Svaki dan čudo

Ukras moji sedih vlasi je lopovluk i šašavost.

Toliko sam zdrav da se plašim da sam užasno bolestan.

Volim da posmatram upaljen televizor sa zadnje strane.

Treća šljivovica je u stanju da konkretizuje aleju šljiva.

Užasno sam ostario, lažem ma kuda išao, istinu ne vidim čak ni kroz naočare.

Povlačim sve što sam bilo kada rekao, samo da ne izgubim dušu za koju još nemam ključ

Kada sam svojoj ženi za rođendan kupio u Hradištu grob, poželela je još da je izvedem u društvo, pošto joj je kuće preko glave. Uzela je najlepšu haljinu odnekud iz Amerike, crvenu kao krila nekakvog azijskog leptira, sa plavim mrljama a ja sam pristao da stavim kravatu, to se sada nosi i odveo sam je u društvo kod Dve mačke. Samo što smo seli, završavali su nekakvi poljoprivredni zadrugari sos od mirođije i hitali u Narodno pozorište a ja primetim kako su ostavili pet šnitova knedli i dosta sosa i privučem tanjir i sa velikim uživanjem to dovršim i stanem da hvalim kako se ovde dobro kuva; a žena je bila sva crvena i odmakla se od mene i bilo ju je sramota.

Ma šta da napišem, to kao da je napisao neko drugi. Na kraju se toga grozim i više nikada to ne mogu da čitam.

Tako se grozio i nije mogao to više nikada da čita, Bohuška, moj dragi Bohumil Hrabal.

Bohumil Hrabal, bio je češki pisac ili književnik ako vam je draže. Rođen je 1914 a umro 1997 godine.

Diplomirao je pravo na Praškom Karlovom univerzitetu i ostao da živi u Pragu. Radio je sve i svašta osim onoga što je diplomirao. Jedno vreme je radio kao fizički radnik u čeličani, lopatom tovario vagonete, zatim kao radnik u depou za skupljanje papira u kojem je listao i čitao gomile časopisa i knjiga koje je država odbacila ili kao štetne ili kao nepotrebne i nekorisne, bio je dugo zaposlen na železnici a radio je i u pozorištu. Znao je i umeo da se okoristi stečenim iskustvom, što se najbolje može shvatiti ako se pročitaju njegove lucidne i pune duha, knjige. Citati koje sam na početku naveo, to najbolje potvrđuju.

Pisao je a tako je i govorio, nekonvencionalno i neuobičajeno, iskreno, šašavo...

U svetu je najpopularniji njegov roman iz 1965 godine Strogo kontrolisani vozovi ali ne mogu a da ne pomenem meni ne manje drage: Služio sam engleskog kralja, Časovi plesa za odrasle i napredne, Domaći zadaci iz marljivosti, Striženo-košeno, Svaki dan čudo, Klubovi poezije. Uvrnut je bio moj dragi i omiljeni Bohuška, često citiram njegovo razmišljanje iz Sveska učtivosti koje se ne razlikuju: Zato sam najradije kod kuće, gde tugujem za pivnicom, u pivnici, pak, razmišljam o tome kako je to divno biti kod kuće i sanjariti kako odlazim u pivnicu, u kojoj tugujem za predivnim domom.

Najradije sam tamo, gde me upravo nema.

Po njegovim knjigama snimani su filmovi. Za Strogo kontrolisane vozove

Jirži Mencl je dobio Oskara za najbolji strani film. Mencl je snimio i Selo moje malo (tako je preveden kod nas) na osnovu Hrabalove zbirke pripovedaka Svaki dan čudo. Često se sa veseljem setim strica Pepina i Bohuškine mame na vrhu visokog dimnjaka pivare kojoj je njegov tata bio upravnik. Stric Pepin je svojim životom, svojom duhovitošću, nepredvidljivošću postupaka, dranjem na sav glas i sprovođenjem u delo najneverovatnijih poduhvata koji su mu svaki čas padali na pamet, ostavio neizbrisiv trag na svog bratanca:......moj stric Pepin bio je taj koji je svojim gegovima uspevao više od četrdeset godina da zabavlja ne samo našu porodicu, već i celo mestašce kroz koje je prolazio kada se vraćao s posla, kada je svakoga dana posećivao sve krčme u kojima je postojala ženska posluga. Mislim da je stričev humor bio odista svetski...

Bohuška Hrabal nije razbijao glavu tražeći nekakve specijalne i visokoparne teme za svoja dela, nalazio ih je u neposrednoj okolini, u porodici, na radnim mestima, u pivnici, bolje reći u pivnicama, koje je obožavao koliko i pivo, u novinskim vestima makar i zastarelim, mućkanjem svoje lude glave...Ma šta da se odvija pred mojim očima, ja sam sa tim momentalno povezan čvrstim gajtanom kao dete pupčanom vrpcom sa majčinim telom. Tako se čovek može ubaciti bez nasilja doslovno u sve. Ili: ...prva moja želja je da se odbacim od izvora svoje dirnutosti, da pobegnem i odnesem utisak...do te mere je potresan taj prvi pogled, tako dragocen....To je verovatno stoga što se tim prvim pogledom iz ljubavi u mene uliva suština onoga što vidim....ja sam pokorni ljubavnik zaplašen lepotom što mi je došla u susret...Duhovito surov prema sebi a onda posledično i prema drugima, Hrabal piše: Dva moja najveća neprijatelja bili su moja majka i moja žena. Prva me je predala drugoj i obe su htele i želele neprekidno da me vaspitavaju i usavršavaju. Stoga neprekidno bežim od kuće i u najgroznijoj krčmi je moj dom, u kome neprekidno strepim da će se otvoriti vrata i da će tamo ući moja žena praćena nadgradnjom moje preminule majke.....Nikada nisam smogao snage da presečem zajednički čaršav i da noću odem, kako je to uradio autor Kurana Muhamed.

A propos najgroznije krčme, bivalo je i toga ali njegova omiljena kafana je bila

pivnica Kod zlatnog tigra, pola života je proveo u njoj. A bez obzira na želju za presecanjem zajedničkog čaršava, Bohuška je ceo svoj vek proveo sa ženom koja je kao njegova majka neprekidno pokušavala da ga vaspita i usavrši! Sreća naša te ni jedna ni druga u tome nisu uspele!

Njegov esej o velikom češkom i svetskom umetniku Jirži Anderleu, može da posluži kao kanon likovnim kritičarima širom sveta, koji ulažu enorman napor da napišu što dosadniji i zamumuljeniji tekst o umetniku ili umetnosti uopšte. 

Pre više od trideset godina imao sam sreću da u Galeriji Kulturnog centra Beograda vidim i uživam u radovima, delima, Jirži Anderlea. Bejaše to VREME!

Naslovna strana, korice, Hrabalove knjige Domaći zadaci iz marljivosti, izdanje DEČJIH NOVINA, 1988 godine, ilustrovane su fantastičnim bakropisom Jirži Anderlea.

Naslov eseja je: Grafički listovi i Jirži Anderle. 

Esej počinje ovom rečenicomj: Jirži Anderle ima dve ljubavi. Doboš seoske kapele i likovnu umetnost.

Pa dalje: I tako je Jirži Anderle konstatovao da je makrokosmos udaljen od mikrokosmosa ljudskog tela samo za jedan skok.

U jednom intervjuu kaže: Danas radije sedim i tako mi se vraćaju rečenice koje sam napamet naučio iz one knjige Kanonska knjiga vrlina Lao-Cea; sedim i u ustima mi je kao bombona, po celi dan sam u stanju da živim sa jednom jedinom rečenicom koja mi je došla, ustala ne iz mrtvih, već je oživela u meni i mnome.

Na pitanje: Volite li da se smejete?, Hrabal odgovara: Nego šta, odmalena volim da se smejem....Tako je predivno osećanje biti ispunjen osmehom, onim blaženim osmehom koji poseduju budistički sveštenici, koji posmatraju kip Bude što se smeška, koji se posmatrajući pupak, vraća nazad prvom čoveku, sve do krila prve majke koja nije imala pupak...

Čitajte, pronađite knjige Bohumila Hrabala, nećete se pokajati, naprotiv.

I na kraju ovog verovatno zbrda-zdola ali s ljubavlju pisanog teksta, da se još jednom nasmejemo:

Najveća nesreća koja može da zadesi muškarca je da na svoju veliku žalost ima suprugu sa univerzitetskim obrazovanjem, koja je isto tako, na žalost, smislila da će eto od muža načiniti umetnika ili pronalazača. Takva želi da za dve godine postanete Sezan, za tri godine Dostojevski, za pet godina da napišete novu Bibliju.....I neprekidno, na žalost, ta žena pomaže svom suprugu citatima i primerima, tako da na kraju ispadate i pijanica i lenština i badavadžija koji je prokockao svoj talenat, koji je profućkao svoju šansu.......Najvažnije je, međutim, to da imam dragu ženu i jezu od same pomisli šta bi moglo da me strefi da sam uzeo ženu sa univerzitetskim obrazovanjem, koja bi mogla da smisli da mi pomaže u mom suludom literarnom radu.