Ostavio sam cigarete

Da, ostavio. Mada, ovako, kako stoji u naslovu, zvuči kao da se to desilo juče-preključe. Ne, desilo se pre četiri godine. Da sam ih ostavio pre neki dan, ovo pisanije ne bi imalo pravu težinu, jer bi se nad čitavom vešću nadvijala neugodna mogućnost da možda neću izdržati više od nedelju dana i da ću postati „uživalac-povratnik". Ovako, posedujem „staž", dovoljan da priča zavredi i nešto respekta :)

Kako? Imam dvodecenijski minuli rad kao podanik duvanskog dima. U poslednjoj etapi sam bio „izašao" na oko dve pakle dnevno. To je, priznaćete, puno. Često bih u shally rekao: „Cigareta je moj šesti prst". Bila je sastavni deo mnogih dnevnih situacija - uz prvu kafu, uz čekanje na stanici, uz razgovor, uz gledanje utakmice, uz piće, uz kartanje, nakon seha :), uz nervozu, uz surfovanje po netu, uz noćnu tišinu... Zavisnost svakojaka. I fizička, i psihološka, i situaciona, i ... Onda, stvarno, kako.

Valjda se kod većine pušača vuče pritajena misao da bi bilo dobro ratosiljati se tog čađavog poroka. Tako je bilo i kod mene. A kad sam dostigao i prestigao dve pakle dnevno, dakle kad je moje uživalaštvo došlo skoro do vrhunca, pomenuta misao se pojačala, i postala češća. Više sam opažao činjenice da mi je životni prostor stalno napunjen dimom (uprkos urednom provetravanju), da osim što trujem sebe trujem i druge, da sve češće prezam imam li dovoljno cigareta za uveče... - i, da, ustalom, od novca potrošenog za cigarete u izvesnom periodu mogu da kupim, recimo, to i to. Na kraju tog procesa zaključivanja i samoispitivanja, odnosno vaganja između mere zadovoljstva i količine štete pojavilo se osnovno pitanje - Zar je to stvarno jače i bitnije od mene samog?!

U prvom trenu odgovor je bio potvrdan, a takav odgovor nije bio ni malo laskav. Čemu težnja ka slavlju života, ako se svesno potčinjavam nečemu što je protiv života? Čemu sve one govorancije (pre svega sa sobom) o prevashodnosti svekolike lepote, a žar otrova u ruci i ljut dim u plućima? Ništa ne ide uz cigaretu, osim neozvaničenog priznanja sopstvene nemoći, i to za tako malo! Ako za tako sitnog protivnika - istina, umilnog, ali ipak jednostavnog - nemam snage, kako ću tek za nešto veće i komplikovanije da se izborim? U krajnjem saldu, ide pitanje: „Je li to veće od mene?" Moja odluka je bila da, umesto poraženi, budem pobednik.

Prekinuo sam kasno, u sitne sate, sedeći uz računar. Odneo sam pepeljaru i prosuo je, bacio kutiju sa nekoliko cigareta i seo ponovo uz računar. Imao sam stav, mada, u  izvesnom smislu, trebala mi je i „tehnika" da ga izvedem u praksi. Ona se sastojala u sledećem. Budući da sam godinama pluća punio dimom, sada sam imao priliku da ih, umesto dimom, ispunjam čistim vazduhom. Dakle, ne nesvesno, rutinsko udisanje, već potpuno svesno. To unosi osećaj fizičke suptilnosti, i neke vrste stamenosti.

Znam, priča deluje kao iz nekog od bezbrojnih, jeftinih američkih romana o tome kako uspeti u ... u bilo čemu. Međutim, to u ovom slučaju jeste tako bilo. To je moje lično iskustvo. Nisam koristio grickalice, bombone, tablete, preparate, tretmane kod psihologa, priručnike, ili šta već sve ne. Uostalom, te drangulije su opet neka vrsta zamene, zamene jednog hedonističko-zavisničkog poriva drugim hedonističkim aktom ili hemijskim poštapalom, a po istoj psihološkoj trasi. Cela caka je u stvarnoj odluci da se cigarette ostave, i u osećaju moći koju stvara svesno udisanje čistog vazduha.

Armija ljudi, pušača, kaže - Ostavio bih, al' ne mogu. To je poprilično neadekvatno obrazloženje. Obično je u pitanju ne to, da se ne može, već nedostatak stvarne odluke, tj. želje da se prestane. Jer, potajno tinja misao - A šta ću drugo ako ostavim cigarete, pošto mi je to valjda jedino preostalo zadovoljstvo u životu ... Ili se kaže - Ma, onaj je pušio dve kutije, pa je živeo skoro 90! Ili - Eno, onaj ostavio, pa opet propušio... Itd. Uglavnom simbioza tog spoljašnjeg, deklarativnog stava da treba ostaviti i opravdanja za neostavljanje duvana koje čuči u polusenci svesti. Dok se ne promeni Stvarni stav, uspeha nema.

Ovo je moja priča i ne mora da bude recept za bilo koga drugog. Ipak, možda bude od koristi, makar u smislu ohrabrenja onima koji su bliži iskrenom htenju, nego nehtenju, da ostave cigarete.