Dok srčem prvu jutarnju kafu ...( biseri iz arhive ... )

Sima …     

- Pa?- pitam ja dok po ledjima češkam mog mačora Miška – Šta konkretno hoćeš da kažeš?
- Pa konkretno, hoćeš li da ti skuvam skuplju ili ovu jevtiniju varijantu.
- Slušaj ženo, ne smemo se rasipati, takvo je vreme – odgovaram, dok mačora izbacujem kroz otvoreni prozor – Skuvaj ti meni ovu jevtiniju varijantu, poznatiju kao turska kafa.Ne moramo baš u svemu da pratimo taj razvijeni svet.I stavi dve kocke šećera, nemoj da štediš.
- Tata, telefon...- čujem mladjeg sina kako me zove iz susedne sobe – Ovaj čika traži nekog Borisa ...
- E ovaj je stvarno dosadan, već treći put od jutros.Kaži da je greška i spusti slušalicu... – dovikujem sinu.
- Veze su nam očajne – ubacuje se u razgovor žena dok mi donosi kafu – A toliko sam očekivala od ove nove telefonske centrale...malo, malo pa ti se neko ubaci u vezu.Zašta dadosmo onolike pare.
- A šta je to telefonska anketa? – pita me sin dok seda majci u krilo.
- Eh, dete moje.Ti bi sve hteo da znaš.- uzdahnem ja pa počnem da mu objašnjavam – Vidiš sine, još od trenutka kada su srušene Kule bliznakinje, a neki loši ljudi počeli na razne adrese da šalju pisma sa belim prahom, poznatijim kao antraks, naš čovek je počeo da traži način kako da zajebe svog komšiju.Ono što su u svetu radili sa antraksom kod nas su radili sa brašnom.Jel se sećaš ženo kad dobismo ono pismo, i kad sam ja otvorio i liznuo onaj beli prah pa ti rekao, ovo brašno je još sveže moglo bi da ide u zapršku.
- Sećam se, sećam...
- E, - nastavljam dalje ja – Kao prirodan nastavak tog procesa, i kad je video da više nikog ne može da prevari sa brašnom, naš čovek poznat po svojoj originalnosti prešao je na bombe.Prijaviti da je podmetnuta negde bomba, već je postalo stvar prestiža.Jer ako se njihova bomba ne pomene u Dnevniku, to se računa kao da je nisu ni postavili.Samo u prošloj nedelji je bilo čak tridesetak prijava lažnih bombi.
- A zašto oni to rade – čudi se dete.
- Zato što je naš čovek u dubini svoje duše dobrica i šaljivdžija, pa tako oseća neodoljivu potrebu da se našali sa najbližima iz svog okruženja.
- A gde su tu ankete – nestrpljivo je dete.
- Pa i one su tu, kao najnoviji izum našeg šaljivdžije.Pošto smo mi sad u periodu predizborne kampanje, mnoge stranke prave telefonske ankete ne bi li saznale kakav im je rejting i ima li ikakve nade za njih.Lepo te nazovu, postave ti nekoliko pitanja i tako saznaju koliko im je biračko telo.Da li se sprčilo ili se širi.
- Pa gde je tu naš šaljivdžija? – opet me mali prekida.
- E naš šaljivdžija pozove komšiju, predstavi se kao anketar, zeza ga sa pitanjima jedno desetak minuta pa se posle ceo dan kući smeje, jer misli da je uradio nešto veliko.Samo da znaš da tvoj tata nije takav, ali da ti ne bih sve ovako plastično objašnjavao sada ćeš malo da imaš i praktične nastave.Idi donesi mi telefon.
Dete kao da je jedva to čekalo otrča da donese telefon a žena stiže da mi dobaci:
- Lepo ga ti učiš, samo te slušam.
Ne stigoh da joj odgovorim jer je mali već dotrčao sa telefonom.Okrenem ja broj od komšije Sime, namignem malom da prati kako se to radi, i čujem glas sa druge strane : - Dobar dan!
- Dobar dan! – odgovaram i ja.- Da li je to gospodin Sima, ovde Narodna kancelarija predsednika Republike.
- Da ...ja...sam..( čujem kako mu se stolica srušila a glas mu podrhtava)...iz...izvolite...
- Ne morate da stojite u stavu mirno, možete slobodno sesti – nastavljam -Vi ste gospodine Simo, sistemom slučajnih telefonskih brojeva odabrani kao neko kome će Narodna kancelarija poslati novčanu pomoć u iznosu od 2.000.000 dinara, pa smo hteli da vas obavestimo...
- Vi...vi se to šalite...- zamuckuje Sima...
- Pa naravno da se šalim – dodajem ja – ta pomoć je više potrebna meni nego tebi, nego stavi dva piva da se hlade dolazim za pola sata do tebe...
- Vojoooo, je...
Spuštam slušalicu, ne mora dete baš sve da čuje.
- E tako se to radi . – obraćam se detetu koje je razvuklo osmeh od uva do uva. – Zato kad ti neko kaže da je u pitanju anketa, ti mu kaži znam za štos,i spusti mu slušalicu.
Opet zazvoni telefon, a ja malom objašnjavam da prevareni oseća neodoljivu potrebu da ti vrati istom merom, i da će te sigurno nazvati u narednih pet minuta.Dižem slušalicu a glas me pita :
- Borise jesi li ti, ovde Koštunica...
- Da, da, ja sam...nego nešto vezu su očajne...slabo te čujem...ali čućemo se posle izbora...da, da ...svaki dogovor je moguć ali tek posle izbora...ej, izvini, žurim...već kasnim kod Voje na kafu...
I tu ja spustim slušalicu i namignem ovim mojima : - Sima...misli da može da me prevari na istu foru ali prepoznao sam mu glas....
Ili možda nisam....sad ko će ga znati...

U Beogradu

11.04.2008 god.