What's opera for, doc?

Ponekad bi, u sedam ujutro, zazvonio telefon.

- Možeš li da dođeš da pričuvaš klinca dok sam ja na probi u operi? Izvini što je ovako iznebuha, ali zovem već nekoliko dana, nikako da te dobijem.

Ma mogu, kako da ne mogu. Hoću. Nisi ni mogla da me nađeš, nisam svraćao kući par dana. Legao sam tek pre pola sata da konačno otresem noć. U onom drugom, dnevnom, životu sam, kao i ostali moji vršnjaci, nalazio premalo mesta i nade da će ga ikada biti, pa sam ga prepustio odraslim i sposobnim i ćerdao ga na spavanje i čitanje, čekajući noć, izlaske, muziku i devojke.

Клинац је био најлакше дете за чување на свету. Све што нам је било потребно су биле две допола пуне чаше за воду и видео касета са цртанима. Вода није била намењена лечењу дехидрације индуковане мојим претходним конзумирањем којечега - вода је била за њега. У стању у каквом сам долазио ја сам свакако био бескористан па је дете морало да само себи нађе забаву. Пресипао је воду, стрпљиво, пажљиво, из једне чаше у другу. Никад му кап није пала на сто. Цртани је био за мене.

Касета је увек већ била намештена.

* * *

С. је певала у опери. Њен живот је био хор. Од дечјег хора, преко академског, до радио хора, да би на крају хор постао и њена професија, у опери, а хонорарно и у Саборној Цркви. Обишла је Европу, подизала децу, правила најбоље кифлице на свету, све певајући.

Био сам потпуно збуњен кад ми је први пут дала карте за оперу. Кармен. Шта ће мени то? Тад сам био у најгорој тинејџерској фази. Знао сам све. Ти си дванаест година старија, друго је сад време, осамдесете су, наша музика је бес, узбуђење, енергија, и онда још беса, а не тамо неко запомагање, превучено озбиљношћу и крутоћом, урушено кроз време у своју потпуну непотребност. Позови девојку, рекла је, па види шта ће ти. Испоставиће се да познаје девојке боље од мене и да су тинејџерке јако волеле бити позване на оперу и осамдесетих. После Кармен је дошла Аида, па Кармен, Тоска, па Кармен, Мадам Батерфлај, Кармен, … шта ћу, девојке су волеле.

* * *

Касета је увек већ била намештена. Душко Дугоушко и Елмер у What's opera, doc? Био сам опчињен овим цртаним, од првог до последњег такта, једнако како је клинац којег сам чувао био заузет својим чашама са водом, враћао сам га и гледао, поново, и поново, стрпљиво, пажљиво, не проливајући ни кап.

Почиње снажно, олујом, уз Лутајућег Холанђанина. Застрашујућа сенка по литицама, преувеличана, уосталом Вагнер је то, по вољи влада облацима и муњама, све док се и сцена и музика не спусте полако у Елмера, извора те сенке, који нам обзнањује, а шта би друго, да будемо тихи јер је у лову на зечеве. И да би се видело да ту нема шале, Елмер прелази у Кас  Валкире, музику после које нема назад, да би обзнанио своје злослутне

Kiw the wabbit

намере. Налетевши, како то бива, на Душка, потпуно преокупиран собом и својим претњама, не примећује да га то сам Душко пита, уз урнебесно неспретан покушај углађености и високоумних речи какав приличи опери, наравно, једнако урнебесно усклађен уз Зигфрида,  своје уобичајено ”шефе, који ти је враг” питање

O mighty warrior, of great fighting stock,
Might I enquire to ask, eh, what's up, doc?

И ту Елмер, поново уз здушну помоћ Вагнера и Холанђанина, показује своје чудесне моћи разарања, усред чега коначно препознаје Душка и упушта се у њихово обавезно вијање по екрану, користећи Rienzi као ”музику за јурке”.

У једном тренутку се Елмер изненадно налази пред прелепом девојком на белом коњу - коњу чији се волумен једино може описати као достојним и Вагнерових најдужих опера - уз нежне звуке Танхојзерове увертире. И док се девојка на белом коњу приближава Елмер је потпуно зачаран и преплављен осећањима.

Oh, Bwuhilde, you're so wovwy!

Елмер је добио неслућену димензију. Искочио је из свог оквира и отворио своје срце.

* * *

Mој тинејџерски панцир je, по свему судећи, полако попуштао. Музика је полако, такт по такт, враћала нека од својих препубертетских значења и истовремено освајала нова и неслућена. Музика је престајала бити само бес, узбуђење и енергија. Отварајући простор за вишеслојна осећања у музици, отварао се простор и у мени самом. Нијансе снаге и слабости и зраци људскости и пријемчивости су почели да се назиру иза типичне недодирљивости младалачког мрака усресређеног на сталну бригу да се  покаже незаинтересованост за све.

Коначно елмеровско, запањујуће својим интензитетом и привидном неочекиваношћу, проналажење нечег другог, у музици и у себи, је дошло уз ”Моје срце се отвара на твој глас”. Плакао сам, ни дете, ни мушкарац, на прагу свега, искакачући из свог оквира.

* * *

Yes I know it, I can't help it

вероватно није прижељкивани одговор, али то је Душко Бвунхилда, и ту стварно нема помоћи.

* * *

Моје срце се отвара на твој глас је нешто најлепше што се може рећи некоме. Моје срце се отвара на твој глас говори све. Волети нечији глас значи волети некога целог, до сржи. 

* * *

Следи балет, Баханалије из Танхојзера, а затим и ванвременски, један од најдирљивијих икада, дует

Return my love, a longing burns deep inside me,
Return my love, I want you always beside me …

све уз трептаје и кршење руку који воде Елмера и Бвунхилду у загрљај. И тренутак пре разрешења набоја кроз пољубац, у сам смирај музике Танхојзерове увертире, Бвунхилди пада шлем са главе и открива превару.

* * *

Ништа не прожима као глас. Комбинован с музиком ствара магију непоновљивог, савршеног инструмента, идеално подешеног и избрушеног, хиљадама година, да од једног дрхтаја, кроз дах, танану нит живота, просипајући се по непоузданом, по ваздушастом, налази пут и буде извор другом.

* * *

Елмерова освета је предвидљиво окрутна. Он позива, уз Валкиру, музику после које нема назад, олује, северне и јужне ветрове, тајфуне, урагане, земљотресе и, најстрашније, смог! Али кад види зеца мртвог, погођеног громом, док му вода капље на лице са сломљеног цвета и звук Танхојзера, по последњи пут,  лагано расте, Елмерова неповратно пробуђена осећајност га наводи на горко покајање. Узима зеца у наручје и носи га према, по свему судећи, вечној светлости Валхале.

Дознао сам јуче да је овај цртани изабран, у више наврата, за најбољи краткометражни цртани филм икада и да је први такав филм који је због своје културне, историјске и естетске вредности уврштен од стране Америчке Конгресне Библиотеке у Национални Филмски Регистар, прелазећи тако у трајну баштину бесмртних филмова. Не изненађује ме. Померање граница поигравањем са  предимензионараним Вагнеровим поставкама у цртаном филму из 1957. намењеном најширем тржишту, уз самоиронију на предвидљивост конфликта на којем се цела серија филмова са Душком и Елмером и заснива, јесте историјска и културна знаменитост првог реда, ма колико се то данас, у време Симпсона, Спанџ Боба и Саут Парка, чинило безазленим. Осим тога, филм је и ликовно беспрекоран. На пример, секвенца у којој се шлем котрља по степеницама, прослеђена одбаченом хаљином (нестала чаролија Пепељуге) и сенком која се смањује док бежи преко зида је савршена (успут, ова сенка ме подсећа на нешто, имам орсоновске флешеве, не умем ни да се сетим ни да објасним).

Бвунхилда чини велику услугу Вагнеру. Сваки налет помпезности се неумољиво затире и претаче у фарсу, огромна сенка која се своди на Елмерову минијатуру, неуспешна китњатост и формалност Бвунхилдиног ”might I inquire to ask”, гротескна дебљина коња (замена за недостајућу волуминозну примадону), Бвунхилдина ”I can't help it” реакција док се са досадом игра својим прстима, балет који се малтене претвара у жмурке, шлем који се котрља заједно са кикама, застрашујућа претња смогом, и сам завршни акт у којем се Душко са пола пута ка Валхали обраћа публици

Well, what did you expect in an opera, a happy ending?

* * *

What's opera for, doc? Песма? Дашак који буди окоштале Елмере и дечаке у преображај из мргудне једнодимензионалности у људе, дајући ослобађајући глас слабости, љубави, стрепњи, превари, мењајући мртвило и лаж шопенхауеровске узвишености и уздржаности за ватру у стомаку, за право на пад, смех, грешку, фарсу. На живот, док га има.

* * *

It's a fire. 

* * *

Збогом, С., и хвала.