Žudiarija

Alfamski prozori su taman toliki da se u njih urami po jedna omanja bakica. Oni služe da se kroz njih viri i špijunira ko prolazi ulicom. Posebno ako ste starija osoba; nalaktite se na parapet pa kibicujete, šta vas u tim godinama briga šta će ko da kaže. Prija a nije greh.

Deo Alfame okrenut reci zove se Žudiarija. Ali njene stanovnike pogled na reku kao da ne zanima. Promet po Težu je suviše spor a promene suviše sitne da bi se uočavale iz daljine. Zato stanovnici ili preciznije stanovnice Alfame, osobito one već zašle u godine, po provode svoje dane na prozorima nadgledajući šta događa dole na uličici ispod veša što se suši gore na kanapima. Kroz Alfamu se ne može kolima, ulice su preuske i prestrme, tuda ne vode prolazni putevi, a kaldrma je neravna i klizava; tuda se uglavnom muvaju komšije i zalutali turista s rancem na leđima i mapom u rukama.

Po imenu, Žudiarija, reklo bi se da su bake poređane po prozorima Jevrejke. No Jevreja ovde nema. Istina je, tu su živeli nekada davno, ali ih više nema. Bili su i brojni i bogati i moćni, sve dok ih kralj Manuel I, na nagovor svoje tašte Izabele kastiljanske i njenih popova nije najurio iz Portugala. Kao da ovo nije njihova zemlja. Ovo je bila njihova jedina adresa; tu su otkada znaju za sebe, od Rimljana. Pa sama reč Sefarad znači Iberija!

Prognani Sefardi su lutali drumovima Evrope. Niko im nije nudio konak, čak su i njihovi sunarodnici Jevreji zatvarali kapke na prozorima da ih ne gledaju kako u kolonama idu naslepo, vukući šta je ko mogao, bez cilja. Legenda kaže da je svaki otac porodice na vrpci oko vrata nosio ključ od kuće. Verovali su da je sve veliki nesporazum i da će se vratiti. Ali nisu. Jedni su stradali, drugi su se nastanili u Nizomzemskoj, Italiji, Engleskoj, najviše u dalekoj Turskoj. Odogovrnost za tu istorijsku nepravdu pripisuje se određenom rabinu i mudracu, koji je zavejan u Pirineijma prokleo Sefarad, više zbog muke izbeglica koje je gledao, nego zbog svoje sopstvene. Njegova kletva je, veruje se, bila glavna prepreka da se Izaelićanin vrati ovamo, a na snazi je bila donedavna, punih i pet vekova.

                                                      ***

Podnožje Žudiarije petsto sedam godina po proterivanju Jevreja iz Portugala. Nakolo turisti, fotografišu jedni druge ispred zgrada i galebova; piju pivo, bistre bedekere, gledaju gde će dalje.  Grejemo se na suncu.

U čitanju novina prekida me turistkinja. Bakica. Verovatno Amerikanka. Moli me da sedne za moj sto: sâm sam, stolica u senci je slobodna a njoj sunce smeta.

- Biću mirna kao bubuca, neću da pisnem - kaže.

Pomažem joj da sedne, nameštam suncobran da je senka bolje pokrije. Primičem stolicu da na nju stavi tašnu i štap. 

-  Ovde je tako neravno da sam morala da kupim štap. Inače ne koristim – kaže.

-  Where are you from? – pitam.

- From Jerusalem.

- Da li je rođena Izraelka? pitam. Kaže nije. Rodom je u Soluna. Pita da li razumem španski; kažem razumem. Kaže:

- Već sam zaboravila engleski. Doduše, gladna ne bih ostala, ali ispozaboravljala sam.

Tako progovori stara gospa na španskom ali na nekom čudnom španskom. Kada govori zvuči kao da joj je 500, a ne 80 godina. To je hudeo-espanyol, zvani ladino, prastari sefardski jezik koji su njeni preci poneli odavde i tamo, na Balkanu, ga koristili i čuvali. Čuo sam bio za taj jezik, a sada ga sretoh nenadano i to tamo gde se nekada govorio.

Kao usred renesansnog pozorišnog komada. Razgovarali smo, ko na portugalskom, ko na ladinu, i sve smo se razumeli. Ja sam zapitkivao, ona je prenosila šta je čula od svojih starih.

„Moji preci u strinama živeše bezbrižno u svojoj kući punoj blaga ostavljenih od njinih starih, u slavnom Lisabonu, materi svih portugalskih gradova. Bog ih je obdario imanjem, čašću i svim radostima ljudskoga življenija. Njina kuća sabiralište bejaše mudrih i učenih ljudi gde se u knjigama, finom ukusu, znanju i bogobojažljivosti uživati običavalo“

Sudbina je bila na njihovoj strani  u sreći i veselju sve dok nije došlo do tragičnog preokreta. Kralj je naredio da se Jevreji pokrste ili da odu. Odlučili su da idu. No kralj, izbegavajući da se zamera svojoj zadrtoj tašti, na sve načine je pokušavao da zadrži svoje Jevreje. Preveliki bi to bio gubitak za kraljevinu. Njegove zanatlije, lekari, apotekari, savetnici, rizničari i finansijeri njegovih pohoda - mahom su bili Mojsijeve vere. Kralj kao da nije shvatao koliko je bolno promeniti i Boga i ime i da pokrštavanje prihvataju  samo oni bez časti i oni bez izbora, ali niko s oduševljenjem i od srca. Preci señore nisu imali izbora. Pokrsteni su na silu, primili su novi život, obrede i običaje, ali nisu zaboravlili staru veru i rutuale. Poštovali bi šabat do zalaska sunca u subotu a s izlaskom sunca molili bi nedeljnu misu.

Mimikrija je neizdrživa muka i sram. Polagano su rasprodali šta su mogli, sve osim kuće (to nisu smeli da ne bi odali nameru da beže), kuću su zamandalili, zaključali i ukrcali se na lađu. Silne dukate su platili da bi se domogli Venecije, a onda su ko zna kako, odande dospeli u Solun. Tamo su se skrasili u jevrejskom kraju, u ulici Kal Portugal.

Njeni su bili trgovci duvanom. Otac joj je kupovao tutun po selima i izvozio ga. Na veliko. Množili su se, porodica se granala, jevrejska mahala cvetala. Sve je išlo dobro do drugog svetskog rata. U ratu većina komšija i rođaka joj je nestala u logorima. Ona i najbliži preživeli su krijući se daleko od drumova kojima su prolazile vojske. Posle oslobođenja bili su na prvom brodu iz Soluna za Jafu. Sada je prvi put u Lisabonu. Oduvek je to želela ali tek je sada u nameri uspela. Pet vekova kasnije.

- Da nije to ono prokletstvo?

- Izgleda da jeste - kaže.

Pita kako da ode do Žudiarije. Kažem, to je odmah tu, uzbrdo. I pokazujem joj na mapi. Namešta naočare, posmatra šare.

- Naša kuća je na samom ulazu u Žudiariju.

- To vam je tačno ovde... vidite... – upirem prstom u tačku na mapi - ... Vidite gde piše Portas da Judiaria. - Ona me ne prati. Mislim da ne shvata šta joj ja to pokazujem.

- Bolje da vas odvedem tamo – kažem.

- Ako ste slobodni, bila bih vam od srca zahvalna.

- Jesam, slobodan sam.

- Veliki je ovo sevap za staricu. ¡Bog će vam vratiti!

I krenemo, ruku podruku, nogu prednogu, sve uzbrdo, uz kaldrmu, kroz tesne sokake, u pravcu mesta na kome, ako je mapa u pravu, stoje vrata od Žudiarije. Kad je uzbrdica manja idemo polagano, kad je strmije svako malo stanemo.

 - Imam anginu pektoris, kaže.

- Nigde ne žurimo. Nije daleko.

Za to vreme alfamske babe strateški raspoređene po usputnim prozorim nemo prate naše kretanje preko njihove teritorije.

– Je li istina legenda o ključu? - pitam.

- Nije legenda - kaže – Zna ona za više ključeva. I njena porodica još uvek čuva jedan. Sada je kod najstarijeg sina njenog pokojnog brata. A on živi u Americi. Tamo je lekar.

- Je l’ već bio ovde?

- Nije - kaže ona – još je mlad. Doći će kad ostari.

Zastadosmo na jednom raskršću. Ona se zadihala od hodanja. Ja bistrim mapu, okrećem se oko sebe. Onda obrćem i mapu... Lepo piše: Vrata od Žudarije, ali ne vidim nikakvu kapiju. U očaju valjda, upirem pogled ka nebesima tražim neki luk, neku gredu a rekao bi čovek da iskam božju pomoć da okončam svoju misiju dobre volje. Kad tamo gde bi trebalo da bude anđeo što bdi nad nama pravednicima, nekakva baba pendžeruša. Jednako stara kao ova moja, ako ne i starija, ali nema frizuru.

-          Minha senhora! Minha senhora!! – vapim ka njoj.

-          A??

-          A Porta da Judiaria? – pitam.

-          Aa??????

-          A Porta da Judiaria? - dernjam se ne bi li me čula.

-          Aaaa! Porta da Judiaria! – raduje se babac što može  da nam bude od vajde i pokazuje prstom na zemlji, tačno ispod sebe. I smeši se krezavim ustima.

-          Tu smo - saopštavam - Ovo je kapija Žudiarije.

Señora Grasija pažljivo razagleda okolne zgrade. Posmatra prozore, konopce s rubljem, kapke s kojih se ljušti boja i fasade s kojih se kruni malter i ono malo neba sto se vidi kroz procep među strehama, pa kaže:

-          ¡Mašala! ¡Ama što ste ovo izgradili za ovih petsto godina!

-          Trudili smo se - kažem ja.

-          Naša kuća je bila prva s desne strane kad uđete u Žudiariju. Odmah do vrata.

Gledamo oko sebe.

-          Ovde je u međuvremenu bio zemljotres. Mnogo je godina prošlo. - pravdam se.

-          ¿Ko će znati gde je sad to? Biće da je tu negde bilo. Verovatno ni kamen, ni direk nisu ostali.  - kaže ona kao da se nikada nije ni nadala uspehu poduhvata – Ne mari. I onako nisam ponela ključ.

-          Badava smo dolazili – kažem.

-          ¡Kakvi badava! - ne slaže se.

I krenusmo niz ulicu, polagano ali bez zastajkivanja. Nizbrdo pomažu svi sveci, kažu.

Taksi čeka otvorenih vrata. Rastajemo se kao da smo hodoćašćem orodili.

-           Hvala vam od srca na gostoprimstvu. Ako budete dolazili u Jerusalim, bićete moji gosti, s porodicom. Ali požurite - smeje se – dok vas nisam zaboravila. 

Smejem se. Smeje se i ona.