CURKA I DOKTORKA

Sezona je curki - prvo je bio Thanksgiving, a stize nam i Bozic... Moram da ponovim jednu meni veoma dragu pricu iz zivota. Izvinjavam se onima koji su je vec citali u komentarima.

Jedne ekstremno hladne beogradske zime, nekada davno, vise u prostormo-kulturoloskom nego vremenskom smislu, dok sam jos radila od 8-14h u najeminentnijoj zdravstvenoj ustanovi te vrste u Srbijici, lecila sam cuvenu odgajivacicu curki. Posto smo postigli sam vrunac u kontroli njene secerne bolesti, uz nezanemarljivu pomoc bolnicke dijete, doslo je vreme oprastanja od ove mile zene iz pasivnog kraja gde se u lekara jos uvek gledalo kao u samog Boga. Insistirala je da na oprostajni dar primim curku koju je svojom rukom za mene hranila. Pre nego sto sam stigla bilo sta da izustim, njen muz je vec poklon urucio, tacnije isporucio na moj radni sto u lekarskoj sobi, tik pored kompjutera. Ocerupana, ogromna, zaledjena pocela je lagano da se topi I ispusta sokove.
Nije bilo druge nego da u pomoc pozovem veteranku opstanka u Srbijici devedestetih – nasu Glavnu Sestru. Rekoh: “Molim Vas, Glavna, uzmite ovu zivotinju. Poklanjam Vam je!”. “Pa nemojte tako doktorkice, zena ce se naljutiti. Eno je, ceka na prozoru da vidi da nosite curku kuci. Nego da Vam je ja lepo stavim u zamrzivac dok ne krenete...” Tako poucena od ove uciteljice zivota, rekoh: „Vazi“.
Dodje dva popodne, I ja pod budnim okom moje pacijentkinje krenuh da trazim po friziderima. Odeljenski frizider, glupa ideja, premali sa gromadu od 19 kilograma. Glavni frizider laboratorije Instituta, samo uzorci krvi obolelih od raznih bolestina. Zamrzivac u laboratoriji, opet samo uzorci seruma za cije se analize nema para... U trenutku mi je sinulo! Najnoviji zamrzivac koji hladi na -80oC, ponos Direktora Instituta, drzan pod kljucem, otvaran I zatvaran samo uz potpis odgovornog pocinioca… Ne mogu da verujem… Nije valjda tu? Udjoh u jedinu klimatizovanu prostoriju, potpisah papir, otvorih zamrzivac. Tamo, medju dragocenim uzorcima seruma obolelih od najredjih bolesti, ugnezdila se moja velika ptica. Instiktivno primenih pravila koja se ovde gde sada radim, manje-vise od 8 ujutro do 8 uvece, uce na posebnom kursu zvanom “moving and handling”. Izvadih okamenjenu gromadu i teturajuci se I nadajuci se da me Direktor nece, a moja Zuza-odgajivacica hoce videti uleteh u taksi spretno narucen od strane Glavne.
Po dolasku kuci, suocih se sa novim problemom - nedostatkom kapaciteta u personalnom zamrzivacu. Sta cu, gde cu, izbacih americku pticu na fracuski balkon mog tadasnjeg stana u Hilendarskoj ulici. Onda poceh da telfoniram iskusnim domacicama: majci koja kaze, ne shvatajuci obim problema: “Preseci je na pola!”, a onda i “Majci-Po-Zakonu”, zeni koja sve (najbolje) zna, koja kaze :”Odlicno! Samo ti nju meni donesi…Imam ja Peru kasapina sa motornom testerom. On ce da sredi stvar”. Tako I bi.
Te hladne beogradske zime tri su porodice u vise navrata omastile brk curetinom, simbolom praznika u zemlji iz moje buducnosti.

U Zemlji Buducnosti nema masnih poklona. Curka se za Bozic kupuje, kao I sve drugo. Ima se, moze se.