Kako sam obuzet ništavilom... ili priča o Ničem...

Kako sam obuzet ništavilom – ili priča o Ničem u sedam prizora

Trg je bio prazan i žut od žege, očišćen od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja.                                 Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje

 Scena prva:

Bio je to jedan od onih dana koje je, samo da je moguće, najbolje preskočiti. Ili, ako se to ne može, makar prespavati. U svakom slučaju nikud ne izlaziti iz kuće. To su naprosto oni dani kad vam apsolutno ništa ne ide od ruke. Nakon nervozne i neprospavane noći, nešto iza podneva Ništa se izvuklo iz kreveta, umilo, očešljalo na razdeljak i besciljno krenulo da luta pustim ulicama Subotice. Inače, valja odmah reći, Ništa se već duže vremena u Subotici osećalo sasvim prirodno i dobro. Reklo bi se: kao kod svoje kuće. Ipak ovog junskog podneva 1984.godine nešto  je bilo drugačije i posebno. Ništa je jednostavno u vazduhu, svuda okolo sebe, osećalo da će se danas dogoditi nešto istinski važno – jedino nije moglo ni da pretpostavi tačno šta. Prošlo je pored Galerije Likovni susret ali u nju nije ulazilo – pošto Ništa u Galeriji baš i ne bi bila neka posebna novost. Posebno ne za priču koju čitate. Onda je, koju ulicu dalje, sasvim neočekivano Ništa susrelo Tuđu bol. Zastali su, izmenili par kurtoaznih polurečenica i nastavili skupa.

Scena druga:

U srdačnom i obostrano prijatnom razgovoru Ništa i Tuđa bol sada su se kretali zajedno. Povremeno, zapadali bi u talase zasićenog, teškog i omamljujućeg mirisa već dobrano precvetale lipe koji se u ovo doba godine kao koprena spuštao na grad. I tako, probijajući se kroz omamljujuće snopove mirisa, u jednoj od bočnih ulica koje su vodile ka Korzou, Ništa i Tuđa bol nabasali su na Čoveka s nedostatkom jedne noge. Bez imalo zbunjenosti, kao da se takve stvari dešavaju svakodnevno, Tuđa bol je sasvim spontano prišla Čoveku s nedostatkom jedne noge i na zaprepašćenje Ničeg jednostavno uskočila u njega. Kao da je u ovom neočekivanom događaju predosetilo najavu vlastite sudbine – sleđeno opisanim prizorom Ništa je od njega jednako okretalo glavu. Da li je bila reč o napadu panike, običnoj zabrinutosti ili pak nečem mnogo ozbiljnijem ─ tek, koji trenutak kasnije, kada se malo oporavilo od obamrlosti i totalne užasnutosti svojim novootkrivenim strahom, sa mesta susreta Ništa je pobeglo, kako se to obično kaže, glavom bez obzira (ili već nečim što je u njegovom svetu već moglo ili trebalo da se smatra glavom).

Scena treća:

Ispred kafane Spartak Ništa je susrelo Nikog. Ljubitelji petparačke literature na ovoj stranici morali bi biti potpuno egzaltirani – pošto u njihovoj zoni percepcije Ništa i Niko verovatno deluju kao logičan i po svemu savršen par! Samim tim i ovaj susret ljubiteljima takve literature nesumnjivo bi značio mnogo više no što on objektivno znači u priči koju čitate... Niko se Ničemu, međutim, uopšte nije dopao. Ispred prazne kafane Spartak stajali su jedno naspram drugog činilo se čitavu malu večnost, a zatim su sasvim polagano, uz dozu opreznosti i obostranog nepoverenja, podozrivo se gledajući prišli jedno drugom, kratko se onjušili i nastavili dalje svako svojim putem.

Scena četvrta:

Podjednako besciljno, idući dalje subotičkim Korzoom, Ništa je usput svratilo do trafike i kupilo jednu cigaretu.[1] U sledećem trenutku pratimo kako Ništa zaustavlja Slučajnog prolaznika sa molbom da mu pomogne da pripali cigaretu. E sad, ukoliko ste na ovom mestu očekivali dugačke rečenice i priču o pušenju ili uživanju u duvanskom dimu i tu ste se, naravno, opet prevarili. Naime, čitavu cigaretu Ništa je u sebe uvuklo u samo jedan dim ─ što dodatno pojačava nadrealnost čitavog prizora. Ako ste ikada u životu imali priliku da vlastitim očima vidite kako izgleda Ništa – onda, svakako, možete makar da naslutite koliko strašno i jezivo može tek da izgleda Ništa ispunjeno dimom.

Scena peta:

 Od svega već poprilično iznureno i tromo, Ništa ispunjeno dimom jedne cigarete stiglo je i pred Pozorište. Kao što znamo, Pozorište u Subotici, kao jedno od prvosagrađenih na teritoriji čitave Ugarske monarhije, postoji još od davne 1854.godine i Ništa je svakako odranije već moralo saznati za njega. Na trenutak zastavši pred kolonadom korintskih stubova – jednim od simbola ovog grada – Ništa se pred Pozorištem premišljalo svega nekoliko trenutaka. A onda je, shvativši da i u Pozorištu verovatno već postoji Ništa, nastavilo dalje ka Gradskoj fontani. Sasvim oprezno (pošto, naravno, odranije znamo da Ništa ne sme sasvim da se pokvasi), otpilo je maleni gutljaj vode a zatim se, stojeći nasred glavnog gradskog trga, licem okrenulo ka pročelju Gradske biblioteke. Ovo prelepo zdanje Ferenca Rajhla ─ karakteristično i nadaleko čuveno po robusnim, bradatim Atlantima koji su na svojim leđima držali velelepan barokni balkon ─ Ničemu se već na prvi pogled  veoma dopalo.

 Scena šesta u kojoj se pojavljuje i junak naše priče:

Letnja popodneva u Gradskoj biblioteci u Subotici oduvek su mi bila jedna od omiljenih. U kasno leto Grad ume da bude sasvim pust. Oni koji sebi nisu mogli da priušte more odlazili su da se izležavaju ili brčkaju na plažama obližnjeg Palića, tako da u pet popodne na ulicama nije bilo gotovo nikog. Po sparini i žegi u Biblioteku su tada navraćali samo najveći fanatici knjige – odnosno oni koji, kao bi rekla moja žena, “nisu nalazili nijedan pametniji način da ispune praznine vlastitih života“. Za letnjih popodneva kao što je ovo te praznine dobijale su neslućene, gotovo mitske dimenzije. Kako popodnevne smene baš niko nije posebno voleo ja sam se za njih uvek prijavljivao dobrovoljno. Valja i deca išli su takođe na Palić – a pošto mene prženje na vrelom suncu nikada nije posebno zanimalo, Biblioteka je u takvim letnjim danima bila pravi spas. Tog dana čitao sam pripovetke Bruna Šulca u knjizi Prodavnice cimetove boje [2], koja je, sasvim simptomatično, započinjala pričom Avgust gde se govorilo o autorovom ocu koji bi još krajem juna odlazio u banju, prepuštajući naratora i njegovu majku, milosti i nemilosti letnjih dana, belih od žege i onesvešćujućih. Ova nostalgična, pokadšto patetična ali po svemu neuobičajena knjiga delovala je kao da je napisana upravo u Subotici, i to baš u danu u kom se odvijala i radnja o kojoj upravo čitate:

 Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz  prolazilo leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačeći platnene zavese. Tada su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajući se još mutnije u zelenim zrcalima, a sva žega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati.

 Već prilično obamro od žege i čitanja Šulcove knjige koja je savršenim opisima leta, koje se i inače dešavalo svuda oko mene, polako počela da me umara, protegnuvši se ustao sam sa stolice i izašao na balkon. 

Scena sedma

 U ovo doba dana (godine), kao što sam već napisao, Trg u Subotici najčešće bio je sasvim prazan, požuteo od višednevne žege, očišćen od prašine vrelim vetrovima, pust kao biblijska pustinja... Međutim, prizor koji se ovaj put ukazao pred mojim očima učinio je da se sledim od straha. Na pustom Trgu ─ gledano s balkona Gradske biblioteke, negde u pravcu Poslastičarnice Triglav u kojoj smo sličnog ovakvog dana, 21.avgusta 1969, Balint i ja sa grupom prijatelja osnovali Grupu Bosch+Bosch [3] ─ razrogačenih očiju i naduveno od duvanskog dima, predimenzionirano preko svake mere (kao da je upravo popušilo neku ogromnu cigaretu), iskeženih čeljusti, licem okrenuto ka meni, stajalo je ogromno, zjapeće Ništa. Svo ono ništavilo i bezidejnost koje su me po pitanju naših ideala i Nove umetnosti poslednjih godina tako tragično obuzimali, prema  prizoru ništavila preda mnom bili su sasvim benigna pojava. Ispunjeno dimom Ništa je, dakle, stajalo nasred pustog Trga i zurilo direktno u mene, očiju razrogačenih od čuda, cereći mi se u lice svojim polusatrulim zubima. Na momenat izgledalo mi je čak kao da mi namiguje, opet na neki svoj grozomoran način – kao da je, u toj svojoj monstruoznoj razdraganosti, baš na ovaj naš susret čekalo čitavu svoju večnost. Kao hipnotisan, bez imalo snage da se pomerim, stajao sam na Balkonu i gledao u Ništa koje se teško i tromo valjalo preko Trga ─ približavajući mi se sporošću koja je čitavom prizoru samo dodatno davala na sablasnosti. Stigavši pred Atlante, umesto da očekivano zastane Ništa se sasvim lako uspuzalo uz fasadu zgrade i ─ kao da se na to odavno pripremalo ─ jednostavno prišlo i uskočilo u mene.

Baš kao što su, prethodnih godina, u mene uskakali i mnogi drugi događaji, priče, slike ili ljudi...