Dole Koštunica!

Nema ničeg istinitijeg od slike mučnine koja čoveka guši, i ništa čoveka ne guši više od prizora ljudske niskosti... Herman Broh 

Kada ste poslednji put čuli neku dobru vest!? 

Od ovog banalno-patetičnog pitanja ovde se danas beži više nego ikad. Srpsko društvo koje već dugo korača na opasnoj ivici između melanholije, depresije i totalnog beznađa jeste društvo sa totalno razorenim sistemom vrednosti. Učestali napadi i pretnje novinarima, ekstremistički skupovi, zabrane tribina, pravljenje spiskova nepodobnih, medijske harange koje se sprovode nad političkim protivnicima, nastojanja da se zatre svaka alternativa praćena neviđenom bahatošću i primitivizmom ljudi koji danas vladaju ovom zemljom uslovila je situaciju u kojoj lako zaključujemo da na mentalnom planu devedesete i dalje traju.

Kriza srpskog društva, to svako vidi, duboka je i sveobuhvatna. Virus ekonomske, političke, moralne i institucionalne krize lako se širi na svakodnevni život građana-podanika. Opšta kriza, naravno, zahvata i porodicu, kulturu, način življenja... kriza institucija, nestabilnost vlasti zasnovane na najprizemnijim interesima jeste i kriza demokratije, odnosno opšte sigurnosti svih građanki i građana. Naravno da su za krizu direktno odgovorne društvene i političke elite ─ bilo da je proizvode, produbljuju ili pak koriste za održanje vlastite vladavine.  

Pored priče o pravljenju spiskova nepodobnih, ovih dana sve glasnije i sve češće su i priče o uvođenju vanrednog stanja, zabrani pojedinih opozicionih stranaka. Naša bolest zove se Koštunica. Onaj koji je ukinuo demokratski poredak i princip po kojem vlast pripada pobedniku na izborima u kriznim vremenima najbolje se snalazi. Njegov zaleđeni osmeh metafora je stanja u kom se srpsko društvo danas nalazi ─ baš kao što je i njegovo razvlašćivanje prvi uslov za saznavanje pune istine o događajima koji tako tragično opterećuju našu stvarnost. 

Stvari se dakle moraju ogoliti i imenovati pravim imenom. Diktatura se mora nazvati diktaturom ─ diktatori se ne plaše ničega koliko se plaše javnosti i ogledala.

U datom kontekstu sukob koji poslednjih dana eskalira na realcijama LDP─B92─Peščanik ─Danica Vučinić─Petar Luković...etc...etc...jeste jako opasan. Ne toliko po same aktere istog koliko po stanje nade i normalnosti u Srbiji danas. Njegovo što skorije prevazilaženje biće mera odgovornosti ili pak neodgovornosti svih njegovih aktera. Ovaj blog, recimo, mogao bi biti shvaćen kao skroman poziv na takvu odgovornost.  

Šta nam u situaciji u kojoj smo preostaje – insistiranje na: ozbiljnosti, odgovornosti, solidarnosti sa svima kojima je solidarnost potrebna...  Alternativu i bolje društvo zaista moramo da stvorimo sami ─ kakvo će to to društvo biti sutra zaista  samo od nas zavisi.