Srećan 25. Maj, Dan Mladosti

/ 25.05.2010. u 01:21

Komentari: 106
Čitanost: 20492
/
Preporuke: 1584
/

Va istinu srećan... Ili tako nekako. Znam da ima neki odgovor. No to je manje bitno.

Ne smatram da se u to vreme živelo mnogo bolje, niti sam nešto osetio Brozovu diktaturu, koji se uzgred budi rečeno zvao samo Tito. Ali sam siguran, da će srednje i starije generacije zastati barem na trenutak, pri pomisli na dan mladosti. Ako ništa drugo, nismo išli u školu tog dana, a da ne spominjem fenomenalne sletove i "live" uručivanje štafete. Od tada je i ostao termin "zadihani omladinac".

Dakle nek je sa sreću, što kažemo mi Nišlije.

postavite na |

Komentari (106)

Sakrij replike | Pošaljite komentar

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

talking_heads 15:07 25.05.2010

25. maj

Mislim da istorija tek treba da pokaze kako je bilo u Titovo vreme, kao sto ce pokazati kako nam je sada.
Ipak, ne treba zaboraviti da je Tito vladao u jednom vremenu (posle II svetskog rata) koje je glorifikovalo pobednike. Kada je svet poceo da se bipolarizuje, on je bio inicijator Nesvrstanih. Na GS UN bio je cenjeni govornik i govorio o globalnim temama, za razliku od nasih danasnjih politicara... Neosporna cinjenica je da je crveni pasos tada vredeo i da se moglo putovati svuda.
Ono sto je Strongman zeleo da kaze crticom o kupovini tv je, cini mi se, da se tada od mesecne plate mogao kupiti tv, i da se na kraju pregura mesec. Da se ne lazemo, sada ga gradjanin sa prosecnom platom ne moze kupiti.
Svet se promenio, karte su se u svetskoj politici promesale i mi u toj podeli nismo dobili najjace stihove. Da li je tako moralo biti, i to ce istorija pokazati.
Mozemo Tita osporavati ili hvaliti, ali stoji cinjenica da se u njegovo vreme zivelo, a sada prezivljavamo, zivotarimo...

zilikaka 19:13 25.05.2010

Re: 25. maj

da se tada od mesecne plate mogao kupiti tv, i da se na kraju pregura mesec. Da se ne lazemo, sada ga gradjanin sa prosecnom platom ne moze kupiti.

Dajte ljudi!
Dobro se sećam našeg prvog color TV-a.
Pre nas ga imao samo komšija sa četvrtog, pa kad su moji videli, mnogo im se dopalo. Naročito što Milka Babović nije morala da opisuje boju haljine.

Uzgred, program u boji je bio posebno označen (i pre programa, i u novinama, inače uglavnom išlo c/b. Da, a taj pomenuti TV su kupili na kredit, isplaćivali ga 12 meseci, pri čemu su imali vrlo solidne plate.
Danas TV košta koliko? 200,500 eura?
Tehnika je sad džabe u odnosu na ono vreme, ne može se uzeti za reper pri razmatranju standarda, i načina života onda i sad.
Inače, jes da onda nisam volele sletove, ali ih se danas sa setom prisećam.
Zato, srećan i tebi

predatortz 17:13 25.05.2010

Kad se već ispravljamo

Va istinu srećan.

Kaže se vaistinu.

expolicajac 17:24 25.05.2010

kulin ban

Sve u životu je subjektivan odraz objektivne stvarnosti. To čini i istorija. Mali broj ljudi zna ko je bi Kuli Ban ali je ostavio izreku koju je osmislio narod. "Za Kulina Bana i dobrijeh dana ".

Kulin ban je bio bosanski ban, koji je vladao Bosnom od 1180. godine do 1204. godine. Sa izuzetkom jednog vojnog pohoda kojeg je protiv Bizantije vodio 1183, Bosna je njegovu vladavinu provela u miru.

Zbog njegove odanosti Crkvi Bosanskoj, Papa je kroz Ugarsku na njega izvršio pritisak, pa Kulin 1203. organizira skup na Bilinom Polju gdje deklarira, pred papinim izaslanikom Ivanom de Kazamarisom i svjedokom dubrovačkim arhiđakonom Marinom, svoju privrženost katoličkoj crkvi i odriče se hereze.

Vladavina Kulin bana je u narodu zapamćena kao razdoblje blagostanja što je ušlo u poslovicu Za Kulina bana i dobrijeh dana.

Toliko spominjanje boljeg života za vreme Tita ne mogu osporiti ni istorjske činjenice koje su nam trenutno dostupne.

49 41 18:02 25.05.2010

Mladicu

Srecan ti dan mladosti.

Ojj, mladosti.

Poklanjala si, al' si i krala.
Ojj mladosti.

adam weisphaut 21:44 25.05.2010

Dan bivše mladosti

Dan bivše mladosti
Miloš Vasić
24.05.2010.

Mota se čovek tako tamo-amo između Beograda i Zagreba i misli. Sutra je, na primer, 25. maj, datum kada nam je svima drug Tito za života čestitao svoj rođendan, što reče moj drug Nenad Čanak. E, pa ja vam sad čestitam njegov rođendan; neko mora.

A u Kumrovcu umalo da dođe do šorke: tamo su u subotu (Dan mladosti više nije neradni dan) došli da proslave Titov rođendan razni već jugonostalgičari i komunjare, je li, po svom običaju, a neka desničarska ekipa iz jedne od nekoliko stranaka prava u Hrvata rešila je da ih nauči pameti. Na svu sreću dečki u plavom skužili su i raščistili stvar rasporedivši jake snage između antifašista i anti-antifašista. Možda nije trebalo: antifašisti su bili brojčano jači, a anti-antifašisti, doduše, vičniji tučnjavi, pa bi ispala lepa šorka. Zašto bi se samo navijači tukli? Ovi bar znaju zašto se tuku... Onda vidim u Vremenu da je i Aleksandar Vučić bio navijač kad je bio mali i išao na šorke u Zagreb. To je, dakle, od toga, a ja se pitao šta mu je.

Tito se vraća u modu, to je očigledno. Povod je ona Vrdoljakova svinjarija od TV serije uz sasluživanje Pere Simića. E, baš su se sastali: našla šljuka prdavca, dobroj’tro prilike, rekli bi u Novome Sadu. Tonči Vrdoljak jedino što je ljudski snimio u životu - snimio je za Titovog života i za komunističke pare. Pero Simić zna i sam šta je sve radio za vreme dijalektičkog materijalizma. To je, dakle, pitanje osnovne pristojnosti i lepog vaspitanja, više nego estradne revizije istorije. Vade nož na mrtvo kuče, rekli bi Piroćanci. Moj drug Igor Mandić, pak, podseća da „antititoizam nije postojao na vrijeme“ u srpskim Novostima, najboljem nedeljniku u Hrvata, gde ima kolumnu pod naslovom „Zauzeto, Hrvat!“. Veli Igor da je „titoizam uspio pacificirati sve moguće nemire u redovima svojih mislilaca i pjesnika, pseudoljevičara i boema, salonskih revolucionara i katedarskih intriganata...“. Ne sećam se bolje definicije ovih naših novokomponovanih tzv. disidenata. Čovek ne može da ne ponovi onaj aksiomatski iskaz jednog glavnog urednika pod kojim sam služio, Adama Mihnjika, iskaz koji stalno ponavlja moj sadašnji glavni urednik Žarković: „Od komunista su gori još samo antikomunisti“; usudiću se da dodam - ovi zakasneli antikomunisti, koji su - kad je trebalo i čak se i moglo - nešto reći kušovali podvijenog repa i lizali ruku koja ih je hranila.

Igor Mandić tu varira na poznatu temu „fantomskog svraba“ (od amputiranog uda), sa jasnim zaključkom: da koga svrbi, taj se, pak, češe, pa makar ga svrbela i ta amputirana prošlost. A zašto ih svrbi? Tu se javlja mnogo pametnih i razboritih kandidata sa svojim odgovorima. Ima ih čak i sa modernizovanim tumačenjima socijalističke, samoupravne i nesvrstane prošlosti. Ispada, ukratko, da je SFRJ bila onaj poslovični pevac koji je prerano kukuriknuo na temu smaka sveta od globalnog korporativnog kapitalizma. Imamo sada pohvale socijalizmu, jer da je bio bolji od neoliberalnog korporativnog pljačkaškog kapitalizma na balkanski način. Pa pohvale samoupravljanju koje su Nemci, kažu, ugradili u svoje društvo. Pa pohvale nesvrstavanja iz razloga očiglednih. Dakle, sve ono s čime smo se sprdali za Titovog života - ko je smeo, to jest; nešto se ne sećam da su se ovi današnji antikomunisti usuđivali. Koliko se sećam, svi su bili što partijski sekretari, što SP (stručno-politički) radnici u SSRN i slično. Sve se, na kraju krajeva, kako smo i rekli, svodi na pristojnost i lepo vaspitanje, davno prevaziđene vrline.

Ima tu, plašim se, još jedan ugao, sasvim ljudski. Džordž Orvel u „Hiljadu devetsto osamdeset četvrtoj“ opisuje kako njegov junak, Vinston Smit, pokušava da otkrije kakav je svet bio pre tog novog poretka i je li sva ta propaganda o „trulom plutokratskom kapitalizmu“ istinita. Pa tako nađe nekog starca, proletera, da ga ispituje o toj prošlosti. Čiča mu kaže da mu se ne čini da je to bilo tako strašno kako tvrdi propaganda, ali se odmah i ograđuje: „Možda mi se to tako samo čini, jer sam tada bio mlad, zdrav, snažan, zgodan i život je bio preda mnom“; otprilike u tom smislu. Ne možemo, dakle, isključiti mogućnost da „jugonostalgija“ ili „titonostalgija“ jeste, između ostalog, i nostalgija za našom bivšom mladošću, kad smo bili mladi, lepi, vitki kao hrtovi i žene su nas volele. Olajavali smo režim, pričali političke viceve, radili razne svinjarije, a vlast je imala pametnija posla nego da nas juri. A onda su došli Milošević i Tuđman i upropastili nam ostatak života - skroz i do kraja.

Čestitam vam, dakle, Dan naše bivše mladosti.