I mrtav kradeš

p... ti materina, ili “leva ruka desni džep“ ili “što oči vide ruke ne ostavljaju“ ili ... ma shvatate o čemu pričam. Ne, ne radi se ovde o klasičnim lopovima i pljačkašima iz vesterna koji silom oružja prave zasede vozovima na našoj prozukloj železnici, ne! Takvih su ionako prepune hronike i to nije ništa novo. Ovde je reč o finim ljudima, uglednim građanima, gospodi.

Takva fina gospoda pod okriljem noći vreba komšijsku turšiju, naftu iz rezervoara motora za zalivanje, mada u zadnje vreme se ne dangubi na istakanje goriva, nego se lepo ukrade ceo motor. Takva gospoda nosi ostavljenu obuću ispred kuća, takva gospoda skida još uvek mokri veš sa žica za sušenje, takva gospoda krade cveće iz žardinjera i parkova, takva gospoda krade alat iz otključanih gepeka, takva gospoda kradu gipsane patuljke iz komšijskih dvorišta (mada možda i sami ožive tokom punog meseca), takva gospoda...

Sa jedne strane ugledna gospoda krade zato što joj je to u krvi, ne zato što nema ili zato što mora (po mom mišljenju ništa se ne mora pa ni da se krade) nego zato da se zadovolji taj svoj poriv da se uzme nešto tuđe a sa druge strane da se zada konačni i smrtonosni udarac komšijskoj kravi koja odapinje već duži niz godina kao Đekna (zna se da će komšiju da strefi šlog ako mu ukradete štapove za pecanje iz podruma a na vas neće da posumnja jer niste pecaroš, živa istina).

Deca koja kradu trešnje i još uvek zelene lubenice iz komšijske bašte su nevina kategorija i van svake diskusije. Blago bi nama bilo da je više takvih ali avaj, jadni moj Joriče ostala je samo gola lobanja, sve ostalo je neko oglodao.

Ovo hronično oglodavanje “ničije“ svojine je jako popularno. Svi znaju da je nešto tuđe i niko ne krade u doba dana kada neko može da ga vidi jer pritužba povlači i plaćanje i nadoknađivanje štete tolike da se nadoknadi i ono što su svi prethodnici krali. Sećam se krađe kamenja sa bedema pored Morave. Čini mi se da je gradnja kineskog zida u tri smene sporije napredovala nego što je ono silno ogormantno kamenje dobijalo noge i nestajalo pod okriljem noći. Šta zna dete, šta je vagon kamenja a i mi nemamo baštu tik pored Morave pa i ako voda nadođe neće nama na načini štetu. E tako se to radi, dve muve jednim udarcem a još ako može da se izgazi nečija bašta sa kojima smo u svađi usput onda je to pun pogodak.

Šta znači leto u Nišu znaju oni koji su zalazili u isti avgusta oko dva-tri popodne kada ti se topi guma na starkama. Klima is a must. Kada sam konačno instalirao istu na terasu morale su da lete napolje neke stvari sa iste jer onoliko loma i majstori nisu mogli da se spakuju tamo. Za vreme čišćenja sam izbacio neke stvari sa terase u hodnik zgrade(peti sprat). Posle samo pola sata ako je i toliko bilo primetio sam da je jedno stoče iz hodnika dobilo noge. Ljudi to je trebalo videti, izeli ga sipci, a ubila ga neka memla kao da je bilo pet vekova u mletačkoj tamnici i posle svega toga nekom je zatrebalo. Tu prolaze par ljudi samo ali me nije interesovalo da jurim rahitični stočić. Verovatno se pretvorio u strugavinu čim ga je novi “vlasnik“ spustio na pod.

Neke najčudnije stvari koje su meni “dobile noge“ su običan otirač ispred vrata koji je koštao jedno pedesetak dinara. Sad kad nisam tamo otirač stoji u stanu jer jadan ne može da se izbori onako cvećkast sa gomilom ruku koji laze po mraku i traže (uvek) stvari koje su njihovi preci izgubili baš na tom mestu krajem prošlog eona.

Dalje, još gore i čudnovatije je nestala komšijina kanta za smeće (organske prirode) koja je već i sama bila zrela za bacanje. Tačnije ako ćemo pravo izgledala je tako da je mogla savršeno da služi u bolničke svrhe i to za pražnjenje kompletnog sadržaja kompletnog digestivnog trakta. Ono jedan pogled u kantu a drugi u lavor da se olakšaš prirodnim putem. Čovek išao da baci đubre, došao do stana setio se da je zaboravio par sitnica ispred zgrade pa se vratio a kantu je ostavio u tami hodnika. Iako je reč samo o visokom prizmelju ipak je i to bilo dovoljno da se u polumraku prikradu neprijateljske horde na ono odstojanje koje je po istu bilo fatalno, takozvani rukohvat.

Moji stari, dok su bili živi, su imali običaj da pominju čuvenog Jocu. Već je i izreka nastala po njemu iako malo nepotpuna pa služi samo za poređenje. Kažu prisvojio je nešto “kao Joca kapu“. Dotični je krao šta je stigao i mogao, ne zato što nije imao nego zato da ukrade. Kažu stari kad nije imao ni mogao ništa da ukrade, on uzme skine svoju kapu pa je baci kod komšije, onda preskoči plot i uzme je. Nema veze što je to njegova kapa ali ipak je dvorište komšijino a to očigledno ima neku svoju draž. Bitno je bre da se pređe katastarska linija, pa nema veze kakav je ulov, bitno je samo da nije naša mesna zajednica.

Nekada davno, dok sam studirao uoči jedne nove godine u studentskom klubu udarismo u preferans i pivo i to pre ručka, da ne kažem od sabajle. Jedan od nas je tamanio pivo više nego ostali i na kraju se napio poprilično. Od sve silne muke krenuo da povraća i brzo mu doneli vodu i šećer razmućen u istu posebnom kašičicom, neobičnom. On onako pripit popi nekako onu šećernu vodicu i kašiče počinje da gura u džep jakne koji nikako da pogodi. Oko nas milion ljudi, e, to je bio pravi "i mrtav kradeš p.... ti materina" scenario.

Ne obraćam pažnju na toliko detalja o materijalnim stvarima jer sam se za ovih n godina seljakanja rešio mnogo više nego što sam ih prisvojio, ali mi nikako ne ide u glavu zašto neki prisvajaju i od popa uši. Možda bi trebalo da se raspitaju kod Harona koji će pre ili kasnije da ih preveze preko Aheronta u Had da nikakva glavica kiselog kupusa, komšijine novine, kočevi za paradajs iz susedne bašte, ne mogu da se prenesu. Pa kad ne može, zašto ljudima sve treba a po najviše neka beznačajna glupost koja još pritom i nije njihova?