Crna Gora...

Aj... Jes, u pravu si, još onomad kazala ono djete Branka da toj nisam sve ispričala... Al za to mi i nije mnogo do priče, em davno bilo, em nije bilo lako.. Ali, ajde da pričam, sve mora da se priča..

Toj sam sve pričala, kako sam se udala i kako sam otišla u Bjela polja... Bila jesen, trijesosme, mi se venčali na prvi septenbar i odma otišli u Bjela polja. Nisam tamo skrstila ni tri dobra dana, odma' me Mitar odveo na more. Ej, i toj bio smej, kad smo na more krenili. Nije tad bilo kupaći ko sad, pa elastin i toj, jok, nego ga sašiješ od platna il' šifona, dole kao kratke pantalone a gore kao kratka majica bez rukavi, taka bila moda. Ej, a nekako u te godine počeli i oni još manji kupaći, nako, nalik na ove ko danas, malečke. I poprvi put se pojavili kupaći da je go stomak. A ja sam ti svake godine išla na more, a i toj ima priča i kako i zašto. Kad sam bila neđe drugi osnovne, uvati me magareći kašalj, i bogami, držalo me dugo. Lečila me Latinka i izlečila, ama, mom ocu neki doktor u Jagodinu reko da treba da me šalje na more da dišem jod ujutro i uveče, da je to dobro za moja pluća. I tako je moj oco svake godine prodavo po kravu i pet ovaca i slao me na more, kad kako, nekad sa majkom nekad sa Latinkom, a jedne godine pošo sa nama i stric, Dušan. Tako sam ti ja od malena sa onim decom sa mora išla u vodu, učila plivati i gnjurati, pa sam baš dobro i plivala. Majka se prvo bojala da kaže ocu da ja ne vadim guzicu iz vode, al posle kad je stiglo pismo od oca de joj on kaže da me tera u vodu što više jer je to mnogo zdravo, onda me mati pušćala u vodu kad god oću. A obično smo išle u Kaštel, joj, eto, vidiš, stisle me godine, kako beše... Kaštel Šućurac, tako nekako, eto, sad ne mogu da se setim.. jes da je bilo to pre 80 godina, al bi trebalo da se sećam...

Odemo do Splita, pa kočijom do kaštela.. tamo uznemo lepo kućicu u najam, pa sedimo mesec dana. Svako jutro mene majka digne oko 4, čim svane, ponese mi dunju, prostirku i laneni pokrivač, pa odemo na obalu, pod jedno veliko drvo u lad. Ja legnem i nastavim da spavam, a mati sedne u ležaljku i ekla il plete, pa i ona malo dremne.. Kad se ja probudim oko 9, a počmu i drugi stizati na plažu, mi se polako pokupimo i nazad u naše sobe. Usput svratimo na pijacu, mati kupi ako joj trebuje nešto, pa odemo u naše na doručak. Nešto pojedemo, mati na brzu ruku nešto spremi od ručka i mi već u jedan sat opet na plaži. Mati legne, moja Miljana, u ležaljku i uzne neki ručni rad, a ja sa decom po vas dan, ajd u vodu ajd iz vode.. Kad iziđem da se ogrejem, mati me uvije u veliki laneni peškir, ja ispod skinem kupaće, navučem suve, a one mokre mati obesi na ležaljku da se suše.. Nije ko danas bilo da se suši odma na tebe.. I tako smo ti moja Miljana i ja il' Latinka i ja svake godine išle na more.

Nije to tad bilo lako seljaku da se skupe toliki novci da se ide na letovanje, al je moj oco bio i bogat i čuvaran, nije trošio po kafane, na kocku i društvo i dert. Ih, pa i on je umeo da se veseli, ali nije voleo kafanu, više je voleo kod rodbine i prijatelja na slavljima da digne muziku.. al to ću, kako se Jevrem veselio, drugi put da pričam.

Eto, za to more. I tako sam ja svake godine išla na more, plivala, gnjurala, al me na Moravu nisu puštali. Em Morava virovita, em niko sem strica Dušana nije u familiju znao da pliva, a i njemu se, od Albanije i Krfa, more zanavek smučilo...

Ama, mani me djete sad mora i kupaćih, de sam bre stala!? Jes, došli Crnu Goru. Kako, šta sam mislila? Ma vraga sam ja mislila, venčani, tek koji dan zajedno, dan i po putovali, popeli se na tu planinu, nisam znala ko muva u tegli de udaram. Tek tolko da spuštim kovčege, popakujem što mi trebuje za more i ajd, opet diži sidra...

Odemo mi tako u Kotor. Tamo je trebalo da idemo na bračno putovanje, nije se tad kazivalo medeni mesec, nego bračno putovanje. Pa je Mitar smislio da me prošeta od Kotora do Krka, da ja kao vidim Dalmaciju i Crnu Goru... A ja nekako, nisam ni stigla da mu rečem da sam ja svake godine, od desete do osamnajste išla na more, svake sem te pred svadbu. Imala ja spakovane i kupaće i mantil za plažu, od mekog pamuka.. Odemo ti mi dole u Kotor, al nas zdesi neka oluja, pa smo to dvatri dana do polaska dalje bili većma u sobi.. Nije da se žalim, no oću da kažem nismo se kupali. Onda odemo u Herceg Novi, pa nas tamo sačeka sunce... Jutro lepo, Mitar i ja išli na doručak u restoran, dole u prizemlje, pa se vratili u sobu a mene Mitar kaže, e, sad Evdo da te vodi muž malo u vodu... I ništa srećo nemoj da se plašiš, ja sam dobar plivač, a neću te voditi duboko ako se bojiš.. A ja tek tu svatim da mu nisam kazala da znam plivati, smo sam kazala da me nikad nisu pustali na Moravu jer je virovita. Tu se ja malko nasmejem u sebe, mnim se, onako ženski, ej, da si ti meni živ i zdrav, a samo klimam glavom i vičem, dobro, dobro...

Odem u kupatilo i navučem oni moj najlepši kupaći, skroz mali, najmanji, pola mi guzice ispalo napolje, joj, jeste mi sad smešno, bre, i gaće su mi bile veće da me ne stiskaju i nežulje, al sam kupaći trpela sam da je lep i ja da sam lepa kad obučem... Mlado ludo... A gore, da, gore kao malo veći brushalter... A mnogo mi bio lep taj kupaći, ja ga sama šila, bio crn, pa sam mu našila bledo roze tračice oko struka i oko bretela, i izeklala malu roze čipkicu okolo, pa je baš bio šik.. A dole, nanule, od crne kože, sa roze eklanim cvetićima našivenim, i veliki crni slameni šešir sa roze trakom i cvetom sa strane. A torba za plažu eklana od roze sisala, sa crnim drškama i crnim malim leptirovima naveženim.. A ja vako plavkasta, tanka, a na mene sve bledo roze i crno. A za svadbu mi jedna kuma donela iz Beograd na poklon crni kimono, od japanske svile, a ja mu na rukave našila i roze tračice.. Pa je sve bilo u komplet, a ja mnogo volim kad mi je sve ukalupljeno da liči da je komplet... I tako se ja sredim, i nabacim i kimono, iziđem i kažem, ajde Mitre, idemo.. A on me gleda, pa mu se brk smeška, mnila sam, će mi pokida oni kimono.. Al nije video šta imam ispod. Lepo ja složim peškire i sve, i siđemo na plažu.

Još, kako sišli niz stepenice, neki tu ljudi prodavali naočare za sunce, pa me Mitar natera da i ja kupim jedne, crne sa belim okvirom. Ju, kad ne izginu, em šešir širok, pa pada senka, em one naočare guste, ja ko ćorava kokoška, jedva se naviko.. Sve stežem Mitra za ruku da ne padnem negde, al naočare ne skidam, a jok, pa da misli da sam seljanka.. A kako ga ja stežem za ruku, tako Mitar misli da je mene stra' od vode, pa me teši, ajde, de Evdo, nije to ništa, samo malo vode...

Siđemo mi lepo na plažu, je spustim peškire, sve se raspremim, pa lepo skinem i kimono, pa se okrenem da kažem Mitru da me namaže... A on zinio ko da me nikad nije vidio! Lepo me nešto preseče. Mislim se, kukala ti majka, Evdo, možda ovaj kupaći nije za udatu ženu, crnogorac je to, ako se naljuti... A Mitar razvuko osmej oko ušiju, pa onako kroz zube, kaže, da si skinila taj kimono u sobu, ne bi vidila plažu do sjutra... Lele, Evdo, odakle ti taj kostim?! Ja lepo kažem, sama sam šila. A on se smeje, kaže, ajde, ajde sad u vodu dok te neko nije zgrabio i odvuko, kud sam i ja glupak krenuo sa takom lepotom na plažu bez brata i pratnje... Pa se smeje, a ja svatim da mu je milo što sam se lepo obukla i da voli što sam tako više gola neg obučena. Uđemo u vodu, ja do kolena, a Mitar mi veli, ajde, ti se polako pokvasi, odo ja malo da proplivam, neću daleko, ne boj se.. Mislim se, ajde, de, samo ti plivaj.. kad je malo odmako, ja se bacim i krenem za njim... Dignem glavu, a moj Mitar se okrenuo, gleda onako unezvereno po plaži, ne vidi mene, a ne gleda pored sebe.. Ja doplivala pored njega, i smejem se.. Prepade me, luda ženo, lepo kaži, Mitre, znam da plivam, šta me plašiš, ja gledam de si nestala.. Posle smo se slatko smejali kako je teo da me polako uvede u vodu da se ne prepanem...

Lepo to bilo, celu smo obalu prošli za dvajestinu dana.. A onda se vratili u planinu. Ej, tek sam tad oči otvorila i pogledala de sam se to udala. Al, ajde sad malo da kažem kako je to bilo. Nismo Mitar i ja mislili vek vekovati na planini, Mitar je 'teo da otvori u Beograd il Kragujevac trgovačku radnju, pa je to vreme dok smo odali po obali ponekad svraćao i do drugara sa Trgovačke akademije, malo da sa njima popriča o poslu, malo da se pofali kako se oženio, malo da mene pokaže... Pa smo smislili da budemo jedno godinu dana na planini, pa onda kad Mitar otvori radnju i nađemo kuću i sve, da se preselimo... Tako se desilo da smo početkom novembra bili na planini...

Kad smo se vratili gore, već je bilo ladno. Kuća je bila velika i lepa. S pročelja veliki trem, natkriven krovom, a kuća na padini, pa je ulaz u gornji deo sa vrha brega, a odozdo se ulazilo u donji deo kuće. Gore je bilo 'vako, kad uđeš kao predsoblje, dva koraka, pa sledeća vrata, tolko samo da u zimu ne grune ladnoća pravo u kuću. Onda pravo u veliku sobu. Tu je bilo ognjište, malo ulevo, pored njega šporet na drva, desno veliki sto, hrastov i stolice. Dva, tri otomana, dva kredenca i to je. Pravo, uza zadnji zid, levo kupatilo, desno špajz a između male kao ni stepenice ni merdevine, to je bio silaz dole u štalu, kad zimi toliko zaveje da se ne može napolje iz kuće. Al je stoka u taj donji deo stavljana samo na kratko, možda na dva, tri meseca kad je najladnije, inače bude stoka sva u letnju štalu, malo niže od kuće. I taj se silaz u štalu lepo poklopi, pa se ništa ne oseća iz štale, a otvara se ako je baš navejao sneg. Iz te velike sobe na levo, pre ognjišta, jedna vrata, za drugu sobu, malo manju, a iz nje u još jednu, isto toliku, to su bile sobe svekra mi, Danila i svekrve mi Rose. A u malu sobu je Rosa držala odelo, krevetnine, platna i tako. U tu je malu sobu bio i njen tkački stan, tu je bila i preslica i sirova vuna. Desno iz velike sobe, malo pre stola, jedna vrata isto ko i nalevo, jedna soba pa druga, to je nama Rosa namestila Mitru i meni. Tu smo se namestili i moram da kažem da je mene mnogo lepo Rosa dočekala. Već je obolela, videlo se da nije zdrava i da neće dugo, al se držala koliko može, ramala okolo i sav poso nekako svršavala. Kad sam ja došla, ona je odma kazala, ajde ti djete sad da kuvaš malo, da ne bude da nisi svikla na ovo moje, al ako tebe ne smeta ovo što ja kuvam, ti ne moraš, nego se uvati posla onog koji znaš i možeš da radiš...

Tako je nekako i bilo, ja sam trčkala po kuće i sve radila, a nisam se vatala kujne i kuvanja. Meni je svekrva bila 'roma, 'ramala je baš mnogo pred kraj, i mnila sam da joj je lakše da sedi na stoličetu uz šporet i da meša ručak, secka i ljušti, em joj toplo, em joj sve prinesem, a ona nema mnogo da oda naokolo.. A ja sam radila ostali poso. Nije bilo lako, al ja sam bila mlada i mislila sam, sa'će krila da mi izrastu da poletim..

Najgora je bila tolka ladnoća, a voda daleko. Ej, kad je posle pao sneg, bilo mnogo lakše, uzneš sneg, otopiš i eto ti vode kolko oćeš. I teško je bilo za veš, prati i sušiti, al i to se pregura... Ta mi je zima bila tužna, Mitar je pola vremena bio kući a pola na putu, našao je u Zemun neku kućicu, lepu, da napred bude radnja a pozadi mi da živimo, pa je stalno negde iš'o i dogovarao da mu donose robu. Nekad sam i ja išla, al nisam volela po ladnoći da putujem, pa sam više sedila kući sa svekrom i svekrvom. Ja sam s početka mislila da me svekar mnogo i ne voli. Ako je dan, on je napolju, oko stoke, padne mrak, on ode u selo ili mu dođu ljudi pa pričaju oko posla, stoke, trgovine i zemlje. A mene nije ni gledao, jes da je svaki put kad krene u selo pitao, snajo, treba li ti nešto iz dućana, al nismo mnogo ni pričali tad. Tek posle, kad je oboleo pa ja došla da ga čuvam i saranim, pred kraj rata, tad smo poprvi put pošteno i popričali...

A svekrva mi je bila mila, dobra, al jadna bolesna, nije ni unučiće od Mitra dočekala.. Te zime, kad je prvi put Mitar otišo na put bez mene, ona dogovori sa djevojkama iz sela da se bar jednom na nedelju dana tu kod nas skupe i da pravimo poselo, sve sirota bila u strahu kako ću ja u planini sama sa njih dvoje staraca, da se ne naljutim i ne odem. Pa vječito prikupljala neke djevojke i mlađe žene iz sela kod nas, pa smo sjedile, koja prede, koja plete, koja ekla, malo i zapevaju, a ponekad i mene terale da im pevam moje pesme iz Šumadije. A ja sam volela da pevam, al kad zapevam pa se setim moje majke i oca i malog brata u kolevci, sobali me tuga, pevam i plačem, suze idu a ja ne dam, nego pevam još jače.. A posle sam videla da moj svekar voli kad ja pevam, primakne se bliže do kujne da bolje čuje, pa sam pevala i po kuće kad radim, da vide da mi je dobro tu kod nji' i da ne brinu...

A već s proleća, neđe oko Uskrsa sam znala da sam noseća, i tog se leta, pravo da ti kažem i ne sećam. Samo sam spavala. I sad, eto, pitaju me, kako si mogla da ne znaš da su blizanci? A kako da znam? Terao me Mitar da me vodi u Kotor kod doktora, ja nisam 'tela. Em me bilo malo sramota da me gleda doktor tamo gde ni sunce ne sija, em mi se nije išlo sa planine, em, pravo da ti kažem, tolko mi se spavalo, da sam umjela zaspati i dok se presvlačim, obučem košulju, pripašem suknju, sednem na krevet da navučem čarape i naslonim se na jasuk i zaspim... Da je neko reko, il kod doktora il da umreš, ja bi rekla, da mrem, al ne mogu, spava mi se.. A svekrva nije bila iskusna sa decom, i ona je rodila pokasno i nikad nije bila nekom na porođaju. Ja sam pametno sračunala da mi je porod oko pola novembra, al moji se rodili odma posle svete Petke, u oktobru. Sad, il sam se ja preračunala il su oni poranili. A kad sam se porodila, i sve prošlo, saberem se malo, pa kad sam redila svekrvin sanduk, nađem spremu za djete, sve ona izvezla, spremila, šareno da može i za muško i za žensko, i spremila u sanduk u sobi. I nije jadna dočekala da mi to i dadne za djecu.

A mom svekru, opet, hvala i gde čuo i gde ne čuo, što je čovek i čovek i obraz bio. To ja stalno ponavljam, nek se zna kakav je bio moj Danilo.

Jes, vidi, vala baš taki bio i moj kupaći! De nađe tu sliku?! Isti!!

Samo sam ja bila lepša od ovu devojku!

Surčin, Beograd, 19 mart 2010.