Kultura| Na današnji dan

U susret padu Bastilje

Velimir Mladenovic

/ 13.07.2010. u 16:19

Komentari: 6
Čitanost: 16339
/
Preporuke: 1584
/

UVOD

Francuska Revolucija je važan deo istorije Francuske ali i cele Evrope.

Tokom ovog perioda koji je trajao od 1789-1799 republika je zamenila apsolutističku

monarhiju, a Katolička crkva je bila primorana da izvrši reorganizaciju. Ova

Revolucija se smatra glavnom prekretnicom u istoriji zapadne Evrope, demokratije

uopšte, od vremena apsolutizma i aristokratije do doba građanstva kao glavne

društvene i političke snage.

Veliki prevrati koji prethode smenama cicilizacija, kao što je na primer pad

Rimskog carstva ili osnivanje carstva Arabljanskog u prvom planu izgledaju

predodređeni znatnim političkim promenama: invazijama naroda, obaranjem dinastija,

promenom načina života. Pažljivije proučavanje tih događaja pokazuje da se iza tih

prividnih uzroka nalazi češće kao stvaran uzrok duboka promena u idejama naroda.

Pravi istorijski prevrati nisu oni koji nas zadivljuju svojom veličinom ili žestinom.

Značajni istorijski događaji jesu vidljivo dejstvo nevidljivih promena u mišljenjima

ljudi i njihovom pogledu na svet i društvo uopšte.

Prave revolucije, one koje se ne ograničavaju samo na izmenu političkih

oblika i upravnog aparata, već preobražavaju ustanove i menjaju sistem svojine.

Francuska Revolucija koja je svojom nevidljivom naglošću iznenadila one koji su je

stvorili i koji su se njome koristili, tako i one koji su bili njene žrtve, pripremala se

polako, temeljno, postupno i dugo.

Francuska Revolucija je proistekla iz nesklada stvarnosti i zakona, između

društvenih ustanova i običaja, nesklada svakim danom sve dubljeg.

KRIZA STAROG DRUŠTVENOG UREĐENJA

Moć proizvođača, od kojih je zavisio društveni život rasla je iz dana u dan, a

red je i dalje prema samom zakonu bio nešto ponižavajuće. Beskorisnost je tada bila

merilo za veličinu plemstva. Teorijski vladalac, kao predstavnik Boga na zemlji, bio

je apsolutni gospodar. Njegova volja je vremenom postajala zakon. (Lex Rex)

Staro feudalno uređenje zasnivalo se u suštini na nepokretnoj imovini.

Feudalni gospodar bio je u isto vreme posrednik i upravna vlast, sudija i vojni

poglavar. Ropstvo je skoro iščezlo. Bilo je otroka samo još na nekim crkvenim

imanjima u Juri, Nivernu, Burgonji ( to su bile francuske pokrajne pre Revolucije),

kmetovi skoro potpuno oslobođeni, održavali su se feudalnim gospodarem samo još

prilično labavu vezu plaćanjem feudalnih dažbina.

Feudalne dažbine, neka vrsta večitih zakupnina, naplaćivanje nekad u

naturi(desetak), nekad u novcu(cenzus) donosili su feudalnim gospodarima samo

stotinak miliona godišnje, sumu neznatnu s obzirom na stalni pad vrednosti novca. U

to vreme je postojalno i pravo najstarijeg sina, na nasledstvo, štiti očevinu od ostalih

naslednika, mlađim sinovima ostaju samo neznatni delovi, koji im ubrzo postaju

nedovoljni za život, sem ako ne uspe da stupe u vojničku službu ili sveštenstvo. Prvo

koleno deli među sobom trećinu očevine među sobom, drugo koleno drugu trećinu i

tako redom. Tako se stvara jedan poseban red plemstva, tzv. prvi stalež propalih

plemića i to vrlo mnogobrojan u nekim pokrajnama kao što su: Bretanja, Poatu,

Bulone. Oni žive sumorno u svojim skromnim zamkovima. Mrze visoko plemstvo

koje je u dvorskoj službi. Preziru malograđanina i zavide mu što se bogati. Ogorčeno

se brane od mešanja kraljevih službenika u njihove poreske povlastice. Ukoliko su

siromašniji i nemoćnjiji utoliko su nadmetniji.

Visoko plemstvo, naročito onih 4 000 porodica oko kralja koje paradiraju po

dvoru, love sa kraljem i voze se u njegovim kočijama izgleda da nemaju potrebe da se

žale na svoju sudbinu. Oni godišnje dele 33 miliona livara. Visoko plemstvo prema

tome staje vrlo skupo. Budući da i samo poseduje velika imanja, čija će vrednost preći

4 milijarde. Porodica Polijak prima na ime penzija 700 000 livara godišnje. Život u

Versaju je ponor koji guta najveća bogastva. Tu je i Marija Antoaneta trošila na zlato,

srebro, svilene haljine. Njene zabave su zahtevale ogromne sume.

POZADINA REVOLUCIJE

U vreme kada Engleska doživljava Industrijsku revoluciju, Francuska je bila

pretežno poljoprivredna zemlja. Jedan nesumnjiv znak da se zemlja bogati jeste brzi

porast broja stanovnika i nagli skok cena životnih namirnica, imanja, kuća. Francuska

broji već oko 25 miliona stanovnika, dva puta koliko Engleska i Pruska. Blagostanje

je polako prelazilo sa visoke buržuazije na srednju i nižu klasu. Ljudi se sada bolje

oblače. Devojke kupuju klavire i nazivaju ih gospođicama samo ako nose korpe1. To

je bila vrsta suknje tada jako popularna.

Revolucija nikada ne izbja u iscrpljenoj već naprotiv u zemlji koja ceta, koja je

u punom poletu. Pobuna se javlja onda kada kada društvene klase izgube ravnotežu. O

oko 25 miliona stanovnika, samo 2 miliona nisu pripadala seljaštvu. Francuska je u

drugoj polovini 18. veka bila feudalno-apsolutistička monarhija. Postojanje feudalnih

prava na zemlju sputavalo je razvoj zemljoradnje i industrije.

Društvo je podeljeno:

1. seljaštvo

2. plemstvo

3. buržuazija, građanstvo, seljaštvo (treći stalež)

Sveštenstvo i plemstvo su bili privilegovani neradnici, kako su ih često

nazivali. Oni su činili oko 2% ukupng stanovništva. Najbrojnije je francusko seljaštvo

koje je činilo 90%, buržuazija i radnici oko 8%.

Sveštenstvo je imalo veliki uticaj u društvu. Ubiralo je ogromne prihode sa

crkvenih imanja. Ovaj stalež nije bio jednistven po staležu i poreklu. Postojalo je i

više sveštenstvo koje je bilo plemićkog porekla, niže je imaalo skromnije prihode i po

materijalnom stanju bilo mnogo biliže trećem staležu nego sveštenstvu.

Plemstvo je bilo drugi privilegovani stalež u Francuskoj i sa sveštenstvom je

činilo aristokratski deo društva.

Neprivilegovani deo francuskog društva pripadao je trećem staležu, koji je po

socijalnom staležu bio veoma raznovrstan. Najbrojniju grupu trećeg staleža činilo je

seljaštvo. Oni nisu formalno bili vezani za zemljoposed gospodara, ali su bili

opterećeni brojnim feudalnim dažbinama. Nezadovoljstvo seljaka je bilo ogromno i

opšte i oni su želeli ukidanje feudalnih odnosa kako bi postali vlasnici zemlje koju su

obrađivali.

Trećem staležu je pripadalo i gradsko stanovništvo, osim plemstva i

sveštenstva. Tu se ubrajala buržuazija koja se delila na:

Krupnu-bankari, trgovci, zakupci poreza

Srednju- srednje trgovce, bogate zanatlije

Sitnu- zanatlije i sitne trgovce.

Postojao je i sloj buržuazije tzv inteligencija koju su sačinjavali: književnici,

naučnici, lekari, advokati, nastavnici.

Osamdesetih godina 18. veka Francuska je upala u duboku krizu. Razvoj

proizvodnih snaga došao u sukob sa apsolutističko-feudalnim poretkom. Manufaktura

je pretvorena u industriju. Brodarstvo raspolaže celim flotama. Banke se množe i

snaže.

U to vreme književnici pišu za široku javnost koja ih čita. Javlja se ideal

korisnosti koji razvijaju književnici. Više se ne razmišlja o nebeskoj, već sada o zemaljskoj sreći. Filozofi i književnici iznose shvatanja o jednakosti, slobodi,bratstvu, naciji, religiji, humanizmu. Na taj način su podirali postojeći režim, a u

narod je sve više ulazila misao o jednakosti svih.

Privredna politika Francuske bio je kameralizam. To je značilo da se količina

novca zadržavala punjenjem državne kase. To znači da porez kojeg su prva dva

staleža oslobođena nametan trećem najsiromašnijem staležu. U to vreme je Luj 16.

zbog čestih ratova iscrpeo zemlju, američkim državama je pomagao u oslobađanju od

Velike Britanije. 1778. godine je proglašen bankrot.

France_departments_1791_(1).jpg

SAZIV DRŽAVNIH STALEŽA

Ministar finansija Žak Neker traži od kralja Luja 16 saziv državnih staleža u

kojem će treči stalež imati isti broj poslanika kao prethodna dva: plemstvo i

sveštenstvo. Kralj prihvata zahtev i 1789 nakon 175 godina od poslednjeg zasedanja i

objavljeno sazivanje državnih staleža i način izbora predstavnika. Svakom je staležu

osiguran jednak broj mesta, vladajućim staležima automatski davalo natprosečnu

većinu.

SKUPŠTINA

Zastupnici izabrani na izaborima u Francuskoj sastali su se 5. maja 1789 u

Versaju. Opat Sijes je pokrenuo da treći stalež počne sa versifikacijom svoje vlasti i

pozvao je druga dva staleža da ima se pridruže, ali nije čekao na njih. Ovaj proces je

završen 17.juna i sebe su proglasili Nacionalnom skupštinom, skupštinom naroda, a

ne samo staleža.

PAD BASTILJE

Kralj Luj 16, pod velikim uticajem plemstva iz svog saveta, supruge Marije

Antoanete i brata grofa d'Artoe, smenio je ministra Nekera i rekostruisao je Vladu.

Mnogo Parižana se tada pobunilo. Veliki deo vojske se pridružio ovoj rulji, dok su

drugi ostali neutralni.

14.jula 1789. posle nekoliko sati borbe, pobunjenici su osvojili zatvor Bastilja.

Ubili su upravnika Bernara de Lonaja i nekoliko stražara. Oslobodili su samo sedam

zatvorenika: četiri lopova, dvojicu ludaka i jednog seksualnog prestupnika. Bastilja je

predstavljala jak simbol svega onog što je predstavljalo stari režim. Masa se vratila

ispred gradske skupštine i optužila gradonačelnika Žana de Flesela za izdaju. On je

ubijen posle suđenja u kraljevoj palati. U to vreme kralj se sa svojim pristalicama

povlači, ali samo privremeno. Markiz Lafajet preuzima komandu nad narodnom

gardom u Parizu. Žak Silvan postaje gradonačelnik Pariza. Kralj je 27. jula posetio

Pariz. Tada su se čuli povici: Živeo kralj.

Posle ovog nasilja, malo njih je bilo ohrabreno trenutnim primirjem, ali je

bežalo iz zemlje, a neki su počeli da spremaju građanski rat u kraljevstvu i tražili

veliku evropsku kolaliciju protiv Francuske. Danas se u spomen na pad Bastilje 14.jul

u Francuskoj obeležava kao dan Republike. Poraženi Luj 16 je sačuvao svoju krunu,

ali je iznad sebe morao da prizna jednog suverena-francuski narod, čiji je organ bila

Skupština. Niko u Evropi nije verovao u važnost ovog događaja.

Od ovog trenutka, pisao je svome dvoru vojvoda od Dorsea, engleski

ambasador, možemo da smatramo Francusku kao slobodnu zemlju, kralja kao vladara

sa ograničenom vlašću.

ODLUKE

Buržuazija je pokušavala da zavede red uplašena rekacijom naroda. Uspela je

to donošenjem zakona o ukidanju feudalnih dažbina 4.avgusta 1789 godine. Na taj

način srušen je stari poredak. U to vreme je donešena i Deklaracija o pravima čoveka i

građanina. To je jedan veoma značajan dokument kojim se sloboda jednakost i

vlasništvo proglašeni neotuđivim pravom čoveka.

Ne bi bilo sasvim ispravno da kažem da je u toj noći 4. avgusta ukinut

feudalizam, jer to nisu bili feudalni odnosi u strogo srednjevekovnom smislu odnosa

između vitezova vazala i njihovih nadređenih, odnosno sizerena. Skupština je ukinula

zakonsku osnovu vlastelinskog, odnosno gospodarskog sistema, ako i bezbroj

plemićkih svešteničkih, esnafskih i drugih povlastica. I dok su govornici, jedan za

drugim, izlazili pred poslanike da se odreknu prava ili izuzetka ustrojstvo starog

društva naizgled se drobilo.

Svim tim napadima na stari poredak Skupština je dala poseban popis načela

koja treba slediti u pripremanju novog ustava. Deklaracija o pravima čoveka i

građanina zvanično je usvojena 26.avgusta posle višenedeljne debate. Kada se u

prvom članu teksta Deklaracije objavljuje da su ''ljudi rođeni slobodni, da ostaju

slobodni i jednaaki u svim pravima'', u drugom članu da su ''ta prava sloboda,

imetak, bezbednost i otpor prema tlačenju'', a u trečem članu da '' suverenitet počina

na naciji'', sve to podseća na apstraktni manifest liberalizma.

Pisci Deklaracije imali su na umu posebni spisak problema koji su bili dobro

poznati Francuzima u 18.veku. U ovom dokumentu se između ostalog objavljuje i:

-svaki građanin može slobodno da govori, piše, objavljuje-član 11.

-niko ne može da bude osuđen, uhapšen ili zatvoren, osim ako je tako

odlučeno po zakonu-član 7

-svakog čoveka treba smatrati nevinim dok se ne dokaže da je kriv-član 9.

Reči nacija je upravo Francuska Revolucija podarila njen zgusnut i snažan

naboj. Revolucija pada u deo što je u toj reči stopila trostruko značenje. Najpre,

socijalno: nacija je telo građana jednakih pred zakonom, potom pravno: nacija

pridržava vlast koja konstituiše nasuprot vlasti koja je konstituisana, najzad

istorijsko: nacija je ljudski kolektiv objedinjen kontinuitetom, prošlošću i

budućnošću. Ovom periodu pripada takođe zasluga što je sopstvenu dinamičnost

udahnula toj celini koju će ubuduće razlikovati od različitosti imena pod kojima se

javljala, kraljevstvo: iz kojeg proizilazi, ali nasuprot kojeg se uzdigla, republike,

zadugo obeležene oblikom uređenja. Francuske čiji indetitet ostaje oblikovan

dugotrajnom istorijom i kulturom.

Dolazi i do reforme crkve. Crkva je sekularizovana. Njena imanja su

proglašenaa državnim dobrom. Prodajom tih imanja vlast je pokušavala da reši

državnu krizu. Možda više iz štednje nego iz protivnosti kaluđerskom životu,

dokazano je kaluđerima iz redova koji su se bavili sakupljanjem milostinje da napuste

manastire. Tako su mnogi manastiri mogli da budu uništeni, ali ssu ipak dobrotvorna i

prosvetna monaška društva zadržana. Broj biskupija je sveden na 83, jedna na svaki

okrug. Katolicizam nije proglašen državnom verom, ali to je bila jedina veroispovest

koja prima državnu pomoć. Jedino katolička crkva priređuje litije po ulicama koje

građani moraju obavezno ispratiti zastavama.

3.septembra 1791. proglašen je prvi Francuski ustav kojim je Fraancuska postala

građansko-demokratska ustavna monarhija sa strogom podelom vlasti na:

zakonodavnu, izvršnu, sudsku. Na čelu države je i dalje kralj, ali je ograničen u svojoj

vladavini. Zakone je donosila ustavotvorna Skupština, preimenovana u Zakonodavnu

skupštinu. Kralj je imao pravo veta i izvršnu vlast. Seljaci su postali zakupnici zemlje

na kojoj su radili, a biračko pravo je dato svim punoletnim muškarcima s imovinom

određene vrednosti.

Među pristalicama Revolucije došlo je do podele: tako su nastali Žirondinci,

umerene demokrate iz pokrajne Žironde i Jakobinci, ekstremni radikali koji su se

okupljali u manastiru Svetog Jakova.

U međuvremenu Narodna Skupština je stvorila buržuasku državu. Francuska

postaje ustavna buržuaska monarhija. Kralj Luj 16. staje na stranu kontrarevolucije i

pokušava stranom intervencijom da sruši Revoluciju u Francuskoj. Izdao je proglas

kojim je osudio delo Narodne Skupštine i pozvao pristalice u pomoć. Ustavotvorna

Skupština prestala je sa radom 29. novembra 1791. Po odluci Skupštine nijedan član

njen se nije mogao kandidovati za Zakonodavnu Skupštinu.

Prema Ustavu iz 1791. godine Francuska je funkcionisla kao ustavna

parlamentarna monarhija. Zakonodavna Skupština je prvi put sastavljena 1. oktobra

1791 i pretvorila se u haos za manje od godinu dana. Sastojala se od 165 Fenlitanaca (

ustavnih monarhista na desnici) 320 Žirondinaca2 i Jakobinaca3 na levici i oko 250

predstavnika koji nisu pripadali političkim partijama.

RAT

Politika ovog perioda vuče Francusku u rat sa Austrijom i svim njenim

saveznicima. Kralj, desnica, Žirondinci su želeli rat sa Pruskom i Austrijom, a protiv

rata su bili Jakobinci na čelu sa Robespijerom.

Tada je kralj mislio da će ovaj rat povećati njegovu popularnost, tražio je i

mogućnost da izbegne i iskoristi neuspeh rata. Žirondinci su se nadali da će se rat

proširiti u Revoluciju- Lepopold 2, Habzburški je takođe želeo da izbegne rat, ali je

umro 1. marta 1792. godine. U ovom ratu koji je Francuska objavila Austriji 20. aprila

1792 godine, Pruska se pridružila Austriji nekoliko nedelja posle objavljivanja rata.

Francuska je upala u nemire i monarhija je postala stvar prošlosti.

Noči 10. avgusta 1792 godine pobunjenici su uz podršku Revolucionarne

Pariske komune napoali zamak Tiljeri. Kralj i kraljica su zarobljeni, a zakodnodavna

skupština je suspendovala monarhiju: malo više od trećine predstavnika je bilo, a

većina su bili Jakobinci

Vraćeno je 75 bivših poslanika Narodne skupštine, uključujući Robespijera4 i

više od 150 bivših članova Zakonodavne skupštine

Šest nedelja koje su protekle od 10. avgusta 1792, do 21. septembra iste

godine-od zauzeća Tiljerija i zatvaranja Luja 16 u Templu, do saziva Koventa od

velike su važnosti za dalji tok Revolucije. Ovaj ustanak od 10.avgusta koji je bio

sasvim nešto drugo nego prethodni, nije bio uperen samo protiv prestola. On je bio akt

nepoverenja i pretnja samoj Skupštini koja se baš tada oslobodila svake odgovornosti

buntovničkog generala Lafajeta i izričito odbila zahtev za svrgnuće kralja.

Ono što je ostalo od Vlade je zavisilo od podrške pobunjeničke komune. Kada

je Komuna poslala vojsku u zatvore da ubiju zatvorenike i takođe poslala dopis

ostalim gradovima u Francuskoj, pozivajući ih da prate ovaj primer, Skupština je

mogla da pruži samo slab otpor. Konvent je kasnije bio zadužen za stvaranje novog

Ustava. Konvent se prvi put sastao 20.septembra 1792 godine i postao nova Vlada

Francuske. Sledećeg dana je ukinuta monarhija i proglašena republika. Ovaj datum je

kasnije uveden kao početak prve godine francuskog Revolucionarnog kalendara.

4 Maksimilijan Robespjer (fr. Maximilien François Marie Isidore de Robespierre, 6. maj 1758.-28.

jul 1794.) je jedan od najpoznatijih vođa Francuske revolucije. Njegovi sledbenici znali su ga kao

"nepotkupljivog", zbog njegove moralne posvećenosti revoluciji. Bio je istaknuti član Komiteta javne

bezbednosti (Komitet javnog spasa) i jedan od pokretača Vladavine terora, koja je okončana njegovim

hapšenjem i pogubljenjem. Politički je bio vođen idejama Žan-Žaka Rusoa i prosvetiteljstva.

PROGLAŠENJE REPUBLIKE

Republike je proglašena 22.septembra 1792. godine i za mnoge je to bio

pozitivan čin, prepun radosti i optimizma. Pod krilaticom: Sloboda, bratstvo,

jednakost, francuski narod je pozvan da sam preuzme brigu o sopstvenoj budućnosti i

da pomogne drugim narodima koji žude za slobodom. Francuski kalendar je najočitiji

izraz mesijanskog značenja novog pravca. I vreme će se meriti od datuma stvaranja

Republike, prvog dana godine prve. Budući da je taj datum blizu prosečne jesenje

ravnodenvnice, bilo je sasvim jednostavno podeliti godinu na kvartale koji su se

gotovo poklapali sa astronomskim godišnjim dobima. Svaki mesec je dobio po tačno

trideset dana. Nazivi meseci bili su u vezi sa karakterističnim godišnjim prilikama ili

sa mestom meseca u ciklusu poljoprivrednih radova. Nazive za mesece izabrao je

Fabo de Englanten, koji je bio pesnik. Napoleon je kasnije zvanično ukinuo ovaj

kalendar.

Kalendar Francuske Republike

VANDEMIJER BERBA GROŽĐA

BRIMER MAGLA

FRIMER MRAZ

NIVOZ SNEG

PLIVOZ KIŠA

VANTOZ VETAR

ŽERMINAL KLIJANJE

FROREAL CVETANJE

PRERIJAL LIVADE

MESIDOR ŽETVA

TERMIDOR ŽEGA

FRUKTIDOR VOĆE

Luj 16. je u istoriji poznat kao dobar čovek, jer nije bio okrutan i nije imao

lične grehe, ali loš kralj, zato što je bio neodlučan i nedosledan, što je povremeno

vodilo ishodu koji se razlikovao od svesne prevare. Sve mržnje koje su u narodu

postojale nisu se odnosile na nega lično već na njegovu suprugu, na njegovu

vladavinu i na njegove savetnike. U to vreme se govorilo: Samo da naš otac, kralj,

zna za to...

Brunsvikškom manifestu, austrijske i pruske vojske su pretile odmazdom nad

stanovništvom Francuske ako se odupre njihovom napredovanju ili ponovnom

uspostavljanju monarhije. Kao posledica toga, kralj Luj je viđen kako kuje zaveru sa

neprijateljima Francuske. 17. januara 1793, kralj Luj 16.je osuđen na smrt zbog

"zavere protiv javne slobodne i generalne bezbednosti" od strane slabe većine u

Konventu. Pogubljenje 21. januara 1793. je dovelo do još više ratova sa ostalim

evropskim državama. Lujeva žena, Marija Antoaneta, je pogubljena na giljotini 16.

oktobra.

Kada je rat krenuo loše po Francuze, cene su skočile i siromašni radnici i Jakobinci su

se pobunili; kontra-revolucionarne aktivnosti su počele u nekim regionima. Ovo je

ohrabrilo Jakobince da državnim udarom preuzmu vlast, mobilišući podršku javnosti

protiv Žirondinaca i uz podršku snaga siromašnih radnika. Savez Jakobinaca i radnika

je tako postao element koji je bio jezgro nove vlade. Politika je postala značajno

radikalnija.

Komitet javne bezbednosti je došao pod kontrolu Maksimilijana Robespjera i

Jakobinci su pokrenuli Vladavinu terora (1793-1794). Najmanje 1.200 ljudi je ubijeno

pod giljotinom ili na drugi način nakon optužbi za kontra-revolucionarne aktivnosti.

Najmanji naznak kontra-revolucionarnih misli ili aktivnosti (ili u slučaju Žaka

Hebera, revolucionarni fanatizam koji je nadmašivao one na vlasti) je mogao dovesti

pod sumnju, a suđenja nisu vršena prema savesti.

1794, Robespjer je imao uklonjene ultra-radikale i umerene Jakobince; međutim, kao

posledica toga, njegova popularnost je dramatično opala. 27. jula 1794, narod

Francuske se pobunio protiv Roberspjerovog terora u onome što će postati poznato

kao "Termidorska reakcija". Ona se završila tako što su umereni članovi Konventa

smenili i pogubili Robespjera i nekoliko drugih vodećih članova Komitete javne

bezbednosti. Nova vlada su uglavnom sastojala od Žirondinaca koji su preživeli

Teror, a nakon preuzimanja vlasti, oni su vršili osvetu čak i nad onim Jakobincima

koji su im pomogli da zbace Robespjera, zabranivši klub Jakobinaca i pogubljenjem

mnogih njegovih bivših članova u onome što je poznato kao "Beli teror".

Konvent je usvojio novi "Ustav godine treće" 17. avgusta 1795; referendum ga je

ratifikovao u septembru i stupio je na snagu 26. septembra 1795

ZAKLJUČAK

Ovo delo francuske Revolucije ima neobično veliko značenje i neizmeriv

domašaj u životu Francuske i savremnog sveta. Nema sumnje, buržuasko društvo

može zahvaliti uglavnom pobedi kapitalističke privrede šro se od tada nametnulo u

Evropi.

Rušenjem feudalne društvene strukture i proglašenjem ekonomske slobode,

Francuska Revolucija raskrčila je teren kapitalizmu čiji je je razvitak ubrzala. Da bi

prebrodila nejednake slojeve morala je u prvi plan da iznese vladavinu prava.

Revolucija predstavlja početak buržoaskog sveta i isto takve države. Ona je

Revolucija nacionalnog jedinsta.

Svetsko-istorijski značaj Francuske Revolucije ogleda se prvenstveno u

odlučujućem prodoru fundamentalnih vriednosti moderne, kao što su sloboda,

jednakost, demokratija, republika, prava čoveka, ustavnost itd. iz sfere teorije u

neposredne društveno-političke tokove. Postoji uverljiva argumentacija koja

Revoluciji u Francuskoj pridaje presudan uticaj u rušenju starog evropskog

tradicionalnog morala i ukupnog političkog i državnog uređenja. U svakom slučaju,

uloga Francuske Revolucije nije bez razloga ocenjena kao istorijska prekretnica

između starog i modernog sveta, čime je postala najopštiji simbol razaranja

tradicionalne slike sveta i rađanja demokratske Evrope.

Francuska Revolucija je potresla svet i taj odjek se još uvek čuje.

postavite na |

Komentari (6)

Sakrij replike | Pošaljite komentar

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

aleksanadar 17:46 13.07.2010

Liberté

radulence 18:09 13.07.2010

.

istine radi
u ovako opshirnom tekstu
treba napomenutu da je Francuska Revolucija
izmedju ostalog
bila inspirisana Americhkom Revolucijom.

u tom smislu
Americhka Revolucija je ona koja je potrela svet i njen odjek se josh uvek chuje.

Velimir Mladenovic 18:55 13.07.2010

Re: .

da, to je tacno, jer su francuzi pomagali amerikancima, misleci da je ''neprijatelj moga neprijatelja moj prijatelj''. tako je mislio i luj 16 i na kraju mu je to doslo glave.

seceranac 09:48 14.07.2010

romansirana istorija

romansirana istorija francuske (burzoaske) revolucije ...

Sve je to divno: kraljevi, vlastela, burzoazija, elita, giljotina, zatvori, knjige, zakoni, deklaracije, prava, slobode ... ali opet fali perspektiva odozdo, kako li je sva ta desavanja videla ona ogroma vecina 80-90% stanovnistva koja revolucijom nije dobila nista ... mnogoj sirotinji je posle bilo jos gore ("bratski, jednako i slobodno" gore)

i posle revolucije narodu su ostali samo "kolaci" koje su mogli jesti

Velimir Mladenovic 11:51 14.07.2010

Re: romansirana istorija

recite zasto mislite da im je posle bilo gore.
ja nisam tekstom velicao monarhiju, vec to sto je narod ustao.

seceranac 09:48 15.07.2010

Re: romansirana istorija

Velimir Mladenovic
recite zasto mislite da im je posle bilo gore.
ja nisam tekstom velicao monarhiju, vec to sto je narod ustao.

da citiram sam sebe:

mnogoj sirotinji je posle bilo jos gore ("bratski, jednako i slobodno" gore)

realno im je bilo isto ali im je psiholoski bilo mnogo gore jer je kao posle sve bilo demokratski i njihovom voljom

velicati revoluciju u kojoj je narod prevaren i zaveden da se bori za tudje interese o sopstvenom trosku je jednako strasno velicati kao i monarhiju