Popularniji od Tita

"Već sa šesnaest godina počeo je samostalno da se izdržava, svirajući narodnjake u kafani, prodajući novine i radeći na gradilištima."
Ne znam zašto sam baš ovo stavio u prvu rečenicu ali nekako mislim da je bitno za bolje razumevanje priče o grupi ljudi, koja se (shvatićemo to ubrzo) ipak svodi na jednog „čupavca i kretena", njegovu volju, upornost, talenat, prilagodljivost pa i moć manipulacije.
„Kompleks Periferije koji je fanatično želeo da se dokopa Centra i da ima sve."- reći će poznati novinar.
Dok će ga Mirjana Bobić, nekih 25 godina kasnije, kroz loše prikriveni niz erotiziranih uzdaha zapakovanih u par tv epizoda natopljenih uglavno ljigavo - patetičnom tronutošću i ispunjenih, bez ikakvog dobrog opravdanja pionirski svečanom, te također patetičnom Snježanom B, opisati kao „ležerno obučenog njujorškog intelektualca."
Imamo sasvim prostu priču, dakle.
Mali problem za mene lično takođe predstavlja činjenica da nikad, za ove četiri godine koliko ovaj Blog postoji, nije ispričana. Nije se htelo, stizalo ili smelo, verovatno i zato što su fragmenti teme, pojavivši se tu i tamo, izazivali uglavnom nepodeljene antipatije komentatora. Uvažavajući te okolnosti i sasvim svestan moguće adrenalinizacije mnogih ljudi koji su mi dragi - preuzimam odgovornost za ovu nepopularnu temu i nikad duži tekst.
* Za izradu ovog bloga korišćeni su tekstovi ili delovi tekstova sa interneta, ili tv. Ponekad su to celokupne rečenice i pasusi, naročito kada se tiču hronologije događaja. Bitna napomena je da se tekst odnosi na period od 1969. do 1989. god. Takođe, korišćeno je i nešto malo misli i sećanja koje posedujem, ne sumnjam da će se raspoznati.

Kodeksi i Beštija, neki hotel neki grad
  Na nekom prigradskom koncertu, službenik socijalnog osiguranja, stanoviti Željko Bebek, u to vreme član sarajevskih Kodeksa, zapaža tek punoletnog Bregovića koji svirucka bas sa svojim Beštijama i preporučuje ga kolegama iz grupe. Leta 1969. godine odlaze na tezgu u dubrovački Splendid bar gde sviraju klasičan repertoar za turiste. Pred leto ostaju bez pevačice Ismete Dervoz (kasnije Krvavac, udate za košarkaša „Bosne") koja napušta grupu. Ipak, uočio ih je Italijan Renato Paćifiko i ponudio im da dva meseca sviraju u njegovom klubu u Napulju. U tu avanturu upuštaju se početkom 1970. godine uvežbavši progresivni repertoar na tragu Džimi Hendriksa i grupe Cream. Međutim, posle prvih svirki Renato ih vidno razočaran upućuje da sviraju kazačok i sličan program, baš kao u Dubrovniku 

Mogla je biti prosta priča, a onda je došao Mića
  Goran i Željko pozivaju Zorana Redžića koji dovodi i kolegu iz grupe, bubnjara Milića Vukašinovića. „Bend je oformljen da bi svirao na letnjim terasama" - reći će kasnije Bregović.
Ali kada su se sva četvorica našla na okupu stvari su krenule u sasvim drugom pravcu: Kodeksi, koji su do tada sasvim solidno živeli, svirali u dva kluba, držali se komercijalnog repertoara i stekli redovnu publiku, inficirali su se, preko Miće Vukašinovića novim viđenjem muzike. (upamtimo ovo, trebaće nam: Mića je stalno „čuo" novu muziku). Počeli su da sviraju u skladu sa onim što su tada snimali Led Zeppelin i Black Sabbath. Dve nedelje po Mićinom dolasku, dobili su otkaz na svim mestima na kojima su svirali. 
  Iz te kombinacije se sve više izdvajao Željko Bebek: prvo su ga nagovorili da prestane da svira ritam gitaru, i da se fokusira samo na pevanje. Ispostaviće se kasnije da je to bio sjajan savet. Bebek se teško prilagođavao novom materijalu, dok je za pevanje bivalo sve manje mesta. On bi otpevao uvod a zatim bi ostala trojica improvizovala po pola sata. Uz to, Milić je sve češće pevao, na opštu radost svih prisutnih. Polovinom jeseni 1970. godine Bebek se uvređen vraća u Sarajevo. 
  Njih trojica su nastavili da nastupaju kao Mića, Goran i Zoran sve do leta '71. i Mićinog odlaska u London, kada Gorana gitarista Ismet Arnautalić poziva da oforme grupu „Jutro". Početkom 1972. godine, kada su dobili termine u studiju, Goran rešava da pozove Bebeka iako od razlaza nisu kontaktirali. Snima se "Patim, evo deset dana" kao „B" strana singla, posle čije objave Bebek ide u JNA. Tokom njegovog boravka na vanrednom odsustvu snimaju još četiri pesme: "Kad bi' bio bijelo dugme", "U subotu mala", "Na vrh brda vrba mrda" i "Hopcup" od kojih su se prve dve, početkom '73. godine pojavljuju na singlu. Nezadovoljan muzičkim pravcem kojim se Jutro kreće, Ismet Arnautalić odlazi krajem '72. godine i sa sobom odnosi pravo na ime grupe. Sledi preganjanje oko prava na ime tokom '73.godine, kada dolaze Goran Ipe Ivandić i Vlado Pravdić (iz Indexa). Sredinom godine, posle svađe, grupu napušta Zoran Redžić, a dolazi, ako je to bitno, Jadranko Stanković.
  Grupa je, krenuvši u Zenicu kao „Jutro" a vrativši se kao „Bijelo dugme" zvanično krštena 1. januara 1974. godine, a kum je, po sistemu „nije bitno kako se zoveš već šta radiš", bio Dragan S. Stefanović. U to vreme u studiju su radili sa Batom Kostićem, gitaristom YU grupe. Bregović je kasnije isticao kako je ta saradnja mnogo uticala na njegovu dalju muzičku orijentaciju, posebno kada je upotreba folka u pitanju.

Najveći poslovni kiks u istoriji jugoslovenske diskografije
  Nove snimke "Top" i "Ove ću noći naći blues" nude upravo osnovanom sarajevskom Diskotonu. Tadašnji muzički urednik Slobodan Vujović ih odbija uz objašnjenje da su pretrpani i da će morati da čekaju bar pola godine do objave singla. Nestrpljivi, istog dana potpisuju petogodišnji ugovor sa Jugotonom.

Prva muvanja, prvi veći nastup, treći singl i eksplozija (Tramvaj kreće)
  Marta '74. godine vraćaju Zorana Redžića u bend. Sledi singl sa pesmama "Glavni junak jedne knjige" (tekst: Duško Trifunović) i "Bila mama Kukunka, bio tata Taranta" koji gotovo istovremeno te 1974. godine objavljuju Jugoton i Diskoton jer Bregović, suprotno uobičajenim pravilima poslovanja, potpisuje i sa Diskotonom ugovor za singl. To im donosi uvek dobrodošlu gužvu u štampi i pomaže prodaju ploče. 
  Prvi veći nastup novih nada dešava se na BOOM festivalu u Ljubljani 10. maja '74. godine. Tog leta, svirajući u hotelu Croatia u Cavtatu pripremaju materijal za prvi album. Treći singl sa pesmama "Da sam pekar" i "Selma" (tekst je pesnik Vlado Dijak posvetio svojoj velikoj ljubavi Selmi Borić), objavljuju 30. avgusta 1974. godine i on predstavlja prelomni trenutak njihove karijere. 
  Tada već rade sa agilnim zagrebačkim menadžerom Vladimirom Mihaljekom koji organizuje da 16. novembra sviraju u Sarajevu na oproštajnom koncertu Korni grupe, gde ih prepuna Skenderija oduševljeno prihvata.
  Bilo je sasvim izvesno da će debi album imati odličnu prodaju i označiti početak nečega što bi se moglo nazvati „muzičkom industrijom" SFRJ, ali i oprečne kritike. U, „na granici incidenta", provokativnom omotu Dragana S. Stefanovića (kasnije svrstanim u englesko izdanje knjige petsto najuspešnijih omota sveta), album je doneo seriju prijemčivih i neobičnih pesama, svojevrstan bućkuriš sevdaha pridavljenog rock i blues standardima i potkovanog disko ritmom (te krajnje napadnim izgledom i nastupom), što je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak krstio kao pastirski rock. Dok SFRJ dobija famozni Ustav, Bijelo dugme dobija prve kritike na račun „pozajmice" Berijevih motiva. I ne samo to, i ne samo kritike.

Industrija, ponovo. I zaplet, i poruka (opet malo hronologije)
  Promućurni Mihaljek krajem februara 1975. godine organizuje Kongres rock majstora na kome su predstavljena četvorica najboljih domaćih gitarista. Budući da je iza svega stajao Jugoton i Mihaljekova želja da pogura Bijelo dugme, cela akcija je bila tome podređena. Nezvanično, na takmičenju je pobedio Radomir Mihajlović Točak, ali kako on nije bio Jugotonov izvođač, nije svrstan u četvorku najboljih. Tu su se našli Vedran Božić, Josip Boček, Bata Kostić i naravno Bregović. Svako od njih snimia jednu stranu na duplom albumu "Kongres rock majstora" (Jugoton '75). Bregović svira sa svojom grupom a prati ga Zagrebački gudački kvartet. 
  U to vreme objavljuju singl sa pesmom "Da mi je znati koji joj je vrag" i kreću na iscrpljujuću yu- turneju koja je trajala 300 dana, često sa dvokratnim svirkama, a u kojoj treba tražiti korene svega što se kasnije desilo: zvuk električne gitare, kakav - takav, kapilarno se prosuo Jugoslavijom sve do najmanje selendre. Donet od strane „prigradskih autsajdera", „seljačkih sinova", „ čupavaca i kretena"(kako je Bregović vešto voleo da predstavlja sebe i bend) nosio je podnošljivu, a ne preteranu ili isključivu poruku „urbanog" - ma koliko to smešno sada zvučalo. Odlično pogođenoj i brojnoj ciljnoj grupi ovlaš urbanizovanog socijalističkog stanovništva, jednom nogom još duboko zaglibljenom u seosko blato a drugom pomalo klecavom na tek izlivenom asfaltu prigradskih novogradnji, ponuđena je kulturna legitimacija kroz (do tada) nerazumljive i odbijajuće zvuke isporučene na sasvim nov i prihvatljiv način, začinjene sa malo praiskonskog i svakako umirujućeg ojkanja. Život se činio pravedniji, slava i novac dostupniji, a rock'n'roll manje nadmen i nekako - pitkiji.
Već u proleće 1975 godine važili su za najpopularniji jugoslovenski sastav.

Podizanje lestvice, pakovanje i identitet. I slava u slapovima
  Uoči snimanja druge ploče povlače se u selo Borike u Istočnoj Bosni, a sam album "Šta bi dao da si na mom mjestu" snima se tokom novembra '75. godine u Londonu sa producentom Nilom Harisonom. Raskošnog omota, ploča je imala veću cenu od uobičajene, pa ipak je, nošena ultimativnim treš - megahitom „Tako ti je mala moja..." za kratko vreme prodata u tiražu većem od 200.000 primeraka. „Potpuno upakovan audiovizuelni proizvod koji je napravio haos na tržištu" kako je to opisao Dragan S. Stefanović, i dodajmo - zbog tog izdanja u Jugotonu je izmišljena dijamantska ploča. Dok se ceo svet oporavljao od Bitlmanije, SFRJ je tresla Dugmemanija.
  Odmah po objavljivanju ploče kreće turneja po Kosovu i Makedoniji. Najavljuje se veliki koncert za Novu godinu u beogradskoj Hali sportova uz Pop mašinu, Buldožer i Cod. Iako je krenula intenzivna reklama, koncert se bez objašnjenja otkazuje. Grupa je bila pozvana da za Novu Godinu svira drugu Titu u HNK. Dežurni iz protokola prekidaju nastup Bijelog dugmeta posle samo nekoliko minuta, što je bilo za očekivati s obzirom na njihov vizuelno - zvučni identitet, tada baziran na Sweet, Slade, T Rex i Led Zeppelin. Mada su Oni, po Peri Janjatoviću zaista predstavljali „proizvod kreiran po zapadnim standardima, provokativan za socijalizmom narkotizovane umove", estetsko-auditivni kriterijumi druga Jože definitivno nisu pušili taj tompus. 
  Priče da se radi o homoseksualcima, koje su od početka pratile ceo taj glamurozni autfit, članovi benda su, tada skandaloznim ponašanjem brižljivo demantovali na svakom koraku, uvodeći u SFRJ sasvim nov običaj demoliranja hotela i pojavu „groupie girls" - o čemu svedoči dečije jednostavna ali starački mudra izjava basiste Redžića: „Ja sam prvo mislio da su to nečije devojke, pa onda da su to naše devojke - a onda sam shvatio da su to svačije devojke!"  Činjenica da u jednom periodu ni jedan zagrebački hotel, u sred takve i tadašnje SFRJ nije želeo da ih ugosti, dovoljno govori koliko su estradne, pa i mnoge druge granice, bile pomerene.
  Završimo priču o svemu tome (bez da se udubljujemo koliko je maloletnica iz obližnje škole „Drinka Pavlović" prodefilovalo kroz sobe hotela „Union" u organizaciji Grade Brade. Naravno - ništa više nego kasnije kada se tu širio Vlado Kalember ili još kasnije Saša Lošić), dakle završimo to poglavlje jezgrovitom mišlju Miće Vukašinovića: „Razvrat i blud predstavljali su glavni smisao celog tog našeg bavljenja."
  Ono što svakako treba da uzmemo u obzir je da je od tog momenta, dvadeset petogodišnjak Bregović sa svojom pratećom postavom zvanom Bijelo dugme, vrlo uspešno, vešto i krajnje profitabilno diktirao trendove i uticao na dešavanja koja su se odvijala diljem estrade. 

Malo motike , malo politike
  Marta '76. godine u izdanju PGP RTB izlazi retrospektivni album Gorana Bregovića na kome su se našli prvi snimci grupe Jutro, ali i pesme koje je uradio za Zdenku Kovačiček, Biseru Veletanlić i Jadranku Stojaković. Početkom aprila '76. godine članovi grupe su se spremali da sviraju našim iseljenicima u Americi. Doduše, sumnjalo se da je u tu organizaciju umešana i hrvatska (tada prokažena, kao i svaka druga) emigracija. Od koncerata se odustalo, ali ne i od odlaska u Ameriku. Tamo su snimili Ipetov singl sa pesmama "Džambo" i "Vatra" i Bebekov sa pesmama "Milovan" i "Goodbye, Amerika". Postoje i svedočenja da su ti singlovi snimljeni u Minhenu, hvala Bili : )
  Juna meseca članovi grupe odlaze na radnu akciju "Kozara 76" što je bio vešt Bregovićev odgovor na sve kritike o prozapadnoj orijentaciji, ali i potraga za katarzom u ideji da rad oslobađa od nagomilanih toksičnih isparenja Okeana Poroka koji je počeo da šalje svoje destruktivne talase. Sve to samo odlaže neminovni kolaps, videće se kasnije. Malo dodatnog šarma celoj epizodi daje Bregovićeva reputacija diktatora, uz nadimak „Hićo" - zbog oštre discipline koju je sprovodio tokom turneja i rada u studiju. Kako bilo, a istine radi - Bregović, Bebek i Racić su se sa radne akcije vratili sa udarničkim značkama. Mislim da se ni omladinke nisu žalile.
Početkom jeseni u JNA odlaze Ipe Ivandić i Vlado Pravdić, a na njihova mesta dolaze Milić Vukašinović (iz Indexa), dok prelazak Laze Ristovskog iz grupe Smak odjekuje kao pravi fudbalski transfer.

Padaju zvijezde
  Treći album opet pripremaju u Borikama. Posle popriličnog preganjanja sa Jugotonom između dva savršeno glupa naslova, a radi malo medijske pompe, bira se treći, kompromisno glup - "Eto! Baš hoću!" 
Luksuz je bio imperativ : album je opet sniman u Londonu, producent je opet bio Nil Harison, ovaj put u Oxford studiju Džordža Martina koji Jugoton plaća 110 funti za sat. A samo štimovanja su trajala satima, besnelo se „široko". Bas je „držao" Bebek a budnost - kako neki svedoče - kokain. Tek je cajtnot, koji se ipak jednom morao desiti, pokrenuo inspiraciju. 
  Album izlazi 20. decembra 1976. godine, a početkom '77. godine kreće turneja od devet koncerata po Poljskoj gde, najavljeni kao "Vodeća jugoslovenska grupa mladog pokoljenja", izazivaju oduševljenje publike nenaviknute na glamurozni rock. Po povratku, grupi se priključuju Zoran Redžić koji je odslužio vojsku i Ipe Ivandić koji nije služio vojsku jer je privremeno proglašen nesposobnim. 
  Jugoslovenska turneja ne teče glatko, a koncerte prate tehnički problemi. Publike je manje. Grupu razjedaju unutrašnji sukobi, a kada se prekida turneja po jadranskoj obali sasvim ozbiljno kreće priča kako su pred raspadom. Otkazuju koncerte u Zagrebu i Ljubljani na kojima je planiran živi album. Kritike koncerata su vrlo uzdržane i grupi prvi put posle četiri godine ide osetno slabije.
  Trebalo je, dakle smisliti nešto veliko, nešto što pre toga niko nije napravio, „nešto što izaziva pozor". Po ideji novinara Petra Popovića odlučeno je da 28 avgusta 1977. godine, kao oproštaj pred Goranov odlazak u JNA, održe besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme. Goran je na tom mestu već nastupao sa grupom Jutro maja '73. kada je Pop mašina organizovala besplatan koncert, tako da je bio svestan pogodnosti prostora. Te večeri poseta je prevazišla i najoptimističkije planove organizatora, ali i šefa rakovičke policije koji je na lice mesta poslao čitavih 12 policajaca. Raspad se pokazao kao neisplativa opcija.
  Bilo je tamo, u tom momentu kada je Beograd postajao Svet, a Oproštaj postajao Reinkarnacija, oko 70 - 100.000 ljudi, na tom proplanku u Topčideru. Svakako najveći skup u dotadašnjoj domaćoj istoriji rock muzike. Pa čak i najveći skup u istoriji SFRJ koji nije bio posvećen drugu Titu - što je (a ko bi drugi nego) Marko Janković, na licu mesta sasvim praktično pretočio u predlog da se „okolnosti iskoriste i svakako krene na Skupštinu".
 Ispostavilo se da audio snimci sa nastupa tehnički nisu odgovarali za izradu „live" LP, pa su 25. oktobra iste godine u sali Ðuro Ðaković u Sarajevu imali još jedan nastup. Ti snimci iz Sarajeva uvršćeni su na album "Koncert kod Hajdučke česme". 

Solo lutanja za novcima, i lutanja uopšte. Lova, svet crven i žut
  Po završetku miksovanja koncertne ploče, Bregović odlazi u vojsku u Niš. Bila je to pauza za grupu, ali ne i za njene članove. Željko Bebek juna '78. godine izdaje solo album "Skoro da smo isti" inspirisan simfo rockom. Snimio ga je sa bubnjarom Ðiđijem Jankelićem i uz učešće Filharmonije, a ploča nailazi na ravnodušan prijem kritike i publike. Najveća vrednost tog projekta je upravo otkrivanje Điđija.
  Laza i Ipe su uz pomoć gitariste Vlatka Stefanovskog snimili u Londonu album "Stižemo" koji se pojavio septembra '78. godine. Poneseni svojim radom, uz dosta teških reči po štampi oprostili su se od Bijelog dugmeta. Upravo zbog toga Dugme nije sviralo na rock večeri tradicionalnog susreta jugoslovenskog stvaralaštva mladih "Mladost Sutjeske" 11 juna iste godine. Uz obrazloženje da Bregovića nisu pustile vojne vlasti, na Tjentištu su se kao posmatrači pojavili samo Bebek i Redžić. Zato je Bregović ipak stigao u Sarajevo nekoliko dana kasnije da na Devetom Kongresu SSO Bosne i Hercegovine primi plaketu u ime grupe. 
Zanimljiv detalj je da je, upravo uoči objavljivanja albuma "Stižemo", 10. septembra '78. godine uhapšen Ipe Ivandić zbog posedovanja hašiša. Ipe je dobio tri godine zatvora, za količinu za koju se danas u novinama eventualno pojave inicijali, ali zbog specifičnog psihičkog stanja, na izdržavanje kazne odlazi tek početkom '81. godine. Nesporno je da Zenica i Foča ostavljaju trajne posledice na Ivandiću, i da se - kako je to rekao Peca Popović  „sve što je imalo loše da se desi slomilo na Njemu". Pod tragičnim okolnostima izgubiće život padom sa prozora hotela „Metropol", a sahrani u januaru '94 prisustvovaće dvadesetak ljudi. Bregović i danas misli da je Ipe, inače mesečar, poginuo hodajući u snu.

Reorganizacija i novi album. Kvalitativni progres: Urbana faza
  U jesen '78. godine grupa se, pojačana Ðiđijem Jankelićem i povratnikom Vladom Pravdićem okuplja u Niškoj Banji gde sa Goranom sprema novu ploču. Oficiri otkrivaju to bavljenje i zabranjuju Goranu izlaske iz kasarne, tako da se rad nastavlja tek 1.novembra. Neki izvori navode da je Bregović vojsku izuzetno teško podneo, a pominje se čak i nervni slom: pored svakodnevnih problema sa starešinama zbog odbijanja da svira, preko surovog suočavanja sa stvarnošću ko je i kako u stvari razmišlja prosečan Jugosloven, pa sve do smrti majke - taj period iznedrio je nekoliko depresivnih pesama od kojih je samo „Pjesma mom mlađem bratu" kasnije izašla na svetlost dana.
  U Studio V Radio Beograda ulaze početkom januara '79. Objavljivanje albuma "Bitanga i princeza" prati serija cenzorskih poteza Jugotona. Odbija se omot Dragana Stefanovića, izbacuje se psovka "koji mi je moj", stih "a Hrist je bio kopile i jad" menja se, osim na koncertima - što celoj priči daje (opet) publicitet. Sasvim dovoljno medijske gužve za novo izdanje, može se reći - prvo pravo urbano izdanje. Primetna je promena u zvuku, produkciji i izgledu jer - okolo se lagano zahuktava: urbana neman, oličena u novom valu, pred vratima je.
  Ploča tiražno obara prethodne rekorde, a kritičari lista "Zdravo" (ha, prisetimo se da im je, baš od laureata, podarena „Himna lista Zdravo" sasvim prigodno imbecilnih stihova, na onoj mehkoj singlici koja je išla uz svaki primerak lista) proglašavaju je pločom godine. No, ploča jeste bila dobra i predstavljala je sasvim vidljiv otklon od „pastirskog roka". Za divno čudo, ili shodno tome i turneja je uspešna: pet puta pune beogradski "Pionir", a sav prihod kako već priliči tih dana, ide postradalima od zemIjotresa u Crnoj Gori. Na većim koncertima ih prati hor "Branko Krsmanović" i simfonijski orkestar. Pionir postaje mali.
Na stadionu JNA 22. septembra '79 organizuju koncert pod nazivom „Rock spektakl 79". Uz brojne predgrupe: Opus, Suncokret, Siluete, Parni valjak, Generacija 5, Kako (kasnije Piloti), Prljavo kazalište, YU grupa, Revolver (iz Trsta), Metak, Boomerang, okupljaju oko 70.000 ljudi.

Novo vreme: menjaj da ne bi morao, mejkap na leš ili Karma Chameleon
  Tokom 1980. godine grupa ne radi, a Goran je u Parizu. Krajem iste godine snimaju ploču "Doživjeti stotu" nastalu pod uticajem novog talasa. Ploču po prvi put producira Bregović, što će kasnije redovno činiti.
Bregović u par pesama sa ovog albuma, sasvim netipično dotadašnjem opusu, nudi i političku obojenost, što je takođe jedna od karakteristika novotalasnih sastava. Trik pesma sadrži „prepakovanu" psovku „sve u finu materinu". Turneju po Jugoslaviji počinju februara u Sarajevu a završavaju 5. aprila u zagrebačkom klubu Kulušić, gde snimaju drugi koncertni album, sasvim u trendu živih albuma kojima su mladi novotalasni bendovi tektonski pomerali tadašnju yu scenu.
Taj LP je pod nazivom "5 april '81." oprezno štampan u ograničenom tiražu od 20.000 primeraka sa efektnom ska uvodnom obradom pesme Indexa "Sve ove godine" 
  Osvrt na taj, „novovalni" period Bregovićevog bavljenja kontradiktoran je: dok mu Piko Stančić „skida kapu" kao nekome ko je „otvorio vrata za sve njih prodajući taj zvuk u stotinama hiljada", Neko Drugi će reći da je njegova nazočnost prvim koracima nekih novotalasnih bendova svakako imponovala, ali da je njegova pomoć, pa i u producentskom smislu - bila mizerna. 
Ipak, ostaje utisak, bar nama sa jeftinijim ulaznicama, da je jedna jako skupa cipela zaglavila teška estradna vrata ne dozvolivši im da se zalupe pred nosom svim tim poletarcima prepunim energije i ideja, ali bez iskustva i preko potrebne podrške. Takođe, ostaje utisak da je ipak Novi talas uticao na Bregovića jače nego ovaj na nj. Uhvatiti talas pre nego što te poklopi - jednostavna, isplativa, instinktivna i prepoznatljiva prilagodljivost. U prilog tome govori i njegova izjava da je "jedino pošteno urađeno na tom albumu bio njegov omot"- iako se, istini za volju, baš taj album prodavao u tri različita omota.
Posle svega, sklon sam da verujem da se radilo o nekoj vrsti simbioze, gde su i ovi Prvi, a i ovaj Drugi, imali koristi: Autoritet nije negirao, ignorisao ili blokirao Novitet, a Novitet je osvežio već pomalo izborano lice Autoritetu, i podario mu malo vremena, dok se ne snađe sa nekom novom idejom. A ideje su se uglavnom rađale u iznudici.

Opet malo hronologije
Početkom '82. godine sviraju u Insbruku u okviru manifestacije na kojoj budući domaćin zimske Olimpijade posećuje bivšeg. Na povratku im na carini plene opremu i određuju prilično visoku kaznu. Da bi se finansijski potkrpili, tokom jula i avgusta '82. Godine rade četrdeset jedan koncert po Bugarskoj. Procena je da ih je tokom tih mesec i po dana videlo preko 120.000 ljudi. Budući da je Ðiđi Jankelić aprila meseca otišao u JNA, na turneji je za bubnjevima sedeo Garabet Tavitjan, bivši član grupe Leb i sol. Po izlasku iz zatvora, grupi se krajem 1982. godine pridružuje Ipe Ivandić. U isto vreme u javnost dospeva informacija da je Bregović izbačen iz SKJ zbog toga što nije dolazio na sastanke pri mesnoj zajednici.
  Početkom '83. godine Bregović, uz članove benda i pesnika Duška Trifunovića snima ploču za decu "A milicija trenira strogoću". Prvobitno je bilo zamišljeno da na njoj peva Seid Memić Vajta , ali kako je bio zauzet, tu ulogu je sasvim dobro obavio dečak Ratimir Boršić Rača. Bregović postavlja nove standarde u „obradama" te za refren naslovne pesme „Milicija ..." pozajmljuje, sam od sebe, takođe refren iz pesme rađene za film „Lične stvari" („Šta je tu je" - ko ima uši - čuće). I pored toga, ploča sadrži par vrlo vršto aranžiranih i krajnje šarmantnih rokabili standarda
Negde u to vreme, ne zaboravimo i to, pošto je folk faza neminovna, jer odatle se i krenulo - Mića Vukašinović kao kompozitor pravi haos na relativno benignoj folk sceni, komponujući nekoliko ultimativnih guitar- folk hitova za Hanku Paldum. Neki padaju u nesvest.

Retrospektiva, zasićenje, zatvaranje drugog kruga
  Februara '83. godine izlazi album "Uspavanka za Radmilu M.", poslednji urbani uradak Gorana Bregovića kojim je planirao da se oprosti od publike i da posle turneje raspusti grupu. Kao gost, na snimanju učestvuje Vlatko Stefanovski, svirajući nečuveno zanimljiv solo u otvarajućoj numeri albuma. Ovaj put jeftin štos predstavlja pesma "Kosovska" otpevana na albanskom jeziku, intrigantna zbog rovitog političkog stanja na Kosovu, mada u suštini - ljubavna. Ali, koga je pa zanimao prevod (osim mene)? 
  Dosta se spekulisalo i o tome kojoj ženskoj osobi je posvećen naslov ploče uz perfektan mali instrumental koji zatvara album. Dok su neki tvrdili da se radi o manekenki Ljiljani Tici (za koju opet neki drugi tvrde da je bila „adresa" za lp „Bitanga i princeza") bilo je dosta onih koji su uvereni da se radi o ćerki tadašnjeg visokog bosanskog funkcionera, Radmili Mikulić. Treba spomenuti i verziju po kojoj je „adresa" Radmila Marjanović, tada studentkinja arhitekture iz Sarajeva, sa kojom se, navodno, još viđa na Jahorini gde oboje imaju vikendice. Kad smo već kod žena i pesama, pretpostavlja se da je pesmu "Ružica si bila" posvetio beogradskoj glumici Mirjani Joković, a spominje se i to da posle objavljivanja pesme "Pediculis Pubis" Alka Vuica neko vreme nije htela da razgovara sa njim.
U ostalim pesmama Bregović se bavi muzičkim fazama kroz koje je grupa prolazila tokom karijere. Nekoliko sasvim poštenih numera se tu moglo naći, po mom mišljenju: ljudi sa kojima sam imao prilike da diskutujem razilaze se samo po pitanju toga da li je „Uspavanka za Radmilu M" bolja od lp „Bitanga i princeza" ili je obrnuto.
Ipak, destruktivna matrica se sa SFRJ lagano kopira na bend, preopterećen međusobnim zasićenjem. Zajedničko vreme jedva, samo i prisilno provode tokom turneja i proba. Planirano je da koncert na beogradskom Sajmu 24. aprila bude poslednji, ali izuzetan odziv publike (ponovo) navodi Bregovića da odustane od prekida rada. Pred kraj turneje, 16. maja u Beogradu sviraju mali klupski koncert u SKC-u. Dva frontmena, koji već dugo komuniciraju jedino preko basiste, ne mogu više zajedno. Bebek traži povišicu, na šta Goran, u svom stilu, odgovara „da bi za te pare mogao imati dva pevača." Njihova priča je ispričana. 
Po običaju, grupa opet dobija duži odmor, a Goran odlazi na put oko sveta. Bebek snima drugi solo album "Mene tjera neki vrag" i zvanično napušta grupu 23. aprila '84. godine. Odlazak takvog frontmena upokojio bi neki drugi bend svakako, ili bar prisilio gitaristu na „nedolično i društveno opasno ponašanje" (pada mi na pamet, u tom smislu, Hourin album posle odlaska Bogovića).

Novi pevač, novi pravac: džamp u folk jugoslovenstvo
  Novi pevač, izvučen niotkuda, postao je Mladen Vojičić Tifa. Razmišljalo se i o Alenu Islamoviću, ali je taj ipak odlučio da ostane u Divljim jagodama kalkulišući da će se Bebek vratiti u grupu. Bend je sa Tifom proveo leto u Rovinju gde se vežbao novi materijal. I - disciplina, što će (videćemo kasnije) biti previše za nejaka pletja Mladenova.
   Album se pojavio decembra '84. godine i nazvan je jednostavno "Bijelo dugme"a na omotu je reprodukcija slike Uroša Predića "Kosovka devojka". Ploča predstavlja povratak na folk. Provokativnost je ovog puta iskazana u obradi himne "Hej, Sloveni", što je posredno pokrenulo čitav talas jugoslovenstva kod drugih sarajevskih grupa. Ali tu nije kraj obradama: Bregović "doteruje" svoju pesmu "Šta ću, nano, dragi mi je ljut" koju je svojevremeno uz pratnju YU grupe otpevala Bisera Veletanlić, i koja uz novi tekst i aranžman, pod nazivom "Lipe cvatu" postaje, na žalost, najveći hit sa te nove ploče. Zapažen je i „wannabe Eddie Van Halen" produkcijski zahvat na numeri „Padaju zvijezde".
  Tiraž ploče i poseta na turneji su, po običaju, premašili prethodne brojke. Zanimanje za novog pevača bilo je očekivano i ogromno, s obzirom da je „napravljen" i „pakovan" otprilike kao Lun Kralj Ponoći (iako to, definitivno, pokazaće se malo kasnije, nije bio) 
Pod pritiskom ozbiljnih profesionalnih obaveza, neizbežnih poređenja sa - u kontroli publike, interpretaciji, energiji, emociji, ležernosti pa čak i u falšu nenadjebivim - Bebekom, teretom iznenadne slave pod bljeskom reflektora, dečje nezrelosti potopljene u nešto malo više novca, poprilično bledih živih nastupa (uprkos neospornom talentu), na kojima je uglavnom konjičkim žargonom rečeno „istrčavao trku još u start mašini" - a možda i usled „mnogo loše droge konzumirane u mladosti" (kako je to Bregović 'ladno izjavio u jednom intervjuu) - Mladen Vojičić Tifa, s gorkim okusom promašenosti u ustima 1. oktobra '85. godine napušta bend i odlazi u Gabelu na dosluženje vojnog roka. Sa Bijelim dugmetom poslednji put nastupa 2. avgusta na koncertu u Moskvi kada su, uz Bajagu i Instruktore predstavljali domaći rock na Svetskom festivalu omladine i studenata

Novi pevač, isti pravac
  Nakon Vojičića, mikrofon preuzima Alen Islamović - Robotenko koji je u međuvremenu ipak napustio Divlje jagode, razočaran njihovim neuspesima u Engleskoj. Za razliku od Tife, operativno sasvim „upotrebljiv" ali krajnje antipatičan i automatizovan te prevashodno obuzet brojanjem glava u publici u večitom strahu da će biti popaljen za pare. Mašina za dranje, bez ikakve emocije glede publike, okamenjenih pokreta i nikavog nerva, koja uspeva da dokaže da snaga glasa nije sve. Živi spomenik Željku Bebeku, dokazano sposoban da upropasti i tih nekoliko dobrih pesama.
  Na novoj ploči "Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo", Bregović je kao gosta planirao Vice Vukova, pevača zabavne muzike iz šezdesetih godina koji je zbog nacionalizma bio na crnoj listi. Ipak, ideja biva previše provokativna za to vreme i od nje se odustaje. Na omotu je trebalo da se nađe slika "Dve godine garancije" Miće Popovića, ali kako je on u to vreme još uvek slovio za disidenta, i to je palo u vodu. DB je malo „dosolio" celu stvar laganim privođenjem menadžera Rake Marića, čisto da pošalje poruku. Što je, naravno, jedva dočekano da se vešto plasira u javnost kao medijski trik, po već viđenom obrascu.
Na kraju se na omotu našla kineska propagandna slika koja prikazuje moderni revolucionarni ples. Ploču otvara snimak na kome partizan i narodni heroj Svetozar Vukmanović Tempo u pratnji Gorana Bregovića i štićenika doma za napuštenu decu "Ljubica Ivezić" iz Sarajeva, peva staru revolucionarnu temu "Padaj silo i nepravdo". Kombinaciju je organizovao tadašnji mladi lav Yu novinaRstva (zakotrljati ovo „r" obavezno, radi eRotike), Milomir Marić.
Ipak, budimo pošteni, glavni problem je bio taj što je naslovna numera sadržavala mnogo više od 8, 16...sadržavala je jednostavno previše taktova numere „Eye of Tiger" iz nekog od bezbroj nastavaka filma " Roki".
  U vreme rastućeg nacionalizma Bregović je te 1986. godine ponudio još jednu ploču inspirisanu jugoslovenstvom. Što je zvuk tenkovskih motora bivao glasniji, primećujem više zurli i ojkanja u opusu.
Dupli živi album "Mramor, kamen i željezo", snimljen na turneji, pojavio se početkom oktobra '87. godine. Naslovna pesma je obrada starog hita iz repertoara zagrebačke grupe Roboti, u čemu ima sasvim dovoljno simbolike koju već nenadano ali iskreno napomenuh u belešci o pevaču - kiborgu. Posle te turneje grupu sasvim tiho napušta Vlado Pravdić i posvećuje se poslu sa kompjuterima. Sa grupom se još nekoliko puta pojavio na velikim koncertima.

Nojeva barka
  Krajem '88. godine izlazi album "Ćiribiribela" koji na omotu ima crtež Nojeve barke. Najveći hit tog albuma, na žalost, mada već sasvim za očekivati, bila je pesma "Ðurđevdan". 
Iskoristivši stih Ðorđa Balaševića "A ja nisam s onom koju volim" i staru cigansku temu, a u pratnji orkestra Fejata Sejdića, Bregović je ovom obradom zaludeo publiku napravivši kafanski hit za sva vremena. Provokacija se takođe smešta u pesmu "Lijepa naša",kombinovanoj sa "Tamo daleko".
Početkom '89. godine kreće dvomesečna turneja koja je trebalo da traje do 1. aprila, a koju obeležavaju burne nacionalističke ekspresije publike. Bregović ističe detalj sa koncerata gde tokom izvođenja spomenute numere deo publike pali upaljače i peva, dok ih drugi deo publike gađa, a onda se prelaskom na drugu strofu i uloge u toj tužnoj igri menjaju. Mnogi misle da su takve scene bile pouzdan znak da je gotovo, što i Bregović potvrđuje.
Bilo kako bilo, zvanična verzija tvrdi da je posle koncerta u Derventi 15. marta Alen Islamović, ne obaveštavajući nikoga, otišao u rodni Bihać da se leči zbog konstantnih bolova u bubregu. Turneja naglo staje, mada niko još ne shvata da je to poslednji koncert u karijeri Bijelog dugmeta. Otkazuju se koncerti u Kini i Sovjetskom Savezu, Bregović odlazi u Pariz, scenografija za devedesete postavljena je, a muzika se sve slabije čuje kroz turiranje tenkova.
Bijelo dugme i SFRJ skončali su nekako istovremeno, kao Boro i Ramiz.

Šta mu sve neće oprostiti:
Tiraže, slavu, popularnost, novac, upotrebu folk motiva, izdizanje iz „raje", to što nije bio „raja", magnetizam za žene, umeće raspolaganja novcem, život po modelu rock'n'roll zvezde u sred samoupravnog socijalizma, automobile, jahte, kuće, kreativnost - ponajviše ispoljenu u tumačenju autorskih prava, opet žene, otpornost na lomove u karijeri i sposobnost da se dočeka na noge, vile, nacionalnu neopredeljenost, stanove po svetu u vreme dok mnogi iz branše još sa starcima žive, aranžmane, hitove, umeće da nepovoljne okolnosti preokrene u svoju korist, harizmu, talenat za medijsku manipulaciju, još žena, uticaj, samostalnost, prilagodljivost i nos za promene, mnogo novca zarađenog na muzici (o kojoj ne zna ništa) i ljudima (o kojima izgleda zna dovoljno), recikliranje tuđih i svojih tema, uspeh.
„Ali ne možete se baviti ovim poslom a da ne računate s tim da se makar polovici ljudi to neće sviđati. Ako nisi spreman na tako nešto, ne radiš to. "

Lično:
Stolice, pa čitavi redovi tresli su se, hala Pionir se tresla i ja sam se tresao. Doduše, posle saznadosmo da se i rumunski Ploešti tresao. Da nije bilo starije sestre, već solidnog koncertnog staža (Deep Purple, itd), pobegao bih glavom bez obzira sa svog prvog rok koncerta u životu, priznajem. Ono što sam video nije me previše impresioniralo, uostalom ceo koncert je kasnio preko sat vremena. Ali malo naknadne popularnosti u školi uvek dobro dođe. Uostalom, u tih par godina, kada Kalembera, Stramera i Džonija još nije bilo na vidiku, svi klinci su pomalo želeli da budu ili Dule Savić ili Bregović. Kako bilo, odškrinuta je mogućnost da bez ikakve mistifikacije ukapiram odlazak na rok koncert kao nešto sasvim prirodno i zabavno. A odatle do samostalnog odlaska na stadion JNA, gde se, među par dinosaurusa, pojavilo i nešto novih faca, krajnje zanimljivih - mali je korak. Jer posle toga smo, baš tako šareno kao što je i na tom koncertu bilo, počeli da „zalazimo u okolne ulice" i biramo šta ćemo slušati, i niko od nas (a mnogo nas je tamo bilo) nije „ostao" na Bregoviću, naravno.Kao mali tradicionalni detalj ostao je običaj da sa Sestrom odem na Njihov koncert kada su u Beogradu, ali posle Tife i to je stalo, logično: ni ona ni ja nismo bili više spremni na kompromise, a folk u Bregovićevim pesmama '76 i '86 nismo jednako vrednovali. Ostalo je i par nekih jako lepih pesama, koje uvek mogu da slušam, ne samo zato što su deo kolektivnog odrastanja, kog nekada tako umemo da se stidimo, već zato što su samo i jedino - dobre.