Život

Sećaš li se...

/ 04.06.2010. u 18:53

Komentari: 156
Čitanost: 26567
/
Preporuke: 17688
/

Pre desetak godina našeg Dedu je udarila kap. Kada se, nakon toga, vratio iz bolnice, izgledao je kao biljka dugo nezalivana, pa iznenada obilno polivena vodom sve do viška u tacni podmetaču sa braon prstenom kamenca. Trudio se da se ispravi što više može i da priča više no ikada do tada, kao da se tim vodopadom reči, koje je kap učinila slabo razumljivim, grčevito držao života. Svaka od njih je bila dragocena kap vode, koja će napojiti korenčiće vijuga i njima se, uprkos pokušaju seče, obmotati oko nadzemnog, jedinog života za koji smo sigurni da ga imamo. I iako su mu pokreti bili nesigurni i izgubljeni u prostoru, njegov napadnuti mozak je iz sakrivenih dubina vadio detalje, do mrva sićušne, kojima se trudio da da težu životu ljudske jedinke, koju upravo ta sećanja čine neponovljivom, jedinstvenom beleškom vrednom daljeg postojanja.

Na račun prašine iz sveta sećanja, za koju verovatno nije ni znao da postoji, gasile su se lampice bliskog pamćenja i Deda se sve teže snalazio u slovenačkom jeziku koji mu nije maternji. Umesto tih reči, kojima je do tada vladao sigurno i samouvereno, iz njega je pohrlio maternji, hrvatski jezik, razvučen zvukom slavonske ravnice. Zajedno sa njihovom muzikom, poleglom po zemlji ravnoj kao dlan, koračao je Deda nateran sećanjima na put kojim se sve sigurnije vraćao kroz mladost u detinjstvo. Zbog toga je izgledalo kao da želi da se stigne na početak, ne bi li sebi obezbedio produžetke igre koju je, nakon kapi, igrao nerešeno sa životom.

Zato je Deda tražio i traži svakog spremnog da, makar i nepažljivo, sasluša njegove priče kojima je svoj napadnuti život podupirao, vezujući ga sitnicama sećanja baš onako kao što se paradajzovo tanko stablo vezuje šuškavom rafijom za krivu pritku. A, život je, kroz vreme onih koji okružuju Dedu, žurio velikim koracima, odbijajući da stane i sasluša Dedino nakrivljeno stabaoce. Moguće žrtve njegovih pripovedanja, bežale su, što se pristojnije moglo, ostavljajući Dedina sećanja presečena na pola reči da vise u vazduhu, lagačka i nemoćna, oduzimajući im onaj značaj i težinu koje su imale za njega i njegovu želju da opstane.

Naravno da je, u tom traženju plodnog tla za koje bi mogli da se uhvate korenčići njegovih sećanja nabubreli sitnicama, Deda nabasavao na mene. Za razliku od ostalih, moja pavijanska radoznalost je kapitulirala pred šleperom životnih mrvica koji je, razdragan izborenim produžetkom životne utakmice, Deda vukao za sobom. Uostalom, primenjujući na meni vlažan, kokerski pogled, Deda je uspevao da me ubedi i da mu pravim kolače koji su oživljavali mirisom njegova sećanja, ali i da ga slušam. Tako smo moj svekar i ja čučali u kuhinji, dok se iz rerne vio cimetirani miris bundevare, terajući podne pločice da se zaljuljaju žitnim talasima, zlateći sasvim obično popodne. Kroz popodne je koračala Marija, jedna od mnogih koje rađa Slavonija i za sobom vukla kravu, onu što je imala cvet na čelu, kao da ga neko nacrtao, al' joj jedna noga bila kraća, ne Mariji, nego kravi, pa se ljuljala i pocupkivala i svi su govorili da Marija ne mora da pravi maslac, sama ga krava ubućka. A, Marija je imala oči zelene k'o kreketuše, pa kad te pogleda njima sve ti se zaljulja. Đavo, a ne Deda. Ne pamti šta si mu maločas rekao, ali Marijine kreketuše nije zaboravio. Krivu je posle kupio onaj debeli mlinar, što ga ostavila žena i otišla s Ciganima u čergu i sve garavu decu izrađala, a njemu ni jedno, a onoliki mlin, kome da ga ostavi...propio se, valjao se okolo i psovao, Kriva odlutala u komšijsko selo, a posle došla zima i našli ga među džakovima smrznutog, sve mu se suze skočanjile kao kristal šećerom da si ga posuo. Ta je zima bila gora od gladne vučice, pucalo je drvo od mraza i sokak se u plavi led pretvorio, 'ladnoća je škripala zubima, sve škrgutala, da narod ni drva nije mogao da nacepa, sve se skamenilo. Baš tad je našao da umre stari Imre bači, onaj što je imao pod okom bradavicu veću od gugutkinog jajeta. Umro i kud ćeš s' njim, ni na sto, ni u zemlju. Zemlja kamena. Plitko su mu iskopali, pa rekli da će u proleće da ga presele na dublje. Babe klizale šorom, krstile se s obe ruke, uhvatila ih strava od umiranja, bojale se da i one ne izvire na proleće sa sve ljubičicama grobljanskim. Onim što porastu veće i plavetnije no igde drugde. I mirišu, mirišu, kao devojke kad pođu nedeljom u crkvu...

Može Deda tako u nedogled, kad mu zadrhti setilica, pogled mu se zakuca u zid stana i prevuče maglicom ubeđenja da iza njega nisu ni te komšije, ni taj grad, ni ulice, već da tamo napolju grešno miriše slavonska ravnica dok po njoj, u treperenju jare sećanja, drhte lica kao bulke, zaboravljenih komšija i rođaka, onih nad kojima već dugo raste svilena i hladna grobljanska trava. Nasloni se Dedina duša dođoška na moju i zajedno tanušno cvile kao mačići na tavanu, jer nigde ništa ne miriše tako kao ono krpče zemlje na kom si rastao i odakle si otišao. Ono koje i sada cveta neprimećeno i necenjeno od onih koji po njemu tabaju i žive. Sasvim obično, bahato u proleće, umorno u leto i lomljivo u zimu, samo u ogledalu tvojih sećanja, iz srca, a ne glave, lepo i neponovljivo.

Dok bundevara preti zagorevanjem, a Deda žmirka držeći se sećanjima za život, ja osećam kako postaje sve teži džak pamćenja koji i ja vučem sa sobom. Odnekud mi sevaju reči nekoga koga ne mogu da se setim, da kad čovek počne da dreši svoja sećanja, to znači da stari. Možda. Ja sam se onda stara i rodila. Odkad za sebe znam, primećivala sam i pamtila sitnice koje nikom, sem meni, nisu ništa značile. Prašina na drumu vremena. I sada, naterana Dedinim očajničkim hvatanjem života za leđa, imam veću no ikada želju da o njima bar pišem, jer me i tako neće niko slušati. Da ostanu. Iako sićušne i prolazne, to su, sasvim sam sigurna, dobre i lepe stvari, nepravedno potcenjene, a neponovljive u svojoj jednostavnoj bitnosti. Oni kamenčići bez kojih mozaik života ni blizu ne bi bio tako šaren, ni lep.

I sećam se kako se srozavaju končane, bele dokolenice, oštrim, tesnim dodirom. Kako lepljivo kaplje lipa kad precvetava, dok joj krošnja glavobolno bruji pčelama. Kako mirišu petrovače, jedva rumene, sirotinjski male, ali tako nežne zelene boje, kakva nigde drugde ne može da se vidi. Bebeći tabani na odraslom dlanu. Beli leptiri kupusari u letnjem danu i zavrte se od vrućine, koja i nebo izbeli žegom...

Ovaj život, jedan i jedini. Sećaš li se...To smo mi. Sećanja.

postavite na |

Komentari (156)

Sakrij replike | Pošaljite komentar

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Biljana 77 19:01 04.06.2010

I šta ostaje..

Ja sam se onda stara i rodila. Odkad za sebe znam, primećivala sam i pamtila sitnice koje nikom, sem meni, nisu ništa značile.

Za Dedu, jedna pesma (već sam je kačila ovuda)

Zabran

Zaboravljena stara reč
... šta li beše?
Pod belom devojačkom košuljom
još belje grudi sapete
minu kroz lišće i sećanje

Da znaju, smejali bi se,
kako je ta belina bolela
više od umornih ruku
i oči je bile gladnije
no hleba posleratna deca

Da samo još jednom
zabele grudi
kroz lišće i sećanje
... umro bih i rodio se.

Jelica Greganović 19:23 04.06.2010

Re: I šta ostaje..

I mirišu da ne zaboraviš, nema te kapi koja bi taj miris izbrisala

dragan7557 08:12 05.06.2010

Re: I šta ostaje..

Život je kratak a upropašćavaju nam ga drugi, a osobito mi sami kopirajući one druge.

cerski

Jelica Greganović 09:07 05.06.2010

Re: I šta ostaje..

Život je kratak a upropašćavaju nam ga drugi, a osobito mi sami kopirajući one druge.

Mož da bidne, al ne mora da znači.
Drugi su samo uobičajeni izgovor.

dragan7557 14:05 05.06.2010

Re: I šta ostaje..

Jelica Greganović
Život je kratak a upropašćavaju nam ga drugi, a osobito mi sami kopirajući one druge.

Mož da bidne, al ne mora da znači.
Drugi su samo uobičajeni izgovor.

Elem, kud svi tu i mutavi Milutin.

cerski

sandra969 19:09 04.06.2010

I sta ostaje-Secanja....

Predivno!!
I zbog secanja i zbog svega sto se secam i ja razmisljam da starim, ne zbog godina, niti zbog zivljenog(da ne kazem prozivljenog-zvuci tako konacno),zbog uspomena koje idu za mnom i oslikaju se zbog nekog mirisa...melodije...knjige s police...
Secanja.

Jelica Greganović 19:25 04.06.2010

Re: I sta ostaje-Secanja....

Probude ih sitnice i vrte film, u kome se za razliku od običnog, osećaju mirisi i boje, dodiri...i čudo jedno kako kad probaš da ih preskočiš u dnevnoj žurbi i životu, bupnu u snove, tako jasni da bi se kladio da upravo u njima živiš.
Edit: Da, proživljeno zvuči tako konačno, tako da ne želiš ni da izgovoriš tu reč, jer sigurno postoji neka življa od nje i sećanja uz nju mora da bolje idu.

dali76 19:31 04.06.2010

Re: I sta ostaje-Secanja....

Prelijepo. Moja Slavonija nije ravna, al opet tako brdovita,sumovita i brezuljkasta stala je u secanja:)

Jelica Greganović 19:34 04.06.2010

Re: I sta ostaje-Secanja....

Hvala Dali

Ni moja Šumadija nije ravna, a uspe da se nagura, sa sve brdima, vrzinama i bagrenjem koje štrči, u sećanja...i neće da mrdne odatle. I tera me da je obilazim, da proverim da li još uvek isto miriše, da nisu boje izbledele, da li je šav sa nebom i dalje tako valovit...jeste. Radi. Svaki put kad odem, dovučem sa sobom novi džak sećanja.

Vesna Knežević Ćosić 19:36 04.06.2010

Bunjuel

Bunjuelova biografska knjiga Moja labudova pesma počinje poglavljem Sećanje u kome ima i jedan vic, koji ide otprilike ovako:

Došao pacijent kod psihijatra da se požali kako je počeo da zaboravlja, kako ima rupe u pamćenju. Doktor ga priuputa ovo ono, a onda pređe na stvar:
- Dakle, imate rupe u pamćenju?
- Kakve rupe?

:)

Jelica Greganović 19:39 04.06.2010

Re: Bunjuel

Vesna Knežević Ćosić 20:01 04.06.2010

Re: Bunjuel

... A ima i kod Markesa u 100 godina samoće kad ona baba Ursula Buendia, što joj je muž Jose Arcadio Buendia, osnivač sela, vezan za stablo jer je poludeo, lepi papiriće po svim predmetima, jer je zaboravila kako se zovu, odnosno brine se da će zaboraviti i sad se ne sećam da li je ona ili Rebeca s vrećom kostiju, bolovala od nesanice, od koje se razboli celo selo, pa od nesanice potone u zaboravnost, pa više niko nije znao kako se ko zove, pa im Melquiades doneo lek:)))

Jelica Greganović 20:07 04.06.2010

Re: Bunjuel

Strah od zaboravljanja i zaborava je jedan od većih ljudskih strahova. Opravdano. Jer je sva prilika da kada ostaneš bez sećanja ti se obriše tabla života i svedeš se na sada.

dexter92 20:36 04.06.2010

Re: Bunjuel

brishi kad vec ne mogu ja
alo programeri, dajte opciju za brisanje komentara!

gordanac 20:46 04.06.2010

zaboraviti euridiku...

Jelica Greganović
Strah od zaboravljanja i zaborava je jedan od većih ljudskih strahova. Opravdano. Jer je sva prilika da kada ostaneš bez sećanja ti se obriše tabla života i svedeš se na sada.

Više puta sam (o raznim povodima i još raznijim uzrocima) piskarala o - zaboravljanju, o umeću zaboravljanja. I svaki put sam se pritom sporila sa skoro svim sagovornicima i to - sadržajem mojih tumačenja čuvenog mita o Orfeju i Euridici.Sporila sam se, takođe,sadržajem mojih tumačenja da se jedan veoma sličan (ako ne i isti) mit ponavlja u različitim kulturama, odvojenim vrlo daleko i prostorom i vremenom, što bi sve išlo u prilog tvojoj rečenici "o snažnom ljudskom strahu od zaboravljanja".

("The story of Eurydice has strong parallels to the Japanese myth of Izanami, as well as to the Mayan myth of Itzamna and Ix Chel, the Indian myth of Savitri and Satyavan, and the Akkadian/Sumerian myth of Inanna's descent to the underworld." )

Ime EURIDIKA , Ευρυδiκη, potiče od grčkih reči ευρυς, eurys = "širok" i δικη, dike = "pravda", i to je bila jedna od prvih stvari koje sam saznala davno, davno pri prvom čitanju priče o njoj. Izgledalo mi je potpuno - neskladno, u prvi mah. Ubrzo potom sam uvidela i razumela da nema ničeg skladnijeg nego njeno ime objasniti kao "širokopravedna".

Unekoliko različito od većinskih "teorijskih" tumačenja, mislim da nam dve posebne poruke šalje ovaj prelepi mit - prvu da se ništa (a pogotovo ne drugi ljudi) ustvari ne može posedovati, imati (onako kako često mislimo ili imamo tlapnju da može) i drugu, kad dođe trenutak za zaborav - treba znati odlučiti i umeti - zaboraviti.

Većina ljudi sa kojima o Euridici "progovorim koju" - ne slaže se s tim, naravno. Većina sagovornika mi osporava išta drugo sem "zvaničnih" interpretacija mita u kojima se (naravno) skoro nikako ne spominju poruke o "neposedovanju i zaboravu". I većina ljudi ne veruje da je u legendi o Orfeju i Euridici išta drugo osim opčinjavajuće priče o velikoj i tragičnoj ljubavi i božanskim darovima i lepoti kojima su bogovi "obasuli" oboje, da bi na kraju i "onemogućili" oboje da u svemu tome što su bili i imali (Orfej božansko umeće sviranja na liri, a Euridika božansku lepotu nimfe) zaista i uživaju.

I - ne složimo se, naravno, mada tokom tih i takvih "ćaskanja" o zagonetkama koje Euridika sobom nosi bude "kolebanja i premišljanja" strana koje zagovaraju različitost tih poruka. "Širokopravedna" kao da sobom nosi i tu sposobnost - čini da s više obzira nego inače ljudi jedni druge - slušaju.

Lako je uočiti da ljudi, kako stariji bivaju, sve češće drugima prepričavaju sećanja iz svojih najranijih dana, razna sećanja za koja kao da odjednom, u nekom trenutku osete nezaustavljivu potrebu da ih podele, sačuvaju od zaborava, prenesu i mislim da je u korenu te ljudske neodoljive strasti da sećanja delimo - čuveni i nezamenjivi dar narativa, dar kojim (a da često ni ne znamo kako) gradimo svojevrsno kolektivno pamćenje.

Ponekad je, takođe, dar zaboravljanja jednako važan za narativ, tako ja mislim da nam svima Euridika poručuje.
Mnogo je dobro što umeš da slušaš Dedu, Dede umeju da budu neiscrpan izvor neverovatnih priča i da te nenametljivo svašta nauče i o sećanju i o zaboravljanju...

Jelica Greganović 20:51 04.06.2010

Re: zaboraviti euridiku...

Lepa reč, dobra, širokopravedna...za razmišljanje.
A, potreba za pričanjem sećanja, čini mi se da seže van potrebe za pričanjem samim, to je potreba da se ostavi trag za sobom, sećanje koje će nam omogućiti da postojimo, da naša sećanja kao naš neodvojivi deo, postoje i kada nas više ne bude. Zato je pisanje tako lepa i važna stvar. Uz čitanje, naravno. Ostavljanje tragova, za nezaborav.

gordanac 21:03 04.06.2010

Re: zaboraviti euridiku...

Jelica Greganović
Lepa reč, dobra, širokopravedna...za razmišljanje.
A, potreba za pričanjem sećanja, čini mi se da seže van potrebe za pričanjem samim, to je potreba da se ostavi trag za sobom, sećanje koje će nam omogućiti da postojimo, da naša sećanja kao naš neodvojivi deo, postoje i kada nas više ne bude. Zato je pisanje tako lepa i važna stvar. Uz čitanje, naravno. Ostavljanje tragova, za nezaborav.

Tamantako.
S tim što (čini mi se) istorija narativa traje mnogo, mnogo, duže od prvih zapisa (u kamenu ili na bilo čemu). Početak pisane reči se smešta u 3100 p.n.e., Gilgamešom, (a ne znamo još uvek da li postoje i raniji pisani spomenici), a narativ se, kokanda, proteže desetinama hiljada godina pre tog datuma.I katkada izgleda da su nam "usmena predanja" još uvek ustvari - nezamenjiva.
Slušanje priča bez daha i "otvorenih usta" dok sopstvenom imaginacijom tuđe reči, nama bliskih ili nepoznatih ljudi - pretvaramo u slike.
Čarolija, čista.

Jelica Greganović 21:12 04.06.2010

Re: zaboraviti euridiku...

Fakat ili što bi komšija Strongmen rekao, fakad. Što se mene tiče, pisanje je počelo crtanjem, slikanjem...mada, zaborav poneka ume da bude željena privilegija.

Vlasta92 21:55 04.06.2010

Re: zaboraviti euridiku...

Daaaaa, a pamćenje i usmena predanja su tokom mnogih milenijuma bili ona moć koja uliva strahopoštovanje. Pamćenje je bilo ars artium omnium conservatix (veština očuvanja svih umetnosti).
Čitala sam da je pronalazač mnemotehničke veštine, lirski grčki pesnik Simonid sa Keja (tam blizu Gordanca). Njegova veština, koja je bila popularna i među evropskim misliocima srednjeg veka, zasnivala se na dva princip: na mestima i slikama....
Tako i Jelica ima sliku Dede u huhinji :)

Jelica Greganović 22:02 04.06.2010

Re: zaboraviti euridiku...

Dunavski Kej?

gordanac 22:11 04.06.2010

Re: zaboraviti euridiku...

Jelica Greganović
Dunavski Kej?

Pa, msleeeeeem, dašta neg` Dunavski, el ima uopšte ikoji drugi vredan spominjanja i sećanja, ha?

(oš kakvu svežu fotku sa sećanje, pamćenje i nezaboravak (forget me not) cveće?)
Ta legenda o nezaboravku je stvarno...

"In a German legend, God named all the plants when a tiny unnamed one cried out, "Forget-me-not, O Lord!" God replied, "That shall be your name." In another legend, the little flower cried out, "Forget-me-not!" as Adam and Eve left the Garden of Eden.

The Christ Child was sitting on Mary's lap one day and said that he wished that future generations could see her eyes. He touched her eyes and then waved his hand over the ground and blue forget-me-nots appeared, hence the name forget-me-not.

Henry IV adopted the flower as his symbol during his exile in 1398, and retained the symbol upon his return to England the following year.

In 15th-century Germany, it was supposed that the wearers of the flower would not be forgotten by their lovers. Legend has it that in medieval times, a knight and his lady were walking along the side of a river. He picked a posy of flowers, but because of the weight of his armour he fell into the river. As he was drowning he threw the posy to his loved one and shouted "Forget-me-not". This is a flower connected with romance and tragic fate. It was often worn by ladies as a sign of faithfulness and enduring love."

Jelica Greganović 22:26 04.06.2010

Re: zaboraviti euridiku...

I još jedna travka za nezaboravljanje, morska rosa, ruzmarin

Vlasta92 22:26 04.06.2010

Re: zaboraviti euridiku...

Aaaaa...lep džurđževak...ko za Džurdževdan.

Molim vas preslušajte ovu verziju obligatno!

gordanac 22:42 04.06.2010

:)

Vlasta92
Aaaaa...lep džurđževak...ko za Džurdževdan.

Molim vas preslušajte ovu verziju obligatno!

:))))
"...proslaviČu DžurdŽevdan on my one..."
♥♫ ♥♫ ♥♫

Jelica Greganović 22:45 04.06.2010

Re: zaboraviti euridiku...

Kaki bre džurdževak, ruzmarin, rosa morska...za pamćenje i nezaboravljanje.

Vlasta92 22:51 04.06.2010

Jes, u pravu si...

Skrenula sam s puta. Ali nisam ja kriva! Kriva je Gordanac!! Čim je iskočio kej, ona je krenula beskrupulozno da troluje, spomenu Donau, i eto ti belaja...ona uvek sve tako pokvari....

antonacci 22:55 04.06.2010

Re: zaboraviti euridiku...

Preporuka za blog, pročitah ga u dahu.

Mnogo je dobro što umeš da slušaš Dedu, Dede umeju da budu neiscrpan izvor neverovatnih priča i da te nenametljivo svašta nauče i o sećanju i o zaboravljanju..

Valjda ne naučiš da pripovedaš kako treba dok se ne suočioš sa tim da zaboravljaš.
Kod mene u porodici su babe ipak najbolji pripovedači.

gordanac 23:03 04.06.2010

:)

Vlasta92

Jes, u pravu si...
Skrenula sam s puta. Ali nisam ja kriva! Kriva je Gordanac!! Čim je iskočio kej, ona je krenula beskrupulozno da troluje, spomenu Donau, i eto ti belaja...ona uvek sve tako pokvari....

:))))))))))
To je od toga što sam nekoliko puta bila na obalama male grčke reke koja se zove Aheront, i što su mi tamo pričali o zanimljivosti povremenog brčkanja "In the River of Oblivion (Lethe)"

("LETHE, the stream of oblivion, was one of the rivers of the underworld and its goddess. The others were the Styx, Akheron, Pyriphlegethon and Kokytos.

She was sometimes identified with the Daimon Lethe, the personification of forgetfulness. " )

A od Lethe do Dunava - u par koraka...
Eto, tako je bilo.
Quilty as charged.

Jelica Greganović 00:34 05.06.2010

Re: Jes, u pravu si...

Znam slatka...eee...a, džurdževak su suzice, bar ovde u Sloveniji. Kako god, ja džurdževka najvolim od sveg cveća i uvek me podseti na priču Prežihova Voranca, o dečaku koji se bojao jame u kojoj se najduže zadržavala hladovina, praveći i preko dana ledeni mrak. I kako se, uz sav silni strah, spustio u jamu da majci nabere đurđevak, koji je tako volela, kada je svuda drugde već precvetao...

Jelica Greganović 09:22 05.06.2010

antonacci,

hvala

Mada...mislim da ima puno onih koji dobro zaboravljaju i loše pripovedaju. Ima i onih koji ćute suočeni sa zaboravom. Ali, ja mnogo više volim one koji ulaze u koštac sa njim i, do poslednjeg daha, se bore za svoja sećanja, ma se naizgled majušnih stvari ticala.
Inače, potpuno sam sigurna da puno stvari radimo podstaknuti, makar i nesvesno, sećanjima...tako sam ja tek ovih dana shvatila da sam, u atriju Babe i Dede, lani posejala ladolež uz ogradu, jer nikada neću zaboraviti ladolež u dvorištu moje bake...noćno ljubičaste trubice, ujutru bistre i sveže, a u podne kad ih dohvati pripeka sakrivene, beličaste, rubom svijene na unutra, pod srcaste listove koji se bore protiv vrućine i uveče listovi ponovo ožive bojom, a novi pupoljci, umotani vrhom spiralasto, kao klovnovsko oruđe, čekaju da puknu cvetanjem pred naredno jutro.
Jeste, babe su obično bolji pripovedači, u mojoj porodici su se naročito istakle dve prababe, Dara i Kaja. Napričale su mi toliko toga što bi bilo stvarno grehota da je sa njima zaboravljeno, a ja sam srećna što sam to zapamtila. Doduše, na čuđenje dobrog dela familije, koji očito na te priče nije ni obraćao mnogo pažnje, niti na njih trošio pamćenje. A, ja tako volim da umetnem njihove priče u moja pisanja, čudo jedno

i da se tako borim da ostanu nezaboravljene...inače, majke obeju prababa su se zvale - Jelica. Možda nije slučajno

Vlasta92 12:27 05.06.2010

Re: :)

In the River of Oblivion?

Valjda si tela da ka'es By the Rivers ob Babylon?

Jelica Greganović 12:37 05.06.2010

Kvin of Telep,

nedopustivo bi bilo zaboraviti te vavilonske obale,

ali i ovaj pogled na treći svet

Vlasta92 13:09 05.06.2010

Auu...

nereseno. O Gordanac se izgubila. Ne moze da podnese ona kada se troluje, uzasno je to iznervira, isto kao i kad prica nije ozbiljna. Neverovatno je siriozna, jesi primetila? Sve mi bude neprijatno...ju,ju,ju...

Jelica Greganović 13:14 05.06.2010

Re: Auu...

jeste, slatka prijo...mislim, rekla bih ja to njoj i ovako, u oči, nego je nema, samo da ti kažem...

gordanac 16:11 05.06.2010

:))

Vlasta92

Auu...
nereseno. O Gordanac se izgubila. Ne moze da podnese ona kada se troluje, uzasno je to iznervira, isto kao i kad prica nije ozbiljna. Neverovatno je siriozna, jesi primetila? Sve mi bude neprijatno...ju,ju,ju...

Jelica Greganović

jeste, slatka prijo...mislim, rekla bih ja to njoj i ovako, u oči, nego je nema, samo da ti kažem...

Oblivion & Babylon (Tower of Babel) ?

Pazi kad - ima smisla (mada je svakom dobronamernom čitaocu & čitateljki jasno da vama dvema nije taj smisao bio ni na rubu pameti, ali o tome ćemo u Telečkog Laze...)

"And the whole earth was of one language, and of one speech..."
to jest
postojao je samo jedan jezik, a onda smo ga - zaboravili, nismo ga govorili i sad se više niko ne seća...(sem vas dve i možda još po ko...)
Otišao nam u Oblivion.

Sad nam treba - babel fish ("The Babel Fish is small, yellow, leech-like, and is a universal translator which simultaneously translates from one spoken language to another.)

ana_radmilovic 16:49 05.06.2010

Re: Kvin of Telep,

Jelica Greganović
nedopustivo bi bilo zaboraviti te vavilonske obale,

ali i ovaj pogled na treći svet

...i tiho je ko kad mašina stane...

Jelica Greganović 17:23 05.06.2010

Babel fish

ili buljavija varijanta

mada bi to možda mogla i čovečja ribica, ali je samozatajna i neće da se namEće

Vlasta92 18:40 05.06.2010

Re: :))

Odok na koncerat na Džavu, pa ako bude koji džurdževak, nabraču ga.

A vi, dragi moji, uživajte uz Fifi "ne zaboravi me"

Jelica Greganović 18:42 05.06.2010

Re: :))

Fifi je plastelinska?

brandname 23:31 05.06.2010

Re: zaboraviti euridiku...

"... Jer za mene je bavljenje književnošću oduvek – čak i kao sasvim mlad sam to nejasno slutio – imalo samo jednu svrhu: kristalizovati kapi uspomena i tako sprečiti da se u nabujaloj reci vremena sliju sa milijardama sličnih, i iščeznu u bezobalnom okeanu večnosti; sakupiti trunke naših misli i osećanja, i ne dozvoliti da ih razveju zaglušujući vetrovi rečî; zabeležiti kakav-takav trag o postojanju i sudbini jedinstvenog i neponovljivog ljudskog bića pre no što se stopi s nepreglednim mnoštvom treperavih senki koje su, takođe, gmizale po ovoj grudvi blata što je zovemo zemljom, tokom suludo kratkog trena što ga zovemo životom."

Jelica Greganović 09:13 06.06.2010

Re: zaboraviti euridiku...

Čije su ovo divne reči?

brandname 18:08 06.06.2010

Re: zaboraviti euridiku...

Nije moj prvi muzicki izbor. (Kao i svi ljudi bez sluha i ja volim glasnu muziku.) Ali naslov je seo ko guza na nosu.
Drago mi je da ti se dopalo (i da su se potvrdile moje slutnje o tvom dobrom ukusu).
Kazu da samo pisci i nervni bolesnici citiraju sami sebe.
Verujem da ispunjavam oba uslova.

Jelica Greganović 20:13 06.06.2010

Re: zaboraviti euridiku...

Uh, pa ti onda imaš više sluha od mene, ja slušam još glasniju muziku od Stinga

Zbunio si me, na mah, poređenjem...nisam shvatila šta će guza na nosu, al' u trećem treptaju

sam ukapirala da je to noša

Mene lepo strah od samocitiranja, sad i vidim da taj strah nije neopravdan...
Ne znam za tvoje nervno stanje, ali ako su ono gore tvoje reči, pisac si sigurno.

brandname 20:54 06.06.2010

Re: zaboraviti euridiku...

Ajmo redom: jak pisac, a nisi me razumela. Htedoh reci da sam i ja oduvek slusao mnogo glasniju muziku od Stinga. (Imam apsolutni ne-sluh.) Nesto ovako:

Kad bolje razmislim, ja sam ti, prakticno, gluv:

Glede ne-normalnosti: "Ako bismo nasli nekog ko je normalan morali bismo ga leciti od normalnosti." Herman Rorsah
Pazi kad nisam provalio za guzu na nosu.

U iskusenju sam da to uzmem za nick.
P.S. Pretpostavljam da si Prust-freak?

Voja Radovanović 19:55 04.06.2010

blog

Odličan tekst kao i uvek...uživao sam čitajući ga...i prisetio se kako sam kao mali obožavao da slušam priče starijih o jednom svetu koji zajedno polako nestaje sa njima, i koji sam mogao upoznati samo kroz te priče...pozz

Jelica Greganović 19:58 04.06.2010

Re: blog

Hvala Vojo

i tako slušaš, slušaš, ni ne primećujući kako i sam nosiš sve teži džak sećanja, bez koga ovaj život ne bi bio to što jeste, krpara šarena.

gedza.73 20:14 04.06.2010

Re: blog

Iako sićušne i prolazne, to su, sasvim sam sigurna, dobre i lepe stvari, nepravedno potcenjene, a neponovljive u svojoj jednostavnoj bitnosti.

Markes moze da sanja o ovakvoj recenici.

Jelica Greganović 20:25 04.06.2010

Re: blog

Šta bih ja bez zemljaka

Voja Radovanović 20:43 04.06.2010

Re: blog

Sad primećujem kako mene slušaju...ko zna da li će se neko toga sećati...pozz

freehand 23:05 04.06.2010

Re: blog

gedza.73
Iako sićušne i prolazne, to su, sasvim sam sigurna, dobre i lepe stvari, nepravedno potcenjene, a neponovljive u svojoj jednostavnoj bitnosti.
Markes moze da sanja o ovakvoj recenici.

Ne bih ja baš tako daleko išao sa tim Markesom...
Ali kad su rečenice u pitanju - sećam se, čitam Markesa, a keva zove na ručak. A ja kažem - "Evo, sad ću, samo da završim rečenicu..."
A ono "Jesen Patrijarha", rečenica 60 strana, Bog ga Markesovski!

Jelica Greganović 12:43 05.06.2010

Re: blog

Ne bih ja baš tako daleko išao sa tim Markesom...

Slažem se...i mene malo blam...
a da su mu rečenice še'setstranske, činjenica.

nmiric 20:21 04.06.2010

uh...

... a posle došla zima i našli ga među džakovima smrznutog, sve mu se suze skočanjile kao kristal šećerom da si ga posuo.

odavno nisam procitala nesto ovako dirljivo

Jelica Greganović 20:28 04.06.2010

Re: uh...

Hvala

bgd-idf 20:43 04.06.2010

Secanja...

Nekad me ubiju, nekad me podignu... nekad ih probude mirisi, nekad ih secanja meni donesu... Ubi me nekad nostalgija i secanja na detinjstvo i neke ljude koji nisu vise tu... pogotovo sada, od kako sam "odbegla" stignu me i ne pustaju

Volim kad pises i stvarno hvala ti jos jednom za sve tekstove

Prijatno vece...

Jelica Greganović 20:47 04.06.2010

Re: Secanja...

Nema na čemu, sa zadovoljstvom i potrebom...i meni, odbegloj, pomaže da imam gde da pišem o tome što me prati i sačekuje na krivinama mirisa, boja, zvukova, slika...zato dosta mojih priča i počinje sećanjima.

skener92 21:02 04.06.2010

secas li se ...

kakav divan naslov! kakva sve secanja budi ...

Jelica Greganović 21:13 04.06.2010

Re: secas li se ...

Pričaj, slušam...

Mića Marković 21:27 04.06.2010

Sećaš li se...

Pisac je pisac je pisac...

Jelica Greganović 21:31 04.06.2010

Re: Sećaš li se...

hvala i ljub Mićo
i Mikićko

macicd 21:48 04.06.2010

Malo

je onih koji umeju da slušaju.
A da još to upamte i zabeleže.
Može li:

Jelica Greganović 22:04 04.06.2010

Re: Malo

Of hors...juče je šifra za priču.

freehand 22:21 04.06.2010

Amarkord

Kako vreme odmiče i što je veća razdaljina tako život postaje La dolce vita.
Pa tako kad sebe uhvatiš u priči o "dvivnim danima prohujalim" možeš biti siguran da ti se broj godina opasno približio koeficijentu inteligencije...

Jelica Greganović 22:27 04.06.2010

Re: Amarkord

možeš biti siguran da ti se broj godina opasno približio koeficijentu inteligencije...

freehand 22:57 04.06.2010

Re: Amarkord

Pa da... U nekom se momentu te dve brojke sretnu i razmimoiđu. I onda počnu, nekim čudom, prvo da nestaju batine iz detinjstva. Počnu svi da te maze i obožavaju, naročito oni što su ti uši isteglili ko magarcu. Imaš sve više igračaka, Sve divlje životinjeuključujući medveda, kurjaka, glistu i rovca, počnu da te se plaše i da od tebe stiču jezu.
Kišnih dana, u stvari, nikad nije ni bilo. Sem kad su neophodni da bi te nekadašnje poplave (kao i sve ostalo, jel) bile mnooogooo veće od ovih današnjih. Ali su, nekako, i one, te poplave, bile tu da bi čovek imao u čemu da uživa i o čemu kasnije da pripoveda.
Sve se više i sve lepših devojaka u tebe zaljubljuje. Imaš sve bolje ocene, a i tamo gde nemaš to je zato što si mangup a ne što si lenj il' si, ne daj Bože glup...

Jelica Greganović 00:40 05.06.2010

Re: Amarkord

I ne samo to, nego je i sneg bio bitno belji no danas, manje hladan i uvek do pojasa, a ne ova beda ispod kolena.
Znaš ti pričicu kako je baba tražila ogledalo? Od vašara do vašara, zagledala ih i ogledala se u nima i ni jedno nije bilo dobro. Sve dok je jedan iznervirani prodavac, koji je pred nju naređao desetak ogledala i ni jedno nije htela da kupi, jer joj nije valjalo, nije pitao:
- Pa, dobro baba, a kakvo ogledalo ti tražiš?!
- Deversko, sine, deversko.
- Kakvo deversko?
- Onakvo kakvo mi je dever poklonio, kad su me kao mladu doveli. Ono je bilo najlepše, ova današnja ništa ne valjaju.

freehand 01:17 05.06.2010

Re: Amarkord

Jelica Greganović
I ne samo to, nego je i sneg bio bitno belji no danas, manje hladan i uvek do pojasa, a ne ova beda ispod kolena.
Znaš ti pričicu kako je baba tražila ogledalo? Od vašara do vašara, zagledala ih i ogledala se u nima i ni jedno nije bilo dobro. Sve dok je jedan iznervirani prodavac, koji je pred nju naređao desetak ogledala i ni jedno nije htela da kupi, jer joj nije valjalo, nije pitao:
- Pa, dobro baba, a kakvo ogledalo ti tražiš?!
- Deversko, sine, deversko.
- Kakvo deversko?
- Onakvo kakvo mi je dever poklonio, kad su me kao mladu doveli. Ono je bilo najlepše, ova današnja ništa ne valjaju.

Pa ti dođi juče.

Al to mu, nekako, dođe i razlika između Pamćenja i Sećanja, ne?
Ovo prvo mu više bive kao neki školski predmet, psihijatrisko veštačenje, šta li. A Sećanje - pa kao neka Žilvernovska avantura, speleologija sopstvenog života...
Gadan je onaj vremenski rasap kad prestaneš da plicas sta je bilo kad si bio veliki, i počneš da palamudiš kako je bilo kad si bio mali...
Meni tu, nekako, najbolje leži Vilijem Sarojan.

Jelica Greganović 01:24 05.06.2010

Re: Amarkord

Tačno tako

mikele9 22:45 04.06.2010

La vita e bella

[

b]ja osećam kako postaje sve teži džak pamćenja koji i ja vučem sa sobom.[/b] Odnekud mi sevaju reči nekoga koga ne mogu da se setim, da kad čovek počne da dreši svoja sećanja, to znači da stari. Možda. Ja sam se onda stara i rodila. Odkad za sebe znam, primećivala sam i pamtila sitnice koje nikom, sem meni, nisu ništa značile. Prašina na drumu vremena. Da ostanu. Iako sićušne i prolazne, to su, sasvim sam sigurna, dobre i lepe stvari, nepravedno potcenjene, a neponovljive u svojoj jednostavnoj bitnosti. Oni kamenčići bez kojih mozaik života ni blizu ne bi bio tako šaren, ni lep.

Ako bilo šta treba reći, evo reći ću tvojim rečima:

Ovaj život, jedan i jedini. Sećaš li se...To smo mi. Sećanja.

razmisljam 23:04 04.06.2010

Re: La vita e bella

To smo mi. Sećanja.

Зато ми је један од већих страхова у животу да ћу, као многи који су прошли кроз она наша турбулентна времена, бежаније и пустошења сваке врсте, остати без породичних фотографија. Оне су у стању да из џака у коме ни не знамо шта све носимо, избаце на светло дана давно запретене тренутке и отресу са њих зрнца заборава.
Некако, када би нестале, побегао би и део мене - у неповрат.

Jelica Greganović 00:44 05.06.2010

Re: La vita e bella

Hvala za buket, mikele

Jelica Greganović 09:26 05.06.2010

Re: La vita e bella

Оне су у стању да из џака у коме ни не знамо шта све носимо, избаце на светло дана давно запретене тренутке и отресу са њих зрнца заборава.

O, da...i da odjednom zamirišu na te trenutke, dobiju njihov zvuk, sakriven duboko u sećanjima, da se preliju bojom...

Vesna Knežević Ćosić 22:51 04.06.2010

ahhh

neka mi je oprošteno, al ne mogu da odolim a da ne prepričam muku moga kuma:)

elem, moj kuma i moja kuma, već duže vreme čuvaju četiri dana u nedelji dementnu mamu, od posle posla, do jutra. Preko dana se smenjuju negovateljice, a uveče deca, jer nemaju toliko love da plate non stop čuvanje, a ni srca da je stave u starački dom. Starica više ne prepoznaje ni kćeri, ni zetove, ni unuke, ali ima tu i tamo bljesak razuma, kao kad je u nedavnoj oluji puko grom blizu kuće, a ona, prvi put posle dugo vremena, rekla sasvim pribrano:
-e, ovo je bilo baš blizu!
posle toga se ponovo izgubila u svom svetu.
i tako, moj kum i kuma, predano, neguju babu svako drugo veče, po rasporedu, u njenom stanu, jer im je žao da je izmeste iz okruženja koje na neki način i dalje kapira i jer starica ima strah od nepoznatog, što je postao jako širok pojam.međutim, da bi i oni preživeli sve to, sa sobom u babin stan dovode i prijatelje na večere, a ja pošto nikako ne mogu da pohvatam gde su, uvek pitam jel su na svojoj ili babinoj teritoriji.
i tako jednom pričam s kumom preko telefona, a on mi sav istraumiran opisa sledeću scenu. kaže, sedi ispred tevea u babinom stanu, žena kupa babu i sprema je za spavanje, baba se nešto buni i galami, on cirka vino i zeva u onaj modni kanal na kome lepe devojke samo promiču ko beskrajna traka. i kaže, taman kad se sav uneo u neku seriju modela donjeg veša na lepim devojkama i na vinu isključio iz situacije, odjednom tik između njega i tevea projuri gola baba u pelenama, odbegla iz kupatila.
-samo što me srčka nije klepila - kaže sav ozbiljan.

:)

Jelica Greganović 00:47 05.06.2010

Re: ahhh

taman kad se sav uneo u neku seriju modela donjeg veša na lepim devojkama i na vinu isključio iz situacije, odjednom tik između njega i tevea projuri gola baba u pelenama, odbegla iz kupatila.

Dakle, uz svu tugu starenja i život koji se okreće i zapetljava kao rukav, ali nema na ovom svetu većeg šaljivdžije od Života. Sav ljudski humor je samo bleda kopija onoga šta Životu na pamet padne.

ana_radmilovic 22:55 04.06.2010

nek si ga slušala

i mene ovo podseti na 100 godina samoće, ne znam zašto... marija, i krava sa kraćom nogom, i zima pa čak i slavonija

lepa ti priča, baš.

Jelica Greganović 00:49 05.06.2010

Re: nek si ga slušala

Hvala Anči

Eh 'de bi Markesu kraj bio da je malo izvirio iz Makonda i svratio do Slavonije.

ana_radmilovic 09:27 05.06.2010

Re: nek si ga slušala

Jelica Greganović
Hvala Anči Eh 'de bi Markesu kraj bio da je malo izvirio iz Makonda i svratio do Slavonije.

sve je to jedan veeeeliki makondo

hvala tebi na divnoj priči, opet sam je pročitala (ovako uz jutarnju mi kafu)

Jelica Greganović 10:05 05.06.2010

Re: nek si ga slušala

Dobro jutro, Anči.
Vala baš, veeeeeliki Makondo

A, uz kafu, za lepši dan

zilikaka 23:00 04.06.2010

...

Posle ovakvog umeća pisanja, ne usuđujem se ništa drugo, osim da zahvalim na predivnim slikama.

Jelica Greganović 00:50 05.06.2010

Re: ...

Fala zilikaka

miloradkakmar 00:09 05.06.2010

Sećanja

dođu kad ona hoće, u pravo vreme, iznenade nas, ali nas drže i ne napuštaju, napajaju i vode tamo gde ona hoće.
Izvrsna priča.

Jelica Greganović 00:56 05.06.2010

Re: Sećanja

Sve mi se nešto čini milorade da sećanja nikad ni ne odlaze, uvek su tu, samo čekaju pravi trenutak da gurnu nogu u vrata. Sećanja su tu i kada ih ne primećujemo, gledajući kroz njihove oči sadašnjicu.
Hvala

mlekac 06:03 05.06.2010

Joj, petrovace...

I sećam se kako se srozavaju končane, bele dokolenice, oštrim, tesnim dodirom. Kako lepljivo kaplje lipa kad precvetava, dok joj krošnja glavobolno bruji pčelama. Kako mirišu petrovače, jedva rumene, sirotinjski male, ali tako nežne zelene boje, kakva nigde drugde ne može da se vidi. Bebeći tabani na odraslom dlanu. Beli leptiri kupusari u letnjem danu i zavrte se od vrućine, koja i nebo izbeli žegom...

Ma ima li cega lepseg od petrovaca i vinogradarskih breskvi?

Hvala puno za predivne slike, draga.

I nisi ti jedini hrcak koji skuplja secanja - tu sam, dobrovoljno se prijavljujem, i svoja i tudja - nekako, kroz njih jos uvek zive svi oni koji su davno otisli, i meni najmiliji i oni koje nikada nisam ni upoznala.

Jos kao mala bila sam fascinirana pricama svojih baka i ostale rodbine i trudila sam se pomno da ih upamtim.

Steta sto onda nisam imala (niti znala da rukujem njima) sva cuda savremene tehnike, pa da ih lepo snimim i beskrajno preslusavam...

Jelica Greganović 09:47 05.06.2010

Re: Joj, petrovace...

Ma ima li cega lepseg od petrovaca i vinogradarskih breskvi?

Nema, ali ti fali treće, isto tako lep - šumske jagode.

Petrovače imaju tako mekan, cvetni miris, nenametljiv, jedva ga osetiš i upravo takvu i boju, utopljenu medju lišće nežno presvučeno beličastom nijansom. Zato celo drvo te jabučice izgleda kao oblačak, skroman, koji pokušava da bude neprimećen.

Vinogradarske breskve se, u mom šumadijskom kraju, zovu - praske. Kao i petrovače, praske su blede, spolja i iznutra, presvučene mahovinastim plišem dlačica koje golicaju i grebkaju usne. Za razliku od petrovača, praske postižu još neugledniji izgled crnkastim flekama, smolastim oko drščice. A, kad se otvore, u sredini, podeljen na pola, im procveta reljefni, vijugasti odraz koštice, na koji potroše najviše svoje crvene boje, koja na ivicama prelazi u boju rđe, razlivajući se u ružičastoj nijansi u plitkim kanalima između njih.

Šumske jagode imaju miris koji ni jedno voće ne može da dostigne. Osute gustim semenkama, koje se troše pucketanjem pod zubima, šumske jagode su mirisne kapljice.
Moj pradeda Pera je, svakog leta, ustajao sa prvim, hladnjikavim svetlom sunca i terao krave na brdo. Na pašu u zabran. Vraćao se odmah. A, ja sam se svako jutro budila sa buketićem, travom vezanim, divljih jagoda na jastuku. Deda Pera ih je brao u rosi koja je ostavljala sićušne, mokre tragove na velikom, seljačkom jastuku. Kako su samo mirisale...
Prošlog leta je moja sestra, koja živi u Kanadi, dovela u Badnjevac svog sinčića. Malecki se rodio i živi u Kanadi i za njega je Badnjevac, u kome je okružen silnim babama i dedama, tetkama, ujnama i strinama, željnim male dece, pravi raj. Moj stric, a njegov deda je, upravo za detinje potrebe, iz šume doneo i zapatio u hladu velikog oraha, ostrvce šumskih jagoda, kome ne sme da se priđe kosom. Tako je dečačič, jedva dočekan, mogao svako jutro da dobije plastičnu čašu od jogurta, punu šumskih jagoda, koje je njegova trogodišnja glavica prozvala - dečije jagode.

Edit: Jesi li bila na Rajcu? Tamo su čitave padine i livade posute šumskim jagodama, toliko ih je da sve miriše na njih.

Sećaš li se...kako se prave nizalice od šumskih jagoda...

freehand 10:53 05.06.2010

Re: Joj, petrovace...

Ja sam šumske jagode brao na Željinu, dok sam sa tečom i njegovim šumarima provodio
svoje prašumske dane. Ko nije probao - ne zna koliko treba da se nabere kantica šumskih jagoda.
A sa onim jastukom si me podsetila na najlepše spavanje na svetu:
kad u zimsko veče dok napolju mraz počne da steže i lomi, u negrejanoj sobi seoske kuće,
ispod debelog perjanog jorgana, čekaš momenat blaženstva: onaj momenat kad prestane zvuk
kastanjeta koje proizviode tvoje rođene vilice i obuzme te spokoj perjane divote!
A onda onaj davež od pevca, koji ti sa prvim praskozorjem kaže da nastupa novi
temperaturni šok: onaj tren kad najbržim pokretima na svetu treba napustiti jorgan-planinu i
strpati se u sve odevne predmete do kojih možeš doći, dok trkom pokušavaš da se
dokopaš kujne i blagoslovenog smederevca, na kome cvče mekike...
Ne izazivaj, Jelice, jer ovo već lići na hijack tvoga bloga!

Jelica Greganović 12:51 05.06.2010

Re: Joj, petrovace...

Tačno sam i ja imala u glavi te i takve ledene večeri, kad ti se nos ovlaži hladnoćom i počne da daje otkaz ostatku tela. Dok furunica, koju je velikodušni deda založio, tiho krepava, uz poslednje, ritmičko bubnjanje i crvene oči pukotina na njoj se polako gase. A, pored perine, je baka uvek na nas navaljivala i dodatni jastuk. Nedajbože da se noću probudiš, crkneš od straha naslutivši u mraku još mračniju siluetu, ravnu zaspalom medvedu, koja štrči sa tebe - pomenuti jastuk.
Uz to da ta hladnoća ima sasvim poseban miris, u kom se meša stari nameštaj i, u njega, zatvoreni, čisti stajaći veš sa suvim orahovim lišćem, koji pažljivom mirisanju otkriva poslednje tračke mirisa sunca na kom se sušio.

freehand 13:57 05.06.2010

Re: Joj, petrovace...

I najlepši, najčudniji i najstrašniji bioskop koji je furunica stvarala na tavanici, sa koje su, u odblesku plamena kroz rupu na tučanoj ploči svoje ogledalo stvarale vatrene aždahe svojim strašnim, ognjenim očnajcima i očurdama...
Al' to je luksuzna varijanta, kod tetke i maminih... Kod babe Stamene nije bilo furunice. Tu su se rekordi obarali u skokovima iz odeće u posteljinu.

Jelica Greganović 14:09 05.06.2010

Re: Joj, petrovace...

O, da...bioskop strave i ognjenih mrdalica koje trepću zlim očima na plafonu i zidovima...

mlekac 22:55 06.06.2010

Re: Joj, petrovace...

Jelica Greganović

Uz to da ta hladnoća ima sasvim poseban miris, u kom se meša stari nameštaj i, u njega, zatvoreni, čisti stajaći veš sa suvim orahovim lišćem, koji pažljivom mirisanju otkriva poslednje tračke mirisa sunca na kom se sušio.

Orman mog dede jos uvek, i posle toliko decenija, ima miris na med i pcelinji vosak, onaj pravi, iz kosnice, valjda ga svojevremeno glacali njime - sta li? Znam samo da sam, kad sam poslednji put bila u toj kuci zeljno udisala taj poznati miris detinjstva...

Jelica Greganović 22:59 06.06.2010

Re: Joj, petrovace...

Takav, dedin orman, u kom su nekada stajale knjige, je jedino što sam poželela da uzmem u miraz. Eno ga u podrumu, a još uvek i on miriše na pčelinji vosak, ali i na knjige i laneno ulje kojim ga je deda timario. I kada u podrumu, povremeno otvorim njegova vrata ispalih stakala, kao iz naočara, ti mirisi me u trenutku nateraju da poverujem da napolju veje sneg ili mirišu beli čaršavi na suncu, pucketa furuna i baka čangrlja tanjirima postavljajući ih na sto...

mlekac 23:20 06.06.2010

Re: Joj, petrovace...

Jelica Greganović
Takav, dedin orman, u kom su nekada stajale knjige, je jedino što sam poželela da uzmem u miraz. Eno ga u podrumu, a još uvek i on miriše na pčelinji vosak, ali i na knjige i laneno ulje kojim ga je deda timario. I kada u podrumu, povremeno otvorim njegova vrata ispalih stakala, kao iz naočara, ti mirisi me u trenutku nateraju da poverujem da napolju veje sneg ili mirišu beli čaršavi na suncu, pucketa furuna i baka čangrlja tanjirima postavljajući ih na sto...

Ja ovaj merkam poodavno, ali necu da se guram dok je stric ziv.
Al obavezno kad god odem do njega moram da se usunjam u spavacu sobu i da omirisem orman. Mogla bih se zakleti da se negde ugnjezdio i miris onih neprevazidjenih naninih pita...
Jos osecam gresnu slast njene djulpite od kod kuce razvucenih kora.

Jelica Greganović 23:51 06.06.2010

Re: Joj, petrovace...

Mirisi, zvukovi i boje su čudo, samo jedan njihov treptaj koji pritisne pravo dugme sećanja i već si u drugom svetu...

jinks 09:09 05.06.2010

...

kao da se tim vodopadom reči, koje je kap učinila slabo razumljivim, grčevito držao života

Možda život i jesu reči ... izgovorene i neizgovorene

Jelica Greganović 09:50 05.06.2010

Re: ...

Da...reči su, prećutane ili izgovorene - odraz života u nama.

prskalica 09:44 05.06.2010

dida moj

arsen je napisao toliko divnih ljubavnih pesama, mislim na pesme o ljubavi izmedju muskarca i zene, ali ova mi je jedna od najjacih...mozda zato sto nije u pitanju samo pesma..to je prica...kao i tvoja prica jelice

Dida moj, dida moj
o'de mi je zima
daj mi kaban svoj

Dida moj, dida moj
sve me boli, tilo trazi
rakijom me sveg' namazi
kao kad sam dite bija ja

Da mi bude miran san
baci na me kaporan
dida moj

Dida moj, dida moj
o'de mi je zima
daj mi kaban svoj
dida moj, dida moj
bolestan je unuk tvoj

aleksanadar 10:32 05.06.2010

Re: dida moj

dida moj, dida moj
bolestan je unuk tvoj

И ја је волим. Чуо сам је поново, недавно, на концерту. Као да је први пут.

aleksanadar 10:20 05.06.2010

Нити

...kad čovek počne da dreši svoja sećanja, to znači da stari. Možda. Ja sam se onda stara i rodila.

Начињени смо од сећања.
Није то до старости.
А писцу је пало у задатак да сећање чува и да нас подсећа.

Једном нас ту где нас има
неће бити. Ми смо нити
које вежу нерођене са мртвима.

Стеван Раичковић