SME LI ĆUTANJE BITI JEDINA (BEZBEDNA) ALTERNATIVA?

Autor: Rodoljub Šabić

Na zvaničnoj elektronskoj prezentaciji Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti od danas je, pored ostalih dokumenata, postavljen, preveden na srpski, tekst Rezolucije o zaštiti „uzbunjivača" (insajderi, whistle blowers-i - duvači u pištaljku...), www.poverenik.rs/index.php/sr/doc/medjunarodni-dokumenti, koji je nedavno usvojila Parlamentarna skupština Saveta Evrope. Rezolucijom su pozvane sve države članice da preispitaju svoje odgovarajuće propise i obezbede adekvatan status i zaštitu ljudima koji su radi zaštite javnog interesa i suprotstavljanja kriminalu, korupciji, kršenju ljudskih prava i sličnim aktivnostima, došli u sukob sa formalnim ili neformalnim pravilima o „tajnama" i zbog toga snose sasvim nezaslužene, neprijatne konsekvence.

Inače, za termin „uzbunjivač" moji saradnici i ja smo se opredelili jer se lako koristi i kao imenica i kao glagol i jer ga, bar u krugovima koji se posebno bave antikorupcijskim problemima kod nas, sve češće koriste. Nemam, naravno, nikakav problem s tim da se neko drugi opredeli za neki drugi termin, kao što su npr. „insajder", „duvač u pištaljku" ili, originalno na engleskom - whistle blower. Svi oni u osnovi imaju isto - spremnost za suprotstavljanje kriminalu i korupciji ukazivanjem na konkretne primere u svojoj sredini.

Reč je o spremnosti koja se zasniva na hrabrosti i odlučnosti pojedinaca. Dobro je što ima ljudi sa takvim osobinama, ali je neophodno obezbediti da ih bude više, da se to što oni govore što bolje čuje, a pogotovo da ne bude propraćeno opasnostima po njihovu egzistenciju ili egzistenciju njihovih porodica. Ljudi koji savesno, u dobroj veri ukazuju na kriminal i korupciju i druge oblike nezakonitih postupanja, na ozbiljna kršenja ljudskih prava kojima se ugrožava ili negativno utiče na život, zdravlje, slobodu i druge legitimne interese drugih ljudi, građana, poreskih obveznika, korisnika usluga javne vlasti, akcionara, zaposlenih, ne smeju zbog toga snositi nezaslužene konsekvence. Ne sme se dopustiti da ćutanje bude jedina, realno bezbedna alternativa.

Bilo bi dobro i korisno što pre uvesti rešenja na koja rezolucija upućuje. To znači, u oblasti radnog prava obezbediti punu zaštitu od nekorektnog otpuštanja i drugih oblika „odgovornosti", zapravo odmazde. U oblasti krivičnog prava obezbediti zaštitu od gonjenja za navodnu klevetu i odavanje tajne. U oblasti medijskog prava obezbediti zaštitu novinarskih izvora. Sve to, razume se, uz doslednu primenu konkretnih mera za borbu protiv korupcije, kao što su mere predviđene građansko-pravno konvencijom SE o borbi protiv korupcije, koju smo takođe prihvatili.

Poziv je, nesporno, sasvim umesan. A što se nas konkretno tiče, i bez poziva, ima više nego dovoljno razloga da Srbija odgovarajućim intervencijama u svom pravnom poretku, uradi mnogo toga da bi „uzbunjivačima" obezbedila ono što im duguje. Ilustracije radi samo ću pomenuti „pet lakih komada" sa kojima sam se bavio kao Poverenik za informacije. Prvi „drumska mafija" - „uzbinjivač", radnik „JP Putevi Srbije" ostao bez posla; drugi „šareni vozovi" - „uzbunjvač", radnik „JP Železnice Srbije" ostao bez posla; treći „Dom učenika u Beogradu" - „uzbunjivač" pitomac doma, ostao bez stipendije; četvrti „kragujevački Ombudsman" smenjen; peti „vojna tajna" - „uzbunjivač" godinama izložen „hiberniranom" krivičnom postupku.

Spisak bi, naravno, mogao biti i duži. I mogli bi ga, sa mnoštvom drugih primera, „obogatiti" mnogi naši građani. Zato mislim da je usvajanje rešenja kakav sugeriše Rezolucija neophodno, ako želimo rezultate u borbi protiv korupcije, kriminalu i sličnih aktivnosti. Bez takvih rešenja će, nažalost, mnogi, koji bi govoreći mogli dati značajan doprinos, ćutati. Prosto, jer će kao jedino bezbednu alternativu videti - ćutanje.