Maltretira me pas

Slažem se ja da životinje ne treba mučiti, već da ih treba čuvati i da je zakonska zaštita životinja civilizacijsko dostignuće, jer svi delimo ovu planetu i jedni bez drugih me možemo i tako to - samo, vidite, moj slučaj je sasvim drugačiji. Ne treba nikakva zaštita mom keriću, nego zaštita treba meni. Jer ne malteretiram ja njega, nego on, napast jedna, maltretira mene! Verujem da ima mnogo ovakvih slučajeva samo o tome se ne priča. Pa, ne mogu, bre, na miru kiflu da pojedem da se on, proždrljivac i predator jedan, ne stvori ispred mene i gleda me. I mljacka ustima i maše repićem. Poslednji zalogaj bi mi oteo. Uhvatio sam sebe kako krišom, na prstima, polako idem u kuhinju, tiho otvaram frižider da me bitanga ne čuje. U sopstvenoj kući! Kao da sam lopov bre. Ali ne vredi. Kad se okrenem on već sedi i gleda me. I maše repićem. Kroz zid namiriše hranu, alava životinja jedna. A da on nešto podeli sa mnom, to mu ni na pamet ne padne. Kad on dobije lopticu onda je to samo njegova loptica. O kobasici da i ne govorim. Zgrabi je šapama i ne da. Ili je uzme i juriš pod krevet. Proždrljivac jedan. Vodim ga na predavanja da demonstrira proždrljivost crne rupe. A magarac jedan jede sve: rezance, salamu, kupus, kelerabu, travu, peteljke od jabuke, parizer, keks, malter, kreč, rotkvice, jagode, višnje, sir, paštetu, sardine i da ne nabrajam više, spisak je beskonačan. Ne pamtim kada sam jeo prženu džigericu jer "to on voli". Navukao je podršku cele porodice, lobirao na vreme, dok je bio mali. Kažu mi, "ti si debeo, a on tako voli džigericu. Vidi kako skače od sreće. Mora da je gladan". Pa on je UVEK gladan! I kao da on nije debeo. Pa čoveče on sedi na stomaku koliko ima sala!

Bitanga jede

Pravi se lud

Kažu mi prijatelji da mu suviše popuštam, ali kako da budem strog kad me tako gleda. Ma to je evolucija izvajala. Nabrojao sam 37 njegova pogleda u po tri varijante. Kad vidi da se sprema hrana onda uzme pogled: „Ljudi vidite kako sam ja najbolja kuca na svetu, daj kobasicu". Pa čovek treba da bude pas pa da mu ne da.

„Ljudi vidite kako sam ja najbolja kuca na svetu, daj kobasicu"

A pre neki dan išli mi i videli mačku. Mačka bila neka glupava pa mesto da pobegne ona se ukopala i nakostrešila i sve frkće. Ja mislio, sad će da bude svašta, ali kerić, molim vas lepo, okrenuo glavu na drugu stranu i napravio se da je ne vidi. A laže. E što me bilo sramota, sve sam se osvrtao da vidim da l' nas neko gleda. A on ništa. Uplašio se mačke i ne stidi se posle u oči da me pogleda.

A što se pravi važan! Ponekad kad ga četkam, tako digne glavu i gordo gleda u plafon da lepo vidim kako se pravi važan.

- Ma šta ti imaš da se praviš važan, kažem mu, magare jedno blesavo. Pokupili smo te sa ulice u Temerinu, nisi čak ni avlijaner, nego običan ulični probisvet. Da smo te ostavili do sad bi te već sto puta zgazio kamion kako si blesav.

Jedan nula za ćebe

Ali on ništa. Navređam ga ja, a on još maše repićem, džukac jedan magareći, i liže mi cipelu. Bog zna šta mu se mota u glavi. On inače ima jako komplikovanu psihu. Umišlja da je lav, a boji se kišobrana. Najveća avantura mu je kad napadne ćebe i sav cveta od ponosa kada pobedi, mada se dva puta desilo da je ćebe njega pobedilo.

A prošlog meseca, bandit jedan, ukrao mi digitron i pojeo tastere. Video sam ga da je pobegao pod krevet, lopuža jedna, ali nisam znao da je ukrao digitron. On, mufljuz jedan, tačno zna kada radi nešto što ne sme pa se zato brzo zavukao u svoj apartman u suterenu (to je njegova baza pod krevetom, a pored toga ima i letnju rezidenciju tj. kupatilo, jer mu je tu najhladnije u letnje dane). Tek posle jedne inspekcije video sam svoj digitron raskomadan. E što sam ga tada izgrdio, razbojnika.

- Pa, kažem mu, je si li ti kriminalac, bitango jedna?! Je l' se to sme raditi?!

Šnjufa krimilnalac (ja ga inače zovem Kerić)

Baš me je naljutio. Nikad ga tako nisam grdio. Ali ne vredi. On, gluperda jedna kereća, mislio da se mi to igramo, pa je počeo da skače i maše repićem. Nemam osećaj za pedagogiju pa to ti je. Nisam autoritet.

Bitanga spava

Kad idemo napolje on ne zna kao ostali kerići da ide lepo, pored. Ne, to podivlja, vuče na sve strane, laje, nasrće...vagabunda jedna i vandrokaš, i svađa se sa uličnim psima. On inače misli da to on mene izvodi napolje. Hm, u osnovi i jeste tako.

A tek što je noću grozan. Zna da ne sme da se penje na krevet, ali svako jutro se budim s njegovim repom pod nosom. Jednom sam se pretvarao da spavam, reko baš da vidim postupak. Ovako: kad misli da sam zaspao, on poolako stavi jednu šapu na krevet pa me onda posmatra. Zatim stavi i drugu, pa se ceo prebaci na krevet. E onda mu više ništa ne mogu. Ugnjezdi se i neće da se pomeri. I bar da je onda miran nego kad zaspi stalo se nešto rita nogama. Valda sanja da nešto lovi. I onda bar da ne hrče! Jeste, hrče, mljacka, reži, mrče, kija probisvet. Ako se rasanim ja ga uzmem i odnesem u drugu sobu, ali brži je magarac jedan i dok se ja vratim on je već dotrčao i bacio se na krevet i to popreko. Onda ne smem više da ga diram jer bi se skroz rasanio i mislio da se to igramo.

Čuvar kuće

A gosti kad dođu više i ne pričaju sa mnom. Svu pažnju pokupi on, probisvet, a ja samo točim piće, k'o da sam kelner.

I onda, koga treba zaštiti? Da je na baterije već odavno bih ga isključio i stavio u orman.

Uvek u blizini tanjira. A da smo lepo kupili ribice, ili kornjaču...