Belopoljanskom nije bilo do Dilana

Posle dvadesetak godina u Beogradu ponovo svira Bob Dilan. Pomisao na Dilana medju Srbima me je uvek vraćala na scenu iz jednog od meni najomiljenijih ex-YU filmova – Tajvanske kanaste. Radi se o genijalnoj sceni na deponiji, sceni gde se srecu stari drugari Saša Belopoljanski (Boris Komnenić) i Pedja (Petar Bozović). Belopoljanski je tu došao da bi pozajmio kljuceve od Pedjine mansarde, da bi tamo priveo svoju maloletnu ljubavnicu Vanju, a Pedja mu pominje da “Svira Dilan u Ljubljani”. I sta god bio sadrzaj tog izuzetno napornog i nervoznog dijaloga  - Pedja se uvek vraća na Dilana, da bi na kraju sav ljutit opet pitao “Hoćes li ti da ides u Ljubljanu ili nećes?!”. Belopoljanskom naravno nimalo nije do Dilana…

Nedavno je Srbijom prostrujala vest da se ubio jedan od vodja subotičkog Otpora (Branimir Branči Nikolić).  Čovek se deset godina nakon petooktobarske revolucije, za koju je zasigurno smatrao da je u njoj bio ne pobednickoj strani, ipak osetio poraženim. Pritisnut ekonomskim i nekim pravnim nevoljama - čovek se u beznadju obesio. Možda je dakle ipak istina da revolucija na kraju mora da pojede bar neku svoju decu, onu koja nije 'odrasla' i zaboravila revolucionarne stavove i metode. I tada, čitajući vesti o toj tragediji,  mi je u mislima bio Belopoljanski iz Tajvanske kanaste. Lik kog u filmu tumači Boris Komnenić je nekadasnji šezdesetosmaš. Napaljeni idealista koji je se u mladosti dokazivao se drzeći studentima borbene i zapaljive govore u kojima je briljirao intelektualno i idejno. Bio je to lik koji je mamio uzdahe - što devojaka, što okupljenih poštovalaca… Ipak, šezdesetosma je jednog dana prošla i Belopoljanski se našao u hiljadudevetstoosamdesetpetoj.

Belopoljanski je veliki idealista i kao takav u svojim srednjim godinama tragično nesnalažljiv u korupcijom i konformizmom začinjenoj mešavini jugoslovenskog socijalizma. Nesposoban da se snadje u zivotu, iako ima neke veze i poznanstva, on ne uspeva da se zaposli. Čak i kada pomalo zapostavi mnoge svoje ideale - Belopoljanski je isuvise neurotičan i nesiguran da bi nesto krupno preduzeo. Ne uvidjajuci težinu svoje situacije, Belopoljanski je u ključnim momentima tragično prepotentan i (možda u sećanju na podvige iz mladosti) ima previsoko mišljenje o sebi. Pored svega toga, suvise je ogorčen da bi održao brak i porodicu. Kao da mu nije dovoljno nevolja – Belopoljanski za ljubavnicu ima jednu izrazito mladu devojku, a njemu se vise čak ni ne dize! Njegovo stanje je jako tesko opisati, ali kao gledaoci, ljudi koji žive na ex-YU prostoru – mi Belopoljanskog potpuno razumemo! Razume ga i sestra - Dragana (Magi) kada mu kaze – “Pukao si! Možda si nekada bio neko i nešto, ali sada si pukao” . Ipak, dobar deo filma, u Belopoljanskom ima neke energije i nekog žara. On jeste jos uvek, iako umoran i razocaran, pun subverzivnih ideja i načina da ih na isto tako subverzivan (i priznajmo zaista pokvarenjački) način ispolji – kroz potpuno neverovatne  skalamerije zvane “mrdalice”. 

Ključni momenat u filmu je kada se sticajem okolnosti Belopoljanski nadje na pravom mestu u pravo vreme i upozna ondasnje krimi-tajkune koji mu nude da za njih radi kao arhitekta.  Radko Polič, Bora Todorović i Voja Brajović tumace ondasnju gradjevinsku mafiju, kriminalce sa vezama u bitnim institucijama socijalističkog samoupravnog sistema, koji uz pomoc femme fatale Narcise Vidmar (Nede Arnerić) uvlace Belopoljanskog u njima veoma isplativ “posao u sivoj zoni” – izgradnju stanova kojih nema u arhitektonskom planu… Celu aferu, u jednom zastrašujuće iskrenom razgovoru, Belopoljanskom otkriva lik kog tumaci Miki Manojlović – Rade Seljak - za koga nam Belopoljanski otkriva da je u mladosti bio “ljuti anarhista” dok sada radi za resor drzavne bezbednosti…

Film Tajvanska kanasta je režirao Goran Marković. Iako se u bioskopima pojavio jos 1985. i uprkos tome sto je tada pokupio i neke nagrade (u Puli i Nišu) oko Tajvanske kanaste nikada nije nastao jos jedan jugoslovenski kult. Film jeste popularan, ali samo medju onima koji prate ex-YU film. Naročito je popularan medju onima koji su se na ovaj ili onaj način prepoznali u Belopoljanskom. Mislim da je jedina replika iz filma koja i dan-danas kruži ona “Idem ja sad da se ubijem…” (iz telefonske govornice) ...

Tajvanska kanasta se mogla (možda se jos može) naci na DVD-ju po trafikama za 99 dinara, što je u ovom slučaju prava cena jer je slika na DVD-ju u zaista lošem stanju. Prilično je neverovatno da se izdavači bas nimalo nisu potrudili prilikom transfera na digitalni format Ali ipak kupite ovaj DVD, ovo je film koji gledamo i volimo zbog briljantnog scenarija i dubine obradjenih likova, a ne zbog nekih vizuelnih kinematografskih dostignuća…

Muziku za ovaj film je radila grupa EKV. Ceo bend se pojavljuje u filmu svirajuci pesmu Tatu, dok Margita Magi Stefanovic tumači jednu od sporednih uloga. Kao neki kuriozitet mozemo pomenuti i Bogdana Diklića koji ovde (za ex-YU prilike) na prilicno ozbiljan nacin glumi homoseksualca. Tajvanska kanasta je zanimljiv i utoliko sto ce ga mnogi otkriti tek sada, u post-petooktobarskoj Srbiji, u drustvu kojem se tekovine revolucije iz dana u dan sve vise prostituišu i postaju skoro jednako beznačajne kao one iz šezdesetosme – koje god to ideje bile…