Pod Ožljem (12) - Jefa

„Neđe ukraj onog velikog rata mene đavo nanese da otidnem u Sredojevu vodenicu, dolje u rijeku. I prije sam ti ja tamo žito na meljavu vukla, a i nešto sam mislila, kad cijeli rat predurasmo da nam dlaka s glave ne zafali, neću je, valjda, sad za vreću raži  izgubiti! Grozdana se oprema da pođe sa mnom, veli: „Sigurnije smo zajedno“, a ja je ustavljam, što da se muči kad nema do tamo ni  po’ sata hoda, očas ću da se vrnem.  E, grdna majke, da sam znala što me čeka, ne bi ni polazila.

 Uprtim ti ja vreću raži, pa okrenem stazicam kroz onaj bukovik, dolje niza stranu, a sve osluškujem da ko ne naiđe, pa  da se na vrijeme u šipražje sklonim. Šta ga znaš koj se sve ovuda smuca, a ratno doba, dok trepneš iz’ede te mrak. Malo li se naslušasmo kako je ta i ta iz tog i tog sela pošla da podbira gljive, pa je našli ispod stijenja, razmrskane glave! I sve se u sili držim da su to bapske  priče da se zaplaše mladice i đevojke, jer se svakakva vojska ovuda mota, pa da na neku rđu ne naletiš. Al’ ja ne čuh da se u naše selo tako što ijednoj desilo.

Taman u te misli izbih na jednu čistinu, kad ga ugledah! Ima ga po fata preko ramena, a pod njim razigran dorat, ma rek’o bi iksan da su jedan s drugim srasli. Neka me jeza podiđe, pa krenem unatraške da se u šipražje sklonim, al’ kasno. Kako me viđe, podbode konja i valjda se u trenu kraj mene stvori. Ništa ne govori, samo na onom doratu oko mene, k’o mačka oko miša,  obilazi i smeška se. Pridiže se sa sedla, k’o da će sjahati, al’ se predomisli i samo desnu nogu na levu stranu prebaci, pa se na to koleno laktovima osloni i pogladi brkove.Uhhhh, a ja se sva streso’, mislim se – Jefo, ovo neće na dobro da iziđe i sve mi one ženskinje u pameti. Da begam nemam kud, a da vrisnem ne mogu, nešto me u grlo stislo i ne da glasa da pustim od sebe.

Na njemu vojnička košulja, razdrljena oko vrata, a za pasom mu kama i kubura zadenute.  Ja ga namerno u lice ne gledam, al’ ispod oka mu svaki pokret pratim. Naćera konja da me sapima očeše, pa  zavrati glavu i nasmeje se gro’otom. „Šta je, snajka, šta se brecaš? K’o da nikad nisi pastuva pri’vatila?“ 

Upekla zvezda i popci zapištali, a mene znoj ispod marame oblio i neka mi se muka u stomak uvalila. Udarila mi vatra u obraze i ona mi vreća na ramenu otežala, al’  idem dalje, ne zastajkujem. Kud ću, više ni sama ne znam, samo tako idem, k’o da će on da se umori i produži svojim putem. A srce mi od stra’a pod grkljan došlo, čini mi se uguši me.

Njemu u jedan ma’ valjda dosadi, pa zateže dizgine i prope konja k’o da će me kopitima izgaziti i ja skoči’u stranu i k’o proštac se opruži’. Puče ona vreća i raž mi se prosu, al’ nemam kad oko toga da se majem, nego dograbih  jedan kamen i zamahnu’ na njega. Pa sve četvoronoške u šiblje grabim i vrištim kol’ko me grlo nosi.

 Izranjavi’ i ruke i kolena, a nikak’i bol ne osećam, samo mi onaj njegov smej u ušima. I begam, begam, da mu nekako umaknem, a on na korak iza mene. Ufati me za nogu i povuče sebi, pa me okrete na leđa i opkorači.  „Oooooj, mirna! Aj’ duše ti, malo mi dorata pri’vati.“ Tako mi veli, a sve mi se u lice unosi. Rakijski vonj me zapahuje, oči mu se užagrile, razjapio vilice, svi mu se krnje’ci vide. Ja vrištim i  otimam se i nokte mu u lice zarivam, dok me ne savlada i obe mi ruke jednom svojom obuhvati, pa mi ih viš’ glave povrnu. Ne znam šta ću od muke, pa ga pljunu’, a on me sastavi preko lica pesnicom.

Čula sam kako mi vilica puca i usta mi se krvlju napuniše. Krkljam pod njim, otimam se i krv pljujem da se ne ugušim,  već mi snaga na izmaku, a  ne dam mu se. Samo malo da  popusti stisak, čini mi se,  zubima bi’ ga zaklala kakav me bes poduz’o. A on k’o da zna šta mislim, malo se odmače i isceri mi se u lice, pa odiže obe ruke, k’o da se predaje. Kako zamahnuh da mu nokte u oči zarijem ponovo me sastavi pesnicom preko usta. Zakrckaše mi zubi  i kroz bol osetih kako tonem  u mrak.

Mrak bio i kad sam oči otvorila. Ležim u šipražju i gledam u nebo,  a svaka me koska boli. Osluškujem ima li koga, i da mogu ne smem da se okrenem. Možda me onaj negde iz mraka vreba. Pa zatvorim oči k’o da ću tako da mu umaknem, i odjednom ljuljnu iz mene kiselina.

Sedela sam u tom šipražju, povraćala i plakala do jutra.  I mislila kud ću ja takva i kome? Da mi je nekako da se stijena dokopam, pa da skončam k’o one mučenice prije mene. I taman se pridignem, kad čujem Grozdanu da me doziva. Ja se pritajila, molim Boga da me ne nađe. Idem na stijene i gotovo. Ja tak’a da živim ne mogu. I ne dišem, stra’ me odaću se đe sam. A ona, k’o da je neko pravo preda  me  spušti i kako me vide, zakuka: „Sejo moja, ko ti to učinje? Proklet bio i seme mu prokleto i sve mu se zatrlo na ovome svijetu!“

Obgrli me oko ramena i pomože da ustanem, pa me okreće gore, prema kući. Ja se otimam i  molim je da me pusti da skončam, a ona plače i preklinje me: „Nemoj, sejo, ne ostavljaj me samu. I ne griješi dušu pred Bogom. Vidiš da je nečastivi zajaho svijet, nemoj i ti da mu olakšavaš i protiv Božje volje da činiš. Ako treba da se umire, zajedno ćemo, samo ne moremo dok naš vakat ne dođe.“

A u mene samo damara, u uši mi topot udara k’o kad se krdo divljih konja po Ožlju razbežalo. Čini mi se sad će preko mene da pregaze i samo bi' tu, u tem šiblju da ostanem.“