Kolektivni memento

Večeras je četvorici ljudi u crnom nedostajao samo Cane iz Agapea pa da utisak nedelje bude zapravo ukus Srbije krajem 80tih a ne krajem prve decenije jednog veka kasnije.

Nije mi namera da prepričavam sadrzaj jedne ili druge emisije niti šta je konkretno koji gost govorio jer to uopšte nisu bitni detalji za ovaj tekst. Sve i da su svi izmenjali uloge pa da su ovi iz Agapea bili gosti u Utisku nedelje i obrnuto, uopšte me se to sada ovde ne tiče. Radi se o tome kakva je atmosfera u Srbiji na kraju 2007. godine i šta su danas otvorena pitanja na koja očajno tražimo odgovore .

Inače, ovo je samo još jedan dan u dugačkom nizu koji nas tera da događaje tetoviramo po svom telu kako ih ne bismo nikada zaboravili, jer po svemu sudeći drugačije ne umemo da pamtimo.

Jedna digresija,
za one koji pod utiskom proteklih dnevno političko-medijskih dešavanja ovaj tekst shvate kao nastavak te žalosne epizode, najavljujem ukidanje opcije komentarisanja teksta jer nemam vremena da ispravljam krivu Drinu niti da detaljnije crtam poentu ovog teksta. Autori i gosti ovih emisija nisu tema i trudite se da se njima ne bavite u komentarima ovog teksta. Znam da je drugačije teško diskutovati u Srbiji, ali ako vam je teško onda se poštedite.

Dakle ono što me se jako jako tiče je na primer ovo što piše Miša Gleni u svojoj knjizi Balkan 1804-1999 o Srbiji 80tih. O tome koliko je realno moje poređenje iz prvog pasusa prosudite sami:

"Federalne vlasti sada su bile suočene sa veoma osetljivom situacijom. Zbog zahteva da Kosovo postane republika sva zvona su zazvonila na uzbunu, posebno u Srbiji, ali i u Makedoniji u kojoj je takođe živela velika albanska manjina. Ako bi se Kosovu dao status republike, to bi značilo da se ona odvaja od Srbije i da mu se priznaje pravo na otcepljenje od federacije. Posebno mesto koje Kosovo zauzima u srpskoj mitologiji značilo je da bi svaki korak ka davanju statusa republike Kosovo mogao da izazove snažnu reakciju srpskog nacionalizma. Federalne vlasti odlučile su da blokiraju kontakte između kosovskih Albanaca i Albanije, ali su isto tako isključile mogućnost ponovnog uvođenja kontrole nad Kosovom iz Beograda, što su neki srpski komunisti zahtevali. Umesto toga, Savez komunista Kosova (na čijem je čelu posle 1986. godine bio mladi albanski komunista Azem Vlasi) pristao je da uguši svaki oblik albanskog nacionalizma u toj pokrajini." .......

„Od 1986 godine nepoverenje naroda u federalnu i republičku vlast počelo je da raste; nezaposlenost i štrajkovi postali su opšta pojava. Jugoslovenska vlada je tada, sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka, iz raznih političkih i ekonomskih razloga bila pod blokadom svojih sastavnih delova. Tu vladu su, međutim, podržavali Zapad, vojska i sve nezadovoljnije javno mnjenje, i ona je nastavila svoj nesiguran život oslanjajući se na Titovu formulu „bratstva i jedinstva"........

........

.......

"24. septembra 1986 godine, jedan beogradski list objavio je dokument koji je napisala anonimna grupa ljudi iz SANU. Taj dokument poznat kao Memorandum, bio je žestok manifest srpskog nacionalizma. Njegov centralni argument bio je da Srbima na Kosovu preti istrebljenje od agresivnih Albanaca."

Dalje ne moram da vam čitam, sasvim sam siguran da to niste zaboravili.

Napominjem da su sve sličnosti sa aktuelnim dešavanjima sasvim slučajne ali i namerne. Ukoliko se neka grupa građana ili pojedinac nađu prozvanim, to je sasvim u redu, ali to nije moj problem.

Vama koji ne prihvatate Mišu Glenija kao relevantnog istoričara Balkana šaljem jedan pozdrav iz Andrićeve „Gospođice":

"Godina 1912, sa balkanskim ratom, donela je ponovo krizu i jedan od onih poremećaja u kome se gubi i dobiva. Gospođica je i ovoga puta bila na strani koja dobiva. U ortakluku sa Konfrontijem, izvela je opet jednostavnu i lepu operaciju sa dukatima koje su kupovali od udovica ili od begovskih sinova koji gospodski žive a ne rade i ne zarađuju ništa. Ali ovoga puta dobitak je bio mnogo manji, jer krize više nisu bile onako oštro određene, sa početkom koji se jasno vidi i svršetkom koji se da naslutiti, nego su postale zamršene i latentne, uvlačile su se u sve grane života, prividno nestajale pa se odmah opet javljale i protezale unedogled.

Tako su Gospođici brzo i neosetno prolazile godine. Vreme muči i zamara samo one koji žive zauzeti jedino ništavnim brigama o svojoj ličnosti i svojim uživanjima, ali ono je kratko neosetno onima koji, zaboravljajući sebe, rade na ma kakvom poslu koji ih prevazilazi; mereno veličinom jednog smelog i neostvarljivog sna, ono gotovo i ne postoji. „