Mindjuša, tajne i još ponešto, čemu?

                                                                    Blog je lični dnevnik. Šta je na njemu poželjnije od ličnih priča? (Jelica Greganović, na Jeremijinom blogu o revolucijama)

                                         Život niti ima niti nema smisla. Smisao nije ništa stvarno. To je konvencija. Smisao je za slabe mozgove iznadjeno pomoćno sredstvo, da bi se umeli orijentisati. (Stanislav Vinaver)

Sedim i razmišljam.

Neki vole tetovažu (tattoo). Svakakvu. Na raznim delovima tela, vidnim i skrivenim.

Neki (često su to isti) vole pirsing  (piercing). Nose mindjušu/mindjuše i druge alkice i iglice; takodje, nose ih na različitim delovima tela, vidljivim i skrivenim. Stvar mašte.

(By the way, ja sam odavno izašao iz trendy faze nošenja mindjuše na levom uhu;  rupica se već zatvorila sama od sebe, mada vidljiv trag od nje ostaje).

Zašto pominjem mindjušu?

Zato što sam nedavno čitao dobar esej Stanislava Vinavera pod nazivom 'Šekspirova mindjuša'.

Koji Vinaver? Koji Šekspir?

A što se tiče Stanislava Vinavera (1891-1955), za njega se obično kaže da je bio «novinar, pesnik, esejist, književni istoričar, parodist, britki kozer, retko obdareni filolog, prevodilac sa više svetskih jezika, vrstan polemičar, muzičar, matematičar i fizičar - čovek ogromnih i različitih znanja, magična ličnost srpske književnosti XX veka». U šali, on je govorio za sebe "da je prenabijen sobom i da će se raspući od darovitosti". A opet, danas se ne zna baš mnogo o njemu. Brojni njegovi rukopisi nisu još iščitani, tekstovi nisu protumačeni. Mada je za života objavio dvadesetak knjiga još nisu, recimo, izdata njegova sabrana (izabrana) dela. Razlog tome jeste verovatno činjenica da je Vinaver, naročito u godinama posle Drugog svetskog rata, osporavan sve do smrti zbog ideoloških razloga.  

Učestvovao je u Balkanskim ratovima, a zatim i u Prvom svetskom ratu, kao dobrovoljac (bio je jedan od «1300 kaplara», proživeo je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu radio kao urednik ‘Srpskih novina'). Studije matematike i fizike završio je na pariskoj Sorboni, a u Parizu je studirao i muziku. Za vreme Oktobarske revolucije bio se zatekao u Rusiji. Izmedju dva rata radio je prvenstveno kao novinar i publicista. Drugi svetski rat proveo je u nemačkom zarobljeništvu, u Osnabriku. Posle oslobodjenja, živeo je u prinudnoj senci, kao književnik i prevodilac. Umro je u šezdesetčetvrtoj godini.

Vinaver je posebno bio poznat po tome što je vešto koristio parodiju, kroz književne igrarije, radi polemike, pa i pokušaja destrukcije onoga s čim se nije slagao. Tako je u svojoj "Pantologiji srpske pelengirike", koja je smatrana "najsubverzivnijom  knjigom svog vremena", parodirao poznatu "Antologiju novije srpske lirike" Bogdana Popovića, autoritativnog kritičara s početka XX veka. Ta "Pantologija" se i danas smatra najboljom knjigom parodija u srpskoj književnosti.

U jednom od prethodnih blogova pominjao sam već poznati putopis engleske književnice Rebeke Vest (Rebecca West) pod nazivom «Crno jagnje i sivi soko - Putovanje kroz Jugoslaviju», koji se smatra jednim od najboljih putopisa pisanih na engleskom jeziku izmedju dva svetska rata. Naime, Vestova je sa ljubavlju i velikom umešnošću pisala o tadašnjoj Jugoslaviji. Ovu knjigu danas možemo čitati umnogome kao bajku o nekoj izmišljenoj, čarobnoj državi kakva nikad nije mogla postojati. Autorica je bila preskočila samo Sloveniju, a njeno oduševljenje Jugoslavijom očito je raslo smerom kretanja ka istoku, ka Srbiji i Makedoniji. Nema sumnje da je njen vodič, beskrajno zavodljivi i brbljivi Stanislav Vinaver (u knjizi prikazan kao  impresivni Konstantin) na nju ogromno uticao; on je u putopisu opisan kao jedan od najučenijih i najdarovitijih ljudi u Evropi, koji je, što je on smatrao sasvim normalnim, na tadašnju Jugoslaviju gledao pre svega iz beogradske i srpske perspektive.

Vinaver, koji je dan počinjao i završavao sviranjem na klaviru, važio je za «najboljeg znalca Baha» u Beogradu tog vremena, jer ga je svirao besprekorno. Navodno je Bah u njemu spajao  dve ljubavi - matematiku i muziku, pa ga je smatrao «najvećim muzičarem medju matematičarima i najvećim matematičarem medju muzičarima».

Da pomenem i to da je Vinaver praktikovao jogu, koju je bio naučio od nekog tibetanskog jogina, s kojim je neko vreme delio sobu u ruskom zarobljeništvu 1918/19. godine. Kažu da  su mu, po povratku iz nemačkog zarobljeništva, 1945. godine, lekari zabranili da dubi na glavi, u njegovom nastojanju «da se spoji sa Univerzumom», kao i da se relaksira, pa je morao da prestane.

Od svih srpskih pisaca Vinavera je najviše privlačio Laza Kostić, o kojem je napisao svoje životno delo, veliku monografiju «Zanosi i prkosi Laze Kostića» (objavljeno tek posthumno, 1963. godine). Mnogi tu Vinaverovu  monografiju stavljaju u istu ravan odanosti i respekta sa knjigom Isidore Sekulić o Njegošu.

Kao matematičar i fizičar, on je prvi medju Srbima pisao i govorio o Nilsu Boru (Niels Bohr), a ostala je zabeležena i njegova izjava: «Bez teorije relativnosti danas nema dobrog pesništva».

Posle ovih uopštenih informacija o akribičnom Vinaveru, prelazim na stvar, a to je jedan aspekt njegovog odnosa prema Šekspiru. U pomenutom eseju ‘Šekspirova mindjuša' on zdušno brani stanovište da ono što mi danas znamo kao Šekspirova dela jeste stvarno bilo napisano od - Šekspira, glavom i bradom. Zna Vinaver, naravno, za mišljenja nekih naučnika da je istorijski Šekspir poznavao "samo malo latinski, i gotovo nimalo grčki"", odnosno da nije bio adekvatnog visokog obrazovanja da bi mogao napisati "Hamleta", "Kralja Lira", "Julija Cezara", "Troila i Kresidu" i mnogo drugih veličanstvenih tragedija, komedija i lakrdija. Medjutim, on se pridružuje onima koji su ubedjeni "da je Šekspirova dela mogao napisati samo glumac-režiser, a nikako neki naučnik, erudit, grof, dvorjanin, itd".

Time je Vinaver želeo da pruži svoj doprinos po pitanju misterije oko života i dela Šekspira. A na to ga je motivisala jedna slika na koju je tih dana naišao, a na kojoj je Šekspir predstavljen sa - mindjušom. Velikom zlatnom mindjušom. Kada je to video, on koji je bio veliki pozorišni posvećenik i sladokusac, odmah je sve shvatio: «Na portretu je prikazan glumac Šekspir u sedećem stavu. Oči su Šekspirove 'sjajne, bleštave i ispitljive' (što nisu na drugim starim portretima, u tolikoj meri), a u uvetu Šekspir nosi golemu okruglu mindjušu! Eto, ta golema zlatna mindjuša već me nekoliko dana vija! Ta golema mindjuša za mene je izvanredno znamenje. Ona mi dokazuje: da je zaista Šekspir bio ono što je bio. On je voleo da se kiti, ukrašava, gizda, pozorišno, pa nekako čak i perverzno. U toj mindjuši nalazim ja njegovu, Šekspirovu dušu! Ja sam proveo svoj vek u pozorištu i sa glumcima. Ja znam da glumci vole pre svega: da zabavljaju sebe i druge... Taj altruistički kompleks nije samoživi narcizam, mada je, naravno, blizak narcizmu. Izvan svake pouke, izvan svake teorije i moralnog cilja - glumac voli, obožava i žudi da zabavlja i sebe i nas. Ja tu neobuzdanu, altruističku žudnju ka zabavi nalazim u čitavom Šekspiru. Glumac voli ljude i razbija im čamotinju».

U pitanju je bio portret  Šekspira, za koji se tada (dvadesete godine XX veka) tvrdilo da ga je sačinio Paul van Somer, dvorski slikar engleskog kralja Džejmsa, iz XVII veka. S tim u vezi, moram napomenuti da se, sa današnje vremenske distance, nakon mnogo proučavanja, tvrdi da se ne može sa izvesnošću dokazati ni ko je predstavljen na slici u pitanju, a ni ko je tu sliku napravio. Naime, ta slika se danas nalazi u Londonskoj Nacionalnoj galeriji portreta i za nju se napominje da su «artist and authenticity unconfirmed". Jer, ima onih koji smatraju da je moguće da je pomenutu sliku napravio Džon Tejlor (attributed to John Taylor, oil on canvas, feigned oval, circa 1610).

U nastavku pomenutog eseja Vinaver priziva u pomoć američkog nobelovca Vilijama Foknera: "U Foknerovom ‘Sartorisu', jedna od njegovih najzagonetnijih žena, ženstvenih žena, Narcisa, iznenada veli svome bratu Horasu: ‘Žene nikada ne čitaju Šekspira...Nikada nisam videla da bilo koja žena čita Šekspira. On suviše govori'! Zgranuti Horas pita je radoznalo: 'A zar sve te tvoje žene, s kojima opštiš, ne govore bez kraja, ne toroču, ne čavrljaju'? 'Da', odgovara Narcisa, 'ali one imaju svoje tajne. Šekspir pak tajni nema. On kaže sve'! A Horas, koga je Fokner predstavio kao jednog od onih «skorojevića džentlmena» zaključuje: «Dakle, Šekspir nije džentlmen.... Da budeš džentlmen, moraš imati tajne!»

Ovde Vinaver ističe «da je skorojevićima i degenericima tajna draža od zdravlja», te «da glumac ne dopušta tajnu; kao takva, ona nije ženska (zato je malo žena-dramatičara), ona nije «sojevićevska» (malo je aristokrata medju velikim pozorišnim piscima; oni su diskretniji, uzdržani, oni čuvaju sve moguće staleške, dvorske, državne, zanatske i druge tajne). Čovek sa mindjušom nije bio Foknerov džentlmen... A Šekspir, glumac, u neobuzdanoj želji da zabavi i sebe i nas, skidao je koprene sa svih tajni tadašnjeg razdoblja. Bez toga nema pozorišta pravog».

Ovo objašnjenje mi je prilično zanimljivo. Mada nisam glumac, spadam u one koji ne pridaju većeg značaja - tajnama. Svestan sam da ima različitih tajni, ali u načelu niti volim da drugima saopštavam svoje lične tajne, niti da slušam i čuvam tajne koje mi drugi, često protiv moje volje, saopštavaju. Pritom imam u vidu larošfukovsku izreku da «Onaj kome kažemo našu veliku tajnu poseduje našu slobodu, jer mu u ruke dajemo našu slobodu». Ne volim da stavljam svoju slobodu u tudje ruke. Niti da imam tudju slobodu u svojim rukama. Tajne, čemu?

Na kraju, da dodam da Rade Konstantinović, koji se smatra dobrim poznavaocem života i dela Stanislava Vinavera, smatra  da je on u eseju ‘Šekspirova mindjuša' dao svoj portret. On kaže: «'Šekspirova mindjuša' govori sve, jer za njega je gizdanje izraz neodoljive potrebe za ispoljavanjem; glumac hoće da se ispolji sav, i svima i svačim, idući do obesti, čak i do narcizma, - on ne podnosi tajnu. Za koga je tajna? Za skorojevića, za one koje nam prikazuje Fokner, koji ne čitaju Šekspira zato što sve ispolji, što ne ume da čuva tajnu. Za Foknerovog džentlmena Horasa. Ali poeziju ne pišu džentlemeni, niti se ona piše za njih. Ona je za glumce, za one koji hoće sve da znaju i sve da kažu. Da sam crtač, nacrtao bih Vinavera tako: sa mindjušom u uvu».  

Toliko. Mogao bih ovo pisanje završiti sa pitanjem o tome šta vi mislite o muškarcima koji nose mindjušu (Why do some Men wear Earrings?), kao i da li volite da čuvate tajne, ali  moram dopisati ovaj drugi deo:

Addendum:

U aprilu, Monika i ja bili smo na jednom izuzetnom turističkom putovanju - posetili smo Monte Karlo, odnosno, mondensku Azurnu obalu ( Nica, Kan, Antib). Uverili smo se da Galski petlovi s pravom kažu: La région la plus touristique du monde, réputée pour la douceur de son climat et ses rendez-vous de stars - Nice, Cannes, Antibes, Monte Carlo... Malo sam razmišljao da o tome napišem blog, ali sam odustao. Plašio sam se da bi to neizbežno mirisao na snobovštinu, jer se glamurozna Francuska Rivijera ne posećuje baš svakog leta, he, he, he... A drugo, putopisi mi nisu jaka strana. Bilo kako bilo, to putovanje je, kratko rečeno, vredelo truda. Naročito je fenomenalan, izvanredan i u mnogo čemu jedinstven - Monako, odnosno Monte Karlo. Sve u svemu, bilo je to putovanje koje se pamti,  sve je proteklo više nego «comme il faut». Još sredjujemo utiske.

Po povratku, rekao sam Moniki da ću pisati o Vinaveru. Ona razume moju potrebu da pišem na razne teme, ali se ponekad postavlja pragmatično, insistirajući na svrsishodnosti:

Monika: Vinaver, čemu?

Ja, pomalo zbunjen direktnošću pitanja: Hm. Recimo zato što je pisao o temama koje mene zanimaju. Konkretno, reći ću, primera radi, da je lepo započeo svoj esej o Prustu, pod nazivom «Zagonetna suština Prustovog dela»: «Dostojevski je patio od epilepsije. Ne samo fizički nego i kao stvaralac. Kod Dostojevskog sve ide prema krizi vrhovnoj, prema ogromnoj eksploziji. I dok ga čitamo, čini nam se da se samo tako i mogu obuhvatiti zgusnuti dogadjaji, večnosti ljudske patnje i ljudske slasti. Marsel Prust je čovek astmatičar. Ne samo kao čovek, već i kao stvaralac. I astma sadrži krize i eksplozije, ali, uz neobičnu preosetljivost koju obični ljudi ne mogu ni da naslute, astma donosi kroz grozne patnje i čitav niz razvedravanja, olakšavanja, svešćenja. Ona mu daje golemih radosti pri povratku u normalnost, koja mu dolazi draža no išta. Nenormalnost je prokletstvo, a u normalnost se vraćamo hiljadama putanja. Milioni žilica ponovo ožive, ponovo funkcionišu. To funkcionisanje je blaženstvo... «.

Mo: Lepo rečeno, priznajem. Samo, astmatičara medju piscima ima sve više, ali nema - novog Prusta. Pored toga, ima i boljih i produbljenijih analiza Prusta i njegovog izvanrednog stvaralaštva od ovog Vinaverovog eseja.

Ja: Ima, svakako, ali dozvoli mi da parafraziram ono poznato: bolji dopadaju boljima, a meni ovakvom kakav jesam jedva i ovaj dopre do svesti... Vinavera vredi čitati. Sve je u tome: ovo moje pisanje o Vinaveru jeste - poziv za čitanje Vinavera, za upoznavanje s njegovim životom i delom.

Mo, smešeći se zagonetno: Ok. Ko stigne, neka čita Vinavera, mada... Nego, pogledaj ovaj naslov iz štampe, baš mi se svidja: 'TREBA PRIHVATATI RIZIKE - POPUT DECE'. Odličan je, zar ne? Ovo kažem zato što sam ja, naravno, i za rizike i  za decu!

Ja, kao iz topa: I ja. Uostalom, zato se i družimo, zar ne?