Збрка

 Гошћа : razmisljam

 -  Матори саможиви скот! – безгласно понавља у недоглед, док јој се чвор у дну стомака лепи за дијафрагму и не да јој да удахне тако преко потребан гутљај ваздуха .

 -  Матори саможиви скот! – док јој се срце из грла пење у десно ухо и тамо почиње гласно да пулсира као река понорница загрцнута стенама.

 -  Матори саможиви скот! – као мантра која не доноси олакшање већ је, напротив, сапиње у свој својој бруталности са којом јој кола по нервним завршецима натегнутим до пуцања.

 - Немој – прене се – немој тако. Она је само несрећна, болесна, усамљена старица која вапи за мало пажње . Погледај је само тако пресамићену, дрхтаву и немоћну. Нека је, нека ... И она има право на жеље и хирове. Зажмури, батали, удовољи јој и угризи се за језик. Није она крива што не уме да појми колико среће има што су и деца и унуци вољни да јој помогну и да јој се нађу. Старост је тешка сама по себи, а немоћ је чини још неподношљивијом. Можда због тога пушта ту пакост са ланца  да уједа око себе неодмерено и необуздано. Не уме другачије да се избори са безнађем своје неспособности да се стара о себи.

  - Чујеш ли ти себе? – почиње препирку са својом помирљивом страном – Да ли чујеш коју гомилу празних , отрцаних фраза си сада просула, све верујући да збиља нешто значе? Општа места,  шупљи изговори, неутемељена благонаклоност...

   Говориш о жени која је умислила да је центар света и да јој је стога све дозвољено.  О оној која без икакве потребе шири око себе само негативну енергију. О оној око које сви играмо, а она се и даље понаша као да је у нечему прикраћена и скрајнута. О оној...

 - Чекај мало! Успори. Није баш све тако како ти кажеш. Пробај да схватиш да су јој године и болест одузеле моћ рационалног расуђивања, да се мало погубила, да јој је њена мука једино на шта може да се усредсреди.

 - И? Шта хоћеш да кажеш? Мислиш, зато може да изиграва принцезу на зрну грашка и, будући да је докона по читав дан, измишља све нове и нове начине да обесмисли сваки покушај да јој се удовољи. У реду је, по теби, да баш ничим није задовољна. Када јој сипаш воду, или  је превише у чаши, или премало, или није довољно хладна, или је ледена...  Када је питаш шта би волела да скуваш, увек каже да јој је свеједно, а онда пробрља по тањиру, повади месо, а остало гурне од себе са благим гађењем. Банане хоће само када су без и једне пегице...

 - Добро, де. Уме да буде напорна и ситничава, признајем. Али, и она је само жива душа изгубљена у својој невољи.

 - Па је то оправдање за све? Хајде, причај ми мало о томе. Зашто онда може да буде и фина и кооперативна и слаткоречива и добра када јој је син ту? Зар ниси приметила како тада уме да одговори на сва питања и како се невероватно смањује број примедби на ово и оно?

 - Јесам . А ти разуми да је она васпитана у патријархалном окружењу где се мушко поштује изнад свега и не сме му се замерати, а женско је да слуша и служи, нарочито ако је снаја.

 - Наравно, онда то све оправдава. И ружне речи које упућује најмлађој унуци, и непристојне примедбе на свачији рачун, и туторисања без покрића, и држање бесмислених лекција, и неодмерености сваке врсте којих јој никада не усфасли.

 - Не кажем... Опет, колико год да ме повреди, избаци из такта, натера ми пару на уши, мени је ње, на концу, жао. И ту не могу ништа да променим.

 - Је ли њој жао тебе? Зар не примећујеш да те намерно, свесно, циљано стално држи под притиском својим зановетањима и пренемагањима? Хоћеш да кажеш да је то случајно? Знаш да је одувек била врстан манипулатор, и док је била здрава и боља с памећу. Сада је само држање конаца у сопственим рукама довела до савршенства, све позивајући се на своју немоћ. Свесна је она шта ради и шта жели да постигне много више него што се теби чини. Немој да си наивна.

 - Нисам наивна. И мени се учини да је тако као што кажеш. А опет...

 - Шта опет? Чујеш ли је ти? – Ја волим. Ја не волим. Ја хоћу. Ја нећу. Остави ми. Сачувај за мене. Дај ми. Мени треба. – Ало, женска главо! Нас је у кући шесторо. Свако има своје потребе и према сваком имаш некакве обавезе и свако нешто воли или не воли, хоће или неће. По чему је она другачија, посебна, да би се само и једино њој излазило у сусрет на уштрб свих осталих. ? Јеси ли размишљала о томе?

 - Ма, ни о чему другом и не размишљам, а решења ниодкуд. Само се све више заплићем и све је посвемашнији осећај да сам потпуно немоћна и слуђена, ма како се поставила и ма шта урадила.

 - И? Пушташ је да те врти око малог прста иако ти је мука од начина на који то ради. Упорно јој удовољаваш, месиш јој колаче које воли, сервираш јој слаткише, грицкалице, воће, увек у грчу да си можда нешто погрешно урадила и да јој ниси прочитала мисли и погодила шта би у ствари желела, пазећи да увек за њу има свега, упозоравајући децу да обавезно оставе за баку... Јеси ли ти паметна?

 - Можда и нисам, али, док је овде, нека јој, нека има све што воли и колико воли. Није ми тешко. Кад се завучем у кухињу, побегнем од њених увек истих прича и питања. А и прескочим по које препричавање свих оних сапуница које гледа.

 - А у себи пениш, и није ти добро, и не можеш да спаваш од муке, и желудац ти константно згрчен и најрадије би вриштала из свег гласа. Зар баш треба да допустиш да те дотера до пуцања, па да схватиш да би могла и мало да се опустиш и да је бар некада пустиш да буде незадовољна с разлогом? Утуви већ једном себи у главу: ма шта радила, ма колико се трудила, ма како јој удовољавала, она неће бити задовољна. То је једноставно тако. Сети се, воли туњевину, али не у комадићима. Набавиш ону праву, а она онда воли скушу. Не једе јаја зато што пази на онај зли холестерол. Али чварцима никада не каже не. Свињско је сувише масно, пилеће јој досадило, она би само телетину. И то онда када сте размишљали како уопште да намакнете месо за толика уста. Видиш ли ту икакву логику?

 - Сувише тражиш. Логика одавно већ не станује у њеној глави, то је чињеница. Али, како не схваташ да је баш таква каква јесте, намћораста и зла, толико јадна да не могу озбиљно да се наљутим на њу. Јесте, не могу да дишем од притиска, очајна сам од узалудности покушаја  да јој удовољим, несрећна што не препознаје колико труда и енергије улажем у то да је бар на тренутак учиним задовољном, а опет, некако, не умем да јој замерим.

- Онда, боље да се и не трудим даље да те убеђујем у било шта. Остани ту где јеси, поцепана на пола, нервозна и незадовољна и мучи се до миле воље. Ја више не желим да учествујем у томе.

 - Не знам...