Gost autor| Literatura| Religija| Život

Јовове патње, чему? («Књига о Јову» - могућности читања)

vladimir petrovic RSS / 30.04.2010. u 21:53

      

 Gost autor: Nurudin

     

„Књига о Јову" је, несумњиво, поштовања вредна ствар религиозног веровања, али дискутовати о поштовања вредним стварима религиозног веровања (не)захвално је за онога који дискутује, јер се излаже опасности да буде „растргнут" од стране оних који показују ма какав интерес за расправу. Најопасније је становиште „здравомислећих" људи који за апсолутни атрибут узимају разум као једино мерило осматрања и доживљаја. Из перспективе „здравомислећих" старозаветни Јов, који сможден и ништаван у пепелу покушава да разоткрије тајну Бога и општег устројства космоса, је крајње гротескна фигура. Гледиште поклоника Рациа и њихов скучени дух осиромашен за „искуство Светог" могу да преплаше, као што и Јовови пријатељи покушавају да преплаше и обесхрабре Јова у његовом настојању да потражи Бога. Богоискатељ Јов зна да не сме устукнути пред идеолозима којима до истине и није стало, и да само истрајном борбом он може схватити суштину стварности која је садржана у појму живота.

   Теолошки посматрано, човек (Јов) је слободно биће које може да бира између добра и зла, између истине и идеологије. Јов бира Истину, или пут ка Истини и Добру; Истини која се конституише спознањем. Ничеовским речником казано, Јов се „надчовечански" бори да превазиђе датост не би ли се вазнео над психологијом и филозофијом старозаветног човека, и у том агону он актуелизује и фундира исконска питања - питање патње и односа света и човека, бића и сазнања, објектаисубјекта, односно питање објективне и субјективне стварности и постојања. Кажем актуелизује и фундира, јер је „Књига о Јову" праведнику из Уза (настала између 6. и 3. века пре нове ере) имала праузоре у сумерској и вавилонској књижевности. У грчкој литератури, такође, наилазимо на сличне мотиве о Прометеју, Едипу и Хераклу.

opinion_01.jpg

     „Књига о Јову" релативизује питање праведности, заправо, отвара оно вечито питање - због чега праведник трпи, ако није згрешио? Може ли се дати другачији одговор него да је Бог, као извор и мерило праведности, одговоран за све патње и страдања? Ако је Бог мерило праведности и њен извор зар није потпуно позван и да одговара за кажњавање праведних? У „Књизи о Јову", сматра Звонимир Костић, констатује се неправда и незакоње, али се не оптужује Бог као њихов узрочник. К. Г. Јунг је, пак, мишљења да Јов не може да порекне да се налази насупрот Богу који не мари ни за какав морални суд, и који у односу на себе не признаје никакву обавезујућу етику. Јов је супротстављен Богу којем је више стало до моћи, него до праведности. Тако у психолошкој расправи Одговор на Јова Јунг каже: „Величина Јовова зацело је у томе што он, суочен са потешкоћама, не бива поколебан у јединство Бога, већ јасно види да се Бог налази у противречности са самим собом, и то у тако тоталној противречности да је Јов сигуран да ће у Богу наћи браниоца и заступника против Бога." Јов мора себи да призна да му нико други не наноси неправду и да нико други не врши насиље над њим до управо Јахве. Тешко је разумети да праведност Бога јесте, у неку руку, аутоматска, строга и неумитна, бар на основу онога како нам сведоче Петокњижје и књиге пророчке.

     Проблем којим се „Књига о Јову" бави срећемо још у пророчким књигама. Реч је о одговорности, патњи и кривици. У Мојсијевом Петокњижју то питање решено је на јединствен начин, концепцијом о заједничкој одговорности. За грех очева казну сносе поколења, чак и када нису ни за шта крива. У процесу дозревања етичког монотеизма тај фатализам постао је неодржив, јер је заједничка одговорност била противречна појму божје праведности. Пророци Јеремија и Језекиљ пророковали су да је сваки човек за своје поступке лично одговоран пред Богом, и самим тим су иступили против овештале тезе Петокњижја. Био је то револуционарни корак и представљао је огроман напредак у религиозном мишљењу. Међутим, детерминисањем одговорности велики човеков проблем се не решава, пре постаје заплетенији. Јер, ако сваки човек за своје поступке лично одговара, зашто трпе праведни и богобојажљиви, пита се Јов који, као и сви револуционарни духови, поставља питање пре времена. (Човеку је, сматра Лав Шестов, тешко да чека. Он је тако устројен да му садашњост увек изгледа значајнија и поузданија од будућности. Човек је биће које се налази у власти тренутка.) Подсетимо се да је хришћански одговор на Јовово питање, теолошки разрађен на егзистенцијалном плану много касније. Овоземаљске патње праведника, у хришћанству, биће искупљене у оноземаљском Христовом царству.

     Међутим, старозаветна наука о „наплаћивању" за добра, односно за зла дела, није прелазила границе овоземаљскога живота. Прекогробни живот за Јевреје био је боравак у Шеолу (подземљу) где нема ни радости ни спознања, ни деловања ни наде. „Онамо" се није могла сместити награда за добра дела у овоземаљском животу. Уверавајући се све више да је људска идеја божје правде веома слаба и климава (што се у сваком добу човек може уверити, веровао или не у Јехову, да у већини случајева у свету праведници страдају и пате, а опаки и насилници свих врста уживају), Јевреји су се и сами морали приклонити претпоставци о животу после смрти, сматра Владета Јеротић. Ово „морали" В. Јеротића треба схватити у контексту неодрживости јеврејског „материјалистичког концепта" који је, много пута, поклекао пред искуством историје.     

    Јовова трагедија почиње на небу, његови су проблеми тамо иницирани, а њихова материјализација је (попут материјализације благодети) експлицирана на земљи. Проницљив Сатана као човекомрзац, познајући одлично човекову природу, „наговара" Господа да искуша Јова, „добра и праведна човека", у чију праведност, без остатка, верује и сам Господ. Страдање и патње старозаветног Јова већ вековима изазивају полемику и јесу камен спотицања теолошке и хуманистичке мисли.

    Са филозофског аспекта перципирана „Књига о Јову" проблематизује једно од најбитнијх питања човекове егзистенције - питање безразложне патње човекове. С тим у вези, „Књига" се бави најуниверзалнијим проблемом који је присутан и у савременом друштву. У том контексту једно од могућих виђења Јова јесте и посматрање Јова као савремене фигуре. За разлику од модерних јунака егзистенцијалистичке филозофије и књижевности који, као и јунаци апсурда, заузимају један „пасиван" однос прем свету, старозаветни Јов свом силином свога духа покушава да нађе смисао. Самим тим што идеја о смислу постоји, неутрализује се максима апсурда да смисла нема. У томе је заправо замка филозофије апсурда која издваја апсурдну страну стварности, као што чини и „Књига о Јову", али не одриче смисао већ трага за њим. Спремност Јова да релативизује утврђене истине и поставља питања чини Јова модерним јунаком.

      Психолошки, тј. психоаналитички посматрано, „Књига о Јову" јесте парабола о човековом спознању себе. Она сведочи о неопходности Јова да се, пре свега, као индивидуа издвоји из колектива - колективне религије и племенске свести, а потом да од индивидуе сазре у личност која на путу обожења прихвата све консеквенце сопственог понашања. Јов тек као личност може да одбаци императивни модел и започне дијалог (богоопштење) са Личношћу, а суштина богоопштења је у приближавању образа Праобразу. Првобитно благостање Јовово, о којем читамо на самом почетку „Књиге о Јову", симбол је његове „инфантилности"; да би сазрео, он мора да буде искушан и тиме инспирисан на побуну која му омогућава да одбаци заповест као чест облик комуникације са „децом". Јов треба да потражи објашњење за своје патње, да заиска дијалог са Богом, јер је време за објашњење и дијалог дошло - то је готово архетипски образац сазревања свих људи. Иако посрће од страха и неизвесности (уосталом као и сва деца), Јов се мора пробудити из анонимности и просечности не би ли постао слободан дух, изнад колектива, изнад обзира, ослобођен „свих датости"- одрећи се свега ради једног и добити све. (И тако очишћен од свега земаљског, материјалног, Јов се спаја са Апсолутом и бива награђен. Читалац се заправо сусреће са битисањем испражњеним од свега, осим од есхатолошког ишчекивања. Овакав закључак оставља простор за виђење Јова као религиозног фанатика увереног у постојање Божјег плана и императива безусловне љубави према даљини која захтева од Јова да се трансформише у „емоционалног инвалида" и „социјалну наказу" којој није потребно ништа - ни породица, ни друштво - ништа осим Божје љубави. Из оваквог читања произлази да је „Књига о Јову" књига у славу подаништва, апсолутне оданости и аутодеструктивног фанатизма. Наравно, ово је само једно од могућих читања. Оваквом читању, свакако, може се супротставити идеја по којој је суштина „Књиге о Јову" у оствареној слободи, у томе што је Јов слободном вољом одабрао свој пут).

      Спознавши себе, своје свесно и несвесно биће, Јов ће моћи да спозна Бога. „Књига о Јову", без сумње, може бити и прича о међусобном спознању човека и Бога - важна етапа религиозне историје.   

     „Књига о Јову", такође, експлицира један савремен социолошки феномен. То је феномен ускогрудности друштва, неспремног да прихвати појединца који на било какав начин одступа од унапред утврђених образаца понашања. Исто тако, ова старозаветна „Књига" говори о немогућности човека да се поузда чак и у најближе. Остављеност и напуштеност Јова од свих на најбољи начин артикулише модерног човека 21. века који тавори своје дане са ужасним осећањем усамљености.

      „Нешто у Јова подсећа на извесну савремену декаденцију правде", сматра Рене Жирар (René Girard). Тако он наводи да свугде где идеологија утиче на законито и правно, „судске пародије" се множе и изазивају понашања слична понашању тројице инквизитора уз узглавље Јовово. Управо тако, „Књига о Јову" на имплицитан начин сугерише проблем тоталитарне идеологије; par excellence проблем савременог друштва, а најверније слуге тоталитаризма, без којих ни један тоталитарни режим не би могао постојати, јесу Јовови „пријатељи". Захтев за покорном и сагласном жртвом карактерише савремени тоталитаризам, исто као и извесне религиозне и парарелигиозне облике примитивног света. Рене Жирар додаје: „Људске жртве су увек представљене као до крајности сагласне са сопственим страдањем, потпуно уверене у његову нужност. То је гледиште прогонитеља, који садашњи неопримитивизам  није у стању да критикује."

      Религијски аспект ове „Књиге" недвосмислено указује на веома значајан моменат у развоју религиозне мисли уопште. „Књига о Јову" раскида са догматским доживљајем Бога који претпоставља „слепу покорност" и у потпуности искључује рационалност. Јовово искање дијалога, чини се, од суштинске је важности за сам доживљај вере и човеков однос према њој, јер га управо дијалог, могућност дијалога, чини већим и моћнијим него што у стварности јесте. Теолошки посматрано „Књига о Јову" уводи и идеју о искушењу човека, односно кушању љубави. Искушење није хир Господњи, већ промисао Његова која човека покреће из стања пасивности и доприноси његовој мисаоној надградњи и квалитативном човековом ојачању у естетском, етичком и моралном контексту.

     Поставља се питање, после свих страдања, је ли шта људско остало у Јову? Након свих трагедија и испаштања његове напаћене душе - остала је љубав. Јову је лако волети Господа у радости и благостању, али је тешко волети кад га нападну патње. Заправо, „Књига о Јову" симболично промовише идеју безусловне и безинтересне љубави - јер Јов не престаје да воли Бога, иако сумња у његову праведност. Јов је медијум, поприште битке, која има за циљ да докаже постојање безусловне љубави; битке која се води између Сатане, који оптужује Јова пред Богом да љубав Јовова није безразложна, и Бога, Јововог бранитеља и јединог сведока Јовове праведности. Јов је побуњеник и вечити поклоник љубави, и као такав остаће веран Богу и у најтежим искушењима. (Лешек Колаковски /Leszek Kolakowski/, у чланку Јов или антиномија врлине, је, пак, мишљења да Јов, остајући веран Богу и у тренуцима тешких мучења, чини у ствари зло, иако жели да чини добро. Другим речима, верност је, као религиозна особина, двосмислена и двозначна. „Верност је врлина  унутрашње супротна, јер ако бива негована у нади на корист, престаје да буде врлином, а негована ради ње саме често представља мирење са злом, те према томе, такође, престаје да буде врлином." Бог, сматра Колаковски, поступа веома мудро множећи људске несреће посредством којих постиже моралне победе; јер кад би људи били срећни, Сатана би имао успехе, али Бог не би имао никакве).

    Јовово страдање је по мишљењу хришћанских егзегета антиципација Христовог страдања. Код хришћанских теолога, срећемо и тумачења на основу којих се изводе закљуци да старозаветни Јов пророчки слути Христа, посредника између палог човечанства и Бога. Чини ми се, пак, значајнијом паралела Јова и Христа у контексту тоталитарних уређења чије су, несумњиво, жртве били и Јов и Христ. Наиме, Јов је жртва старозаветног тоталитаризма (Бога џелата, прогонитеља, који касније постаје Бог искупитељ, тј. Бог жртве), док је Христ жртва идеолошког и политичког тоталитаризма који годинама практикују разни идеолози репресије.    Нит која несумњиво повезује Христа и Јова јесте патња, јер је она једини начин да дође до помирења човека и Бога. Страдањем и патњама Христовим, Бог Отац, посредством Сина, изједначава се у патњи са човеком. „Као што човек пати због Бога, тако и Бог мора да пати због човека. Другачије међу њима не може бити помирења", сматра Јунг. Сергеј Булгаков, у својој књизи Софиологија смрти, износи готово идентично мишљење о неопходности патње која ће Бога приближити човеку. И Булгаков и Јунг су сагласни да се патња Божја остварује посредством Христа, кроз општу силу кенозиса Божанства. „Тако је Христос", објашњава Булгаков, „сишао људима у телесној љуштури и ради љубави према људима прихватио мучење и смрт. У тој чињеници израсла је идеја самоуниежа Сина Божјег. Богооваплођење је извршено са циљем да помогне да човек, будући праведник, кроз страдање на земљи задобије велико прослављење на оном свету, код Бога." Разлика између Јунговог и Булгаковљевог мишљења у томе је што Јунг додаје да Бог не чини ништа друго, већ у лику својега сина спасава човечанство пред самим собом.

     Књижевноуметничким мерилима оцењивано „Књига о Јову" једно је од најкомплекснијих штива целокупне светске књижевности. Жанровски изузетно сложена - истовремено драма, поема, фантастична прича, трагедија, драма апсурда. (Жанровска сложеност, наравно, није била, нити је могла бити унапред осмишљена од стране аутора, већ је уочена, или учитана од стране савремених тумача.) „Књигу" одликује лапидарност израза и богатство уметничких слика међу којима свакако доминирају ужасне сцене Јовове патње и страдања којима су супротстављене величанствене лепоте природе. Из овог угла посматрано, Јов, Бог, његова жена и пријатељи нису религиозни и историјски ликови, већ књижевни јунаци чију мотивисаност треба истражити, а карактеристике и личне интересе објаснити.

      Сви поменути аспекти неопходни су како би се целовито сагледао проблем којим се „Књига о Јову" бави. Наравно, ови аспекти могу се међусобно допуњавати и искључивати, али од суштинске важности је кроз њихову призму пропустити ово старозаветно дело, јер тек тада можемо сагледати све богатсво и слојевитост параболе о патњи, правди, издржљивости, охолости, усамљености, а надасве о Љубави која Јовов најдубљи интимни свет повезује са „нечим" што је телесним очима невидљиво.

    Идеја овога текста није била да артикулише једну вечну и универзалну истину, нити да понуди један коначан одговор. Идеја «блога» „скривена" је у питањима, као што је и сама суштина „Књиге о Јову" садржана у питањима. Питање детерминише човеково биће, тачније способност и вештина постављања питања, дају садржину и смисао човековом бивствовању. Без питања, човек наликује Јововим пријатељима, „кварљивим тварима", несловесним егзистенцијама. Тренутак када се пита, јесте „час рођења Светлости", јер свако питање јесте потврда човековог мисаоног бића које вазноси човека ван његових граница, о чему ваљано сведоче и речи Јустина Поповића у књизи О духу времена: „Нема твари пред којом се човек није савио у знак питања. Нема питања које није повукло човека у своју бесконачност. Јер свако питање изводи човека ван границе човечјег, чини га трансчовечјим, транссубјективним, скопчава га с природом испитиваног објекта, и потапа га у бесконачност. За питањем ниче питање; и нигде краја питањима, и нигде конца одговорима. Ако ни по чему другом, оно по питањима, по проблемима човек је бесконачан. Но, и чуло које пита, и дух који пита, нису ли бесконачни када могу породити бесконачна питања?"

        Ретки су, међутим, појединци који питања постављају. Јов је пре више хиљада година поставио питање за чијим одговором још увек трагамо. Бројна су питања, али су малобројни они који питају. Умногоме фрустрирано човечанство, навикнуто на форму заповести, још увек чека да смогне снаге и да, попут старозаветног Јова, постави питање.

Atačmenti



Komentari (162)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

bocvena bocvena 23:06 01.05.2010

Re: Kako opoetizovati život?

Грех за грехом се ваља...


Samo mi neki bRezobrazni vicOvi padaju na pamet...bolje da ćutim:)
Filip2412 Filip2412 23:11 01.05.2010

Re: Kako opoetizovati život?

A Drinking Song
uh... mnogo dobro
nurudin nurudin 00:26 02.05.2010

Re: Kako opoetizovati život?

bocvena
Samo mi neki bRezobrazni vicOvi padaju na pamet...bolje da ćutim:)


Па, рекох ли ја, грех за грехом...

"bRezobrazni vicOvi" може, али само о Јову, 'ајде и о његовој жени, све остало, Владимир брише...
nurudin nurudin 00:28 02.05.2010

Re: Kako opoetizovati život?

Filip2412

A Drinking Song
uh... mnogo dobro


А, вино?
Filip2412 Filip2412 00:47 02.05.2010

Re: Kako opoetizovati život?

А, вино?
ziv bio nurudine, dobar blog a ona slika s grozdjem me tera da izadjem i kupim flasu...


docsumann docsumann 01:01 02.05.2010

Re: Kako opoetizovati život?



Evo za one koje nisu posjetili link za Mandelbrotov skup. Malo slika o pritajenim čudima.
docsumann docsumann 01:03 02.05.2010

Re: Kako opoetizovati život?

a evo i još



docsumann docsumann 01:15 02.05.2010

Re: Kako opoetizovati život?

Nurudine, evo prave, autentične beskonačnosti. To je ono o čemu pokušavam da nešto kažem. Ove slike to mnogo bolje rade.Čudo. Savršenstvo. Harmonija. Logos...
vladimir petrovic vladimir petrovic 06:01 02.05.2010

Hoću da promenim život u trenutak poezije

Nurudin
... све остало, Владимир брише...

Šta to beše "brisanje"?

Skoro da sam zaboravio, jer dajem prednost onome što se probudilo u meni - Jewish “adaptability” (“Veränderungsfähigkeit,” as Otto Weininger called it)...
Tako postajem jedan od onih koji ponekad sebi kažu: Ono što si radio, nisi radio!
vladimir petrovic vladimir petrovic 06:06 02.05.2010

Re: Kako opoetizovati život?

Djindjić je govorio: Raširi sliku.
Ja (ovom prilikom) bih rekao: Docsumann, suzi sliku!
I od savršenstva, harmonije i logosa zaboli glava ako se prezentiraju u prevelikom obimu, he, he, he...
docsumann docsumann 07:20 02.05.2010

Re: Kako opoetizovati život?

Izvinite na formatu
Možda su malo prevelike (nikad dovoljno prevelike)
ali ovo jednostavno mora da se gleda na veliko

Htio sam samo da naglasim da isti principi fraktalnih struktura koje grade ove slike grade i naš krvotok, nervni sistem, bronhijalnu mrežu, korjenje drveća, javljaju se u najzrazličitijim zakonima ekonomije, populacione biologije, meteorologije ...

yugaya yugaya 09:31 02.05.2010

Re: Kako opoetizovati život?

docsumann
.Čudo. Savršenstvo. Harmonija. Logos...



Meni pomalo scary ovakvo beskonacno savrsenstvo iz nesavrseno ljudske perspektive - a ne mogu da ne gledam, predivno je
nurudin nurudin 09:44 02.05.2010

Re: Kako opoetizovati život?

docsumann

Nurudine, evo prave, autentične beskonačnosti


А, Владимир још захтева да се бесконачност "сузи"...страшно...

Бесконачности су божанствене, или што бисте Ви рекли "логоСшанствене"...
nurudin nurudin 09:55 02.05.2010

Re: Hoću da promenim život u trenutak poezije

vladimir petrovic
Tako postajem jedan od onih koji ponekad sebi kažu: Ono što si radio, nisi radio


Еееееее, па не може тако, једном брисање, увек брисање...
docsumann docsumann 09:57 02.05.2010

Re: Kako opoetizovati život?

Da Logos a nick mu je Bog (Logos je malo rogobatan za korišćenje - O moj Logoše. Logosa mi moga. Daće Logos. )
nurudin nurudin 10:05 02.05.2010

Re: Kako opoetizovati život?

docsumann

Da Logos a nick mu je Bog (Logos je malo rogobatan za korišćenje - O moj Logoše. Logosa mi moga. Daće Logos. )


Баш ме насмејасте, може...договорено...
vladimir petrovic vladimir petrovic 20:53 02.05.2010

Re: Hoću da promenim život u trenutak poezije

Nurudin
...Еееееее, па не може тако, једном брисање, увек брисање

Uf... ovo nije u duhu ovog posta, odnosno hrišćanstva, koje predvidja institut iskupljenja greha (grehova).
Pokajanje je bitno u svim religijama, zar ne?
nurudin nurudin 23:28 02.05.2010

Re: Hoću da promenim život u trenutak poezije

vladimir petrovic
Pokajanje je bitno u svim religijama, zar ne?


Коме - Богу, боговима, Логосу...или људима?

То је људски изум...Не кажем да је лош, али мислим да је и сувише људска категорија...


П. С. Владимире, не схватајте ме увек озбиљно...Ми смо се често мимоилазили и конфронтирали око најбезазленијих и необазривих шала...
Filip2412 Filip2412 20:29 01.05.2010

...

yugaya
Bog nije isti onaj sto je sa iskusavanjem poceo, nepovrano su promenjeni obojica, zarad cega pojma nemam

vladimir petrovic vladimir petrovic 05:30 02.05.2010

Pade stotka, Nurudine

Čestitka za STOTKU!
yugaya yugaya 07:43 02.05.2010

Re: ...

moze i ovako :)

nurudin nurudin 09:59 02.05.2010

Re: Pade stotka, Nurudine

vladimir petrovic
Čestitka za STOTKU!



Хвала, Владимире.

nurudin nurudin 10:01 02.05.2010

Re: ...

yugaya

moze i ovako :)



Ах, што не би могло...
libkonz libkonz 22:03 01.05.2010

Verska tema

a komentari bez teških reči. to mi se dopada.
pohvale Nurudinu za tekst, a Vladimiru za izbor gosta.
nurudin nurudin 22:26 01.05.2010

Re: Verska tema

libkonz
Verska tema
a komentari bez teških reči


Што би рекле бабе, попљујте, да не урочите...

libkonz
pohvale Nurudinu za tekst


Хвала!
stasava stasava 11:33 02.05.2010

sloboda

Od pocetka pa verovatno do kraja istorije coveka ce da muci i da raspolucuje dualizam slobode i sudbine. Taj prvi dualizam je izrodio sve buduce-duh i materija, zlo i dobro....Fatalizam sudbine je mnogo jaci u istocnom misljenju. Buda je hteo da ga se oslobodi, da izadje iz mucnog kruga smrti i ponovnog radjanja, da dostigne nirvanu, koja je nazalost odsustvo a ne prisustvo. U hriscanstvu je pojam slobode i najsiri jer ukljucuje ljubav.Ne smemo da mesamo slobodu i samovolju, sloboda je iz ljubavi, samovolja iz gordosti.
nurudin nurudin 12:18 02.05.2010

Re: sloboda

stasava
U hriscanstvu je pojam slobode i najsiri jer ukljucuje ljubav


Блиско ми је ово размишљање..., верујем да је категорија слободе, поготову оно схватање слободе које проповеда Христ прилично смислено...Али, постоје и другачија виђења...

Нпр., Лав Шестов на проблем слободе гледа другачије: „Човек има, мора имати неупоредиво већу, квалитетно другачију слободу: не да бира између добра и зла, већ да спасе свет од зла. Према злу човек не може имати никакав однос: док зло постоји, нема слободе <…> Слободан човек не бира између зла и добра: он уништава зло, претвара га у ништа.“ в. Кјеркегор и егзистенцијална филозофија

Вероватно је овакво размишљање проистекло из питања:Шта све човекова слобода може да изроди? Овде се, пре свега, мисли на теолошку категорију слободе која претпоставља слободу избора између добра и зла. Историја човечанства је низ крвавих сукоба - поставља се заправо питање какв избор је човек правио у својој слободи...

Шестово размишљање је такође смислено, али прилично, по мом скромном мишљењу, "уТопИјско"...
Filip2412 Filip2412 16:44 02.05.2010

Re: sloboda

stasava
Buda je hteo da ga se oslobodi, da izadje iz mucnog kruga smrti i ponovnog radjanja, da dostigne nirvanu, koja je nazalost odsustvo a ne prisustvo.
Zasto na zalost? Treba imati u vidu na odsustvo cega se ovde u budizmu misli. The Buddha described Nirvāṇa as the perfect peace of the state of mind that is free from craving, anger and other afflictive states. It is also the "end of the world"; there is no identity left, and no boundaries for the mind. The subject is at peace with the world, has compassion for all and gives up obsessions and fixations.

Misim da ovde pomalo pojednostavljujemo. Posebno je pogresno kada koristimo nas termin "nistavilo". Kad god pocnem da citam neki link s Interneta na temu Nirvana in Budhism, tumacenje, ma koliko komplikovano, nikako mi ne ostavlja utisak da je nas termin "nistavilo" pogodan za nirvanu. Skroz je pogresan.

Zapadnjacki mozak verovatno je najvise zabrinut zbog ovog dela: It is also the "end of the world"; there is no identity left medjutim ako je identitet = sebicnost, ego onda je meni ideja nirvane zvuci blisko - kao sasvim prirodno odrediste.

mada meni to definisanje krajnje odrednice nije zanimljivo toliko. Ipak su to spekulacije, u budizmu mi se dopada odredjivanje sebe prema sadasnjosti, prema ovde i sada.
Filip2412 Filip2412 16:53 02.05.2010

Re: sloboda

.
stasava stasava 17:18 02.05.2010

Re: sloboda

Secam se kada se jedna nasa dama, psiholog i politicar, priklonila veri, pravoslavlju, pa posle u jednoj , cini mi se, autorskoj emisiji, sa neopravdano mnogo zara branila, osudjivala, merila, poucavala, prosudjivala. Ja bih volela kada bih imala vise znanja i intelektualne jacine da dokazem koliko je hriscanstvo jace od budizma, ali nemam, te stoga, preporucujem Pisma iz Indije od Nikolaja Velimirovica.
docsumann docsumann 17:47 02.05.2010

Re: sloboda

Evo šta je Anštajn rekao o budizmu:

Religija budućnosti će biti jedna kosmička religija. Ona treba da prevaziđe ličnog boga i izbegne dogmu i teologiju. Pokrivajući kako prirodno, tako i duhovno, ona bi trebalo da bude zasnovana na religijskom osećanju koje proizlazi iz doživljaja svih stvari, prirodnih i duhovnih, i njihovog jedinstva. Ovom opisu odgovara budizam. Ako postoji bilo koja religija koja će korelirati sa modernim naučnim potrebama, onda će to biti budizam.
Filip2412 Filip2412 18:23 02.05.2010

Re: sloboda

Ja bih volela kada bih imala vise znanja i intelektualne jacine da dokazem koliko je hriscanstvo jace od budizma
tesko je meriti... meni je nemoguce da prihvatim bilo koju religiju, da zanemarim svoje (bogom dane?) alate kao racio i osecanja te da poverujem tamo nekoj religijskoj knjizi.

Budizam izricito NE preporucuje da verujete u nesto sto nije u skladu sa vasim zdravim razumom, sto vi sami ne mozete da prihvatite. Nema tu dogmi, samo neprestane opomene da se uvek oslanjate na sebe, svoj razum, svoja opazanja.

Budizam i nije religija, nego filozofsko utociste, zato se valjda i Ajnstajnu dopada. Mada ljudi ko ljudi vole da prave religiju od svega pa tako ima i budistickih sekti...

buda nije licnost kao Mojsije, Muhamed ili Hrist nego je pridev i znaci budan ...opet neverovatna slicnost izmedju srpskog jezika i sanskrita
stasava stasava 18:34 02.05.2010

Re: sloboda

Nikola Berdjajev kaze:"U svetu ne moze da se zivi i ne moze da se stvori novi zivot jedino moralom poslusnosti, jedino moralom borbe protiv sopstvenih grehova...U hriscanstvu se jos nije izvrsilo antropolosko otkrivenje. Poslednja antropoloska tajna nece se otkriti u poslusnosti vec u stvaralastvu."
O, o Ajnstajnu mozemo da pricamo, ako vec spominje licnog boga, i o njegovom licnom.
vladimir petrovic vladimir petrovic 20:48 02.05.2010

Re: sloboda

stasava
... preporucujem Pisma iz Indije od Nikolaja Velimirovica.

Sa ovim se slažem. Vredi pročitati ova Pisma iz Indije.
Predlog (preporuka) zaslužuje Blejkovog Pegaza:

docsumann docsumann 22:07 02.05.2010

Re: sloboda

O, o Ajnstajnu mozemo da pricamo, ako vec spominje licnog boga, i o njegovom licnom.


Ajnštajn je vjerovao u božansku prirodu svijeta. Smatrao je da svi prirodni zakoni predstavljaju šeme božanskog plana, njegov lični rukopis. Zato je i smatrao da se oni moraju izraziti u jednostavnim, elegantnim, kratkim formama, koje treba da jasno i nedvosmisleno daju riješenja saglasna sa onim šta se dešava.
Nažalost njegovo do kraja čvrto insisturanje na takvim stvovima doveli su ga u sukob sa kvantnim fizičarima i njihovim teorijama u kojima je preovlađivala neodređenost, dualizam, različiti pardoksalni fenomeni. Na kraju se pokazalo da predviđanja koja proizlaze iz kvantne mehanike mnogo bolje odgovaraju rezultatima dobijenim eksperimentalnim putem.
Čuvena rasprava između Ajnštajna I Nilsa Bora predstavlja jednu od najvećih filozofskuh diskusija XX vijeka.
nurudin nurudin 23:05 02.05.2010

Re: sloboda

stasava
Ja bih volela kada bih imala vise znanja i intelektualne jacine da dokazem koliko je hriscanstvo jace od budizma


Мислим да то заиста није потребно, "прозелитизам" није у духу православља, такве ствари се не доказују, или се осећају или не...Са друге стране, мишљења сам да две религије не треба поредити ради субординације, већ ради координације...
nurudin nurudin 23:13 02.05.2010

Re: sloboda

docsumann

Evo šta je Anštajn rekao o budizmu:

Religija budućnosti će biti jedna kosmička religija.


Шта би било, кад би било...? Било би лепо, кад би било тако...

На једној трибини, проф. М. Јевтић каже да ће у будућности једна од доминантних, тј. најдоминантнијих религија бити ислам.
nurudin nurudin 23:17 02.05.2010

Re: sloboda

stasava
Nikola Berdjajev kaze:
Poslednja antropoloska tajna nece se otkriti u poslusnosti vec u stvaralastvu."


maksa83 maksa83 23:20 02.05.2010

Re: sloboda

На једној трибини, проф. М. Јевтић каже да ће у будућности једна од доминантних, тј. најдоминантнијих религија бити ислам.

To nije nemoguće, i to manje više zbog kvaliteta (*) Islama, nego više zbog demografske eksplozije. Mimo toga, Islam jeste "lepljiv". Hijerarhija im je flet, ne postoji ogromna nabujala vegetacija parazitirajućeg sveštenstva, Kuran nema (pardon maj frenč) budalaštine i protivrečnosti kakvih ima u Bibliji, i ima jak socijalni aspekt (ramazan, bogati hrane siromašne, itd.).

(To ne znači da nema budalaština uopšte, samo da je prilično konizistentan i pitak. Ako nekome treba takvo piće uopšte.)
nurudin nurudin 23:38 02.05.2010

Re: sloboda

maksa83

На једној трибини, проф. М. Јевтић каже да ће у будућности једна од доминантних, тј. најдоминантнијих религија бити ислам.

To nije nemoguće, i to manje više zbog kvaliteta (*) Islama, nego više zbog demografske eksplozije. Mimo toga, Islam jeste "lepljiv". Hijerarhija im je flet, ne postoji ogromna nabujala vegetacija parazitirajućeg sveštenstva, Kuran nema (pardon maj frenč) budalaštine i protivrečnosti kakvih ima u Bibliji, i ima jak socijalni aspekt (ramazan, bogati hrane siromašne, itd.).

(To ne znači da nema budalaština uopšte, samo da je prilično konizistentan i pitak. Ako nekome treba takvo piće uopšte.)


Максо, преносим оно што сам "са своје ОчИ чуо", тако ми Алаха, било ми је невероватно, али човек је врло аргументовано причао...Поменуо је још једну религију, нисам сигуран тачно коју, па не бих да ширим дезинформације...(да не нагрну људи на погрешна врата )кад проверим, јављам...
Ја вас упозорих, да не буде после били смо необавештени...
Filip2412 Filip2412 02:14 03.05.2010

Re: sloboda

На једној трибини, проф. М. Јевтић каже да ће у будућности једна од доминантних, тј. најдоминантнијих религија бити ислам.
u 21 veku, sve osim opadanja interesovanja za sekte i religijske firme je losa vest

uzdam se u kineze, ima ih puno a poseduju zdravo nehajan odnos prema religiji

Unfuckable Unfuckable 02:32 03.05.2010

Re: sloboda

ja se uzdam u Manchester United, ma koliko to gubitnički zvučalo u ovom momentu.
I Liverpul, naravno (iako zvuči još gore)
Filip2412 Filip2412 03:12 03.05.2010

Re: sloboda

eto jos jednog ekstremiste, dokle fundamentalizam??
vladimir petrovic vladimir petrovic 08:00 03.05.2010

Re: sloboda

Filip2412
...uzdam se u kineze, ima ih puno a poseduju zdravo nehajan odnos prema religiji

Dobro si pomenuo odnos Kineza prema religioznosti.

Podsećam da sam video jednu ifnormaciju o analizi nekih britanskih medija na temu asimilacije imigranata (Karibljani, Indusi, Pakistanci, Bangladešanci, Afrikanci, Kinezi). Tom prilikom padalo je u oči da je velika većina mladih Kineza izjavila da nema religiju, ili da religija igra malu ulogu u njihovim životima. S druge strane, dve trećine muslimanskih Pakistanaca i Bangladešanaca smatraju da je religija vrlo dominantan faktor u njihovim životima, tamo u Velikoj Britaniji.

(Sličan slučaj je sa muslimanskim Marokancima koji žive i rade u mnogim drugim zemljama Evrope, mada u samom Maroku muslimanski fundamentalizam nije mnogo vidan; u Rabatu retko se na ulici može sresti devojka sa velom preko lica, dok su u Francuskoj i Belgiji, recimo, Marokanke medju najglasnijima da žene treba da nose feredže).
niccolo niccolo 08:12 03.05.2010

Re: sloboda

dok su u Francuskoj i Belgiji, recimo, Marokanke medju najglasnijima da žene treba da nose feredže

S jedne strane je to razumljivo. U Maroku su oni većina i nema "opasnosti" da će se asimilovati. U Francuskoj i Belgiji veruju da će na taj način sačuvati svoju posebnost u tuđoj zemlji...Kinezi nemaju tih problema, ne samo zato što su druge rase već i zbog velike razlike u kulturama između istoka i zapada (pored toga, budizam i nije klasična religija na način na koji su ove tri druge velike)...
vladimir petrovic vladimir petrovic 08:25 03.05.2010

Re: sloboda

Maksa83
... To nije nemoguće, i to manje više zbog kvaliteta (*) Islama, nego više zbog demografske eksplozije. Mimo toga, Islam jeste "lepljiv". Hijerarhija im je flet, ne postoji ogromna nabujala vegetacija parazitirajućeg sveštenstva, Kuran nema (pardon maj frenč) budalaštine i protivrečnosti kakvih ima u Bibliji, i ima jak socijalni aspekt (ramazan, bogati hrane siromašne, itd.).

(To ne znači da nema budalaština uopšte, samo da je prilično konizistentan i pitak. Ako nekome treba takvo piće uopšte.)


Bez namere da popujem, moram reći da ti je malo prejak izraz "budalaštine", mada je tačno da u svim religijama ima svakakvih nesuvislosti. Obično se kaže da religija nije egzaktna nauka, prema tome sasvim je moguće da se "svašta" u njoj nadje. Kada se ovakve stvari pominju, upućeni često navode poznatu Tertulijanovu izreku: CREDO QUIA ABSURDUM (Verujem jer je apsurdno).

...Kuran ima i jak socijalni aspekt (ramazan, bogati hrane siromašne, itd.).


Ja sam kao dete živeo u Africi, pa mi je ponešto ostalo u pamćenju. Primetno je da su hrišćanski misionari prvi startovali sa vrbovanjem Afrikanaca za njihovu stvar, tako da su mnogi postali hrišćani. Nešto kasnije, naišao je talas muslimanizacije Afrikanaca (Senegal je, recimo, umnogome bio najpre hristijaniziran, da bi u poslednje vreme postao pretežno muslimanska zemlja).
A nije njih privukao samo jak socijalni aspekt koji nudi islam, već i - odnos prema ženama. To da im islam dozvoljava poligamiju - leglo im je na srce, jer nikako ne mogu da shvate, recimo, da katolički svećenici moraju živeti u celibatu; otuda i oni Afrikanci koji su bili prihvatili hrišćanstvo napuštaju ga, a pogotovu teško je regrutovati medju mladim Afrikancima one koji su voljni da budu katolički svećenici i, dožive starost i umru "neraspakovani", kako ti, Makso, jednom duhovito reče, he, he, he... Naime, Afrikanci smatraju krajnje neprirodnim, pa time i nenormalnim, da čovek živi i umre "neraspakovan" ...
vladimir petrovic vladimir petrovic 08:33 03.05.2010

Re: sloboda

Nurudin
... На једној трибини, проф. М. Јевтић каже да ће у будућности једна од доминантних, тј. најдоминантнијих религија бити ислам.

Teško je praviti prognoze. Obično se kaže da je Istok religiozniji od Zapada. Svi smo svesni da se Zapad (mislim prvenstveno na Evropu) istinski umnogome sekularizuje.

Pada mi na pamet da je Dalaj Lama jednom izjavio da ne smatra da bi bilo dobro da su svi na ovoj planeti - budisti! (Nisam čuo da je rimski papa dao neku izjavu u tom smislu, a o muslimanima da i ne govorim).

Neka cveta hiljadu cvetova...
docsumann docsumann 10:02 03.05.2010

Re: sloboda

Teško je praviti prognoze.


Upravo tako, jer će i na religijska pitanja snažno uticati dalji razvoj nauke, naročito u genetici (evoluciona genetika pogotovo), antropologiji (stalno pomjeranje granice pojave prvih ljudskih predaka), fizici elementarnih česstica (teorija svega, Higsov bozon, i ko zna šta još) , astrofizici, transhumanističkim dostignućima.
Događaji koji bi na revolucionaran način mogli da se reflektuju na religiozna pitanja su svakako otkrića drugih planeta na kojima postoji život, a naročito direktni susreti sa inteligentnim vanzemaljskim bićima (bilo ona prijatelski raspoložena ili ne).
Takođe dalji razvoj informatičko-robotičke tehnologije može da dovede do dramatičnih promjena u ljudskoj zajednici. Tu ne mislim samo na scenarija tip Terminator ili Matriks, mogući su i izrazito pozitivni obrti (o tome upravo ovih dana pokušavam da napišem jednu priču).

Tako da je gledajući malo (?) dalje u budućnost ako je uošte i bude (prije nego što se potamanimo međusobno), Ajnštajnova prognoza po meni najizvjesnija. A i sam imam osjećaj (neproročanski naravno) da će nova religija imati novi pogled i na Boga (Logosa) i na čovjeka (koji veiše neće biti samo stanovnik planete zemlje, niti jedino inteligentno biće u univerzumu).

Ovu analizu bi mnogo bolje obavio naš poznati bloger Dr. Milan S. Ćirković, ali u njegovom podužem odsustvu sa ovih strana, pokušao sam da to koliko-toliko sam opišem.
nurudin nurudin 10:18 03.05.2010

Re: sloboda

Unfuckable
I Liverpul, naravno (iako zvuči još gore)


nurudin nurudin 10:21 03.05.2010

Re: sloboda

vladimir petrovic

Neka cveta hiljadu cvetova...


Владимире, неће цветати хиљаду цветова...

nurudin nurudin 10:26 03.05.2010

Re: sloboda

docsumann

na čovjeka (koji veiše neće biti samo stanovnik planete zemlje, niti jedino inteligentno biće u univerzumu


Ееееее, нећу да се играм, или смо једина бића у универзуму, ил' игра престаје...
docsumann docsumann 10:32 03.05.2010

Re: sloboda

Dobro, dobro nastavljamo igru...a može li da nam se pridruži moj drug Sor, on je vulkanac?
nurudin nurudin 11:01 03.05.2010

Re: sloboda

docsumann

.a može li da nam se pridruži moj drug Sor, on je vulkanac?


Ако има Ваш благослов, можда би и могао, али морао бих да размислим још мало...и да питам Владимира, наравно...
maksa83 maksa83 11:36 03.05.2010

Re: sloboda

Максо, преносим оно што сам "са своје ОчИ чуо", тако ми Алаха, било ми је невероватно, али човек је врло аргументовано причао...Поменуо је још једну религију, нисам сигуран тачно коју, па не бих да ширим дезинформације...(да не нагрну људи на погрешна врата )кад проверим, јављам...

Ovde postoji zanimljiv animirani tajmlajn kako je to išlo kroz istoriju:

The Geography Of Faith And Its Wars Across History

(kliknuti na Play)
docsumann docsumann 13:25 03.05.2010

Re: sloboda

Kuran nema (pardon maj frenč) budalaštine i protivrečnosti kakvih ima u Bibliji, i ima jak socijalni aspekt (ramazan, bogati hrane siromašne, itd.).


Svaka od tri velike monoteističke religije (judaiyam, hrišćanstvo, islam) se u svojim izvornim oblicima (i svetim knjigama) javljala u oblicima mnogo prihvatljivijum širim slojevima nego predhodna religija.

Hrišćanstvo je odustalo od učenja da su Jevreji izabrani narod (što je inače veoma smetalo Grcima), odustalo se i od čina obrezivanja koji je predstavljao teškoću za preobraćanje muškaraca. Takođe, koncept novozavjetnog Boga je bio daleko primamljiviji ljudima u odnosu na strogog, osvetoljubivog Boga Starog Zavjeta.

Muhamedovo učenje je oslobođeno komplikovanih teoloških učenja o Trojstvu i Inkarnaciji. On sam za sebe nije tvrdio da je božanskog porjekla.

Ima tu još i niz drugih istorijskih, kulturoloških i socijalnih faktora cijele te priče, ali da ne širimo temu.
Jednostavno, smatram da je u XXi vijeku neophodna suštinska reforma religijskog (religijskih) pogleda na svijet.

vladimir petrovic vladimir petrovic 13:51 03.05.2010

Re: sloboda

...dok su u Francuskoj i Belgiji, recimo, Marokanke medju najglasnijima da žene treba da nose feredže

Niccolo
... S jedne strane je to razumljivo. U Maroku su oni većina i nema "opasnosti" da će se asimilovati. U Francuskoj i Belgiji veruju da će na taj način sačuvati svoju posebnost u tuđoj zemlji...


Ma, jeste, ovo je logičan zaključak.
Samo, ne ponašaju se svi isto. Npr. Srbi u dijaspori ne insistiraju previše na (srpskom) pravoslavlju, na ćirilici i ne znam kojim još srpskim vrednostima.

Opasnost od asimilovanja? Hm.
Kod muslimana se, koliko ja znam, muškarac može oženiti strankinjom druge vere, ali se žena ne može udati za stranca druge vere, osim u posebnim uslovima (jedan je da budući muž mora obavezno da se konvertuje u Islam, a to znači i da bude obrezan... ). Znam jednog Engleza u Rabatu koji, da bi se oženio Marokankom, posle mnogo peripetija, morao je da predje u islam i da se obreže. Kažu da Muslimanke, po tradiciji ne vode ljubav s neobrezanim muškarcima, jer se takvi smatraju prljavim. S druge strane, Srpkinje u dijaspori ne obraćaju previše pažnje da li im je budući muž obrezan ili nije (pod uslovom da je... bolje da ne kažem šta!)

Nismo isti, zar ne? I opet, dobro je da nismo isti. Neka cveta tisuću cvetova!
Filip2412 Filip2412 14:19 03.05.2010

Re: sloboda

Muhamedovo učenje je oslobođeno komplikovanih teoloških učenja o Trojstvu i Inkarnaciji. On sam za sebe nije tvrdio da je božanskog porjekla.
Ja citao jedan mali muslimanski flajer u podzemnoj zeleznici skoro. Pomenuli su upravo to, da Muhamed nije bozanske prirode vec samo nosi poruku od Boga. Za Isusa sa druge strane veruju da JESTE bozanske prirode. Tako barem pisalo tamo...
nurudin nurudin 15:58 03.05.2010

Re: sloboda

maksa83

Ovde postoji zanimljiv animirani tajmlajn kako je to išlo kroz istoriju:

The Geography Of Faith And Its Wars Across History


Врло интересантно...

maksa83
(kliknuti na Play)


Хвала!

nurudin nurudin 16:02 03.05.2010

Re: sloboda

Filip2412
Pomenuli su upravo to, da Muhamed nije bozanske prirode vec samo nosi poruku od Boga. Za Isusa sa druge strane veruju da JESTE bozanske prirode. Tako barem pisalo tamo...


Тачно. Мада, хартија све трпи...

vladimir petrovic vladimir petrovic 17:03 03.05.2010

Re: sloboda

docsumann
... Jednostavno, smatram da je u XXi vijeku neophodna suštinska reforma religijskog (religijskih) pogleda na svijet.

Hm. Zbog čega? S kojim ciljem?

Ja sam ranije pisao (baveći se istočnjačkim religijama) da je jednom Andre Malro izjavio "da će 21. vek biti vek religija". Medjutim, ma koliko me je ta izjava bila zainteresovala, nisam shvatio u kom kontekstu je bila izrečena (našao sam je tek tako, samu za sebe), pa nisam baš potpuno ukapirao šta je Malro hteo da kaže.

Rekao sam, takodje, da je očigledno da Evropa postaje sve bezbožnija. Videh pre nekoliko dana frapirajući podatak da u Nemačkoj samo oko 2 posto stanovništva ide nedeljom u crkvu (to je podatak iz dela koji je ranije činila Zap. Nemačka, dok je u delu koji je ranije bila DDR taj postotak veći, iznosi oko 8%).
A sticajem okolnosti Nemac je u medjuvremenu postao - Rimski papa! Da li je ta činjenica uticala na povećanje vernih u Nemačkoj? Ne verujem. (Dobro, u Nemačkoj nema mnogo katolika, ali ni pred protestantima ne stoje svetle perspektive).

Stoga, nisam od onih koji misle da treba vršiti neke (nove) reforme, u smislu da bi ih trebalo "približavati" današnjem čoveku. Te promene se obično završavaju kao kozmetičke.
Eto, ima onih /medju protestantima, u širem smislu/ koji su vršili radikalne reforme (negde je omogućeno ženama da budu sveštenice, uključujući i biskupice, negde se gejevima dozvoljava da ostanu sveštenici, pa i da sklapaju istopolne brakove, itd. itd). Pa nekih većih pomaka nema.

Sada se udara po katoličkim velikodostojnicima da ukinu celibat sveštenstvu, što će verovatno jednog dana učiniti. Da li će to umnogome poboljšati stvar. Neće, odnosno hoće - ali samo donekle. (Jer, i druge konfesije, u kojima se popovi žene, imaju itekako probleme).

S druge strane, nisam od onih koji veruju da su religije na putu izumiranja. Nisu. Eto, hrišćanstvo opstaje već više od dva milenijuma, gura nekako. Ima uspone i padove, ali opstaje. I opstaće još dugo, pretpostavljam. (Da ne elaboriram da su Staljin i njemu slični nastojali da dekretima unište religije, pa nisu uspevali). Duga je to priča, zar ne?
docsumann docsumann 17:14 03.05.2010

Re: sloboda

docsumann
... Jednostavno, smatram da je u XXi vijeku neophodna suštinska reforma religijskog (religijskih) pogleda na svijet.

Hm. Zbog čega? S kojim ciljem?


Vrlo prosto, religija, nauka i filozofija moraju biti posebni oblici jedne iste istine. Samo kao takve one su potpune i zaokružene.

nurudin nurudin 17:05 03.05.2010

Оно што сам обећао...

...укратко о генези, утицајима и одјецима...

Захваљујући методама реконструкције и филолошкој анализи текста установљено је време настанка „Књиге о Јову“. Реч је о периоду између 6. и 3. века пре нове ере. Предисторија „Књиге“ вуче корене из фолклора и мита старих народа. То значи да је „Књига о Јову“, праведнику из Уза, имала праузоре, и да се развила из језгра фолклорно-митолошког и религиозног порекла – из народне приче са моралистичким тенденцијама, и то у народу који је старији од Јевреја. Ова прича је процесом „акултурације“ прво била део, вероватно, старојеврејског фолклора, а затим и писане књижевности. Могуће је именовати две такве фолклорне приче од којих једна припада сумерској, а друга вавилонској књижевности.
Сумерска прича о пра-Јову, за чије откриће је заслужан амерички оријенталиста Самјуел Крамер, аутор књиге „Историја почиње у Сумерији“, говори о богаташу који је био изузетно побожан и праведан, али кога су упркос његовој побожности и праведности снашле најтеже невоље. Изгубио је све своје богатство и тешко оболео. Упркос злој судбини, овај „сумерски Јов“ ниједног тренутка није напао и осудио свога бога. Прича се, као и библијска „Књига“, завршава „милошћу“ божјом. Бог враћа праведнику све што је изгубио.
Други пут мотив Јова срећемо у вавилонској „Поеми о праведнику који страда“. У овој Поеми сложено је изложен мотив сумње у праведност богова. Богови не награђују вернике онако како они то заслужују, већ се оглушују о њихове молбе. Вавилонски пра-Јов, такође, жели да успостави контакт са богом. Он говори свом богу, али одговара му само ћутање. „Прозвао сам свога бога, али он ми није показао лице. Молио сам се богињи својој, но она чак ни главу није подигла.“
У грчкој литератури наилазимо на сличне мотиве о Прометеју, Едипу и Хераклу. (Посматрајући Јова као фигуру „жртвеног јарца“ који учествује у ритуалу жртвовања, Рене Жирар прави паралелу између њега и Едипа. „Наклоност народа уздиже Едипа исто толико, и више него Јова, дарује га чак краљевском круном коју Јов не поседује сасвим. Изненада, <…> после једне истраге тако чудне <…> Едипу приписују грозне злочине. Његова се каријера руши у оном ужасу који често помињу пријатељи Јова. Са истом збуњујућом брзином идол постаје проклетник, окужени гад, онај чије ће колективно кажњавање вратити божји благослов, привремено ускраћен, једној заједници која је сувише оклевала да се мобилише против божјег непријатеља. Каријера митског јунака и сувише личи на каријеру Јова да не бисмо иза оба текста назрели један исти феномен, преображај омиљеног идола у предодређену жртву, испаштаоца. “Међутим, за разлику од Јова, Едип је стварно извршио злочин за који га терете његови прогонитељи, тј. заједница којој припада, за разлику од Јова кога пријатељи хоће да учине одговорним за злостављања којим је подвргнут. „Едип је успели испашталац, јер никада није сагледан као такав. Јов је промашен испашталац. Он ремети митологију (која би требало да га прогута) задржавајући своје гледиште насупрот огромној једнодушности која га окружује. Остајући веран својој истини жртве, Јов је заиста јунак сазнања, што Едип није, мада га таквим сматра филозофска традиција. “ в. Р. Жирар, Стари пут грешника, превела: Фрида Филиповић)
Мотив непријатељства – мржње, или равнодушности богова према људима јавља се и у „Епу о Гилгамешу“. Све то заправо указује да је посреди општељудски проблем. Али, тек у „Поеми о праведнику који страда“ запазиће се, у самом зачетку, мотив сумње у праведност бога и божјег устројства света. Овај мотив ће касније постати један од кључнијих у литератури филозофско-религијске инспирације, и може се, измећу осталог, уочити и у лику Фауста, Ивана Карамазова, Јозефа К., Ахмеда Нурудина...
Мотиве из „Књиге о Јову“ касније срећемо код Гетеа у „Фаусту“, Роберта Фроста у драми „Маске“; у „наравоученију“ Лешека Колаковског, Јов или антиномија врлине … И, наравно, у великом броју књижевних остварења која се баве проблемом страдања „праведника“. Не треба заборавити да су мотиви из „Књиге о Јову“ били инспирација и за многе уметнике изван књижевног стварања, нпр. Блејкове илустрације „Књиге о Јову“; афроамерички квартет The Golden Gate Quartet ствара музику инспирисану мотивима из „Књиге о Јову“; ирска група U2’s је инспирацију за своју песму Ultraviolet (Light My Way) пронашла у Јову, као и америчка група Smashing Pumpkins’ за своју песму Bullet With Butterflu Wings; британски филм Мисија, једним својим делом инспирацију проналази у „Књизи о Јову“. . .
Јасно је, дакле, да је старојеврејска традиција за потребе просветитељско-мисионарске асимиловала грађу из различитих извора, али и да је дала добру потку будућем књижевноуметничком стварању.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana