Oš ili Gana ?

 

Situacija u Kirgistanu/Kirgiziji gubi od Svetskog prvenstva u fudbalu sa 0:1. Ovo je lepo primetila Ms Milić (koleginica blogerka), a ja mogu samo da dodam da su čak i oni malobrojni koji prate šta se dešava u svetu, ovoga puta fokusirani na fudbal. U toku je tumačenje kako je to Srbija izgubila od jedine države u grupi koja nije priznala Kosovo (Ghana), dok se besni ljubitelji svega nacionalnog, zabavljaju slanjem SMS poruka „Ako izgubimo od Gane, prebijte prvog Gancija iz komšiluka". Oni napredniji su se već dali u raspravu o UZROCIMA poraza - od toga da je kriv sudija, do toga da nismo bili raspoređeni po celom terenu, da su igrači bili spori, da je u pitanju klima, da je u pitanju pritisak i prevelika očekivanja, pa do toga da je to mudra taktika pred utakmicu sa Nemačkom (ovo poslednje nisam ni sam skapirao).

Slično je i u Kirgistanu. Svi koji prate šta se tamo dešava, voleli bi da znaju UZROKE nemira koji su izbili u gradu Ošu (na granici sa Uzbekistanom). U ovom gradu sam bio pre nepune dve godine i već jednom sam pisao o situaciji u ovoj zemlji kada je pre par meseci Predsednik svrgnut (!?) sa vlasti i uspostavljena Prelazna/Privremena Vlada koja je preuzela vlast. Što se tiče verovatnih uzroka, jedni pominju sukob dve bande (jedna u kojoj su pripadnici Kirgizi i druga u kojoj su Uzbeci), dok drugi akcenat stavljaju na veoma loš položaj Uzbečke manjine koja u Ošu (drugi po veličini grad), a treći naglašavaju ulogu svrgnutog Predsednika Bakijeva (posle Kazahstana, pobegao u Belorusiju i poručio da on nema ništa sa nemirima). Potvrda da je umešan može se naći u činjenici da su njegove pristalice već demonstrirale ispred zgrade lokalne uprave 13. maja ove godine. Ono što je sigurno - sukob se odvija po etničkim linijama, a sve deluje kao sukobi iz 1990, kada je na istom mestu život izgubilo oko 1.000 ljudi.

Ono što je potpuno razočaravajuće, tiče se izveštavanja medija u Srbiji. Prvo se odnosi na kašnjenje, pa vest od pre tri dana da je „prelazna Vlada dala nalog da se upotrebi vatreno oružje" je tek danas emitovana u Srbiji kao udarna vest. Broj žrtava takođe „kasni": Trenutno je 117 potvđenih žrtava, dok se oko 1200 povređenih. Obe cifre su sigurno veće jer Uzbeci nemaju poverenja u Kirgize tj. bolnice i lekare u Ošu. Drugo razočarenje glede medija u Srbiji odnosi se na odsustvo želje da pokušaju da objasne uzroke i posledice sukoba. Što se tiče uzroka, gotovo nijedan medij ne pominje iste sukobe od pre tačno 20 godina, kada je 1.000 ljudi izgubilo život. Ne pominje se ni problem sa upotrebom jezika koju Kirgistanska vlada ignoriše još od proglašenja nezavisnosti, a lokalni Uzbeci (više od polovine u gradu) već dosta dugo zahtevaju minimalno poštovanje manjinskih prava po standardima OSCE (naravno tu su i obrazovanje, učeće u lokalnoj vlasti). Sve skupa veoma podseća na sukobe u Preševskoj dolini u 2000/2001. Kao što su dežurni teoretičari zavere tada verovali da USA stoji iza sukoba u Srbiji, sada isto misle za sukobe u Kirgistanu. Možda bi im teorije i bile uspešne da nije činjenice da i Rusija i USA imaju baze/vojnike u Kirgistanu, ali veoma daleko od Oša tj. na severu zemlje koji je odvojen planinskim vencima (lično sam kolima prelazio preko ovih planina i nisu baš za šalu). Nijednoj od ovih zemalja sukobi nisu u interesu (a ni trećem velikom igraču iz komšiluka - Kini), pa su sve tri zemlje više puta pozvale na prestanak nasilja. Gle čuda, krajem maja USA i Rusija su se dogovorile da zajedno rade na stabilizaciji prilika u ovoj zemlji. Nade srpskih rusofila da će Rusi na poziv Privremene Vlade da „upadnu i reše stvar", takođe su pale u vodu.

 

Mediji šturo izveštavaju i o onome što je najbitnije - sudbina ljudi. Do večeras nije bilo struje u Ošu, a poslednje informacije govore da struje od večeras ponovo ima. Prelazna/Privremena Vlada Kirgistana saopštila je da je 6.000 Uzbeka izbeglo u susedni Uzbekistan, dok Uzbekistanska vlada navodi cifru od 75.000 (zvanični podaci govore da u Kirgistanu živi 770.000 Uzbeka i oni su najbrojnija nacionalna manjina). Ni ovog podatka nema u našim medijima. Humanitarni napori takođe nisu našli mesta u izveštajima, a njih je sve više. Vlade, humanitarne i međunarodne organizacije pokušavaju da doture pomoć, budući da sve nedostaje. Tek sinoć je saopšteno da je 50 tona humanitarne pomoći stiglo. Paralelno sa naporima da se situacija u Ošu smiri (ovog trenutka je mirno,pucnjave je manje), počele su slične tenzije u gradu Jalal-Abadu, koji se nalazi nešto severnije, ali je dosta manji (Oš ima oko 220.000, a Jalal-Abad 75.000 stanovnika). Zbog svega ovoga proglašeno je vanredno stanje u obe „oblasti".

Ono čega takođe nema u vestima ovde su povici slični onima kada su nacionalno zadojeni Srbi hteli da idu i da se obračunavaju u Hrvatskoj/Bosni/Kosovu. Kirgizi sa severa se okupljaju na sličan način i žele da idu u pomoć „braći" u Oš. Za razliku od Srbije 90tih, koja je krajnje blagonaklono gledala na ovakve akcije, Prelazna vlada je makar prethodnih dana pokušavala da spreči ovakve „inicijative". Međutim, zbog sve gore situacije, sada je na snazi delimična mobilizacija.

Nepoverenje između dve zajednice u Ošu po prvi put je bilo moguće videti večeras u prilogu na B92. Reči gospođe iz Oša „Neka Uzbeci idu u svoj Uzbekistan, ovo je moja zemlja" takođe neodoljivo podsećaju na razmišljanja koja su neki imali o Albancima na Kosovu, ali i na druge koji još uvek imaju ovakve ideje. 

 

Nasilje u „kapiji Juga" se nastavlja. Kao što nisu jasni uzroci, još uvek nije jasno kada i kako će se završiti.

Napomena: Fotografije u kojima se vidi „normalno stanje" u Ošu sam napravio prilikom boravka 2008, a fotografije na kojima se vidi situacija u poslednjih par dana, napravili su stanovnici Oš-a.