Hey, kids, leave us teachers alone

AleXandar Lambros

Dva puta godišnje, u jeku zime i u jeku leta (posebno tada) ja budem zadovoljan svojom profesijom. Ostatak vremena gunđam, uglavnom u sebi jer svako moje glasno izrečeno negodovanje naiđe na salvu nerazumevanja i rafalnu paljbu argumenata: „A šta bi ti? Da ti se ne zna radno vreme, da ne znaš šta je vikend i šta su praznici, da te svakakve budale maltretiraju i iživljavaju se i ucenjuju, da ti puca kičma i obavljaš pet poslova za platu od pola jednog?

Ok, kontam. Budem, naravno, primoran da izrazim puno razumevanje i delimično slaganje - zaista se ne bih žalio da je plata tri puta veća nego što jeste (1.200 evra ukoliko ste srećni da imate pun fond časova). Ali, na moje zaprepašćenje tek ova izjava izazove erupciju negodovanja i komentara. Šta ja, za boga miloga, umišljam? I znam li ja uopšte šta sve ljudi rade i za koje pare?

Čekaj bre, to što ste vi pristali na standarde nedostojne Evropljanina 21. veka, zaista je vaš problem. I to veliki. Sem toga, na osnovu takvog stava ne mogu ništa drugo da zaključim sem da vi za svoju decu od škole i ne očekujete ništa drugo do da odigra ulogu dnevnog boravka. Zbog čega bi pravilo „kolko para tolko muzike" bilo primenljivo na sve ostale profesije sem prosvetarsku?

U očima prosečnog Srbina biti učitelj ili nastavnik, znači biti siromašan. To je nešto što se podrazumeva. Biti nastavnik i voziti dobra kola i, recimo, biti obučen u nekonfekcijsko odelo, dovodi u sumnju njegove profesionalne kvalifikacije. Mislim da takvo viđenje stvari potiče još od prvog srpskog prosvetitelja, Sv. Save. Ako ćeš nekoga nečemu da podučavaš podrazumeva se da ćeš biti gladan i polugo i da će ti jedina nagrada biti misao o tome kako ćeš ostati u toploj uspomeni svojih negdašnjih đaka. Ta, jedva modifikovana ideja, provlačila se kroz vekove sve do, evo, današnjih dana. Đura Jakšić koji je svoj umetnički genije traćio po seoskim školama, Dositej Obradović (danas nam je potreban ne jedan, već 100 Dositeja, da egzorcizuju ono organizovano zatupljivanje iz škola), pa do anonimnih heroja i heroina socijalističkog obrazovanja kakva je bila i moja učiteljica Stana.

Treći ili četvrti razred najviše, čas poznavanja prirode i društva. Učiteljica Stana, uvek decentno obučena u komplet strogog kroja i cipelama čije su štikle davale ritam tišini u učionici, izvodi nas jednog po jednog da na karti pokažemo koji su to susedi SFRJ i izdeklamujemo njihove glavne gradove. Sedim i čekam svoj red besomučno ponavljajući u glavi - Budimpešta-Mađarska, Bukurešt-Rumunija, Budimpešta-Mađarska, Bukurešt-Rumunija ....

Konačno dolazi i red na mene ... Počinjem od Mađarske da se ne bi desilo da pobrkam Budimpeštu sa Bukureštom dok obrnem čitav krug. Sve dobro ide dok ne stigoh do poslednjeg SFRJ suseda.
„Au, Aus, Aust, Austr ... Australija!" - konačno odahnem.

„Vrati se na mesto."

Samo toliko. „Vrati se na mesto." Nikakva dalja objašnjenja. Sve mi je bilo jasno.

A evo par primera iz moje prakse, 20 i kusur godina kasnije ... Reč je o srednjoškolcima, učenicima trećeg i četvrtog razreda turističkog smera koji pored obične, regularne geografije kao predmet imaju i turističku geografiju.

Ja: „Kad kažeš ‘gradske komune na jadranskoj obali', na šta misliš?
Ona: Tajac.
Ja: Pa pitam samo ako bismo hteli da vidimo to o čemu pričaš gde bismo otišli?
Ona: Tajac i dalje.
Ja: Evo preformulisaću - koje to zemlje izlaze na Jadransko more?
Ona: Muk.
Ja: Pa gde je Jadransko more? Eto, to te pitam.
Ona: Muk.

Drugi primer - devojka izašla na vanredno polaganje i ne zna ništa, ja onda krenem da listam reprodukcije po knjizi ne bi li nešto prepoznala ... ne prepoznaje ama baš ništa, čak ni egipatske piramide. Dolazimo do Ajfelovog tornja koji konačno prepoznaje ...

Ja: Evo, samo mi reci gde se Ajfelov toranj nalazi i pustiću te.
Ona: U Beogradu.

Primer treći ...

Ona: Centar helenističke kulture bio je u AleHandriji.
Ja: Gde?
Ona: U AleHandriji.

Primer četvrti ...

On: Centar vizantijske umetnosti bio je u Carigradu.
Ja: Jeste. Danas je to koji grad?
On: Ćuti.
Ja: Sloveni su ga zvali Carigrad zbog toga što su u njemu stolovali vizantijski carevi, Grci ga i dan danas zovu Konstantinopolj tj. Konstantinov grad, po njegovom osnivaču Konstantinu Velikom. A kako se taj grad danas zove?
On: Rim.

Primer peti ... devojka odgovara venecijansko renesansno slikarstvo (pitanje koje je sama izabrala)... međutim, umesto venecijansko sve vreme govori venecuelansko ... ispravljam tri puta i na kraju pitam:

„Pa dobro, gde je Venecija?"
„U Španiji:"

Primer šesti ...

Ona: Srbija je u srednjem veku svoje granice proširila do Egipta i Mesopotamije.
Ja: Ih, stani malo. Kako do Egipta, pa gde je Egipat?
Ona: U Evropi.
Ja: Kako u Evropi?
Ona: Pa piše u knjizi.
Ja: Donesi da vidim.
Donosi knjigu u kojoj piše „do Epira i Makedonije".

I tako ...

Religija u Rimskom carstvu pre hriščanstva je budizam, islam je nastao u Kini, godina 1912. je dvanaesti vek ....
I ako mislite da izmišljam, razumem vas.

Da razjasnim ... Ne mislim da je potrebno da deca znaju latinski naziv svake pečurke i mislim da je šest časova dnevno previše za njihov uzrast (za svačiji baš ako hoćete), ali mislim da od informacije da su Leonardo, Rafaelo i Mikelanđelo velikani renesanse a ne likovi iz crtanog filma neće da im pukne glava. Reč je o elementarnoj prostorno vremenskoj orijentaciji ... Deca danas završe srednju školu i nemaju blagog pojma ni o čemu.

Pa ok, neko će reći, dosta je bilo onih vremena kada su se deci u glavu utuvljivale tone beskorisnih informacija, bilo je i vreme da obrazovanje postane praktičnije. Na žalost, kao i svaka druga tranzicija u ovoj zemlji, i ova je promašila svoj cilj. Amerikanizacija je otišla ne u smeru praktičnijeg i svrsishodnijeg obrazovanja već samo u smeru popuštanja opšte discipline i srozavanje standarda u tradicijama američkih državnih škola. Hodnici srpskih srednjih škola puni su gojazne dece koja na odmorima cirkaju litre koka kole i ostalih nezdravih napitaka, tamane tone čipsa i puše cigare. U školu se dolazi u garderobi u kakvoj vaši roditelji vas nisu hteli da puste ni ispred zgrade. U majicama koje pokazuju pirsinge u pupcima i salčiće koji kipe preko šljokičavih kaiševa i kipućim dekolteima. Dečaci su najčešće obučeni u trenerke, što uopšte nije neadekvatno, budući je odlazak u školu za većinu samo lagano razdrmavanje pred uobičajene poslepodnevne blejačke aktivnosti.

Školu ne završi onaj ko nije podneo dokumenta, mada ni za to nisam siguran. Teže je pasti sa stolice nego na popravnom ispitu (što se samo po sebi razume kao krajnje esktremna mera) ...

Uopšte, kombinacija bele kuge, siromaštva, nezaposlenosti, temeljne pinkoizacije društva čija je glavna akciona tačka glorifikacija gluposti dali su zadivljujuće rezultate.

Sasvim mi je jasno da je nemoguće naterati nekoga da preko volje nešto nauči (prinuda rezultira „drži vodu dok majstori odu" pristupom) te da je procenat radoznale, zainteresovane i pametne dece u opštoj populaciji manje viši isti bez obzira na društvene okolnosti. Međutim, ono što zabrinjava jeste obrtanje vrednosne skale za 180 stepeni.

U praksi, to vam ovako izgleda ... Biti glup (ili da se poslužim eufemizmom, neobavešten) je vrlo cool, dok je biti pametan i obavešten vrlo retro, da ne kažem zaostalo. Ako se na času trudite da budete interaktivni, kao što se ja uglavnom trudim, silno ćete se namučiti da animirate drugu stranu. Pametna deca zbog straha od izopštenosti veoma se ustručavaju da se javljaju i diskutuju i uglavnom čekaju da budu pitana (ili da dođe vreme kontrolnog). Nije ni malo retko da u razredu čujete komentare ovog tipa - „Jaoooo, evo ga/evo je, ovaj/ova se OPET javlja!", „Radiš li ti šta drugo sem što štrebaš" i slični komentari obično praćeni (pod)smehom razreda. Nekada su se svi trudili da se združe sa pametnijima i boljima danas je situacija potpuno drugačija i većina dece nastoji da im „ortaci" budu osvedočeni školski problemi.

Razlog zbog koga prosečna većina s neodobravanjem gleda na isticanje bilo koje vrste jeste i taj što su vrlo zabrinuti da se standard i očekivanja kojim slučajem ne podignu za trunčicu naviše. Nisu deca kriva. U državi u kojoj je vest na dnevniku asfaltiranje 10km seoskog puta a izgradnja običnog mosta smatra se najkapitalnijom mogućom investicijom, ovakvo stanje stvari je sasvim očekivano.

Srozavanje standarda mudro i planski odvija se tako da za neuspeh odeljenja krivica padne na nastavnika - ako više od polovine razreda dobije kečeve a jedna četvrtina dvojke, podrazumeva se da je problem u nastavniku a ne učenicima. Zbog toga se na petice i četvorke od strane vršnjaka često gleda s neodobravanjem.

Ispitivanje i kontrolne vežbe najavljuju se nedeljama unapred i u raspored aktivnosti treba iskalkulisati i nekoliko odlaganja. Prvo sledi serija organizovane kuknjave i moljakanja a potom pozivanje na već tamo neki član školskog pravilnika koji, primera radi, kaže da ne možete istog dana ispitivati hemiju i istoriju ...
Gradivo ćete iscepkati na nanomikrome, ali to neće doneti željene rezultate. Ako im ne izdiktirate 8 od ukupno četiri pitanja koje nameravate da date za kontrolni, smatraće se da ste nikakav pedagog. I pored toga, ogromnu većinu mrzeće da pročita i u pet do sedam rečenica izvuče suštinu za tih nekoliko pitanja već će radije provesti dve noći ukucavajući lekcije u mobilne telefone ili ih mikro rukopisom prepisujući na ceduljice. Imao sam slučaj učenice koja je predviđajući sve moguće kombinacije pitanja koje mogu zapasti, pripremila 10 gotovih kontrolnih zadataka, uredno unapred potpisanih i spremnih za hitro i neprimetno izvlačenje i zamenu u datom trenutku. Za tako nešto potrebno je barem tri puta više vremena nego da se ista ta pitanja dva puta pročitaju.

Inače, prevara se podrazumeva. Takođe se očekuje da se uglavnom pravite ludi tj. gluvi i slepi, i reagujete tek u ekstremnim situacijama. Sećam se svog prvog pokušaja prepisivanja. Isto kod učiteljice Stane. Bejah zapisao neku matematičku stvar na drvenom lenjiru. Stana, kojoj nikada ništa promicalo nije, beše to primetila, došetala do mene najspokojnijim mogućim hodom puštajući me da se znojim, uzela lenjir, pogledala šta na njemu piše i blago me njime čuknula po glavi. Ostatak dana proveo sam brinući hoće li o tome izvestiti moje roditelje. Za moju majku ovakav strašan slučaj u ono vreme predstavljao je kriminalitet u najavi. Naravno, nije neznanje ono što vas iritira već tako uporno i beskrupolozno demonstrirana volja da se podvali pa kako god.

Sveopšta lenjost, nemarnost i nedostatak osećaja za intelektualno poštenje su pandemijski. Deca dođu u srednju školu i vi im morate objašnjavati da format sms poruka nije prikladan za davanje odgovora, bilo pisanog ili usmenog. Zadate im da se kod kuće pozabave nekim pitanjem i problemom i dobijete copy paste odštampanu stranicu sa vikipedije sa sve spoljnim linkovima i rečima poput „znanost" i „općenito" ...

I na kraju, nekada su se deca šlihtala profesorima, danas se profesori šlihtaju deci. I da, škola jeste fabrika za štancovanje mediokriteta jer je razvijanje kritičke svesti daleko teži posao od proste prezentacije podataka. Nastavnici nisu vlasnici monopola na znanje. Makar ne više. Znanje je danas više nego dostupno. Tako da iznošenje podataka i nadzor nad njihovim usvajanjem odavno već nije njihova glavna uloga. Ali nije, ili ne bi trebalo da bude, ni obavljanje beskrajne i besmislene administracije kako to prosvetna inspekcija i država zamišljaju. Deci treba preneti nešto od sopstvene strasti i ... nadahnjivati ih ...

A sada me izvinite, na raspustu sam ...

E, da, ukinite veronauku, ljubim vas ... ko god da je nadležan ... Ali odmah ....

 

RAD JEDNE MOJE UČENICE