Od teorije do prakse

Da se nadovežem, Amerika polako uvodi školovanje preko interneta (srednješkolsko i više, za sada) ali ne znam ni koliko je to dobro. U stvari, mislim da uopšte nije dobro, zbog nedostatka interakcije među decom, tipa: person-to-person, ali se bojim da će vreme pokazati da je to budućnost školovanja.

bauer.

Da se nadovežem, Amerika polako uvodi školovanje preko interneta (srednješkolsko i više, za sada) ali ne znam ni koliko je to dobro. U stvari, mislim da uopšte nije dobro, zbog nedostatka interakcije među decom, tipa: person-to-person, ali se bojim da će vreme pokazati da je to budućnost školovanja.

Komso, pa home schooling postoji vec vek, najmanje, ili barem dosta pre online skolovanja. I ja imam mixed feelings oko toga, video sam neku decu koju skoluju roditelji, pri tome jos prezbiterijanci, nisu tu bas cista posla. Ovo preko interneta mi deluje ipak zdravije.

I nisi mogao da polozis Marksizam ?!?! Pa ja sam tu imao petaka, s pola snage, i to kod profana koji je, kad je propao u Tesli, pobegao u Matematicku (da se opija tamo u "Veroni", valjda).

video sam neku decu koju skoluju roditelji,

Video sam i ja. Zato i kažem, da to ne mora da bude dobro. zavisi od roditelja, u najvećoj meri. A..

nisi mogao da polozis Marksizam

Položio sam, na kraju. Mrzeo me profesor, ali je shvatio da ta mržnja nikuda ne vodi. Kao što se kasnije i pokazalo u praksi.

Edit: Off-topic: Jesi li se vratio kući bez nekih ozbiljnijih povreda, pentrajući se po tim pećinama? Crni sine! Samo nam brige zadaješ!

ta je sa onima koji umeju lepo da crtaju, prave, ili projektuju, stvari, a ne mogu da polože ONO i DSZ, ili Marksizam, na primer (u moje vreme)?

какве везе имају цртање и марксизам?

какве везе имају цртање и марксизам?

Nikakve. U tome je cela fora, što nemaju nikakve veze.

bauer.

dete sa problemima u pisanju ne bi trebalo da se ocenjuje pismenim testom pošto preko istog ne može objektivno da pokaže svoje znanje

Kasnije anoreksična, u to vreme samo tatina kći, devojka koja je u tinejdžerskoj američkoj seriji BH igrala Donu bila je glavna u epizodi koja je Amerikance edukovala upravo po pitanju ove teme, ali vice versa. Doni je pripisano da znanje ne može da iskaže usmeno, pa su na kraju pronašli rešenje, i ona je odgovarala pismeno. Deca oko mene (moja sestra od ujaka je bila fan serije, a sa njom sam često provodila nedeljna popodneva) odjednom prestadoše da je simpatišu - ona im više nije mogla biti "obrazac" ni u izboru modela haljine jer "ima problem". A onda je reagovala N, drugarica iz razreda moje sestre od ujaka, i skresala u brk devojčurcima okupljenim oko gomile grickalica:
- Poznajemo se od petog, znate da sam došla iz druge škole. A zašto sam putovala četiri stanice, kad ispred zgrade imam osnovnu koja je sto puta bolja od one u kojoj smo maturirale! ... Do trećeg razreda sam bila među dovoljnima, a deca su me smatrala glupačom. Mama je neko vreme mislila da me učiteljica ne voli, a kasnije da me ne voli i da me zastrašuje, pa na testovima jedva izvučem dvojku. Dolazila je i na časove i učiteljica joj je "dokazivala" koliko je moje "znanje" tako što me je pred mamom i celim razredom propitivala. Sve sam znala, ali sam se uvek blokirala na diktatu. Da napišem na tabli pisanim slovima rečenicu od dvanaest reči trebalo mi je desetak minuta. Lomila sam kredu, briskala slova, popravljala ih, davala sebi vremena da se prisetim i koncentrišem, ali bi obično zvonilo i mama je moje promašaje pravdala premorom (Ceo čas si odgovarala!). A onda je učiteljica uzela stvar u svoje ruke - pedagog, psiholog, pa uključivanje oba roditelja (mama je negirala problem, što je i bio najveći problem), ... Treći i četvrti razred sam završila kao vrlo dobra, a ocene sam dobijala isključivo usmenim putem. Radila sam pismene zadatke i testove, ali ti rezultati nisu bili za ocenjivanje znanja, već jedna od vežbi koje sam inače imala. Zbog odnosa ostale dece prema meni, u petom su me prebacili u našu školu. Da ste znale da imam "hendikep", da li biste se sa mnom družile?

N. je završila farmaciju i medicinu. Radi na jednoj privatnoj klinici i ima dve specijalizacije.

bauer.

какве везе имају цртање и марксизам?

Nikakve. U tome je cela fora, što nemaju nikakve veze.

мене су на марксизму терaли да певам

bauer.

video sam neku decu koju skoluju roditelji,

Video sam i ja. Zato i kažem, da to ne mora da bude dobro. zavisi od roditelja, u najvećoj meri. A..

nisi mogao da polozis Marksizam

Položio sam, na kraju. Mrzeo me profesor, ali je shvatio da ta mržnja nikuda ne vodi. Kao što se kasnije i pokazalo u praksi.

Edit: Off-topic: Jesi li se vratio kući bez nekih ozbiljnijih povreda, pentrajući se po tim pećinama? Crni sine! Samo nam brige zadaješ!

Komso, pa ja sam off-topic otpocetka, kako me Mlekac samo tolerise, ja ne znam. Nema povreda, ziv i zdrav sam se vratio kuci. Mada teranje skutera sa ortacima po Savi, u sumrak, tamo iza Ade Medjice, pa jos dalje, i nije bas bila najpametnija stvar koju sam radio.

Komso, pa home schooling postoji vec vek, najmanje, ili barem dosta pre online skolovanja. I ja imam mixed feelings oko toga, video sam neku decu koju skoluju roditelji, pri tome jos prezbiterijanci, nisu tu bas cista posla.

Jesi video ovog home schooled tipa:

Erik Demaine

Opet, tip je Mikelanđelo XXI veka, jedan od onih vanzemaljaca sa Tesla-like mozgom.

Isto onako kako opstaje tvoj komsija, a moj sin!!!

Sad i ovako javno da ti se zahvalim sto me prijavi na seminar!!!

mlekac

Hvala na podrsci, Sesil.

Znam da mi je borba neminovna. S jedne strane, delimicno sam vec oguglala, a s druge, stvarno me nervira sto cu PONOVO morati da idem da istim ljudima objasnjavam iste stvari!

Ne mogu da odolim, sad ću da budem malo ko Krugolina - nemoj ništa da im objašnjavaš, napiši (direktoru, pp službi, razrednom starešini). Pošalji preporučenom poštom, ili odnesi lično i traži da zavedu i čekaj promene. Sigurno će reagovati

mislim da je najvažnija dobra komunikacija između roditelja i nastavnika. Samo treba dobre volje.

Slažem se potpuno sa Natašom, ali razumem Mlekac.
Novi Zakon je zaista dobar, nedavno sam pričala sa ženom koja je inostrani konsultant Ministarstva (iz Finske) i ona nam je na tom sastanku kazala da treba da budemo ponosni na njegov kvalitet i inkluzivnost.
Njegova primena jeste problem. Samo da pojasnim ono što je Nataša već napisala, u svim školama u Srbiji (dakle i osnovnim,i srednjim, i specijalnim i muzičkim...) tokom leta odvijala se dvodnevna obuka. Tu obuku su prošli ljudi (po petoro iz svake škole) koji će sačinjavati stručni tim za inkluzivno obrazovanje. Taj trening obavezno su morali da prođu direktori, jer su oni odgovorni za primenu zakona.
Ono što sada sledi je mnogo ozbiljniji program obuka za inkluzivno obrazovanje. Upravo je u toku konkurs za 300 škola.
Ali, primena zakona ne zavisi samo od obuka. Znam da je teško, imam i lično iskustvo. Ono što sam ja uradila, nakon pokušaja da razgovaram sa pojedinačnim nastavnicima jeste da sam se obratila direktoru. Pisanim putem. Osim što je razgovarao sa nama roditeljima, usvojio je i moj predlog da u školu dođu stručnjaci koji se bave inkluzivnim obrazovanjem, i da se održi sastanak sa odeljenskim većem. Odmah su stvari počele da se menjaju na bolje.
Ipak, to je bilo pre usvajanja novog zakona, sada su mogućnosti još mnogo veće.
Mlekac, ono što je potrebno vašoj deci je Individualni obrazovni plan po prilagođenom programu. To znači da se ne menjaju ishodi i standardi koje vaše dete treba da zadovolji, već se samo prilagođavaju metodi. U postupku je donošenje pravilnika o IOP-u, i kad on bude stupio na snagu, imate pravo da sami podnesete inicijativu Stručnom timu za inkluzivno obrazovanje škole da se formira Tim za pružanje dodatne podrške vašem detetu, koji će ovaj plan i izraditi. Ono što je veoma važno - roditelj je obavezan član ovog tima, a IOP se ne može realizovati bez njegove saglasnosti.

mlekac

Cekam IOP kao ozebao sunce!
Muka mi je vise od onog - Ali sta ce reci OSTALA deca? Pa vi hocete da se prema vasem detetu odnosi na poseban nacin?

Halo, dete sa POSEBNIM potrebama!

Logika je nesto sto kod nas nikako da zazivi u praksi...

Biće, biće uskoro. Radna grupa je završila posao, sad se čeka reakcija iz "zakonodavstva", da se tekst pravno uobliči, i potpis Ministra. I njima se žuri, počinje nova školska godina

Atomski mrav

Šta je to? Verujem da nije reč o protivpožarnoj službi...

psiholosko-pedagoska sluzba.

Aha, davno sam išao u školu, sećam se da smo imali pedagoga a kasnije i psihologa... Iskreno, tada kao đak nisam imao pojma čemu oni služe, psiholog je radio testiranje profesionalne orijentacije đaka u 8. razredu a kod pedagoga sam išao pre upisa u 1. razred na neko testiranje...

U srednjoj (tehničkoj) školi smo valjda imali pedagoga i/ili psihologa ali se ne sećam da sam ih ikad video.

Nadam se da je čitava stvar danas podignuta na viši nivo...

Napisao sam ovde jedan odgovor od pola strane, ali mislim da bi neko mogao da prepozna ličnosti u toj priči. Ukratko, iskustvo sa pepsi službom kao nastavnika mi je uglavnom negativno (kod pepsi službe koje su komunicirale sa mnom) ili neutralno (kod onih koji su me ostavljali na miru). Ni u jednoj školi nismo imali odnos gde sarađujemo kao ravnopravni partneri na zajedničkom projektu sa zajedničkim ciljem.

U nalaženju strategija za rad sa decom sa posebnim potrebama mnogo mi je korisnije bilo znanje koje sam sakupio sa interneta. Uputstva pepsi službi su uglavnom bila tipa kako da ne ugnjavim dete nečim što ono ne može*, umesto da dobijem neka uputstva kako da iz deteta izvučem ono što može.
*moguće je da su imali toliko previše iskustva sa ovim surovim nastavnicima da su po difoltu odmah kretali sa branjenjem deteta.

mlekac

Ma kakvo te crno brisanje spopalo!
Ova imformacija zlata vredi. Eto, nas do vas - t.j. racunaj da se pojavljujem a nemoj da se zacudis ako dovedem sa sobom jos neku mamu...

Ostatak na pp.

Slobodno, već smo pokušali da nešto slično organizujemo u junu, ali je odziv bio slab. Predvideli smo da seminar bude za 20-25 roditelja, pa će prvenstvo imati oni koji se prvi prijave

Tako je Uroše, za svu decu je važno da nastavnici budu zainteresovani i posvećeni. Ove obuke za inkluzivno obrazovanje važne su i zato što nastavnici dobijaju znanja o tome koliko je individualizovan pristup važan za svako dete, a ne samo za onu decu koja imaju smetnje u razvoju.
A ono što većini izgleda nije jasno to je da individualizacija rada ne podrazumeva i rad jedan-na-jedan nastavnika i učenika. I zato se oni često pravdaju kako nemaju vremena za to (jer misle da se od njih očekuje da sednu sa svakim detetom i neposredno rade)
Tvrdim da su dobri i kompetentni nastavnici (a pri tom ne mislim na kompetencije za svoju osnovnu struku, već za nastavnički poziv) oni koji su u isto vreme i dobri "inkluzivni" nastavnici, i nije im potrebno mnogo obuke da bi razumeli šta tačno treba da rade

sneza.lazarevic

Tvrdim da su dobri i kompetentni nastavnici (a pri tom ne mislim na kompetencije za svoju osnovnu struku, već za nastavnički poziv) oni koji su u isto vreme i dobri "inkluzivni" nastavnici, i nije im potrebno mnogo obuke da bi razumeli šta tačno treba da rade

Upravo tako, a poslodavac skida tim obukama sa sebe ono malo tragova moralne odgovornisti što je preostalo. To se najbolje ogleda u sledećem pitanju, a ko kontroliše jesu li prosvetni radnici uopšte primenili naučeno na kursu? Kako se poslodovac prema svojim zaposlenim prosvetnim radnicima ponaša kada dobije odgovor prosvetnog radnika, jasno i glasno "ja to neću da primenjujem"? Postoji li uopšte predviđeni mehanizam koji kontroliše šta i kako prosvetni radnik koristi i primenjuje?
Ili se sve svodi na to ako učitelj hoće hoće, ako neće šta da se radi.

mlekac

Bojim se, da je, narocito kod starijih nastavnika, jos uvek u igri i cuvena parola o opstoj jednakosti. Kako svima - tako i njemu/njoj!

Individualnost u nasem skolstvu nikada nije bila previse na ceni.

Tako je. Ali ne zato što se individualnost ne ceni, već zato što je tako mnogo lakše raditi - svima isto, pa ko se snađe - snađe se. A sve pod parolom pravednosti.

uros_vozdovac

Upravo tako, a poslodavac skida tim obukama sa sebe ono malo tragova moralne odgovornisti što je preostalo. To se najbolje ogleda u sledećem pitanju, a ko kontroliše jesu li prosvetni radnici uopšte primenili naučeno na kursu? Kako se poslodovac prema svojim zaposlenim prosvetnim radnicima ponaša kada dobije odgovor prosvetnog radnika, jasno i glasno "ja to neću da primenjujem"? Postoji li uopšte predviđeni mehanizam koji kontroliše šta i kako prosvetni radnik koristi i primenjuje?
Ili se sve svodi na to ako učitelj hoće hoće, ako neće šta da se radi.

Slažem se. Prema zakonu o obrazovanju, postoji mehanizam kontrole rada direktora, i kazne za direktore i za ustanovu, ali ja ne videh i sankcije za nastavnike. Ipak, verujem da direktor može da primeni osnovni zakon o radu. Po meni je problem što se, bar u školama, uopšte ne reaguje na nešto što je opšte poznato, ili što se ne vrši redovna kontrola rada, već se zapravo očekuje da roditelji reaguju, pozovu prosvetnu inspekciju, traže vanredni stručni nadzor, i sl., kao da bi svi morali da toliko dobro poznaju zakonske mehanizme. I zašto se očekuje od roditelja da se konfrotiraju, zašto se ne reaguje malo i po službenoj dužnosti?

mlekac

Bojim se, da je, narocito kod starijih nastavnika, jos uvek u igri i cuvena parola o opstoj jednakosti. Kako svima - tako i njemu/njoj!Individualnost u nasem skolstvu nikada nije bila previse na ceni.

Sećam se da je u Zeki bila pesmica o polasku u školu, pa kaže:
" a na školskoj listi
svi su đaci isti"
što sam još tada kao mali shvatio da je pogrešan pristup.
Doduše činjenica je da su oni veći deo školovanja i radnog veka proveli u komunističkom sistemu gde su otprilike svi tretirani kao istovetne pčelice radilice.

svi sa kojima sam razgovarala ističu potrebu da imaju asistenta koji će moći da zajedno sa njima radi sa decom, asistenta koji je završio po moguććstvu defektologiju , logopeda, itd...

to je neophodno, mozda ne preko celog skolskog dana, ali svakako na nekim casovima... nema teoriej da 1 nastavnik moze da pruzi , kako bi rekli, jednak kvalitet usluge detetu sa posebnim potrebama, izuzetno nadarenom detetu, i 'prosecnom' detetu... kojom prilikom ne govorim samo o strucnosti nastavnika

Problemi su brojni, ali nisu nerešivi.
Evo kako mali Djokica to zamišlja...Ja bih što manje toga prepustila dobroj volji i pojedinačnom znanju (što roditelja, što nastavnika) i u sledećih par godina napravila sistemske zahteve, okvire i mehanizme po kojima inkluzija treba da funkcioniše. Obavezna obuka nastavnika, obavezan defektolog u školi, obavezni asistenti koje plaća država i sva pomoćna učila potrebna. Stimulacija kroz platu!
Mala odeljenja, jači individualni rad, posebno sa ovom decom, ali i talentovanom! Talentovano dete takodje zahteva IOP, dosta je škole za prosek i ispod proseka.

Onda niko u procesu obrazovanja neće moći da izvrdava obaveze i traži izgovore.

Delić razgovora sa komšinicom dok se deca igraju u uličici (nema parka, samo slepa uličica u kojoj nema saobraćaja) - Nemam ništa protiv da deca sa posebnim potrebama idu u razred sa mojim detetom, ali neće to uspeti...deca su surova, ima da ih zezaju...najbolje je da uče sa sebi sličnima...deca će da se bune što oni manje uče a imaju iste ocene...to što će da im piše u diplomi da su učili po IOP-u će da im smeta u kasnijem školovanju i zapošljavanju...itd i sl. To su pitanja i predrasude koje država , škola, nastavnici treba da objasne i razveju.

Srećno nam svima bilo!

Inkluzija nije pitanje i svojina samo jedne struke, pa ni defektološke. Kad bi to bilo tako, onda to ne bi bila inkluzija. Inkluzija ili "uključivanje" ne znači samo pristup redovnom obrazovanju, ona znači promenu društvene svesti tako da to dete može da ode i u prodavnicu, i u bioskop, i na koncert, i da se vozi javnim prevozom, a složićete se da ne možemo na sva ta mesta da zaposlimo defektologe.
Asistencija - da, potrebna je i jedan asistent u razredu može mnogo da pomogne detetu sa smetnjama, ali i drugoj deci, ali nije uvek neophodna. Postoje i mnogi drugi mehanizmi podrške deci i nastavnicima, od kojih je najvažniji individualni obrazovni plan.
I tu treba biti jako oprezan, jer se već dešavalo da dete krene u redovnu školu uz asistenta, i to onda pređe u drugu krajnost - učitelj ili nastavnik se uopšte ne bavi detetom, jer ono eto, ima asistenta.
Čak i za onu decu za koju je angažovanje asistenta (tu mislim na pedagoškog, a ne personalnog) zaista neophodno, treba uvek težiti da se asistencija što je pre moguće ukine.

bocvena

Talentovano dete takodje zahteva IOP, dosta je škole za prosek i ispod proseka.

Da tačno, pravilnik o IOP-u predviđa izradu individualnih obrazovnih planova i za talentovanu decu.

bocvena

Ja bih što manje toga prepustila dobroj volji i pojedinačnom znanju (što roditelja, što nastavnika) i u sledećih par godina napravila sistemske zahteve, okvire i mehanizme po kojima inkluzija treba da funkcioniše.

Pa sam Zakon je već dovoljno čvrst okvir, upravo se radi i na drugim stvarima. Ipak, potrebno je vreme i strpljenje da se otpori savladaju. Ja sam se nadala da će donošenjem zakona bar prestati rasprava da li je inkluzija moguća ili ne (jer znamo da je moguća i iz iskustva drugih, i iz iskustva škola koje su odavno i kod nas počele to da rade, a ima ih), ili da li je potrebna (sigurno je potrebna), već da će početi priča o tome kako to da sprovedemo u delo.

mlekac

Pa u tome je i poenta ovog bloga, Snezo. Kako da to sprovedemo u delo? Kao sto rekoh, drago mi je da sad imam i zakon da mi stiti ledja, ali, nekako, imam utisak da sve, jos uvek, zavisi od licne angazovanosti roditelja.

Nažalost, zavisi od lične angažovanosti roditelja. Ali, ako te to teši, tako je i u drugim, mnogo razvijenijim zemljama. Stvarno! I u Kanadi (nedavno nam je bio u poseti momak koji u Kanadi radi na zapošljavanju osoba sa intelektualnim smetnjama), i u Americi (tamo je sad najnoviji štos da se roditeljima dece sa smetnjama predlaže gore pomenuto školovanje na daljinu), i gde god hoćeš.
Šta možemo da uradimo? Uvek da reagujemo, da "mašemo" zakonom, da podržavamo jedni druge i da se borimo za svoju decu, jer jedino mi to možemo (izvinite svi na patetici)

Eh, mlekac...

Što umeš da odabereš temu!!!

A ja imam glupo pitanje iz ćoška: a gde je tu seminar za decu?

Ustvari, pita moja ćerka.

Ona ima drugaricu Lenu kojoj uporno pokušava da šapuće biologiju i fiziku ali Lena nosi slušni aparat i ne čuje šapat. A Milica to nikako da zapamti.

A kada je na odbojci pogodila ("nežno" Lenu loptom i razbila joj aparat naplakale su se grupno, Milica plače jer je razbila aparat pa Lena ne čuje ništa, Lena plače jer Milica plače i ne čuje i ne kapira zašto Milica plače, a druge dve devojčice iz grupe "4 najbolje drugarice" plaču iz solidarnosti.

Tek kad je stigla Lenina mama i donela rezervni aparat i objasnila Milici da Lena ima više komada u rezervi i "nisu skupi" (jer je moja Milica cicija svetske klase), prestala je poplava suza iz 4 kompleta očiju!

A gde je tu seminar za klince?

Ako je pitanje glupo i nije u kontekstu, briši me slobodno!!

Djina

A gde je tu seminar za klince?

Ako je pitanje glupo i nije u kontekstu, briši me slobodno!!

Pitanje nije glupo, cak je i odlicno! Deca vide razlicitost onako kako im odrasli priblize: roditelji, vaspitaci, uciteljica. A inace bi retko koje dete imalo ista ptotiv!
Inkluzija bi trebala da pocne iz vrtica! Kada bi deca predskolskog uzrasta imala vise dodira sa takvom decom, svima bi nam bilo lakse za kasnije ukljucivanje! Ja govorim o deci koja se i fizicki razlikuju.

U nasem vrticu ima specijalna grupa. Petoro dece razlicite! Pre par godina je u susednoj ucionici radila je jedna predivna vaspitacica, koja je obozavala nasu decu. Ona je uzimala moje dete i jednog starijeg decaka u goste u svoju grupu! Onda su oni igrali kolo sa drugom decom, i igre u krugu i slicno- to je za mene pocetak inkluzije. Cak su im i slavili rodjendan u toj starijoj grupi! Verujte, to je predivno, ja sam to gledala i bila van sebe od srece!

Onda je moj muz poveo naseg Andru u skolsko, posle podne, i on se odusevio: sve devojcice iz te starije grupe su izgrlile i izljubile Andriju! Posle je doslo leto, tu vaspitacicu su premestili, i ja ne znam kako to sve sada izgleda.

Svima zajedno odgovor - seminare za decu nismo do sada pravili. Jedan od razloga je taj što deca stvarno nemaju problem sa prihvatanjem različitosti.
Ipak, vremenom potrebna im je podrška, i deci iz razreda, i samom detetu sa smetnjama. Ono što znam da se ponekad radilo to su radionice na kojima se od dece tražilo da svim svojim drugovima napišu po jednu poruku - šta volim kod tebe i zašto? i - šta mi se kod tebe ne sviđa i zašto. Onda ti odgovori mogu da budu odlična osnova za razgovor, kad sa njima radi razredni starešina ili školski psiholog
Što se vrtića tiče, i oni su u obavezi da uključuju decu sa smetnjama u redovne grupe (čak imaju i prednost prilikom upisa). Razvojne grupe, kao što je ta koju je anakcosa opisala postoje i dalje, i tamo se upisuju deca uz saglasnost njihovih roditelja (ili bolje rečeno na njihov zahtev)

Ja sam još gori tupson i manje sam upućena od tebe, ali mislim da si navela dva ekstrema.

Opet se hvatam male Lene, drugarice moje ćerke. Ona nosi aparat i mora da sedi u prvoj klupi da bi čula nastavnike, njima je jedina obaveza da se potrude da sve što pričaju i objašnjavaju rade to okrenuti ka deci, jer kada se okrenu ka tabli i pričaju Lena ne čuje.

Kada imaju diktate, nastavnici okrenu glavu i lice ka Leni da bolje čuje i da ono što ne čuje može da "vidi".

Iz matematike, kada pogrešno zapiše broj, nastavnica joj oceni rad i zadatak prema brojevima koje je zapisala a ne prema onome što je ditirano, ako je nastavnica tražila 5 plus 5 a Lena ima zapisano 5 plus 6, zadatak se računa kao tačan, mada je svima zbir 10 a Leni 11.

I mislim da gluva i slepa deca imaju posebne škole, govorim o deci koja ni na koji način ne čuju i ne vide.

A možda sam skroz promašila?

Djina

I mislim da gluva i slepa deca imaju posebne škole, govorim o deci koja ni na koji način ne čuju i ne vide.

Đina, upravo o takvoj deci govorim! Onoj koja zaista ne mogu ni malo da koriste čulo vida ili sluha.
Bojim se da će se inkluzija primenjivati samo na neku decu. Oni drugi će ostati i dalje izolovani.
Svaka tebi čast, ali na ovo pitanje je trebalo da mi odgovori neko ko je upućen, i ne baulja po temi ko ti i ja.

A mozda me najvise interesuje kako ce se praviti i sprovoditi program za decu sa izuzetno visokim IQ???

Gazdarice, a ko je, i kad deci merio IQ?
I mene zanima ko će, i kako procenjivati mogućnosti dece,i prilagođavati im metode ili program rada? I da li će to biti primenjeno i na decu koja su već završila prvi (ili neki više) razred?
Znaš, možda sam postavivši takvo pitanje želela da isprovociram nešto. Da li mogu da me uvere da će se inkluzija primenjivati podjednako na sve, ili je ona samo drugi naziv za uključivanje prvenstveno dece sa mentalnim problemima u redovne škole.

zilikaka

A mozda me najvise interesuje kako ce se praviti i sprovoditi program za decu sa izuzetno visokim IQ???

Gazdarice, a ko je, i kad deci merio IQ?
I mene zanima ko će, i kako procenjivati mogućnosti dece,i prilagođavati im metode ili program rada? I da li će to biti primenjeno i na decu koja su već završila prvi (ili neki više) razred?
Znaš, možda sam postavivši takvo pitanje želela da isprovociram nešto. Da li mogu da me uvere da će se inkluzija primenjivati podjednako na sve, ili je ona samo drugi naziv za uključivanje prvenstveno dece sa mentalnim problemima u redovne škole.

Koliko ja znam svako dete se pre polaska u skolu testira i na osnovu tog testa se formiraju odeljenja. Ne znam koja skala se koristi, ali svako se prcenjuju kognitivne, verbalne, manipulativne i socijalne sposobnosti deteta.
Koliko ja znam zakon se odnosi i primenjuje za svu decu, a ne samo onu koja sad polaze u I razred.

Detalje o tome kako ce sa raditi sa decom sa odredjenom vrstom hendikepa zaista ne znam, ali znam da su zakonom predvidjene razne vrste podrske zavisno od toga kakva je podrska detetu potrebna.


Deca kojoj je potreban strucna pomoc takvu pomoc ce i dalje da imaju, nevezano za to koju skolu pohadjaju.
Specijalne skole ce, osim sto ce da i dalje da ostanu obrazovne ustanove, postati i resursni centri za pomoc redovnim sklolama.

Znam da recimo u skoli u koju idu deca od Mlekac, jedan djak ima ostecenje vida od 90% i uspesno pohadja nastavu.

Ne znam kako ste dosli do zakljucka da ce se inkluzija primenjivati prvenstveno za decu sa mentalnom retardacijom.
Mozda zbog toga sto se najvise komentar odnosi na to i sto mnogi sumnjaju da takva deca mogu da idu u redovne skole.

Koliko ja znam svako dete se pre polaska u skolu testira i na osnovu tog testa se formiraju odeljenja. Ne znam koja skala se koristi, ali svako se prcenjuju kognitivne, verbalne, manipulativne i socijalne sposobnosti deteta.

Da, u našem slučaju to je izgledalo ovako:
-Obavljen je sistematski pregled deteta, od strane pedijatra
-Sva deca su u PP nacrtala crtež sa temom "moja porodica", i on je poslat željenoj školi.
-Dete je pozvano kod pepsi službe na razgovor, sa roditeljima.
(Moj junak, kojem crtanje nikako nije išlo, se snašao. Ne bismo to ni otkrili, nego kad ga je pitala šta mu je neki detalj na crtežu, on mrtav ladan reko da ne zna, jer je sve to crtala drugarica.
Ostao je da razgovara unutra, i nakon toga nam rečeno da se očekuju poteškoće u praćenju nastave, ni ne sećam se zašto sve.)
Epilog:
Nikakvih poteškoća nije bilo, naprotiv.
I pored čestih opaski pedagoga sa kojima stupa u kontakt, da poseduje velike mogućnosti, nikad niko to nije iskazao nekom konketnom veličinom, IQ ili sl.
Ne znam da je i jednom detetu rađena takva procena. Naime, prilikom upisa se proveravaju "donje" mogućnosti deteta (a i to je pitanje koliko pouzdano), i ako one zadovoljavaju minimum, daljih procena nema. Ili možda grešim?
Ima li iko slične podatke za svoje dete, a da su pribavljene u redovnoj proceduri?

Znam da recimo u skoli u koju idu deca od Mlekac, jedan djak ima ostecenje vida od 90% i uspesno pohadja nastavu.

Takvih slučajeva je bilo uvek, ali kao izuzeci koji potvrđuju pravilo.
Iskreno se nadam da će SVOJ deci biti pružena ista šansa, ali se bojim da će slepo dete iz npr. sela pored Leskovca, i dalje morati da sa sedam godina dolazi u Filip Višnjić u Bg, jer u njegovoj sredini nema odgovarajućeg kadra.

Ne mislim da inkluzija vazi samo za decu sa mentalnom retardacijom, a nemam pojma ni kako li si dosla do zakljucka da tako mislimo.

Ma nisam ja nikakve zakljucek izvlacila, samo odgovorila na pitanje :

Da li mogu da me uvere da će se inkluzija primenjivati podjednako na sve, ili je ona samo drugi naziv za uključivanje prvenstveno dece sa mentalnim problemima u redovne škole.

Ne mislim bre da si ti protiv inkluzije(dosta mi sto se objasnjavam sa onima koji mise da i deca koja imaju disleksiju treba da idu u specijalne skole),samo pisem ono sto znam.

U nasem udruzenju nema ni jedno dete sa tim hedikepom (slabovido i sa ostecenim sluhom), tako da zaista ne znam mnogo o tome. Znam samo da postoji resenje za svako dete, samo treba imati volje da se ono pronadje.

Evo i ovo sto nista ne znamo o potrebama te dece je meni pokazatelj da je inkluzija zaista neophodna. Ne samo u skoli, vec u celom drustvu.

skreno se nadam da će SVOJ deci biti pružena ista šansa, ali se bojim da će slepo dete iz npr. sela pored Leskovca, i dalje morati da sa sedam godina dolazi u Filip Višnjić u Bg, jer u njegovoj sredini nema odgovarajućeg kadra.

Pa to i jeste razlog vise za inkluziju. Zamislite kako je i tom detetu i njegovim roditeljima, kad dete mora da zivi odvojeno od svoje porodice da bi se obrazovalo.

Zamislite kako je i tom detetu i njegovim roditeljima, kad dete mora da zivi odvojeno od svoje porodice da bi se obrazovalo.

Upravo to sam htela da kažem. Postoji sveta i izvan Beograda, a što je sredina manja, to su veći problemi dece sa posebnim potrebama.
Nadam se da će postojeća udruženja roditelja imati to u vidu.

Ne znam da je i jednom detetu rađena takva procena. Naime, prilikom upisa se proveravaju "donje" mogućnosti deteta (a i to je pitanje koliko pouzdano), i ako one zadovoljavaju minimum, daljih procena nema. Ili možda grešim?

Mislim da gresis. Kako bi psiholog mogao da formira odeljenja, ako bi vrsio samo procenu donje granice ili kako se to vec zove.
Znam da (tako bi baram trebalo da bude) u svako odeljenje treba da bude rasporedjen jednak broj ucenika sa razlicitim sposobnostima. Ucitelji ne bi trebali da znaju rezulate tih testova, da ne bi vise favorizovali neku decu ili pak manje od njih ocekivali, a da li roditelji imaju pravo da znaju, ne znam.
Starije dete kad se upisivalo samo mi je receno da je spremna za skolu i da je s obzirom da je decembarsko dete pokazala bolje rezulate nego sto se ocekuje za njen uzrast, ali nikakve brojke nisu spominjane.
Za mladje je vrseno specijalno testranje koje je radio psiholog koji ga prati od trece godine.
Verovatno psiholog saopstava rezultate kad drasticno odstupaju od ocekivanih.

zilikaka

I pored čestih opaski pedagoga sa kojima stupa u kontakt, da poseduje velike mogućnosti, nikad niko to nije iskazao nekom konketnom veličinom, IQ ili sl.Ne znam da je i jednom detetu rađena takva procena.

Uvek mogu da se urade NEKE procene, koje su nešto kao "radni naslov", čisto da se utvrdi da 33 dece u odeljenju mogu nekako da se podele u nekoliko grupa po sličnim sposobnostima tako da ne moraš uvek da praviš 33 kontrolna zadatka ili radna listića nego da možeš da napraviš npr. 7 tih papira pa da isfotokopiraš, a da oni odgovaraju deci iz te grupe (to sad sve posmatramo sa stanovišta nastavnika koji ima 33 različite dece u odeljenju, i još 9 drugih odeljenja za pun fond časova, a vremena za planiranje časa samo od 5 do 9 uveče jer je prepodne u školi a mora i da spava i da kuva ručak i da pere veš itd.)

Dakle, sam broj nije važan, važno je relativno mesto u odnosu na vršnjačku grupu, da bi lakše mogle da se rade modifikacije i da se ne bi tiho a sposobno dete smatralo za "granično" jer se ne javlja na času "kopajući oči" nastavnici sa dva prsta. I naravno, pošto postoji više oblika inteligencije (numerička, jezička itd.) svi smo mi mozaik tako da je to sve samo okvir da bude lakše da se išta uradi kako treba a da nastavnik ne poludi (moram opet da naglasim).

Dalje, IQ kod mlađe dece teško može toliko precizno da se odredi kao kod starije dece (i odraslih) koja imaju iskustva u učenju iz knjiga i razmišljanju na apstraktnom nivou (a i radili su matematiku veći broj godina), i onda nikad ne možeš da dobiješ broj npr. 152 kao što su meni u srednjoj školi rekli da imam, nego nekakav otprilike opseg npr. 135-160.

mlekac

Htedoh da kazem izuzetno nadarena deca ili kako se to vec zove... Ona 'natprosecna'. Otkud znam kako se to zvanicno vika. Koliko mi je poznato, a i Sneza je pisala o tome, i ona ce imati pravo na IOP.

Mene baš zanima kako će taj IOP da izgleda, tj. kako će rečenice u njemu da budu sročene. Ja sam dok sam bio nastavnik uključivao svu decu u aktivnosti "višeg nivoa" (sećajući se pre svega moje nastavnice geografije Patkice koja nije htela da me pita za više od tri jer to "ne može", misleći da sam valjda glupav, šta li) tako da su svi imali šansu i da nauče za pet i da budu ocenjeni za pet.

Tako da se pomalo plašim da će IOPi za nadarenu decu, ako budu nakaradno napisani (tipa "moraju da mu se daju zadaci tri razreda iznad nivoa ostalih u odeljenju", ili nekako drugačije ali opet rogobatno, a uvek je moguće da će biti rogobatno napisani), dovesti do toga da ta deca sede u ćošku sa dvoje-troje istovrsnika, radeći sama aktivnosti višeg nivoa (što samo za sebe nije loše) ali da će ostala deca biti zakinuta za te aktivnosti. Šta fali đaku sa srednjom četvorkom da učestvuje u aktivnostima za peticu?

Tu sad dalje počinjem da razmišljam o tome da li će svaka škola zasebno da izmišlja kako se piše IOP za njene đake, pa da đaci koji se prebacuju iz škole u školu upadaju u problematične situacije, ili će postojati neke smernice?

I naravno tu je pitanje dece koja su za neke predmete geniji a za druge na granici intelektualnih sposobnosti... recimo ja sam u ovoj drugoj grupi iz fizike i istorije i pored vrlo visokog opšteg IQ. Mi ćemo imati IOPe veličine enciklopedije 1000 zašto-1000 zato.

mlekac

Meni je ovo pitanje zanimljivo, jer se secam necega sto je moja uciteljica Jelka radila kad smo bili I i II razred. Naime, od nas 30 i nesto u odeljenju, bilo nas je jedno petoro koji smo bas tecno citali i vec uveliko pisali jos pre polaska u I razred. Onda nas je ona, lepo, stavila sve u jedan red i dok su se oni drugi igrali tankim kosim i debelim pravim, mi smo dobijali da procitamo i prepricamo neke bajke i tako to... Da ne ometamo ostale, posto mozes da zamislis koliko je nama bilo do tankih kosih i debelih pravih.E, kako je ko od ostalih napredovao, tako se i nasa grupa sirila, pa smo na kraju svi zajedno lepo citali i pisali, ali meni su, eto u secanju ostali ti prvi meseci kada su ostali ucili nesto sto smo mi, igrom slucaja, vec znali.Ispade da je moja Jelka primenjivala IOP jos 1970.Mada, sto jes' jes' ona je jos tada imala inkluziju.

Jeste, i kod nas su na početku prvog razreda postojali "čitači", samo se uopšte ne sećam ko su bili pošto mi je trebalo nekoliko meseci da prepoznam kako se ko od ostalih đaka u odeljenju zove (sem onih koje je učiteljica stavila da sede do mene i onih sa kojima sam se potukao pa se mama svađala sa njihovim roditeljima pred učiteljicom). Znam da je Marku rekla "ja tebe računam u čitače, vežbaj još malo"

Sad nazad na glavnu temu.
Mislim da većina ljudi koja piše po forumima i komentarima u vezi inkluzije pre svega misli na niže razrede osnovne škole i na "opismenjavanje" i "oračunljavanje", a na tu temu nemam šta da kažem jer nisam roditelj a sopstvenog opismenjavanja se ne sećam jer sam bio jako mali i daleko od polaska u školu. Pošto imam iskustva u nastavničkom radu sa starijim osnovcima, interesuje me šta se planira u višim razredima, ako se to uopšte planira SADA? a ne kada sadašnji prvaci dođu u peti razred? Tu imam milion logističkih pitanja, od kojih je neizbežno da jedno bude "a kako ocenjivati?"
(doduše nije da me hitno i bitno zanima, uzevši u obzir situaciju sa radnim mestima pa ću ili ponovo biti nastavnik kroz tri godine ili nikada, ali problematika me ipak jako zanima)

Jao ljudi, prijatelji, šta me pitanja dočeka! Danas provedosmo dan na Adi, pa evo sad reš pečena da probam bar na neka da odgovorim.
Kako će u praksi izgledati sve ovo o čemu smo pričali, ko ima pravo na IOP, kako on treba da izgleda, na osnovu čega se IOP pravi?
Dete se upisuje u školu. Bilo koje dete, bez ikakvih smetnji, nezrelo, nadareno, dete sa smetnjama u razvoju (ovde malo pojašnjenje - neke smetnje i u nekim slučajevima već su davno prepoznate - dete je možda već na rođenju dobilo "dijagnozu" kao kod genetskih poremećaja, ili nešto kasnije. Ali neka deca neće imati nikakav "papir". Tek će se kasnije, tokom školovanja uočiti da ona imaju neki "problem", kao što je često slučaj sa disleksijom, ili Aspergerovim sindromom na pr.)
Što neko reče, Pepsi služba vrši procenu - testiranje. Nešto zaključe iz toga, a nešto ne. Nekad su im zaključci dobri, a nekad se pokaže da su "promašili", jer se pokaže da dete nije bilo dovoljno motivisano na testiranju, ili je bilo uplašeno, ili umorno... Formiraju se odeljenja (izvinjavam se, sve se ovo odnosi i na predškolske ustanove, ali hajde da se sad zadržimo samo na školama?)
Počinje školovanje. Dete uči. Ili mu je teško? Prilagođava se, ili se teže navikava. Učitelj/nastavnik ga PRATI. Negde na tromesečju, u stanju je već da proceni da neko dete ne može da "zadovolji opšte ili posebne standarde obrazovanja i vaspitanja" (formulacija iz zakona). Prosto, dete zaostaje za svojim vršnjacima. Učitelj se pita - ZAŠTO? Na koji način mogu da pomognem ovom detetu da napreduje?
Počinje primenu MERA INDIVIDUALIZACIJE. To praktično znači prilagođavanje metoda, učila, pomagala, prostora...
Ne radi ni ovo? Pristupa se izradi IOP-a, i to prvo IOP-a po prilagođenom programu. To je praktično isto individualizacija, ali tako da ciljevi budu jasno planirani, kao i sve aktivnosti i mere koje će se sprovoditi da bi se do tih ciljeva došlo. To je zapravo pisani dokument, iz koga se tačno vidi ko i šta sa detetom radi, koliko dugo i koliko često, da bi se ciljevi ostvarili. Roditelj je član tima koji pruža ovu vrstu podrške detetu.
Nismo ni sad uspeli? Izrađuje se IOP po izmenjenom programu. Zahtevi se snižavaju.
Ko ima pravo na IOP? Deca sa specifičnim teškoćama u učenju (između ostalog i deca sa disleksijom spadaju u ovu grupu), kao i deca sa problemima u ponašanju i emocionalnom razvoju; deca sa smetnjama u razvoju (autizam, intelektualne teškoće, telesne, čulne, motoričke smetnje); deca koja žive u socijalno, ekonomski, kulturno, jezički siromašnoj sredini, kao i deca koja dugotrajno borave u zdravstvenim ustanovama zbog lečenja, ili ona koja žive u socijalnoj ustanovi); nadarena deca (o tome u drugom komentaru, da bude lakše za čitanje).
Kako se IOP piše - tim koji se formirao prvo radi pedagoški profil deteta - utvrđuje jake strane i interesovanja deteta, u više oblasti (pa ne mogu sad da vam prepričam ceo seminar), i na osnovu toga planira šta i kako dalje...

mlekac

Ma ne, nije to samo za prvake. Vazi i za srednjoskolce, za studente nisam sigurna...

Najcesce se prica o prvacima jer oni tek treba da podju u skolu, ali imas dece kao sto su moja ili Snezina, koja vec uveliko idu u skolu (da ne pominjem nezanemarljivu brojku nedijagnostikovanih disleksicara, koja ce se, nadam se, malo smanjiti kad nastavnici i ucitelji KONACNO nauce da istu prepoznaju)

Znaci IOP vazi za SVU decu, bez obzira u kom su razredu i da li su u osnovnoj ili srednjoj skoli.

Tačno, bez obzira na to u kom razredu je dete, osnovna ili srednja škola je dužna da izradi IOP. Isto tako, IOP, odnosno IVOP se pravi za predškolce

sneza.lazarevic

Ko ima pravo na IOP? Deca sa specifičnim teškoćama u učenju (između ostalog i deca sa disleksijom spadaju u ovu grupu), kao i deca sa problemima u ponašanju i emocionalnom razvoju; deca sa smetnjama u razvoju (autizam, intelektualne teškoće, telesne, čulne, motoričke smetnje); deca koja žive u socijalno, ekonomski, kulturno, jezički siromašnoj sredini, kao i deca koja dugotrajno borave u zdravstvenim ustanovama zbog lečenja, ili ona koja žive u socijalnoj ustanovi); nadarena deca (o tome u drugom komentaru, da bude lakše za čitanje).Kako se IOP piše - tim koji se formirao prvo radi pedagoški profil deteta - utvrđuje jake strane i interesovanja deteta, u više oblasti (pa ne mogu sad da vam prepričam ceo seminar), i na osnovu toga planira šta i kako dalje...

Sledeće pitanje, da li postoji više nivoa individualnih planova
Sad se vraćam na Amerikance kod kojih postoje 504 i IEP. IEP je ogroman dokument sa mnogo strana i detaljan, a 504 je mali (strana-dve) i odnosi se na akomodacije a ne modifikacije (nadam se da ih nisam obrnuo?). Npr. ako je sve što je detetu potrebno da sedi u prvoj klupi ili pored vrata ili pored prozora ili što dalje i od vrata i od prozora ili bliže tabli ili dalje od predmeta koji zuje (ili tako nešto naizgled sasvim minorno a tom detetu važno) onda se piše samo 504 (to im je valjda broj paragrafa u zakonu gde se to uvodi).

Jukie

Sledeće pitanje, da li postoji više nivoa individualnih planova
Sad se vraćam na Amerikance kod kojih postoje 504 i IEP. IEP je ogroman dokument sa mnogo strana i detaljan, a 504 je mali (strana-dve) i odnosi se na akomodacije a ne modifikacije (nadam se da ih nisam obrnuo?). Npr. ako je sve što je detetu potrebno da sedi u prvoj klupi ili pored vrata ili pored prozora ili što dalje i od vrata i od prozora ili bliže tabli ili dalje od predmeta koji zuje (ili tako nešto naizgled sasvim minorno a tom detetu važno) onda se piše samo 504 (to im je valjda broj paragrafa u zakonu gde se to uvodi).

Da, pokušala sam da objasnim, postoji IOP po prilagođenom programu (to su te neke jednostavnije stvari) i IOP po izmenjenom programu, kada se menjaju sadržaji onoga što dete uči, kao i ishodi obrazovanja.
A da dođeš i ti Jukie na seminar, vidim i da te zanima tema, a i da si upućen? Iako je namenjen roditeljima? Možeš da odgovoriš na pp

natasavb
Evo i ovo sto nista ne znamo o potrebama te dece je meni pokazatelj da je inkluzija zaista neophodna. Ne samo u skoli, vec u celom drustvu.

Najbitnije od svega!

sneza.lazarevic

Svi koraci su isti kao što sam opisala za decu sa smetnjama u razvoju. Ne zaboravite, IOP je pisani dokument, i pravi se na osnovu pedagoškog profila. Verujte na reč, kad se takav profil dobro i jasno napiše, odmah se i lako uočava šta je to što možemo da negujemo.I još je važno da znate, IOP za dete može se praviti za sve predmete, za grupu predmeta, samo za jedan ili dva predmeta, čak i za deo predmeta. Dakle, detetu ne ide matematika, ili u okviru matematike geometrija, dobiće IOP po prilagođenom ili izmenjenom programu samo za to, ali je u isto vreme talentovano za pisanje - dobiće i IOP za "talentovane" za srpski.Poruka za Jukie-a - kad budem u prilici, a to znači kad pravilnik i obrasci uz njega budu prošli zakonodavstvo, možemo se dogovoriti preko pp da ti pošaljem te obrasce, pa ćeš se uveriti da se IOP ne može praviti samo da bi se zadovoljila "forma". I još jednom, roditelji su obavezan član tima za pružanje dodatne podrške detetu, tako da mogu ravnopravno da učestvuju i da utiču na sve ono što će biti napisano. I ne manje važno, i sami mogu da pokrenu inicijativu za donošenje IOP-a.

Odlično
Ako ne može da se uprska, onda je odlično (iako sam uzdržan sa optimizmom znajući za neke druge stvari kako su odrađene)

Jukie

Ako ne može da se uprska, onda je odlično (iako sam uzdržan sa optimizmom znajući za neke druge stvari kako su odrađene)

Znaš kako, sve može da se uprska, ali hajde da budemo optimisti. Svakako bar ne može da se prepisuje (jer su mnoge škole koje su se i pre zakona upustile u ovu priču pokušavale da "štancuju" IOP-e).
A opet kažem i roditelji moraju da shvate da baš sve ne mogu da dobiju na tacni, moraju da se bore malo. Zakonske mogućnosti imaju.

Moja drugaruca ima decaka u trecem razredu koji je prepametan i vec osvaja neke nagrade na raznim takmicenjima. Majci je ponudjeno prosle godine da ga prebace u razred vise, zato sto je prepametan za tekuci! Odbili su jer ne zele svoje dete da dodatno opterecuju, a i uciteljica koja trenutno radi sa njim je odlicna!

sneza.lazarevic

I naravno, odmah se piše novi IOP da bi se utvrdilo šta dalje... Ako ne može da ostvari ono što smo planirali, ili sporije usvaja znanja nego što smo planirali, IOP se prilagođava.

Ovo je važan pozitivan aspekat, znam da su neki nastavnici u Americi čekali po mesec-dva dana šljapkajući po mraku dok nije održan novi sastanak IOPa.

Jukie

sneza.lazarevic

I naravno, odmah se piše novi IOP da bi se utvrdilo šta dalje... Ako ne može da ostvari ono što smo planirali, ili sporije usvaja znanja nego što smo planirali, IOP se prilagođava.

Ovo je važan pozitivan aspekat, znam da su neki nastavnici u Americi čekali po mesec-dva dana šljapkajući po mraku dok nije održan novi sastanak IOPa.

Opet kažem, i roditelji su članovi tima. Treba da prate svoje dete, i da traže izmene ako misle da su potrebne

Drago mi je što sam bar nekome ulila optimizam.
Naravno, sve što piše u zakonu, pravilnicima, treba neko da primeni. Tačno je da je za to potrebno da nastavnici budu motivisani.
Mislim da se o tome nije baš puno mislilo - mislilo se na škole kao kolektiv, a ne na pojedinačne nastavnike. Dakle, svako dete sa IOP-om u budućoj šemi finansiranja škola nosiće koeficijent 2-3, možda i više. To praktično znači da će u svakom odeljenju koje ima 1 dete sa smetnjama na primer, broj dece biti smanjen za 2-3. Time su škole motivisane da primaju decu, i da im izrađuju IOP-e. Da li će se možda osmisliti neki način nagrađivanja nastavnika - ne znam.
Ipak, motivacija nastavnika ne zavisi ni samo od novca - učiteljica mog sina se svakom njegovom uspehu neizmerno radovala, i često je govorila kako je njoj profesionalni izazov da ga nauči nečemu što drugi ne veruju da on može. A ona proba! I uspe!

Preporuka Mlekac.

petarjjj

Ne zalazeći u pojedinačnim slučajevima i godištima, ono što mene interesuje su, kao celina, procedure po svom redosledu, kadar koji će raditi sa tom decom (po zvanju), koje bi sve škole trebale postojati, da li treba formirati posebna odeljenja, grupe, lica koja će individualno raditi sa decom (po zvanju) i to sve od predškolskih ustanova pa nadalje.

Pretpostavljam da svaka vrsta posebnih potreba sigurno zahteva i poseban tretman, ali koji se sigurno može razvrstati u određenu kategoriju.

Zdravo i tebi, pokušaću da ti odgovorim. Pitanja je mnogo, da vidimo koliko mogu da budem uspešna u odgovorima:
Kad govoriš o tretmanu, važno mi je da razjasnimo - jedno je tretman, dakle ono što se često zove i "terapija", a druga stvar je obrazovanje. Dakle, dete se rodi, i nekada se odmah na rođenju vidi da to dete ima neki "poremećaj" (kao u slučaju daunovog sindroma, ili nekih drugih genetskih poremećaja). Nekoj deci se dijagnostikuje smetnja kasnije. Lakše mi je da objasnim primerima - mom sinu je dijagnoza autizma utvrđena kada je imao tri godine. Tada počinje rad sa detetom i porodicom - u našem slučaju, mi smo išli u Zavod za psihofiziološke i govorne poremećaje, gde je imao odgovornog terapeuta, psihološkinju i logopedicu. Uz to, tamo imaju i druge ljude koji se povremeno sreću sa detetom (neuropsihijatar, neurolog, ...). Odlazak kod ovih i drugih stručnjaka može da traje više godina, i treba da podstakne rani razvoj deteta, i da pomogne roditeljima pre svega da "nauče" kako treba da pomognu (uslovno rečeno) svom detetu.
Kad govorimo o obrazovanju to je potpuno druga stvar. Ne mogu da ti taksativno odgovorim ko će sa detetom tačno raditi - jedna je situacija ako dete bude, po odluci roditelja upisano u razvojni vrtić, razvojnu grupu ili specijalnu školu, ili u redovnu grupu vrtića ili redovnu školu.
Ako se tvoje pitanje odnosi na inkluzivno obrazovanje, sa decom će raditi isti oni učitelji i nastavnici koji rade i sa svom ostalom decom u školi. Individualno - jedan-na-jedan sa detetom, teško da će neko u školi raditi, zato se pravi Individualni obrazovni plan za konkretno dete, da bi ono bilo u stanju da savlada ono što od njega očekujemo i procenjujemo da može.
Ako bude sreće, deca kojoj to bude potrebno imaće pedagoške asistente (ne znam koji će tačno ljudi raditi na ovim poslovima, pretpostavljam da će to biti defektolozi ili učitelji/nastavnici), u svakom slučaju visoko obrazovani ljudi sa dodatnom obukom za rad u inkluzivnom obrazovanju, ili ličnog pratioca (ono što je za odrasle personalni asistent), što mogu da budu ljudi zaista različitih profila i zanimanja.

petarjjj

U Srbiji ima dosta škola, kako po gradovima, opštinama tako i po selima. Najveći problem će imati ta monogobrojna sela koja tretiraju isključivo predškolsko i osnovno obrazovanje koje je, po meni, najbitnije doba u celom sistemu obrazovanja i koja, zasigurno, ne mogu da pruže ni sada a ne verujem ni u skorije vreme pomoć ovoj deci. Prihvaćen je upis u redovne škole. Lokalne samouprave će trljati ruke jer neće morati više da vode brigu o tome da plaćaju za tu decu prevoz, smeštaj i ishranu po "specijalnim" školama a država, mislim da će se, i pored "dobronamernih promena" truditi da iz toga što više uštedi sredstava. Treba znati da ima dosta dece čiji su roditelji siromašni, koji primaju pomoć i kojima, nažalost, ali je tako, internatski smeštaj svoje dece olakšava život. Takođe ima i roditelja koji su i sami ometeni u razvoju, kako oni da prave programe i na adekvatan način odlučuju o svojoj deci? Mnogo, mnogo pitanja i različitosti...

Ne vidim kakva je razlika da li se neka škola nalazi u selu ili u gradu. Prednost inkluzije je upravo u tome što se dete ne smešta u tako ranom uzrastu u internat, nego ostaje da živi u svojoj porodici. Pravilnik o proceni potreba za dodatnom obrazovnom, zdravstvenom i socijalnom podrškom detetu/učeniku daje vrlo dugačku listu mogućih vrsta podrške koja će ova deca moći da ostvare u svojoj lokalnoj sredini, i bilo bi stvarno predugačko da sve to citiram, a i ne mogu još, jer je pravilnik još u štampi - nije objavljen.
Ova poslednja rečenica o roditeljima stvarno je toliko diskriminatorna da ne želim da je komentarišem.

petarjjj

Da bi se lakše shvatilo na šta mislim postavimo najprostiji slučaj nebitno od lokacije; dete rođeno slepo, gluvo, ne može da govori ili mentalno ometeno u razvoju i ima recimo 2 godine. Kakav je daljni sled događaja u razvoju tog deteta: ko odlučuje da dete ima posebne potrebe, gde se ono postupno razvija (institucije, ustanove), ko sve na njegovom putu radi sa njime i koliko i na koji način država učestvuje u svemu tome.
I sve to taksativno do kraja njegovog školovanja.

Ne znam kako to misliš - ko odlučuje da dete ima posebne potrebe (ili ja bih rekla smetnje u razvoju). To je već stvar dijagnostike - medicine.
Čini mi se da sam na drugi deo već odgovorila gore.

petarjjj

Isto tako mislim da je od presudnog značaja i pitanje "koji će profil dete završiti i šta posle školovanja?". Jedan deo će uspeti da nađe bolje/lošile zaposlenje ali dobar deo neće uspeti da se zaposli. Šta sa njima?

U dosta komentara na raznim blogovima i u raznim kontestima pominjana je reč "borba", ako je krajnji cilj da se detetu obezbedi kakav takav život i rad posle školovanja, onda je u redu, ali ako nije, molim da se to izdefiniše kako ne bi bilo zabuna, jer ne verujem da je školovanje samo po sebi kraljnji cilj.

Ako se ovo poslednje pitanje odnosi na osposobljavanje za rad, to jeste ozbiljno pitanje. Samo, uključivanje sve dece u školu je jedini način da imamo manje onih koji nikada ništa nisu radili. Ne želim da se ponavljam, više puta sam o tome pisala, sadašnja situacija je takva da je UNICEF procenjivao da 80% dece sa smetnjama u razvoju u našoj zemlji nikada nije kročilo NI U JEDNU obrazovnu instituciju - ni u specijalnu školu. Dakle njima svakako nije omogućeno da rade.
Ima mnogo primera u svetu da se uz podršku na otvorenom tržištu zapošljavaju i osobe sa vrlo ozbiljnim smetnjama, ali je svima njima pružena mogućnost da pre toga idu u školu. To je ipak neka druga, a jako široka tema. I vrlo važna. Ali, ipak o tome drugi put?

Ne vidim kakva je razlika da li se neka škola nalazi u selu ili u gradu. Prednost inkluzije je upravo u tome što se dete ne smešta u tako ranom uzrastu u internat, nego ostaje da živi u svojoj porodici. Pravilnik o proceni potreba za dodatnom obrazovnom, zdravstvenom i socijalnom podrškom detetu/učeniku daje vrlo dugačku listu mogućih vrsta podrške koja će ova deca moći da ostvare u svojoj lokalnoj sredini, i bilo bi stvarno predugačko da sve to citiram, a i ne mogu još, jer je pravilnik još u štampi - nije objavljen.
Ova poslednja rečenica o roditeljima stvarno je toliko diskriminatorna da ne želim da je komentarišem.

PISANO SE TIČE OSOBA MENTALNO OMETENIH U RAZVOJU i DA, NARAVNO DA SE TIČE INKLUZIJE ALI PITANJE JE NA KOJI NAČIN.

Mislim da razlike ima, jer u selima nema, kako adekvatnih stručnjaka radi rane dijagnostike ili naknade procene poremećaja, tako ni raznih zavoda niti medicinskih institucija gde mu se može pružiti druga vrsta pomoći. Isto tako nije svejedno da li roditelji i deca trebaju da putuju i sebi obezbeđuju smeštaj. To nije mali izdatak pogotovo ako se mora obavljati više puta a porodica nije u velikoj mogućnosti.

Vidim sa druge strane da je dosta u modi korišćenje reči "diskriminacija", gotovo isto kao i "ljudska prava" radi etiketiranja onoga što nam se ne sviđa. Elem, shodno godinama, imao sam prilike da se sustetnem sa mnogo različitih ljudi, porodica i dece. U mom komšiluku postoji dete od najmanje 16 godina koje se ne može voziti u kolicima bez pomoći, teški mentalni poremećaj, koje samo ne može čašu vode samostalno da popije i koje nije svesno ni same sebe. Takođe znam porodicu potpuno zdravih ljudi čije je prvo dete rođeno sa većom mentalnom retardacijom dok je drugo sasvim normalno. I na kraju još jedan slučaj gde roditelji primaju socijanu pomoć i koji žive u nemaštini iz razloga što ni sami nisu bili u prilici da nešto učine od svog života baš iz razloga što su i sami mentalno ometeni u svom razvoju. Ovo su samo tri od brojnih slučajeva koje znam kao primer iz grada, opštine i sela. Verujte da u manjim sredinama postoje itekako porodice sastavljene od mentalno ometenih osoba, bilo bi neumesno podržavati tezu da će neko iz ljubavi stvarati porodicu sa osobama koje imaju takve probleme, oni se međusobno nalaze i pokušavaju da koliko toliko stvore sebi nekakav život. Tako da pitanje glasi: "Može li neko ko broji do 100, jedva uspeva da pročita neki tekst i živi život skoro iskosnski da realno daje predloge, sastavlja i eventualno piše programe za svoju decu?". Ovo pitanje nema zadnjih namera već je realnost za one koji o tome trebaju da vode brigu.

Jasno mi je da svako sagledava pretežno svoj slučaj, ali pomerimo malo granice i sagledajmo sva lica koja imaju takve probleme, od kolevke pa do zaposlenja. To nije problem koji će se rešiti čim dete završi predškolsko, zatim osnovnu i eventualno srednju školu, već kao što sam ranije rekao i njihovo moguće zapošljavanje i brigu o sebi.

Kažete da je po UNICEFU procenjivao da 80% dece sa smetnjama u razvoju u našoj zemlji nikada nije kročilo ni u jednu obrazovnu instituciju a niti u specijalnu školu. Iskreno statistički podaci svetskih institucija na mene ne ostavljaju veliki utisak verodostojnosti jer se isti mnogo puta koriste radi eventualne manipulacije i nametanja eventualnih rešenja državama i javnom mnjenju, pa makar to bio i UNICEF. I njega neko finansira kao i Ujedinjene Nacije zar ne?

Iako smatrate da je zapošljavanje za drugi blog moram Vas podsetiti da pravo na rad imaju svi, čak i oni bez škole. Kao primer, trenutno aktuelna nezaposlenost Roma zbog nedostatka školovanja.

Biće u zemlji Srbiji još dosta problema. Ono što možemo je da sačekamo i da vidimo sve posledice koje će, po meni ovakav nedefinisan Zakon i nedovoljno integrisan sa drugima, da prouzrokuje.

Ako se ovaj blog tiče samo dece do 7 godina i samo određenih poremećaja, onda se izvinjavam što postujem, jer sam bio mišljenja da se ovde raspravlja o svim licima koja imaju takve probleme uzimajući u obzir sva školska godišta, materijani status i sve poremećaje a u cilju eventualnog iznalaženja jednog dalekovidnijeg rešenja za te osobe.

Na kraju, želim svima puno sreće i podršku u požrtvovanju za budućnost svoje dece i molim da ne shvatite zlonamerno ako Vam kažem da budete strpljivi i oprezni jer će ta borba trajati 10, 20 i više godina. Kažem požrtvovanje a ne borba iz razloga što se jedino roditelji mogu toliko žrtvovati za svoju decu, a očekivanja od države ... ostavljam Vama da to procenite.

Pre svega, pozdrav svim blogerima.

Nova sam ovde.

Zahvaljujem mlekce sto me je obavestila o seminaru, i naravno, kako samo ona to ume,

prijavila me bez mog znanja, na cemu joj iskreno zahvaljujem.

Iskreno se nadam da ce nam taj seminar, odnosno zakon koji bi trebalo da stupi na

snagu vec od 01.09., doneti olaksanje, kako nama tako i nasoj "specijalnoj" deci.