Naked Martini

Na ovom mestu mi je uvek dobro. Radujem se već dok dolazim. Kad pređem ulicu nikad nisam sigurna gde je tačno - tu je negde, preko puta bioskopa. Ulaz je oblepljen obaveštenjima o svemu što se događa u kraju; unutra ljudi, koji nikud ne žure, pričaju, jedu i piju - slika stara koliko i najstariji grad na svetu. Volim i zidove od crvene cigle i cevi gole konstrukcije iznad glava, a naročito volim klavir od svetlog drveta sa kineskim intarzijama. Zamišljam da je preživeo Kulturnu Revoluciju i ponosno se dočepao slobodnog sveta i obećane zemlje, čvrsto uvezan u trbuhu velikog broda. Stvari zaslužuju bar koliko i ljudi da krenu u bolji život.

Martin mi se uvek obraduje. On me ponekad voli, ponekad mrzi, ali najčešće voli. Iz navike, i uvek sa pažnjom, izabere jedan fin, odmereni kompliment za to veče. Nikad se ne ponavlja, ponosi se svojom memorijom, i jasno mi stavi do znanja svaki put šta u stvari želi. Kao da sam zaboravila od prošlog puta.

Večeras sviraju bluz dvojica muzičara. Grant je visok, tanak kao žilavo drvo, ima veliki nos i veliko čelo, i još veću kosu; plavo-riđi nered ufrčkane kose u gustom rasulu. Poslednji put kad sam ga videla vezao je bio kovrdže u debeli rep i imao je kaubojske čizme. Danas nosi široke bele pantalone od gužvanog platna i japanke. Ima dugačke, uredno poređane nožne prste i četvrtaste palčeve. I lepa usta.

Brian, basista, ima mnogo manju kosu i prisustvo, smeši se odmerenim načinom permanentnog polu-zadovoljstva; ispod majice se nazire udobna oblina malog stomaka.

Grant poseduje glas sa kojim bi mogao da postane Predsednik. Kult Marilyn Monroe sa onom patetičnom pesmicom u pre-porn eri, zbog koje su svi muškarci stariji od 15 godina pomislili da bi i oni mogli da postanu Predsednici, ne bi mogao da se poredi sa efektom njegovog glasa na žensku populaciju. U kućama širom najveće nacije na svetu živelo bi tiho zadovoljstvo. Za oratorstvo, demagogiju i pevanje na otvorenom, muški glasovi su neprevaziđeni. Ali morale bi ga čuti na radiju; uživo ima blagu muževnost isusovskog tipa, za koju žene često misle da je deficitna u osobinama koje će najbolje poslužiti potomcima. Ili da joj treba surogat majke. Što bi se sve lakše podnelo kada bi postao bogat i slavan - pod tim uslovima se sve lakše podnosi. Ipak, kakav glas; idealan voice-over za alfa muškarca. Lepi muškarci kao i lepe žene su tu da reflektuju svetle i mračne strane prirode. Ružni muškarci - oni su napravili točak. I sada se sve kotrlja nizbrdo. A ružne žene... nema ružnih žena. Delim poslednju misao sa Martinom; on se smeje. Menja temu, i pita kako stojim po pitanju seksa. Smešim se i sležem ramenima. Muškarci su se popeli do Meseca ali i dalje ne znaju kad treba stati. A možda su baš zbog toga tamo i otišli. Kad bi putovanje kroz Svemir bilo lakše u kućama širom planete živelo bi tiho zadovoljstvo.

Ne pričamo za vreme seta. Grant sedi na stolici, metar od nas, mršava kolena štrče ispod izbeljenog platna, sandale su čvrsto oslonjene o pod, i dok svira, prsti u njima se grče, rastežu, prate ga a on i ne zna. Svira sa istinskom ljubavlju, i bogati zvuk njegove gitare, duboki tonovi glasa, kao izlomljeni led i topla vatra zapljuskuju naizmenično. Nešto se desilo od prošlog puta, nešto nije u redu. Niko nema dovoljno široka ramena za poraze koji naiđu nekim danima. Valjda otuda i bluz. Gledam u stranu. Previše je blizak da bih ga gledala u lice. Ili u ovaj dan.

Na zidu nasuprot privlači mi pažnju jedna slika. Ulje na platnu, kiša na gradskim ulicama, osvetljeni ugao pod uličnom lampom, ljudi nose kišobrane i sve je pomalo zabrljano. Ne mogu da je se nagledam. Kad bih imala $500, kupila bih je i otrčala kući sa njom pod rukom. Možda bih povela i Granta. Kiša se sliva niz grlo i ja gutam, i gutam; vidim krajičkom oka da me Martin posmatra. On uvek ima lepu reč za mene, ne znam čime sam to zaslužila. Možda i nisam, ali on ih ne štedi, jer šta drugo uraditi sa lepim rečima? Kiša u slici smiruje ritam disanja.

Pričamo. Staklena buteljka između nas sluša kad kaže, bez samosažaljenja, da je navikao na bol. Poraze je prežalio još davno. Od svega lošeg u jednom lošem danu, najgore je kad shvatim da je drugima gore nego meni. Otme mi se pravda, splasne osvetoljubivost, i prisiljena sam da prihvatim očigledno: hronično stanje poraza i hronični bol tela - to je dobitna kombinacija mnogih ljudi. Učestvovali ili ne, svi smo pobednici životne lutrije.

Kraj nas prolazi par koji je mogao da učestvuje na snimanju ‘Zabriskie Point'-a. Imaju izvestan kvalitet, simplificiranu neornamentalnost hipi tendencija ka bezličnom. Koja ide uz Antonionijevu sklonost ka praznom. Sviđa mi se i jedno i drugo. Prazan prostor u svetlim tonovima, i kuća na brdu koja eksplodira. Kao što je dovoljno dovući se do kraja jednog dana, i onda on eksplodira. Zurim u kupaste čaše praznih koktela na stolu. Za njim sede dve žene u tesnim majicama i sličnim pantalonama. Slične su im i sandale, sličnost u izrazima lica... - tu treba stati. Gledam ponovo u staklene čaše. Probala sam jednom ‘Naked Martini'. Golotinja dolazi od soka koji je izgubio crvenu boju i sada je providan, bezbojan, manje sladak i takav minimalizam prija. Ako se izvrnu čaše, poslužile bi kao avangardne potpetice; ako se izvrnu stvarnost i smisao, misao...

‘Have a Little Faith in Me' peva Grant odmah kraj mene i ja ponovo skrenem pogled ka podu. Na njemu ga nožni prsti u sandalama i dalje verno slede.

Imala sam poslovni razgovor danas, telefonom, sa jednim muškarcem. On je venture capitalist, i.e. vulture. Na srpskom bi mogao da prođe kao derikoža, sofisticirani; operiše na nekoliko telefona istovremeno, priča brže nego što su moje uši mogle da registruju. Nisam bila spremna. Ne sećam se uopšte šta sam mu rekla; stezala sam slušalicu jednom rukom, pa dvema, i ništa nije pomoglo. I tako, preko telefona, ogulio me je, skinuo meso i još uvek drhte gole kosti. Naked Martini. Nisam bila spremna. ‘You are cash hungry' rekao je Baldassore. Kakvo je to ime - praistorijsko? Baldassaur? Baldass? Arhetipsko zlo viri iz takvog imena. Bulgakov bi ga smestio kao junaka negde ali ja... Cash hungry? Odmah nakon dijagnoze ponudio mi je svoje usluge za dvadeset hiljada dolara.

Niko ne bi smeo tako da priča o parama. Vulgarna idolatrija. Otkad pamtim, i dugo pre mene, dobro nauljena mašinerija para i seksa se koristi za prljanje devojčica. Jednom zahuktala, ne prestaje ni kad odrastu. Kao da je loše želeti, bilo pare ili seks, ili oboje. Potrebna su bar dva života da se takvo đubre spere sa sebe, a svet je napravljen oko broja jedan i ništavila. Ne znam kako ću sprati Balthazara. On ne samo što želi i seks i pare i sve što stane između njih, već uzima sam. A otima po potrebi, i zavisno od cene.

Opet gledam u Granta. Ne znam šta se desilo, darling, but we are all for sale, no shame in it. Martin me pita da li je sve u redu. Nije, kažem mu, malo šta je u redu. Gleda me zabrinuto. Svi kupuju jedni druge. Oni koji ne kupuju, nude se, u izlozima, kancelarijama ili svojim kućama. Oni koji kupuju, cenjkaju se i obaraju cenu. Niko nikada nije srećan, ali kakve to veze ima sa srećom - važno je biti kupljen, ili prodat. I reci mi molim te, nastavljam, ako bih ja sada vrisnula, da puknu žice na njegovoj gitari i slome se vitke noge ovog klavira, ako bih razbila cevi visokim tonom i samlela cigle ovih zidova jer je cena previsoka... kad bih vrisnula i slomila sve nezaštićeno neprobojnim staklom u dometu - da li bi to nešto promenilo?

Martin me uglavnom voli, čak i kad me mrzi. I sada mu je žao.

Udahnula sam duboko i otvorila usta da ipak probam, i eksplodira ova kuća i ovaj dan...i Martin ustaje, povlači me za ruku i uvlači u zagrljaj po meri medveda a ne za nekoga moje veličine, ali je topao i ja jedva dišem. ‘Shhhh, it's all over.'

Ova zver nije iz iste šume u kojoj živi Balthazar. Grant nas gleda, potvrđuje glavom i udara ritam sandalom. Zatvaram oči. Previše muškaraca za jedan dan.