
Preko blatnjavih komada
Uvelog lišća oko vaših nogu,
I novina s pustih gradilišta;
Udara kiša
Slomljene kapke i vetrokaze,
A na uglu ulice usamljen
Fijakerski konj topće u pari.

Pa red se svetiljki upali.

**

Jutro dolazi svesti

Od mlakih bljutavih mirisa piva
S ulice gde strugotinu tabaju
Sve te kaljave noge što žure
K ranim šankovima gde se kafa toči.

Uz sva ostala prerušavanja
Koja nastavlja vreme,
Mislim na sve te ruke posle spavanja
Kako podižu otrcane zavese
U hiljadu nameštenih soba.

***

Zbacila si sa kreveta ćebe,
Ležala na leđima i čekala;
Dremala si i gledala kako noć odaje
Hiljadee nečistih likova
Od kojih ti je sačinjena duša;
Treperili su na stropu odaje.
A kada čitav svet se vratio,
I svetlost je upuzala kroz kapake
I po olucima začula si vrapce
Imala si takvo viđenje ulice
Da bi ga ulica jedva shvatila;
Sedeći na rubu kreveta, gde si
Navoje papira iz kose vadila
Ili svoje žute tabane obuhvatila
Dlanovima svojih prljavih ruku.

****

Duša mu se nategla preko nebesa
Što čile iza bloka kuća,
Ili je gaze postojane stope
U četiri, u pet, u šest sati opet;
I zdepasti prsti što lule nabijaju,
I večernje novine, i oči
Sigurne u izvesne izvesnosti,
Svest jedne zamračene ulice
Nestrpljive da uzme na se svet.

Uzbude me maštarije što se svijaju
Oko tih slika, čvrsto ih uhvate:
Pojam nekih bezgranično blagih
Stvari što bezgranično pate.

Obriši rukom usta, i nasmej se:
Svetovi se vrte kao drevne žene
Što pabirče gorivo s pustih gradilišta.

T.S.Eliot
prevod:
Ivan V. Lalić

*****koncert za ...

houp 00:07 12.04.2010

Re: peto...

trener92
houp

PRELUDIJUMI

*****koncert za ...

houp 12:45 12.04.2010

Re: peto...

trener92
houp

Little Gidding

V

Što zovemo početkom jeste često kraj
I dokrajčiti nešto znači nešto početi.
Kraj je odakle krećemo. I svaka fraza
I tačna rečenica (gde svaka je reč u mestu,
Raspoređena tako da podupre druge,
Reč ni zazorna ni razmetljiva,
Neusiljeno opštenje starog i novog,
Obična reč tačna a lišena vulgarnosti,
Zvanična reč precizna no ne i cepidlačka,
Čitavi spoj u zajedničkom plesu)
Svaka fraza i rečenica jedan je kraj i jedan početak,
Svaka pesma epitaf. A svako delovanje
Korak je ka gubilištu, ognju, niz ždrelo mora
Ili ka nečitkom kamenu: odatle eto krećemo.
Umiremo sa umirućima:
Gle, oni odlaze, a i mi s njima.
Rađamo se s mrtvima:
Gle, oni se vraćaju i nas donose sa sobom.
Trenutak ruže i trenutak tise
Istog su trajanja. Narod bez istorije
Ne iskupljuje se od vremena, jer istorija je raspored
Bezvremenih magnovenja. Tako, dok svetlost čili
U zimsko jedno popodne, u zabitnoj kapeli,
Istorija je sad i Engleska.

Privlačnošću ove ljubavi i glasom ovog Zova
Nećemo prestati da istražujemo
A kraj sveg našeg istraživanja
Biće da stignemo odakle smo pošli
I saznamo to mesto prvi put.
Kroz nepoznata, zapamćena vrata
Kad poslednje od zemlje za otkriće
Jeste ono što beše početak;
Na izvoru najduže reke
Glas skrovitog vodopada
I deca na jabukovom stablu
Neznana, jer ih ni tražili nismo,
No čujna, polučujna u tišini
Između dva morska talasa.
Hitro sada, ovde, sada, uvek –
Stanje potpune jednostavnosti
(Kojem cena nije manja od svega)
I sve će biti dobro i
Svakodnevne stvari biće dobro
Kada se plameni jezici uviju
U krunisani čvor vatre
Pa vatra i ruža budu jedno.

T.S.Eliot
prevod : Ivan V.Lalić

Ti sanjas siroko otvorenih ociju
Sta li se to dogadja a ja ne znam
Pred tobom u tvojoj uobrazilji
U tome carstvu samo tvome
U toj zemlji bez kapija
I za mene bez domasaja
Za one koji shvataju muziku
Za njih bi rekli grane su rastinja
Koje se savija pod divnim teretom
Ptica koje su na njima svile gnezda
A ti
Ili oni ciji je pogled sazdan od mnogih plocica
Oni koji se igraju duznostima koje ne postoje
I ciji parabolicno duh ko ogledala pali sve
A hipoteza je njihovo zavijanje cigara
A ti
Ti stavljas svoju ruku na lice
A ja ni hrabrosti nemam da te pitam
Sta se to dogadja u tome plavom prostoru
U koji se duhom utapas
Mozda si u nekoj zemlji divljih konja
I sama ko oblast izmedj dobra i zla
Ona staza kaludjera kroz planinu
Luka gusara na Srecnom ostrvu
Ili sastavljene ruke ljubavnika
Mozda
A ja sam samo bednik izvan svega toga
Tek jedva da me pirne nalet orkestra
I nikad da udjem u salu Velike Opere
Obecao sam da govoriti necu
O proslosti
I govoriti necu
O onim sobama u kojima sam vrebao
Tvoja cutanja
Ni ona u kojoj je Tereza
Skinula dijamant sa svoje ruke
Ni ona u kojoj je Misel
Pevao a da ga ja nisam ni cuo
Radjala su se bica iz tebe
Bica koja ti ja nisam stvorio
I niko nece znati za bes
Mucenja i ljubomoru
Zaboravljanja moja kada si svirepa
Pokazivala mi samo svoju decu
I kao nehotice zapazenu
Da prolaze ispod prozora
I malocas jos uvela si coveka
Sa ocima ko zeleni smaragdi
I mozda ce tek on saznati od nje
Sve ono zbog cega umirem sto ne znam u tebi
Coveka nekog teskog i plavog
Njegovo telo
Izmedju nas je samo kao ekran
Covek neproziran ali umiljat
Rasejano neka mlecno plava tajna
Bio je to cudni i strasni dar
Dar da se daje zivot
Ali kad se islo po starinskom obicaju
Sparivanje trudnoca i porodjaj
Pa one gospe sto nose sveze rublje
I optrcavaju odaje stepenista otvaraju ormane
A tu je i onaj krik deteta i sve ostalo
Nista nije drugo do veliko slavlje i cestitanja
Od kojih otac prima blazeno svoj deo
Bled od gordosti i straha
Ali ovde rec je o drugoj vrsti rodjenja
I onaj koji nije radjao to
Ne vidi svoj lik bez stida u ogledalu
S perverznoscu da voli bica tvoje puti
Moje bolno ljubopitljivo za tvojim snovima
Onim poradjanjem protiv mene
Iz kog potice narod nastanjujuci se u nasem domu
I evo jednog od njih koji seda ispred nase postelje
I koji tezi i dise
Ah da mogu da dam ko ti dah i bilo
I rec senkama suparnickim
Mozda bi mogli i da ih cujemo
Kako se prepiru u susednim sobama
Moji sinovi zavidljivi i tvoji
Tvoje velike kceri sa sjajem bisera i pokretom vetra
Mozda bi njima pristajalo bolje
Ovaj rat izmedju nas
Koji sam citavog veka oklevao da vodim nestedimice
Jer covek nije srecan dok ne potcinjava
I na kolena ne obara onog koga voli
Zato sam pokusavao sve mogucnosti cini
Svih preljuba duha
I bacao na sebe prokletstvo
Na mestima svim vrzinog kola
I zaklinjao sve kocijase popova
Marsale carske
Kceri razbojnika
Obesvescivao zaboravljane uspomene
I krao njihove tajne grobova
Prah kostiju kusao kao rakiju
Proslost svodio na bludnicu izmedju izmedj svojih kolena
Ali uzalud
Jer samo jedan tvoj zrak svetlosti
Rasturao je sve moje aveti
I ti koracas u trijumfu
Sa svim potomstvom svojim bezbrojnim
Tim jatom tvoje svetlosti
Prolecem ljudskim u tvojim stopama
Ljubicicama tvojih vena
Kojima sam razdiran jer lice na tebe
I jos na nekog
Od koga sam verovao da te divljacki cuvam
Zarobljenicu mojih ruku
U nasim prebivalistima
Opustelim od svega drugog.

Louis Aragon

trener92 01:05 13.04.2010

Re: peto...

houp

" Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje sećanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se već davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja plače u ponoći
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuće
I koja se strpljivo vraća neprimetno u toku čitavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primećuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te čeka na tvome uobičajenom mestu
Okno sa koga tvoje čelo gori gledajući u prazno
Petparački roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je pročitano
Prekinuta rečenica na koju vraćcati se nema značaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izađeš nesrećan sam kao i tvoje ogledalo"

Louis Aragon

trener92 01:09 13.04.2010

Re: peto...

houp

"Gledala si me svojim očima čistog zaborava
Gledala si me preko ramena sećanja
Preko bludećih refrena
Preko uvelih ruža
Preko ismejane sreće
Preko zaboravljenih dana
Gledala si me svojim očima plavog zaborava
Ti se ne sećaš više ničeg što je bilo
O mnogo voljena
Ni ljudi ni pejzaža
Sve je nestalo u tebi kao u rukavici dima
Ti stojiš postojano
I prvi put prelaziš preko neba
Svojim očima od lave i tromosti
Svet je pred tobom kao što si ga zamišljala
pod svojim očnim kapcima
I kao da je počinjao sa tobom i pred tobom
Večno mlad od tvog spokojnog pogleda
A ja sam ljubomoran na njega zbog njegove lepote
Sa mojim sirotim požutelim fotosima
od kojih ti okrećeš glavu
Da bi videla nova prostranstva
Obećao sam ti neču više govoriti o prošlosti
Sve odlazi danas za tvojim stopama
Jedino što mi ostaje od života to je
neki nabor tvoje haljine
A ništa još nije ni bilo
Tek sad te nalazim
O ljubavi moja ja verujem samo u tebe."

Louis Aragon

trener92 01:13 13.04.2010

Re: peto...

houp

" Sve reči sveta koje bih ti dao u isti mah
Sve šume Amerike i sve noćne žetve neba
I sve što sija i ono što oko ne može da vidi
Sav oganj zemlje sa jednom čašom suza
Plodno seme prepotopskih vrsta
I ruku malog deteta
Ali i kada bih ti mogao dati sav kaleidoskop bolova
Srce na krstu razuzdanih udova
Ogramnu prostirku mučenih ljudi
Živih odranih u toku pogubljenja
Izrovana groblja nepoznatih ljubavi
Sve što prelazi preko podzemnih voda i Kumove Slame
Veliku zvezdu uživanja u nekom najbednijem maloumniku
Kad bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž
U kome bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž
U kome se parovi fotografišu na vašarima
I za tebe plaču opevani vetrovi koji moje žice kidaju
Đavolja služba večnog Obožavanja
Prokletstvo moga tela s mojim duhom
Koje vređa budućnost i proklinje prošlost
Stvara od svih jecaja automatsku muziku
Koju ćeš zaboraviti u ormanu
Kada ne bude bilo više slavuja po drveću zbog silnog im bacanja pred tvoje noge
Kada ne bude bilo više dovoljno metafora u jednoj ludoj glavi
Da se od njih može načiniti pritiskivač za hartiju
Kada ti budeš bila toliko umorna da već umireš od mog čudovišnog obožavanja tebe
Da više neću imati ni glasa ni stomaka ni lice ni mesta na rukama i nogama za klince da ih zakuješ
Kada ljudski glasovi budu u mojim prstima polomili njihovu čašu
I moj jezik i moje mastilo budu usahli kao neka eksperimentalna stanica za međuplanetarne rakete
A mora za sobom budu ostavila samo zaslepljujuću belinu soli
I to tako dobro da samo Sunce bude žedno i svetlost zaigrala po dnu vodeničnog jaza
A i ugašeni škriljac i tamni nebeski svod i sva bića za svagda budu iscrpljeni od preobražavanja
Izmisliću za tebe ružu"

Louis Aragon

trener92 01:18 13.04.2010

Re: peto...

houp

" O gde si ti što se u meni krećeš
Ti što u meni lik tvoj tek pljusne
I pokret ti ruke ko hoćeš il' nećeš
Da staviš ruž na svoje usne
O gde si ti radosti što me stalno prati
Tvoj prolaz ko da se u meni njiše
Kraljice moja sa kosom paprati
Sa očima tvojim boje kiše
Kao što zemlja proleće čeka
Vrebam kad ćeš prominut u času
Žudno te čekam ko voda neka
Zamah vesela po svom talasu
U mome ramu tamnom i dubokom
Nudim ti sve moje podglede skriven
Približi mi se progutaj me okom
Zakrili i moju senku i mene
Pregazi me kao vojske more
Zauzmi moja brda i dolove
I moje misli i snove noćne
Parkove cvetne i moje dvorove
Otkrij mi kako ti obrazi rude
Ko zločin neki il urota
Bolje no usne koje se nude
Il narod kad je usred komplot
Kao u zavesi u baruštinama
po tragu neke barske ptice
Bori se s onim što je u nama
Ono što si bila utri nemilice
Povrati se licem u moje lice
I nek tvoje oči moje oči love
Vrati mi čar neba i izmaglice
Povrati mi vid i snove"

Louis Aragon

trener92 01:23 13.04.2010

Re: peto...

houp

" Otpadnik sam sviju crkava
Jer tebe pretpostavljam svemu za što vredi živeti i mreti
Tebi prinosim tamjan svetih mesta i pesmu foruma
Pogledaj moja krvava kolena od molitvanja pred tobom
I moje iskapane oči za sve jedikovke koje nisu sa tvojih usana
Ne razumem milione mrtvih kad tebe čujem da ječiš
Na tvojim nogama osećam tlo od šljunka sa puteva
Na tvojim izgrebanim rukama vrzinu trnja
Svi nošeni tereti muče tvoja ramena
Sva nesreća sveta stala je u jednoj tvojoj suzi
Nikada nisam patio pre tebe
Životinja koja je ranom vapila
Pa kako možete da upoređujete sa životinjskim bolom
Tu vitrinu u hiljadu stakala
Na kojoj se svakoga dana dogada
Po jedno razapinjanje na krst
Ti si me naučila azbuci bola
Sad znam da čitam jecaje Svi su oni sačinjeni od tvog imena
Samo od tvog imena tvog slomljenog imena tvog imena od ruže obezlišene
Tvog imena vrta svih Strasnih nedelja
Tvog imena zbog koga bih išao u pakao da ga napišem pred licem sveta
Kao ona tajanstvena slova na tablici iznad Hrista
Tvog imena krika moga mesa i nezarasle rane moje duše
Tvog imena za koje bih spalio sve knjige
Tvog imena svekolike nauke na ivici ljudske pustinje
Tvog imena koje je za mene istorija vekova
Pesma nad pesmama
čaša vode robijaša u okovima
I sve su reči samo bodljikava žica pred vratima nekog prokletog grada
Kad tvoje ime peva na mojim ispucanim usanama
Samo tvoje ime i neka mi odseku jezik
Ali tvoje je ime
Sva muzika u trenutku smrti"

Louis Aragon

houp 16:59 13.04.2010

Re: peto...

trener92
houp

Sva muzika u trenutku smrti"

Louis Aragon

BEZIMENA

Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućuje i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.

LUIS ARAGON

miloradkakmar 23:27 07.04.2010

Stih

Živimo vreme ustinjenih čuda
I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?

Kad te stih zaskoči, pa mu ne možeš ništa.
Jutro će razbistriti noć.

trener92 02:10 08.04.2010

Re: Stih

miloradkakmar
Živimo vreme ustinjenih čudaI zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto? Kad te stih zaskoči, pa mu ne možeš ništa.Jutro će razbistriti noć.

" Lampa

Ali ti si opšiv mojih nesanica,
Pena što rubi vrtlog od praznine;
Bezlična , znam ti svaku crtu lica
u mreži ostakljene paučine

U naprslom ogledalu;tišina
Mreška se kao skorup od tvog glasa
Iz druge sobe , gde je pomrčina
U kojoj treptiš ko praslika spasa-

Leptire sive ti šaljem, da mi kruže
Okolo lampe u krhkoj orbiti ,
Po slojevima nevidljive ruže,

A kad pred zoru usnem , tada i ti
Utrneš , ko na okret prekidača
U ruci što je odsutna , al jača."

Ivan V.Lalić

Warrior

ivana23 23:28 07.04.2010

***

trener92 02:30 08.04.2010

Re: ***

ivana23

" Prsten

Sve ovo što se sakriva u ništa
Svetluca sjajem netaknute rude;
Što ne postoji,moglo je da bude
ili postoji izvan odredišta.

U rudi prsten,da venča prisustvo
Nepostojećeg s prepoznatom javom;
U rudi vatra,da proključa lavom,
Neiskušano kad hoće iskustvo.

Sve ovo što se sakriva u ništa
Dodiruje me na ivici bdenja
Da me opomene,il da me menja-

Tako u krošnji stabla koje lista
Iza visokog zida gubilišta
Pevaju ptice. Namera je ista."

Ivan V.Lalić

S vremena na vrijeme

nsarski 23:41 07.04.2010

The Letter

trener92 02:05 08.04.2010

Re: The Letter

nsarski

" Stražar u Kolhidi

Nevidljiv je stražar u Kolhidi;
Samo mu korak čuješ, i kotrljanje šljunka
U drevnoj nesanici pena na rubu mora.

Ni jednoj jedra; vlažni vetrovi izjutra
Mrse peteljke vazduha, polako podivljalog
Bez poznatih glasova;
uveče kiša u brdima,
Noćima zelene zvečke šljunka na mesečini;

I posle čina, posle ljubavi, posle otrova,
Posle preimenovanih sazvežđa,
Posle toliko knjiga otvorenih na vetru
Kao uprljani cvetovi magnolije -

Stražar na obali, nevidljiv, zaboravljen
Žuri u zelenu pučinu,
Jer neko mora da ostane besmislen
Ako je igra tačna.

I tačna lozinka mu rđa u ustima
Kao ključ u nepotrebnoj ključaonici."
Ivan V.Lalić

Jelena Pavlović 00:09 08.04.2010

Once I had......

trener92 00:29 08.04.2010

Re: Once I had......

Jelena Pavlović

"Dokaži , ako možeš , da te nema -
To neće biti dokaz da ja jesam.
Dokaži opet , jer dokaze sve sam
Zaboravio . Zato trajem , zeman.

Kadkad noću u tišini slušam ;
Treperi prostor , rađa se oluja.
Pulsira oganj u zvezdama zgrušan
Po volji boga slavuja i guja...

Dokaži svoju odsutnost na način
Da um se smrzne , a da srce shvati -
Zašto od tebe ištem nemoguće?

Promaja noći , jedan krov bez kuće,
Pehar kukute , napev kao začin-
Pošalji tvoju senku , da me prati.

Ivan V.Lalić

Turn toward the mirror

margos 00:19 08.04.2010

:)))

Pričali smo o pismima već... sećam se, pominjali smo ovo pismo, i ja sam se prisećala Ćopićevog pisma Ziji Dizdareviću s početka knjige ''Bašta slezove boje''... i pisma Marine Cvetajeve... i...

Volim pisma.

Coach,

trener92 02:19 08.04.2010

Re: :)))

margos
Pričali smo o pismima već... sećam se, pominjali smo ovo pismo, i ja sam se prisećala Ćopićevog pisma Ziji Dizdareviću s početka knjige ''Bašta slezove boje''... i pisma Marine Cvetajeve... i...Volim pisma. Coach,

"Znam da tamo u zavičaju slepe nežnosti,
U izgubljenom raju neizgovorenog, razumeš,
Žive labudovi, rascvetani na zelenom
Ogledalu, lepi od svetlosti koju smo zaboravili
Kada smo postali opasno jači, kada smo
Postali strele što su brže od sebe.
Kaži mi kako da nađem zavičaj labudova
Što se katkada javlja u korenju tvog osmeha
Kao san o obali bezbolno stopljenoj
A plavom svetlošću u kojoj dišu labudovi.
Možda treba da se polako razoružam
Kao vojnik što će da uđe u reku, u letnje
Popodne,pa odlaže oklop u prašnjavu travu,
Pijan od sunca.I onda da padam kao krik
U kamenoj ljusci, dok ne razbijem okno jave.
Možda bih video kako uzleću labudovi,
Naoružani lepotom jačom od našeg trajanja.
Možda bih umeo da se vratim, da te iznenadim
Slikom labuda, prokrijumčarenom u očima
koje bi prepoznala.Ili bih možda ostao
Tamo u zavičaju naše nežnosti
Mrtav, zauvek zgrčen od divnog užasa,
Umrljan krvlju labudova."

Ivan V.Lalić

Margos *

ime_korisnicko 01:10 08.04.2010

živi smo...

Drugi pisci

Steve Seinfield je veliki majstor haikua.
Živi u unutrašnjosti sa Sarah,
svojom prekrasnom ženom,
i piše o malim stvarima
što stoje za sve.

Kyozan Joshu Roshi,
koji je doveo stotine redovnika
do punog prosvjetljenja,
govori o simultanom
širenju i sužavanju
kozmosa.

Dok ja neprestano govorim
o jednoj otmjenoj mladoj dami
koja je na prednjem sjedalu mog džipa raskopčala svoj jeans
i dozvolila mi da napokon dotaknem
taj izvor života
od kojeg sam se tako neprilično bio udaljio.

Ali da vam kažem, prijatelji,
draža mi je moja zanimacija od njihove.

Leonard Cohen

trener92 02:16 08.04.2010

Re: živi smo...

ime_korisnicko

" Osmeh

Ko zlatna maska iz Mikene,
Koja je drugi oblik praha,
Ugledao sam na dnu mene
Taj osmeh zadržanog daha,

Što uspeo je da se zgusne
Za trenut na dno ogledala;
Okom bez boje i bez zene
Budućnost me je pogledala,

Nemušto, mudro i bez strasti,
Ko kućna zmija pod dovratkom;
Ma da je sve u njenoj vlasti
Još uvek bol je za povratkom

Na sredokraću,ravnotežu,
U stanju mirovanja vage:
Al godine se koso sležu
I mrve u arhipelage-

U sabijanju ovom zemnom
To dvojnika sam pogledao;
Smešio se kao Agamemnon
U dvostrukom ogledalu."
Ivan V.Lalić

Sometime World

ime_korisnicko 09:32 08.04.2010

Re: živi smo...

I ti bi pjevala

I ti bi pjevala
kad bi se zatekla
na ovakvom mjestu
I ne bi brinula
jesi li dobra
kao Ray Charles ili Edith Piaf
Pjevala bi
Pjevala bi
ali ne za sebe
već da stvoriš jastvo
od starih jestvina
koje trule u astralnoj zdjeli
i odbojnog damara
u vlastitom dahu
Postala bi pjevač
i brže nego sto je to moguće
i prezrela bi šarm rivala
i pjevala bi, dušo,
i ti bi pjevala

Leonard Cohen

ime_korisnicko 15:45 08.04.2010

Re: živi smo...

Mladoj redovnici

Ova nezahtjevna ljubav
kupljena našim
teturavim rođenjima -
ti u svojoj generaciji,
ja u svojoj.
Niti sam onaj
kojeg tražiš.
Niti si ona
koju sam prestao tražiti.
I kako nas se samo slatko
vrijeme lišava
dok hodamo ruku pod ruku
preko Mosta Pojedinosti.
Tvoj red za sjeckanje.
Moj red za kuhanje.
Tvoj red da umreš za ljubav.
Moj red da uskrsnem.

Leonard Cohen

trener92 23:35 08.04.2010

Re: živi smo...

ime_korisnicko

Kiša posle nas

Kiša posle nas, povorke okeana nebeskog
U žubornom hodočašću na našu zemlju, ljubavi,
Kiša u godinama, velika sazvežđa kapljica
Na lakoj grani senke izrasloj posle nas,

Kiša koja puni otisak tvog pokreta
U vazduhu još toplom od mojih reči, ljubavi,
Svuda gde sam te voleo, na svakom položaju
Napuštenom pod borbom, svetlucavi moj štite,

Kiša posle nas, taj drhtaj mokrog zumbula
Na mestu gde je bila reč, a mi smo dalje,
Kiša u vrtovima izraslim posle nas,
Na praznom koloseku, na dva plamena mača, -

Ali ogledala tamne od naših teških slika
Zauvek zaljubljenih na mestu posle nas,
U žuborenju kiše koju ne čuješ više,
Jer slušaš moj glas.

Ivan V.Lalić

ime_korisnicko 01:29 09.04.2010

Re: živi smo...

Lijek

Moj lijek
ima mnoštvo oprečnih okusa.
Zaokupljen ili zbunjen
njihovim različitostima,
pacijent zaboravlja na patnju

Leonard Cohen

trener92 01:39 09.04.2010

Re: živi smo...

ime_korisnicko

"Zašto ja pijem?
Zato da bih mogao da pišem poeziju.
Ponekad kada je sve izokrenuto
i sve što je ružno se izgubi
u dubokom snu
Postoji buđenje
i sve što ostane je istinito
Koliko se telo razara
toliko duh postaje jači.
Oprosti mi Oče što
znam šta radim
Hoću da čujem poslednju pesmu
poslednjeg pesnika."

Jim Morrison

Spiridon 09:26 08.04.2010

..

malo sam se i zabrinuo sta je sa tobom. Po blogu kruze razne glasine. Neko je cak spomenuo da si napravio heavy metal grupu i pripremas se za gitarijadu u Zajecaru. Cak i slika je kruzila sajber prostranstvima. Ja nisam hteo da verujem dok se ne cujem sa tobom i ti ne potvrdis.

pozdrav od Spire =]

trener92 13:57 08.04.2010

Re: ..

Spiridon
malo sam se i zabrinuo sta je sa tobom. Po blogu kruze razne glasine. Neko je cak spomenuo da si napravio heavy metal grupu i pripremas se za gitarijadu u Zajecaru. Cak i slika je kruzila sajber prostranstvima. Ja nisam hteo da verujem dok se ne cujem sa tobom i ti ne potvrdis.

Kako da ti kažem, ni ne znaš, koliko si blizu istine!
Iako razmišljam, da furam novi imidž , heavy metal ,ali više ono

matrix varijanta,"Oj njujorku ti veliki grade" -vidim da je to popularno poslednjih godina.Nema `leba od r&r , to sam zaključio ,posebno, gledajući poslednji "utisak nedelje" ( Caneta izuzimam iz te priče on
nije nikada bio deo te isfolirane priče).Uglavnom , dok me Rusi dave k`o zmija žabu, čoveče, ovi naši u kombinaciji sa njima, čini mi se da su gori u nekim segmentima od Džugašvilija, kod onog si bar znao šta te čeka, a kod ovih sve na finjaka, a perverzno.Strahota.
U međuvremenu sam se , kao proveren kadar , fokusirao na neke druge "projekte", uz malu pomoć prijatelja , a sve pod utiskom "isplivavanja na površinu" izumrlih ( tako sam mislio) generala udbe dinosaurusa , tipa Jovo( taj se proglasio za Tolstoja našeg podneblja),i izrodilo se ovako nešto ( D.O. (dečije obdanište) "Mali Pinc"

I tako, ne žalim se ,u pokretu sam , što bi se reklo, kaplje sa raznih strana, pa ako me ovi ne oteraju u neki severniji kolhoz, biće para k`o šuše, i za neku gitarijadu, iako preferiram svirku na smotri "G- žica Gospođinaca" ,ali o tom potom -( rok botom).
Inače , ti mi nešto kažeš, a apstiniraš već duže vreme.Iako, kolaju glasine, zle glasine naravno, u koje ne verujem, da si se odao nekim novim umjetrničkim pravcima ,tipa "multimedijalni umjetnici" pa izvodiš performanse,

ovakve vrste, , iako ne vidim sličnost,

a kažu zli glasovi , da je izvođenje ovih performansa, uočeno posebno oko uskrsa .
Naravno ja ne verujem u tako nešto ,ali otkud znam , možda je kriza učinila svoje, a možda su to nusefekti one vakcine A1H1 što si pazario onomad.

pozdrav od Spire =]

Veliki pozdrav od mene, drago mi je što si navratio , jedna dobra pesma , koliko se sećam, ovo nisi postavljao na tvom blogu ( ovu pesmu, odlična je u njihovom izvođenju ,) pa da je čujemo zajedničkim snagama.

Spiridon 14:02 08.04.2010

Re: ..

Veliki pozdrav od mene, drago mi je što si navratio , jedna dobra pesma , koliko se sećam, ovo nisi postavljao na tvom blogu ( ovu pesmu, odlična je u njihovom izvođenju ,) pa da je čujemo zajedničkim snagama.

hebote pa ovo je wah, a ja pomislio truba =)

trener92 14:29 08.04.2010

Re: ..

Spiridon
Veliki pozdrav od mene, drago mi je što si navratio , jedna dobra pesma , koliko se sećam, ovo nisi postavljao na tvom blogu ( ovu pesmu, odlična je u njihovom izvođenju ,) pa da je čujemo zajedničkim snagama.

hebote pa ovo je wah, a ja pomislio truba =)

Stari dobri wah, ne sećam se više ko je to Baxter ili Becker , ali ga je Hendra obožavao.

Moram da se odjavim, idem po auto, kod majstora ( odraali su me k`o da ti ne kažem šta) čujemo se kasnije.

Jelica Greganović 10:45 08.04.2010

Lepo

Bila je to šuma na slemenu veka,

trener92 16:31 08.04.2010

Re: Lepo

Jelica Greganović
Bila je to šuma na slemenu veka,

"Pohvala nesanici

Besane oči koje vide više
No mrlju jutra , šaru na tapetu,
Pročitaće u rukopisu kiše
Čitavu povest o budućem letu:
Za usud svakog lista jedna crta
Svedoci oblik:semantika kapi
Sadrži oblik budućeg vrta
il praznog neba što blista i vapi.

U strašnom blagoslovu noćnog bdenja
Strepnja iznutra razmrežava oči
I koren vida širi se i menja
Da novim putem nova slika kroči-
Na nekoj zvezdi more se rascveta,
U čaši vode zaiskri tišina,
Svaka je prošlost stalno započeta,
A more,to je najlepša gorčina.

U nesanici drugog sna je koren:
Sposobnost da si drugačije budan-
I novi dan ,po slici prošlog stvoren,
Dobija senku,nije uzaludan;
Oblačiš kaput,palis motor: tačnost
Pokreta tvojih inorodna biva;
Na semaforu peva višeznačnost,
Trobojna šara nekog novog tkiva...

Onaj što noću posumnja u vreme
Drugačije dan će, čas po čas ,da spoji-
I poštujući prosti zakon šeme
Pitaće sebe:da l šema postoji?
U nesanici drugog sna je koren :
Sna koji puni,ko pustinju voda,
Javu u kojoj iznova si stvoren:
U nesanici svetluca sloboda-

D r u g e su noći onih koji bdiju-
Na nekoj zvezdi more se rascveta,
Pradavne šume zagrcnuto piju
Vazduh i vodu budućeg leta;
Poslednja slika: kao retrovizor
Pun druma što se odmata u ništa
Besane oči rajski nazru prizor
Potonje nesanice , utočišta.

Ivan V.Lalić

Rikki Don't Lose That Number

Velimir Mladenovic 10:56 08.04.2010

moja omiljena

MILAN ĆURČIN znam samo da je rođen 1880. godine.

Da l' hoćeš tako ?

Čuj, istinu ću ti reći:
Moja je ljubav od ovoga sveta.
Da li sam ti peti, il' tek treći,
Mom osećaju to ne smeta;
Ni ti meni nisi prva, što ću kriti?'
A i ko zna šta još može biti.

S anđelima te nisam poređivo,
Da nadzemaljski stvor ja obožavam;
I nisam hteo — ne razumi krivo ! —
Da dušu svoju ljubavlju spašavam.
Ja ženu tražim, snage i poleta:
Moja je ljubav od ovoga sveta

trener92 16:35 08.04.2010

Re: moja omiljena

Velimir Mladenovic

Hvala ti za ovu lepu pesmu , koju si nam poklonio. Za tebe

"Beskrajna pesma

U ovoj večeri tvoj profil nema preciznih linija
Jer na tvom licu nema međe gde bi počivao tvoj osmeh
Ali on je odjednom u tvojim ustima i ne zna se kako teče
I kad odlazi , nikad se ne može reći da li je još uvek ovde
Isto kao i tvoja reč, od koje nikad ne čujemo prvi slog
I nikad ne prestanemo slušati ono što govoriš
Jer ti si tako bliska u svojoj udaljenosti
Te je uzalud pitati kad je došao tvoj odlazak
Jer nam se čini da si bila ovde celog života
S tim večnim glasom , s tim stalnim pogledom
S tim nepromenljivim obrisom svoga lica

Joaqin Pasos
I
Josie

Velimir Mladenovic 18:11 08.04.2010

Re: moja omiljena

Vladislav Petković - Dis
(1880-1917)

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noc slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se nićeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaze, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

trener92 00:13 09.04.2010

Re: moja omiljena

Velimir Mladenovic

Vladislav Petković - Dis
(1880-1917)

Hvala ti za Dis-a , evo i od mene

"Noć ljubavi

Jedne večeri, kao posle grada,
Mirisala je koža telo moje:
Miran, bez sreće i radosti koje,
Bijah kao van tamnice jada.

Video nisam sunce kako pada,
Uzdah i cveće oko sna mog što je
Očajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreću sada.

Draga moja, ja ne umem više
Nositi suze što ti radost krije,
Al' u noć mesec kad siđe ubavi,

Tišinom sreće kad bol zamiriše,
Odmori oko: nek se duša slije
U pozni šapat velike ljubavi."

Dis

jasnaz 12:44 08.04.2010

peta

pesma

Dodirom, kao slepac.

trener92 16:52 08.04.2010

Re: peta

jasnaz

pesma

Dodirom, kao slepac.

"
pesma
"...
Kao što pojedinac nije sam u grupi, i kao što nijedno društvo nije samo među drugim društvima, čovek nije sam u svetu.
. Kad duga ljudskih kultura prestane da se sunovraćuje u ponor izdubljen našom mahnitošću, dok mi budemo tu i dok svet bude postojao, postojaće i ona krhka barka koja nas povezuje s nedostižnim i ona će nam pokazivati put suprotan putu našeg ropstva;
ako čovek ne može da ga pređe , i samo posmatranje tog puta doneće mu jedinu utehu koju ume da zasluži:
obustaviti kretanje, obuzdati poriv koji ga goni da zaobilazi naprsline u bedemu nužde i da istovremeno dovrši svoje delo i svoju tamnicu;
tu milost priželjkuje svako društvo kakva god da su njegova verovanja, njegov politički sistem i nivo civilizacije;
u nju on smešta svoju dokolicu, svoje zadovoljstvo, svoj odmor i svoju slobodu, kao i onu mogućnost da se "otrgne", mogućnost od koje zavisi život i koja se sastoji – zbogom, divljaci !zbogom putovanja! – u tome da se tokom kratkih intervala u kojima naša vrsta uspeva da prekine svoj pčelinji rad, ugrabi suštinu onoga što je bilo i što nastavlja da postoji izvan mišljenja i izvan društva;
u posmatranju nekog minerala koji je lepši od svih naših dela;
u mirisu udahnutom iz čašice ljiljana, koji je učeniji od naših knjiga; ili u letimičnom pogledu prećutnog razumevanja, otežalom od strpljenja, vedrine i uzajamnog praštanja, koji ponekad razmenimo s nekom...

mačkom."

"Tristes Tropiques"

Claude Lévi-Strauss

stefan.hauzer 13:19 08.04.2010

pevajte nesto ljubavno...

Eh,zar se mogao ocekivati drugaciji povratak?
Priznajem,ponadao sam se...

'ladnoo...

trener92 16:53 08.04.2010

Re: pevajte nesto ljubavno...

stefan.hauzer
Eh,zar se mogao ocekivati drugaciji povratak?
Priznajem,ponadao sam se...

'ladnoo...

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli"

Duško Trifunović

Do It Again

Черевићан 18:21 08.04.2010

х ебига

баш сам је волео
писо сваки дан
песме измишљо
била ми је сан

у мислима вазда
знали се ко мали
контакт нам трајао
често се сретали

и онда ме живот
ожего са жаром
сазнах једног дана
очла са поштаром

trener92 20:30 08.04.2010

Re: х ебига

Черевићан

Gosn. Čer , hvala vam ,ovom pesmom ste me asocirali na onaj odličan (i malo provokativan )naslov

"Poštar uvek zvoni dvaput" .Dobar film ,

Ima tu i

ovako nešto

Nego, gosn.Čer , uvek me je zanimalo , i to niko još nije uspeo da objasni,
zbog čeka kere ne vole poštare? Možda imate neko objašnjenje?

ime_korisnicko 20:53 08.04.2010

Re: х ебига

trener92
uvek me je zanimalo , i to niko još nije uspeo da objasni,
zbog čeka kere ne vole poštare? Možda imate neko objašnjenje?

Za pseci ukus postarska uniforma smrdi i to pse strasno iritira, nista drugo...

trener92 22:51 08.04.2010

Re: х ебига

ime_korisnicko
trener92
uvek me je zanimalo , i to niko još nije uspeo da objasni,
zbog čeka kere ne vole poštare? Možda imate neko objašnjenje?

Za pseci ukus postarska uniforma smrdi i to pse strasno iritira, nista drugo...

Interesantan odgovor ,može da se prihvati
i pesma za tebe

milisav68 11:47 09.04.2010

Pošalji mi pismo :)

trener92 20:10 11.04.2010

Re: Pošalji mi pismo :)

milisav68

" Šta je ljubav?

Vetropiri, piljarice,
Blebetavi svete –
Vi nove poete,
A molim vas lepo
Ne sipajte slepo
Vaš uzdisaj gubavi,
Ne pevajte udilj
Sve o ljubavi!
Znate l' na čem raste,
Čija li je ćerka,
Kakva li je zverka
Ljubav ta?
Znate da!

Jer bućkuriš pravi,
Što u krnjem loncu,
U toj vašoj glavi,
Varite, kuvate,
Pa ga suzom posolite,
Uzdisajem zapražite,
Kreveljenjem začinite,
Jaukanjem zadimite,
To još ljubav nije –
Ta svet vam se smije.

Počekajte malo, goluždravi tići,
- Ili slavujići -
Dok budete veći,
Da možete reći
Šta je ljubav prava,
Koja li joj slava.

Godinama nositi u telu
Ljute sumnje strelu,
Iz krvi nam najvrelije
Stvarat sebi nade
Samo zato da se zmije
U njojzi nasade,
Il' da umre nad,
A ti da si rad,
I da veso greš,
Što ga u svom srcu
Sahraniti smeš...

Tako danas, tako sutra,
Svake noći, svakog jutra
Slušat opadanja,
Pa se boriš sa grdobom,
Pakosti i zlobom,
I trpeti sve uvrede crne,
A u golo srce dočekati trne
Kojim od dan na dan
Na tebe nasrne,
I ne hteti, a ne smeti
Ni pomislit o osveti,
Jer to što ti srce para
I jamu ti kopa kletu
Dragoj ti je sve na svetu;

Pa uzet devojku,
Svoje milovanje,
Dati za nju svu slobodu,
Jedino imanje,
I okove metnut na se,
U okovi znojiti se
I krvavo mučiti se,
A za koru hleba
I što ženi i što deci
Najnužnije treba;
Pa ako je žena čudna i zloćudna,
Ne žaliti muke, ne žaliti truda
Goveti joj ćudi trista puta na dan –
Jer ako već jedan život
Mora biti jadan,
Nek ne bude njezin,
Neka bude tvoj...

Jeste, to je ljubav,

Golube moj!"

Šandor Petefi

gordanac 19:09 10.04.2010

*****

Čežnja

Dogadja se to u jesenjoj noći,
kada pada kestenje po asfaltu i kada se čuju psi u daljini,
i kada se tako neopisivo javlja čežnja za nekim,
tko bi bio dobar, naš, bliz, intiman, drug,
i kome bi mogli da pišemo pismo.
Ispovjedili bismo mu sve što leži u nama.
Pismo bi mu pisali a njega nema.

Miroslav Krleža, Pjesme u tmini, 1937.

trener92 19:27 11.04.2010

Re: *****

gordanac

i]Prvo pismo[/i]
1.
Gospođo Vineti, juče sam opet pokušao da se obesim,
a posle sam opet odustao. Čitave noći gledao
sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu
drugu ženu. Sećam se jedne rečenice iz Dikensa.
Početka jednog Dombijevog pisma: - Mila moja,
ja sam pas.-

Sad znate šta sam. A lepo sam vam govorio: ne
ostavljajte me samog, sklon sam glumatanju,
pravim teatar ni od čega, i toliko se uigram, da posle
idem okolo, tražim publiku, i sve to javno
prikazujem. Nemojte se iznenaditi ako počnem
i sebe da plakatiram.

Ujutro, video sam kroz prozor nebo. Sasvim je ličilo
na kuvano plavo goveđe oko nataknuto na
viljušku zvonika preko na tvrđavi.

Samo nisam video oblake. Sigurno ih je vetar oduvao
preko noći na jug i sklonio. Taj vetar ima
ukus zemlje i tamjana, i ne bih voleo da vam
o tome mnogo govorim. Treba slediti Lao Cea.
On kaže:
- Priroda se služi sa malo reči. Zato uragan
ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan. -

Jedino, ako vas interesuje to o pticama. Ptice su one
o kojima sam vam pričao da žive dole po
močvarama, samo sam opet zaboravio kako se zovu.
Te ptice su došle okukom reke, severnije od
Ribarskog ostrva, severnije i od Kamenjara.
I tako je sve to počelo.

2.
Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna
popodneva u stanu koji sam sa vama delio osam
godina. Tri zida, a umesto četvrtog: veliki prozor
što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi.

Tristo metara levo, na samoj obali, nalazi se mesto
gde je nekad, u svojim usamljeničkim šetnjama,
dolazio Ajnštajn, da razgovara sam sa sobom, vo
vremja kad je bio mladi zet Marićevih.
Infeld za njega kaže: - Veruje se da danas stvarno
vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn
obuhvatio samo mislima i jednačinama. -

Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu,
pod mojim prozorima, dok ja i dalje uporno i
beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani,
večito istim prijateljima, u večito istim kafanama,
večito iste stihove, uveren da svaki dan
izgovaram nešto novo - pa to mora jednom i da zabrine.

Onda dođu ta nedeljna popodneva, kad vojnici bespomoćno
lenčare po predvorjima bioskopa ili
poslastičarnicama. Kad devojke sa periferije
izlaze u šetnju u jednakim haljinama, i svima kažu
da su sestre. Kad nekoliko starica pred crkvama
čeka večernje i zaudara na bosiljak
i prigradska groblja.

Dođe to. Neko iz dosade izmišlja novi rat, neko iz
dosade izmišlja brakolomstvo, neko iz dosade
ima mamu, neko iz dosade ima Mocarta, neko tbc.

Stigao sam do stare Indije, prilično preskočio vede
i nađem u - Kena-upanišadi - mesto koje me je
podsetilo na LXXI pevanje u - Tao Te Kingu -.

- Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznano
mi nije -. Ja stvarno ne mislim da vas dobro
znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato,
da pljunem u pravcu onog grada gde ste me
ostavili da vas čekam.

Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju
geografskih karata. Na svakoj karti namerno izostaviti
taj grad. Njega inače već odavno savršeno nema.

P.S.
Ako vam to nešto znači, vrlo vam se molim za oproštaj.
Uostalom, vi to ionako bolje od mene možete
sagledati i dati nekim stvarima pravu meru.

Laku noć vašim željama da opet iziđemo među ljude.
Ja to ne umem. Ja sam uvek ulazio među ljude.
Laku noć vašim suzama. Vašem nekadašnjem
hodu na prstima kad spavam.

To je bilo pre mnogo miliona godina. Beskrajno sam
cenio sve pokušaje da mi ulijete olovo u
noge, kao onim lutkama od kaučuka koje se
uvek uspravljaju.*

trener92 19:32 11.04.2010

Re: *****

gordanac

* Drugo pismo

1.
Gospođo Vineti, čudno je ovde. Putovali smo kroz
Brogejlove slike, ili kroz onu bajku o Ribecalu.
Ne mogu da vam objasnim. Nešto kao moje
detinjstvo. Neverovatno.

U zoru, pred nama se pojavio grad. Kao u dečjim
slikovnicama. Jedna kuća žuta. Do nje maslinasta.
pa siva ili terakot. Ljubičastih sam se nabrojao
ne više od pet.

Zamislite da me je neko izrezao od kolačarske hartije
i zalepio tu negde. Tako je sve u plohama.
Izgubio sam dimenzije.

Doručkovali smo grožđe na pijaci. Posle smo prali
maramice u olucima i brisali ruke i usta.
U hotelu se spratovi zovu po bojama. Borisa nigde
ne mogu da nađem.

Ja, u stvari, i ne znam ko je Boris, ali sanjao sam
dok sam dremao u vozu da bi ovde mogao postojati
takav jedan i da bi ga valjalo pronaći. On bi
nam pokazao tunele. Ili bi nam pokazao gde
ima mnogo stepenica.

To sa Borisom podseća na Zagorsk. Krešo Golik i ja.
Noć uoči Uskrsa. Neka kiša pomešana sa snegom.
Hoćemo mi da vidimo vaskresenje i patrijarha
Pimena. To je, u stvari, tvrđava. Okolo zidine
podignute u doba tatarske najezde. A masovka -
da polude i Kavalerović i Sesil B. De Mil.

Zagorsk je Rusima kao Francuzima Lurd. Iz svih
krajeva zemlje dolaze za Uskrs da se iscele. Pa
kad je počelo to u ponoć: odvezana zvona, trideset
hiljada vernika metaniše i zamače lice u blato,
oblaci tamjana, zlato i crne rize,
dijamanti i drveni krstovi...

Ja se popeo na neko uzvišenje da bolje vidim.
Kreš mi posle kaže da siđem, stojim na grobu
Borisa Godunova. A gde mogu da stanem, kad je
sve istorija?

Poklonim se mrtvome caru i obećam, ako dobijem
sina, da postanemo kumovi: zvaće se Boris.
Objasnim to devojčici. Verovatno bi trebalo,
kažem, da započnemo ovde jednog sina.

Ona bi radije da je povedem aprila u Zagorsk.
Jesam li stvarno bio tamo? Kako da ne. Ja sam,
ko zna koliko puta i ko zna gde već, živeo.

2.
Jesam li živeo u Parizu? Jesam li bio u Njujorku?
Vašingtonu? Bagdadu? Rigi? Sidneju? Svuda
sam bio, kažem, jer svi smo mi svuda bili,
samo smo to zaboravili.

Zaboravio sam, recimo, Četrdeset petu ulicu,
odmah iza Brodveja, gde sam video kako na asfaltu,
oko mojih nogu, umire stotinu narkomana i niko
neće da im pomogne.

Jurmala. Cela obala Baltika. Ili, preko u Švedskoj,
Vesteros. Stokholm. Geteborg. Malme. Trajektom
pijan preko u Kopenhagen. Odatle šest puta
preko Atlantika. U Muzeju svemira u Vašingtonu
ručao sam sa Majklom Kolinsom. Rekao mi je
da iz vasione izgledamo besmisleno.
Kao plesan. U Nju Orlinzu smo Slavko Vukosavljević
i ja večerali sa Tenesijem Vilijamsom.

Sve sam doživeo, kažem. Vekove. Eone. Bio sam gore
u svetlosti i vratio se. Ispričam joj o Vavilonu,
Stesefonu, Al Kurni. Stvarno sam pojeo jabuku
sa Adamovog drveta na mestu gde se sastaju
Tigris i Eufrat i čine Šat al Arab.

Lama Angarika Govinda kaže u predgovoru tibetanske
knjige mrtvih: - Ne postoji nijedna osoba,
zapravo, nijedno živo biće, koje se nije vratilo
iz smrti... Ono što nazivamo rođenjem, samo je
obrnuta strana smrti, kao jedna od dve strane
medalje, ili vratnice koje nazivamo: ulaz izvana,
ili: izlaz iznutra. -

To joj zapišem u đačku knjižicu, koju je ponela umesto
lične karte. Čudna je ta zemaljska ljubav,
rekao sam joj. Izgleda sve je, ipak, samo u prepoznavanju.

Zar nisam i kroz ovaj grad nekad prolazio, u karavanu
nekog drukčijeg čovečanstva? Isto se dimi voda na
Tromostovlju. Isto se ljeska pustoš nad daljinama.

Isti me miris boli u nozdrvama i u sećanju. Potpuno
razgovetno, evo, izgovaram ga svojom kožom.

Sve se ponaša tako kao da stari u budućnosti. Ja
starim i u prošlost. U svim pravcima vremena.
To mi je nadljudski dokaz da sam, sa neke
druge strane ovog istog, ovde već jednom boravio
silazeći sa zvezda.

3.
Gospođo Vineti, prvi put mi se čini da ću se
sasvim odmoriti. Na primer: sat. Uopšte me više
ne kljuje u potiljak.

Devojčica je izmislila da obuče moju vetrovku naopako,
da se igra sa mnom Babaroge i da me plaši.
Onda izuje cipele i hoda na prstima, da ne bude mala.

Obično sedi na podu i igra se svojim prstima. A kad
se smeje, dođe da mi rastršavi kosu, da mi se
popne na ramena i ciči tu negde oko nozdrve
i oka. Nikad nisam provodio besmisleniji život.
Nikad nisam pisao gluplje stihove. Nikad nisam
u glavi imao pliće misli.

Četiri puta iziđemo iz hotela i vratimo se. Na kraju,
ona sedne na ivicu kreveta i plače: pita: šta nije
dobro i zašto sam večito ravan kao zemlja.

Pošto nemam drugog objašnjenja, ispričam joj sve
bez uvijanja. Prvo su, kažem, našli jednog savršeno
gladnog psa i jednu izvanredno uznemirenu
lastu, dodali su im malo kreča i pamuka,
sve to zatvorili u kožu, ispisali krštenicu,
i proglasili da sam to ja.

Posle je, kažem, kreč izgrizao pamuk, a pas pojeo
lastu. Sad se ujedaju pas i kreč. Onda ona siđe
do restorana, donese mleka i kaže: sad ćemo
da ih nahranimo.

Napolju pada kiša. A kako se već pomalo spustilo
veče, upalili smo sve moje i njene cigarete iz
džepova i kofera, poslagali ih po nameštaju i
rekli da su to zvezde.

Onda smo opet izišli. U hotelskom bifeu jedan tip
je sedeo okrenut zidu, ponekad se kuckao prstima
u čelo i pitao: halo, ima li ovde koga? Meni je
rekao preko gutljaja: zašto ti mene uporno udaraš, brate?

Za takve uvek imam spremnog jednog Vladimira
Iljiča. Lenjin je rekao, kazao sam, ne miluj
po glavi, uješće te za ruku.

Onda je on počeo da plače: zašto mi dva dana ranije
čovečanstvo ne javi kad će me udariti?
Zašto mi ne poruči: čekam te u petak, u ulici
toj i toj, iza ugla. Čuvaj levu stranu, lice i srce.
Hoću da budem spreman, da mogu da se branim.

Devojčica je u međuvremenu popila i svoju oranžadu
i moje duplo piće. Ne volim da žene piju.
Morao sam da je nosim u hotel. Prolaznicima
sam pokazivao kakve su joj ruke i uši. Govorio
sam: ona ima najmanje ruke i uši u Evropi.

Ne znam kad smo se vratili kući, na obojene spratove.*

trener92 19:35 11.04.2010

Re: *****

gordanac

* Treće pismo

1.
Gospođo Vineti, još ovo da vam javim, pa vam nikad
više neću pisati. Videćete. Sećate li se onog tipa
o kojem sam vam pričao da ga sanjam na onom
ostrvu ili plaži. Onog što se udavio i stalno
me, onako udavljen, imitira kad spavam.
Ponovo sam ga sanjao i raščistili smo to.
Obećao je: nikad više.

Nekoliko podataka koji vas ni na šta ne obavezuju:
devojčica u snu ustane, nasloni se na zid i tako
satima stoji u postelji. Budna. Priznao sam joj
da mi to izgleda veoma čudno. Objasnila je
da tako najbolje razmišlja. Uostalom, rekla je,
negde je pročitala da je jedan svetski pisac
sva svoja dela napisao stojeći. Probao sam
da i sam nešto napišem stojeći, ali i u krevetu je
to ispod mog dostojanstva.

Teram je da o vama govori lepo. Vi se ovde zovete:
Ona Divna Gospođa. Pogađa da krišom pijem
zbog neke tuge u vezi sa vama, i za doručkom
obično ispije svaku moju prvu čašu.

Večeras, dok je zaključavala vrata, u očima sam joj
video molitvu da Ona Divna Gospođa ostane u
hodniku iza vrata. Jednog dana to bi sigurno
postalo nepodnošljivo.

Uostalom, i ja sam ljubomoran. Svi se za njom
okreću, kao onog leta kad ste mi je pokazali na
Korčuli, gde sam bio da obiđem jednu moju pokojnu
mornarsku godinu. I Porto Pidočo. Lagao sam
vam da ćemo tu živeti kad budemo imali dosta
novca. Nikad mi nećemo imati dosta novca.

2.
Ima bolesnih tipova kojima godi kad su u društvu
lepih žena. Ja lepu ženu sakrijem. Kažem devojčici:
to što gledaju u tebe, to je kao da te pipaju
rukama, i molim te da očetkaš kaput, opereš kosu
i umiješ se.

Napravio sam joj četiri scene u restoranu. Ovde
restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje
ja nailazim. Imam čulo za kafane. U sebi
neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa.

Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad
sam joj pevušio - ništa. Slegne ramenima i kaže:
ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek.
Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski.

Počeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je
svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom.
Naredio sam joj da počne da uči ruski.

Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i,
od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski,
ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki
slengovi. Održao sam joj predavanje o sedamnaest
slengova. Zamolili su nas da iziđemo iz kafane.

Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili,
i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam
nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje.
Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati:
ona je trpela mene.

Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kaže:
- Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesma
ostaje u njihovoj glavi. - Tako je i sa mnom.
Možda ću vam i govoriti neke reči, ali, kako
sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u
mojoj glavi. *

trener92 19:41 11.04.2010

Re: *****

gordanac

* Četvrto pismo

1.
Gospođo Vineti, sve što sam vam do juče pisao
ne uzimajte ozbiljno. Predajem se i vičem:
vi ste neponovljivi.

Pronalazim vas čak i u travi. To je tamo, levo
od mosta, u jednoj kafanici koju je posećivao
Prešern. Nabrao sam trave da napravim salatu,
ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je miris
vaše kose.

Čitave noći lutao sam oko stanice, i razgledao vozove
što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena
da mirno o svemu razmislim. Gospođo, ja sam u vas
neizlečivo zaljubljen.

Idem da spakujem stvari i da se vratim. Ključ imate.
Adresu znate. Naći ćemo se, dakle, ne u Beogradu,
nego u Novom Sadu. Pre toga moram devojčicu
da vratim u Zagreb. Sa Dragom Britvićem
i Marjanom Selmanom popeću se - Pod stare krovove -.
Sa Krlecom i Dobrišom obično odšetam na groblje.
Sve u svemu, to je dva dana.

Ja njima dvojici držim književne susrete.
Govorim malo njihove, malo svoje, malo tuđe poezije.
Počnem pesmom - Mirogoj - Jiržija Volkera.
Cesariću se naročito sviđa ono mesto:
- Korenje može sunce da uhvati u cvetu. Zašto je
poginuo mrtav će od života saznati. Za kralja,
za otadžbinu, za sve se može boriti na svetu,
ali se ne može za sve umirati. -

Meni se sviđa kraj te šetnje. Dolazi ono Tinovo:
- Ne boj se, nisi sam. . . - prva i najveća
svemirska pesma na zemljinoj kugli, a za oproštaj
ide, uz obaveznu sedeljku u nekoj kafani,
- Srebrna cesta -.

Gospođo Vineti, samo je potrebno da imamo
nekoliko dece, i videćete: biće sve dobro.
Negde ću pozajmiti novac, kupiću drva i uglja,
i čitave će zime biti toplo.

2.
Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da
ćete ponovo otići. Setite se kako sam, kao ptica,
pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim
bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam
sedeo satima.

Setite se da tada nisam imao rukavice, ni
toplo odelo. Tada smo nešto počinjali, i rukavice
i toplo odelo imali smo samo u glavi.

Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu.
Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno,
rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju.
Posle sam ga našao i u poljskoj antologiji
Zigmunta Stoberskog.

Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog.
Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, uglađen
čovek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskreno
razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je,
pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova.

Kako da mu objasnim da sam te brkove morao
da obrijem u osamnaestoj? Tada mi je Bihalji
objavio jednu pesmu u časopisu - Jugoslavija -.
Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj se
štampaju ikone. Prevod na četiri jezika. Oto Bihalji
Merin je iskreno bio razočaran mojim izgledom.
Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nije
evropski, a kamoli svetski, a ovaj časopis ide u
ceo svet. Izvadio je iz džepa novac i lično me
odveo u prvu berbernicu. Umirite se, dragi moj,
tapšao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrećan.
Okanimo se primitivizma.

Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro
znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu,
i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno
važni, prepisivao i slao vam ga ponovo
i uvek ponovo.

To je ono što smo nazvali: balada o nama.

3.
- Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba
zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima.
Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i
izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima,
koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po
ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće
dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove
sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga
osmeha na čaši iz koje si pila lekove. obrisaće
novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko
staklo. I sve će svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u
oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati
ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne
umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž
su priče o novim sastancima, laž sve uspomene
i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više
nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje
će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.
I sve će lepo s tobom umreti.

I svakog će proleća krovovi dugo plakati
suzama okopnelog snega. -

4.
Ima još jedan razlog, vrlo privatan, što pesmu nisam
objavio u nekoj zbirci. Ponekad se zaljubim u
neku svoju metaforu, kao u slučaju tog širokog sivog
stopala gradskog neba koje gazi moju tršavu glavu
i razliva po pločnicima.

Još u šesnaestoj napisao sam pesmu - Nedelja -, u
kojoj doslovce stoji: - Nebo je velikim sivim
stopalom zgazilo krovove, ljude i puteve. - Radije
sam se odrekao obe pesme, nego da ponovim metaforu.

Inače, nadam se da vam je jasno u kakvom sam
položaju. Samo mi, molim vas, ništa nemojte javljati
o vašim glavoboljama. Njih ja vučem na savesti,
i ako me podsećate na to, ponovo ću pobeći.
To mene dovodi do ludila.

Idem da spakujem stvari. To je popodnevni voz.
Kod vas ću biti već rano u zoru. Devojčici ću
u Zagrebu na stanici sve otvoreno objasniti. Sa
Marjanom i Dragom mogu da se napijem drugi put.*

* "Pisma gospođi Vineti"
Mika Antić

trener92 19:45 11.04.2010

Re: *****

gordanac

Peto pismo

"... plašila me slutnja neka
znao sam od pre ..."

Sakrij replike | Pošaljite komentar

trener92

RSS Feed Saznajte više o autoru

Blogovi autora

Svi blogovi

" Peto pismo...

:))))

Re: :))))

Re: :))))

Re: :))))

Re: :))))

Re: :))))

Re: :))))

Re: :))))

pismo

Re: pismo

Dva-tri reda ..

Re: Dva-tri reda ..

peto...

Re: peto...

Re: peto...

Re: peto...

Re: peto...

Re: peto...

Re: peto...

Re: peto...

Re: peto...

Re: peto...

Re: peto...

Re: peto...

Re: peto...

Re: peto...

Re: peto...

Re: peto...

Re: peto...

Stih

Re: Stih

***

Re: ***

The Letter

Re: The Letter

Once I had......

Re: Once I had......

:)))

Re: :)))

živi smo...

Re: živi smo...

Re: živi smo...

Re: živi smo...

Re: živi smo...

Re: živi smo...

Re: živi smo...

..

Re: ..

Re: ..

Re: ..

Lepo

Re: Lepo

moja omiljena

Re: moja omiljena

Re: moja omiljena

Re: moja omiljena

peta

Re: peta

pevajte nesto ljubavno...

Re: pevajte nesto ljubavno...

х ебига

Re: х ебига

Re: х ебига

Re: х ебига

Pošalji mi pismo :)

Re: Pošalji mi pismo :)

*****

Re: *****

Re: *****

Re: *****

Re: *****

Re: *****

trener92

Blogovi autora

Najnovije VIP blogeri

Najnovije blogeri

Arhiva

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana