Koliko je sati?

 Opet gostuje Mlekac

Alo, uredništvo, nanulivamnaninu!!!

Vreme je, kao što su naš učili u školi, relativno. Ali nigde nije relativnije nego u Africi. U početku sam mislila da je to problem samo u Bocvani. Na kraju krajeva, nisu li me još prvog dana po dolasku, upozorili oni koji su došli mnogo pre nas:

- Wellcome to „No hurry!“ Botswana! (Dobrodošla u „Nema žurbe!“ Bocvanu)

I zaista. Nisam jednom imala dogovoreno viđenje, recimo u podne, da bi se dotična osoba pojavila oko dva, čak u tri sata, naizgled potpuno nesvesna da kasni... To se ponavljalo neprekidno. Ne samo u privatnom životu nego i sa sastancima i zvaničnim skupovima. Jedine dve stvari koje su se držale tačnog vremena bili su polasci autobusa i bioskopske predstave! Za sve ostalo, vreme je bilo relativno. Plus – minus pola sata računalo se u „stigao tačno na vreme“.

Pokušah da potražim savet od drugih stranaca koji su duže živeli u Bocvani.

- Ah, to ti je tako svuda u Africi! Oni kao da nemaju koncept tačnog vremena! Navikni da čekaš!

- Ne nerviraj se, tešio me je drugi, Indusi su još gori! Kad god zakažem sastanak kasne najmanje tri i po sata!

Raspitah se i kod lokalnog življa:

- Moraš da razumeš, Mma – pokušavala je da mi objasni pozananica Mocvana – to je zbog uslova života. Mi živimo u surovim uslovima. Ako pođeš negde i naiđeš na osobu kojoj treba pomoć, ti moraš da staneš i pomogneš joj. Bez obzira da li negde imaš zakazan satanak, ili ideš na posao, ili imaš neku drugu obavezu... To je zato što sutra ti možeš da budeš ta kojoj treba pomoć! Zato je za nas vreme nevažno. Bitno je pomoći čoveku!

U redu, razumem da neko može da zakasni neplanirano neki put, ali, ovo je bilo hronično, sveprisutno i naizgled neizlečivo!

Onda me je, jednog petka, pozvao naš prijatelj Lari:

- Hej, šta radite sutra? Ja i žena rešili da okupimo par prijatelja, pravićemo roštilj, bilo bi divno da nam se ti i muž pridružite!

Lari i njegova porodica došli su u Bocvanu par godina posle nas. Pošto i on ima četvoro dece, uvek smo koristili priliku da se nađemo i proćaskamo. Deca su nam sličnih uzrasta, obično bi se zaigrala a mi matori, uživali bi u razgovoru neprekidanom uobičajenim „Mama! On(a) je...“

- Naravno! Obavezno dolazimo! Šta treba da ponesem?

- Ma ništa posebno, možeš da napraviš salate. Meso, piće i kolači su već dogovoreni.

- Nema problema. Salate stižu. Nego, kada da dođemo?

- Pa nećemo prerano, još su vrućine. Dođite oko dva – pola tri.

- U redu.

Spustih slušalicu pomalo zbunjena. U dva sata još uvek je velika vrućina. Ali, ako je rekao u dva, u redu. Njihova bašta je puno drveća, možda ćemo da sedimo negde u hladu...

Taman pođoh da saopštim porodici kako sutra idemo kod Larija, kada telefon ponovo zazvoni.

- Haj! Opet Lari! Slušaj, tek kad sam spustio slušalicu žena me je podsetila da ti nisam dobro objasnio kada da dođete. Dođite oko dva, pola tri po Bocvanskom vremenu!

- Molim? Šta ti je to Bocvansko vreme?

Grleni smeh sa druge strane.

- Pa to ti je normalno vreme na koje dodaš dva do tri sata. Ovde obično kasne toliko, pa sam ja počeo tako da ugovaram sastanke. Ako treba sa nekim da se vidim u pet, ja mu kažem da je sastanak u dva, onda, za svaki slučaj, dodjem oko pola pet, jer ne volim da kasnim, i do pet osoba stiže! Pa eto, baš pre nego što sam te pozvao, pričao sam sa nekim lokalnim prijateljima i zato sam ti rekao Bocvansko, a ne internacionalno vreme...

I da vidite, Larijev recepet radi. Ubrzo sam i sama počela da ga primenjujem. Naravno, kad prvi put treba da se sastanem sa nekim, prvo se, obazrivo, onako izokola, raspitam koje vreme upotrebljava...