Slike iz Skupštine

Notorna je činjenica da trgovina umetninama postoji. Naravno postoji legalna trgovina, postoje firme/kuće Sotbi, Kristi...i ine, koje se bave prodajom, aukcijama umetničkih artefakata a postoji i ilegalna, podzemna, ona koja spada u domen sive ekonomije kako bi to eufemistički rekao vrli ministar finansija M.D.

Prodajom i kupovinom umetničkih dela, pre svega umetničkih slika, obrću se (na

svetskom nivou) milijarde dolara, pere novac etc., etc. U pravno regulisanim državnim sistemima kupovina umetnina podrazumeva i oslobađanje od dela poreza čime se stimulišu kupci ali bogami i umetnici stvaraoci.

Sve se to odavno radi na globalnom nivou ali su poslednjih petnaest , dvadest godina, zemlje koje se nalaze  u tz. tranziciji, izbile u prvi plan. Ako je ovo u čemu

mi živimo tranzicija, onda smo prirodno i mi u igri.

Tranzicija kao pojam označava prelazni period. U zemlji Srbiji je taj prelazni period shvaćen i prihvaćen kao interegnum u kojem je sve dozvoljeno a krađa se

podrazumeva. Apetiti su ogromni, lopova je sve više, zakoni koji tolerišu to i takvo stanje, benevolentni, upravo zato što ih donose i proklamuju oni čiji je motiv za bavljenje politikom, deviza : bolje je imati nego nemati ili prošireno: bolje da ja imam i više nego što mi treba a komšiji neka je živa i zdrava ona njegova mršava krava.

5. oktobra 2000 godine kada je masa provalila u Skupštinu, kamere su zabeležile

nekoliko klinaca koji su iz zapaljene zgrade izneli fotelje. Kasnije smo u vestima čuli da su iz Skupštine nestale i vredne slike. Još neko (kratko) vreme, pa sve

ređe su pominjane slike, dakle : tresla se gora rodio se miš. Sećam se da je

Mićunović, tada predsednik Skupštine, apelovao na nepoznate pozajmljivače da

vrate zajedničko nam blago. Nekoliko poštenih sugrađana ganuti Mićunovim

pozivom, vratili su (četiri!?) slike Koste Hakmana, Atanasija Popovića, Ljube Ivanovića i Save Šumanovića.

Na zvaničnom sajtu MUP-a Srbije www.mup.gov.rs nalaze se fotografije

pedesetpet (55) slika sa imenima autora i nazivima slika nestalih/ukradenih iz

Skupštine. Lepo ali šta dalje? Već je druga polovina januara 2006 godine a od

slika ni traga.

Uopšte nije zajebancija kada nestane pedesetpet slika umetnika od koji neki

zauzimaju istaknuto mesto u svetskim razmerama. Pomenuću Lubardu čiji

legat nažalost propada u Beogradu. Petar Lubarda 1937 godine dobio Grand

Prix na Internacionalnoj izložbi u Parizu, 1939 godine dobija prvu nagradu za slikarstvo u Hagu, 1953 godine izaziva opšte ushićenje izlažući u Sao Paolu, 1958 godine nalazi se među izabranim na izložbi 50 godina moderne umetnosti u Briselu. Dva puta je sa uspehom izlagao na Venecijanskom bijenalu. U vreme Pikasa, Dišana, Ernsta i inih slavnih slikara, Lubarda ne samo što osvaja nagrade već pleni snagom i samosvojnošću.

Ali ne samo Lubarda, nestale su slike i drugih majstora slikarstva. Pročitajte imena koja slede: Zora Petrović, Borivoje Stevanović, Zlatko Prica, Milo Milunović, Petar Dobrović, Ivan Tabaković, Milan Konjović, Boris Dogan, Peđa Milosavljević, Marko Čelebonović, Branko Šotra, Nikola Graovac....Spisak je dug, slike su od izuzetne vrednosti na nekoliko nivoa a autori su najznačajniji slikari ovog naroda  u prošlom veku. Zbog značaja koji sobom nose, ova dela je prosto nemoguće novčano valorizovati. Njihov značaj kao i značenje njihovih autora za Istoriju umetnosti, za kulturu ovog naroda je nemerljiv!

Lubardina slika Konji,koja prethodi kasnijoj velikoj kompoziciji, je remek delo

u globalnim razmerama, Predeo Zore Petrović, slikarke čija je opsesija bila

žensko telo, je briljantno slikan pejsaž, Budva Marka Čelebonovića je po mom

sudu jedna od njegovih najboljih slika, isto mislim i za Katedralu u Dubrovniku Petra Dobrovića. Mogao bih i dalje da nabrajam, sve majstor do majstora!

Počeli smo da živimo od danas do danas, življenje od danas do sutra je postalo

sanak pusti, praznih stomaka prizivamo slavnu prošlost, dozlaboga zaboravni,

prigrlili smo tranziciju kao još jednu mogućnost da u kakofoniju i bućkuriš

političko-društveno-estradnih kalambura, unesemo i ozvaničimo otimačinu i krađu.

Droga, oružje, belo roblje, umetničke slike. Sudeći po cenama umetničkih slika, one se polako približavaju vrhu. Niko me ne može ubediti da je nestanak vrednih slika naših slavnih i poznatih slikara iz Skupštine 5.oktobra 2000 godine, delo ljubitelja slikarstva male platežne moći, razjarenih građana, delija, huligana, penzionera nezadovoljnih sve manjim penzijama, predstavnika armije nezaposlenih. Ne! To je profesionalno odrađen posao. Da li su slike još u zemlji ili se već nalaze u kolekcijama u zemljama okruženja i šire, ne znam. Jasno mi je samo to da niko od zvaničnika, kojima su inače usta puna Srbije, srpskog naroda, srpske istorije i nasleđa, nije ni prstom mrdnuo. Ako nisam u pravu neka se jave, neka nam kažu da li vode istragu, dokle su stigli...Potsećam ih da je januar 2006 godine na izmaku.

U ovoj tranzicionoj zemlji, republici sa kraljevskim grbom i kraljevskom himnom,

svakodnevno se osnivaju nacionalni saveti za ovo i ono, saveti za trice i kučine,

saveti za preusmerenje duvanja Košave. Osvestite se! Ovo je stvar od najvišeg i najvećeg nacionalnog značaja. Rasprodajući državu i kapitalno investirajući zaboravili ste ili nikad niste ni znali, da su Umetnost i Kultura dokaz da je jedan narod postojao. Pare, bogatstvo ionako nećete moći da ponesete u grob.

P.S. Ovaj tekst je većim delom objavljen 2006 u Glasu Javnosti a do dana današnjeg  stvar se nije pomerila ni za jotu. Pre deset minuta sam proverio na gore pomenutom sajtu Policije, možete i vi, i dalje stoji spisak 55 autora i 55 slika, kao i 2006 godine