Гост аутор : razmisljam
Бакица, типична комшиница из краја заглављена у неким прошлим временима, забрађена, у дебелој ручно плетеној прусли, како би рекли моји на салашу, истрчала је из своје авлије у хладан и влажан сумрак, јер јој је зафалила нека ситница из оближње продавнице. Пред улазом је на трен застала, уредно изула црне кожне натикаче и само у вуненим чарапама закорачила унутра.
Седела сам у колима, чекајући неког ко је такође скокнуо по неком свом послу и у тренутку ми је та слика деловала сасвим нестварно и комично. Насмејала сам се себи у браду, онако, мало иронично и ево, већ неколико година ме упорно прогања та моја исхитрена реакција. Не успевам себи да опростим то што у њеном гесту нисам одмах препознала нешто толико очигледно и једноставно као што је безусловно поштовање туђег рада. Јер, на плочнику је било оног лепљивог, гњецавог блата које наноси касна равничарска јесен, а она је сигурно, из сопственог искуства, знала како га је тешко опрати.
Свакако да не очекујем да сви почнемо да следимо њен пример. Било би смешно и неизводљиво. Само сам хтела да кажем како је лако доносити погрешне закључке и како је лепо поседовати толико непоколебљиву пристојност.
*** *** ***
У препун градски аутобус (од оне зелене, давно заборављене сорте) смо се на једвите јаде угурали мој добрано заокругљен стомак и ја. Наравно да се нисам надала да ће неко да устане и уступи ми место. Слика је била сасвим уобичајена и очекивана: неко је гледао кроз прозор, неко некуд у даљину, а неко директ кроз мене, али нико није ни покушао да ме примети све до једног тренутка који боље да се никада није ни догодио.
Стајала сам заглављена међу другим путницима, када је једна бакица, косе пословично офарбане у неодређено црвено, мало сувише нашминкана, са обавезним дречавим ружом на уснама, кратких ноктију са којих се љуштио ко зна када нанет (још дречавији ) лак, стојећи на покривљеним штиклама од којих су јој гарант отицале ноге, почела да се из свег гласа бори за моја трудничка права. Окомила се на старијег човека који је седео тик иза возача на седишту означеном за инвалиде. Те како га није стид, те зар не види да је жена (то јест ја) у другом стању, те срамота је како су људи неувиђавни и бездушни...Покушала сам да јој објасним да ми не смета да стојим и да нема потребе да се траумира због мене, али је она упорно настављала своју тираду све док човек коначно није устао. А онда је заћутала и покушала да се претвори у маково зрно, а и ја заједно са њом. У следећем тренутку се изгубила у гужви.
Ја сам остала да се извињавам, сасвим посрамљена, човеку који је носио штаке.
*** *** ***
Волим цвеће. Сечено, саксијско, обично, егзотично и радује ме свака биљка коју унесем у кућу. Некако ми улапша дан, да ми трунку позитивне енергије, разгали ме... Нарочито сам склона оним старинским врстама које полако али сигурно нестају из наших башти замењене неким фенси варијантама без мириса и дражи. Невен, ђурђевак, лепа ката, маргарета, петлова креста, драгољуб, јоргован, кадивица, различак, незаборавак, минђушица, лепи јова, турски каранфил, пркос...
У она зла времена, радо сам се мувала по пијаци у потрази за садницама које су по њеним ћошковима, на изврнутим картонским кутијама, продавале бакице које су их саме узгајале из пелцера које су са пуно пажње одвајале од одрасле биљке и неговале у чашама од јогурта између два прозорска окна (јер тамо за кратких зимских дана најбоље пусте корен и ојачају). Касније, када се пролеће залети, доносиле су нарамке резаног цвећа заборављених облика и боја који су ме мирисом тако једноставно враћали у баште мог детињства. Знала сам да су их саме сејале и расађивале и окопавале и заливале и да су сваки струк са пажњом убрале рано тог јутра да дуго трају у вазама и стога сам им била редовна муштерија.
Куповала сам од њих и зато што ми је било сасвим јасно да стоје ту скупљене и зимогрожљиве само зато што их је мука на то натерала – потреба да се и на тај начин намакне неки динар за најосновније потребе јер пензија се топила наочиглед, још док ју је поштар паковао у своју торбу. Имала сам леп осећај да им помажем купујући по неколико разбарушених букета. Истовремено ми је било непријатно, јер су као по правилу тражиле толико мало новца, да сам морала да им дам више, јер сам осећала да није у реду будзашто се одрицати толиког труда, но нисам успевала да одредим неку праву меру, у којој бих цвеће платила онолико колико вреди, а да им при томе не повредим оно мало поноса који им је преостао никако не желећи да помисле да покушавам да им уделим милостињу и да сам се на њих сажалила.
А касније би цветови, гиздави и ведри, у мени изазивали непријатан осећај да сам их покрала.
*** *** ***
Кад мало боље размислим, ове цртице можда уопште и нису о бакицама, већ о томе колико се по некад стидим.