Džeparoši naših života!

Zahvaljujućí Centru za istraživačko novinarstvo NUNS-a i njegovom agilnom direktoru, kolegi Djordju Padejskom, bavio sam se proteklih meseci mehanizmima pljačke državne i društvene svojine tokom poslednje dve decenije, a pogotovo od 2001. godine do sada. Na osnovu rezultata ovog novinarskog istraživanja može se nedvosmisleno zaključiti da su glavni akteri ove pljačke stoleća tajkuni, kriminalci, konsultanti, bankari, revizori i naravno, njihovi agenti/plaćenici - političari!

Ko su bili direktori Agencije za privatizaciju u Srbiji?

„Na lični zahtev" napuštali Agenciju!

Agencija za privatizaciju je od osnivanja promenila sedam direktora, ali oni ni posle toliko godina nisu želeli da govore o pravim razlozima zašto su svi redom davali prevremene ostavke. Današnja imovina bivših direktora Agencije nije dostupna javnosti, jer mnogi nisu više funkcioneri. Na vrhu liste bivših direktora sa najviše zaključenih, a potom raskinutih kupoprodajnih ugovora, nalazi se aktuelni premijer Mirko Cvetković!

Srbija je tokom protekle dve decenije doživela i preživela tri talasa privatizacije. Prva privatizacija počela je 1989. godine, u vreme bivše SFRJ i saveznog premijera Ante Markovića, prema Zakonu o društvenom kapitalu. Dve godine kasnije, u režiji Slobodana Miloševića, započeta je druga po redu privatizacija, na osnovu Zakona o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine. I najzad, u vreme pokojnog premijera Zorana Djindjića 2001. godine krenuo je treći talas, normiran Zakonom o privatizaciji. Tim zakonom uredjeni su uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala, a glavnu ulogu u tome imala je Agencija za privatizaciju.

Od 2001. do kraja 2009. godine Agencija za privatizaciju je putem tendera, aukcija ili akcijskih prodaja privatizovala 2100 preduzeća i u budžet Srbije prihodovala oko 3 milijarde evra. U domaćoj javnosti, naročito stručnoj, od samog početka trećeg talasa privatizacije javile su se sumnje kako u sam koncept, tako i u metode transformacije društvene i državne svojine u privatnu. Kritičari koncepta naglašavali su njegov visok stepen koruptivnosti, neminovan u uslovima kada jedan (u ovom slučaju država preko ovlašćenog prodavca - Agencije za privatizaciju) prodaje sve, tj. veliki broj društvenih i državnih firmi. A oni koji su osporavali konkretne načine privatizacije, upozoravali su na netransparentnost postupka i na moguću spregu konsultanata, bankara i revizora u veštačkom obaranju cene preduzeća, što takodje otvara prostor za korupciju na tenderima, aukcijama ili akcijskim prodajama.

Direktori kratkog mandata

Već sama činjenica da je od stupanja na snagu Zakona o privatizaciji 2001. godine do danas promenjeno čak sedam direktora Agencije za privatizaciju otvara mnogobrojna pitanja. Iako je zakonom predvidjen mandat direktora u trajanju od 4 godine, a pravilnikom o radu osigurana visoka plata (bruto zarada aktuelnog direktora Vladislava Cvetkovića je 431.200 dinara), svi dosadašnji direktori su davali prevremene ostavke, uvek sa istim obrazloženjem: "na lični zahtev". Najkraći direktorski staž imao je advokat Branko Pavlović , svega 3 meseca (od 7. aprila do 15. jula 2004.), a najduži njegov naslednik diplomirani ekonomista Miodrag Djordjević, 2 godine i skoro 3 meseca (od 15. jula 2004. do 5. oktobra 2006.). Prvi direktor Agencije za privatizaciju, tada rukovodilac u revizorskoj kući "Deloitte & Touche", a sada bankar Vladimir Čupić, uspeo je da "izgura" skoro godinu i po (od 17. jula 2001. do 26. decembra 2002.). Drugi direktor, tada konsultant, a sada predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković, održao se godinu i tri meseca (od 26. decembra 2002. do 7. aprila 2004.). Posle rekordera u dužini opstanka u direktorskoj fotelji Djordjevića, na čelo Agencije za privatizaciju imenovan je novosadski advokat Vladimir Galić, koji je "izdržao" nepunih 8 meseci (od 12. oktobra 2006. do 25. maja 2007.). Posle njega na dužnost je stupila diplomirana ekonomistkinja Vesna Džinić, koja skoro da je domašila Djordjevićev rekord, sa nešto više od 2 godine direktorovanja (od 25. maja 2007. do 18. juna 2009.). Posle svega ostaje još da se vidi koliko će u najnestabilnijoj menadžerskoj fotelji u Srbiji opstati sadašnji direktor, magistar ekonomskih nauka Vladislav Cvetković.

Glasovi i glasine

Svaku prevremenu ostavku „iz ličnih razloga" nekog od pomenutih direktora Agencije za privatizaciju mediji su vezivali za odredjenu spornu privatizaciju. Ali, to je bio samo vrh ledenog brega naše mutne i problematične privatizacije. Pre svega, bio je sumnjiv način izbora i imenovanja direktora Agencije za privatizaciju. Sve do 2005. godine, do usvajanja Zakona o javnim agencijama, nije bilo predvidjeno da se direktor Agencije za privatizaciju bira na osnovu sprovedenog javnog konkursa. Takodje, prva tri direktora, Vladimir Čupić, Mirko Cvetković i Branko Pavlović, nisu uopšte imali potpisane ugovore o radu sa Upravnim odborom Agencije za privatizaciju kao poslodavcem, što dodatno osporava zakonitost primenjenog koncepta privatizacije. Na konkretna pitanja o "tehnologiji" imenovanja i detaljima u vezi sa angažovanjem prvi direktor Vladimir Čupić, kao i njegov naslednik, sadašnji premijer Mirko Cvetković, tada u stručnim krugovima nazivan "patrijarhom konsultantskih poslova", dali su šture i uopštene odgovore. Prema odgovoru kabineta predsednika Vlade Srbije, Cvetković je u Agenciju kao direktor postavljen po odluci Vlade Srbije. Tako　su načini predlaganja i odabira prva dva direktora Agencije za privatizaciju, bez javnog konkursa i bez potpisanog Ugovora o radu, kao i pravi razlozi za napuštanje ove funkcije pre isteka mandata, ostali tajna.

O tipično balkanskim metodama „kadrovanja" bio je spreman da govori treći po redu direktor Agencije za privatizaciju, advokat Branko Pavlović. Krajem marta 2004. godine pozvao ga je tadašnji ministar ekonomije Dragan Maršićanin i ponudio mu direktorsku fotelju. Pavlović je pristao, ali, kako kaže, uz tri uslova. Prvi uslov: da li DSS nekom duguje, što bi trebalo da se vrati putem neke nameštene privatizacije? Odgovor je bio ne. Drugi uslov: da li se duguje nekoj stranci iz tadašnje koalicije, G17 Plus i SPO - Nova Srbija? Odgovor je takodje bio negativan. Treći uslov ticao se dovodjenja dva, tri stručnjaka u Agenciju, u koje je Pavlović imao poverenja. Odgovor je bio potvrdan, i nekoliko dana potom, 7. aprila 2004. Pavlović je zamenio Mirka Cvetkovića. Ali, u istinitost ministarskog "NE" novoimenovani direktor se, kaže, uverio već posle tri meseca: razrešen je dužnosti direktora Agencije za privatizaciju. Pavlović tvrdi da je neposredan povod za smenu obaranje fingiranog tendera za prodaju velike subotičke firme "Sever", specijalizovane za proizvodnju elektro-motora za belu tehniku, sa oko dve hiljade zaposlenih. Proverom dokumentacije je, kako kaže, ustanovio da su angažovani konsultanti lažno prikazali minusni saldo „Severa" od 2 miliona evra. Da je pravilno uradjen ovaj konsultantski posao, videlo bi se da je ta firma zapravo u plusu od 10 do 12 miliona evra. Bio je to klasičan primer korupcije, kada se privatizacija odredjene firme pakuje poznatom kupcu i kada se trguje poverljivim informacijama. U slučaju subotičkog „Severa" nosilac konsultantskog posla bila je "Societe Generale banka", koja je kao svog „podizvodjača" angažovala konsultantsku firmu "Deloitte & Touche". Pavlović je kao direktor Agencije za privatizaciju raskinuo ugovor sa konsultantima i poništio tender. I onda je smenjen, jer je, kako kaže, crno na belo dokazao mehanizam korupcije u našoj privatizaciji. Pošto je slučaj ove uspešne firme bio dosta medijski osvetljen, sam kupac je na kraju početnu cenu sa 315.000 evra podigao na preko 4 miliona evra, dakle 13 puta! To dokazuje da je dokumentacija za tender pripremljena tako da razlika izmedju nameštene niske cene i realne, tržišne cene ode nekome u džep posredstvom angažovane banke i konsultanata.

Začarani krugovi korupcije

Nisu samo konsultanti odgovorni za sve sumnjive privatizacije u Srbiji od 2001. do 2009. godine. Deo odgovornosti snose i angažovani revizori, zaduženi da provere da li se poštuju odredbe potpisanih ugovora, naročito u vezi sa novim investicijama i socijalnim programima. Bilo je slučajeva da je privatni voćnjak prepisan u imovinu tekstilne fabrike, što je potom prikazano kao nova investicija. Zatim dođe revizor, utvrdi tržišnu vrednost voćnjaka i tu sumu uvaži kao da je stvarna investicija u privatizovanom preduzeću.

U lancu začaranih krugova korupcije bili su i bankari. Niz je i primera u kojima su banke davale rizične garancije, kao što je to slučaj kruševačke "Župe" i "Komercijalne banke", ali čini se da Narodna banka Srbije nije posebno obraćala pažnju na te stvari. I najzad, tu su i bogati i moćni pojedinci, ratni profiteri iz Miloševićevog vremena. Pavlović pominje osam imena domaćih tajkuna, koji su preko tadašnjeg ministra finansija Mladjana Dinkića izlobirali njegovu naglu smenu. To su Miroslav Mišković, Milan Beko, Miodrag Kostić, Zoran Drakulić, Vuk Hamović, Vojin Lazarević, Stanko Subotić i Milan Janković, poznat kao Filip Cepter.

Posle advokata Pavlovića direktorsku štafetu je preuzeo finansijski i poreski policajac Miodrag Djordjević, na predlog resornog ministra iz DSS Predraga Bubala. Zanimljivo je da je Djordjević bio prvi direktor Agencije za privatizaciju koji je prema nama dostupnoj dokumentaciji potpisao Ugovor o radu. Njime se, izmedju ostalog, direktor obavezuje da dostupne poverljive informacije vezane za delatnost Agencije za privatizaciju čuva ne samo tokom mandata, nego i dve godine posle prestanka rada u Agenciji. Ironijom sudbine, nakon ostavke 2006. godine, Djordjević se zaposlio u kompaniji "Novosti" kao zamenik direktora, da bi pre izbijanja afere sa nemačkim VAC-om napustio tu kuću. Đorđević je takođe ostao nedostupan za razgovor, ali će ostati upamćeno da je uhlebljenje posle Agencije našao u firmi koja je privatizovana pod sumnjivim okolnostima upravo za vreme njegovog mandata.

Sledeći direktor Agencije za privatizaciju bio je advokat Vladimir Galić, rodom iz Kikinde, odakle je bio i tadašnji ministar privrede Predrag Bubalo. Imajući u vidu zanimanja poslednja tri direktora Agencije (advokat, finansijski policajac, pa opet advokat), bilo je očigledno da je tada vladajuća stranka DSS nastojala da kompromituje prethodnu stranku DS, koja je kontrolisala Agenciju. Postojala je čak i navodna politička platforma lidera DSS-a Vojislava Koštunice, da će proverom već izvršenih privatizacija od 2001. do 2004. doći do pravednije privatizacije. Međutim, to se nije ostvarilo.

Posle nepunih osam meseci Vladimira Galića smenjuje Vesna Džinić, nekadašnja bankarka u "Societe Generale banci". Ona je posle 5. oktobra 2000. kao generalni direktor Agencije za osiguranje depozita, rukovodila stečajem četiri najveće srpske banke. Od tada je u medijima označena kao bliska saradnica najpre guvernera NBS, a potom ministra Dinkića. I ona je iznenada, iz ličnih razloga, u maju 2009. podnela ostavku, a u javnost su procurile dve verzije "ličnih razloga". Po jednoj, Džinićeva je bila izložena pritiscima nakon privatizacije hotelskog kompleksa "Genex" na Kopaoniku, pošto je novi vlasnik, "MK grupa" Miodraga Kostića, insistirala na tzv. preparcelizaciji zemljišta za novu investiciju. Prema drugoj verziji, "lični" razlog je smanjenje zarada zaposlenima u državnoj upravi, čime bi plata direktorke Agencije za privatizaciju bila smanjena sa 344.000 na 292.000 dinara.

Naslednik Vesne Džinić od sredine 2009. je njen pomoćnik Vladislav Cvetković, takodje ekonomista, kome je ostalo da privatizuje još negde oko 100 firmi, kao i da nešto učini sa preko 550 do sada raskinutih ugovora o privatizaciji.

Više koristi nego štete

Ekonomski novinar Mijat Lakićević kaže da je privatizacija Srbiji ovdašnjem ekonomskom, političkom i društvenom ambijentu ipak donela više koristi nego štete. Promenila je poslovnu atmosferu, uvela strani kapital, povećala stopu izvoza i podigla produktivnost rada. Takodje, privatizacija je donekle dovela u pitanje najveće prokletstvo ovdašnjeg mentaliteta, a to je stalno osciliranje izmedju populizma i etatizma. Na žalost, jedna trećina privatizacije loše je uradjena zbog velikih koruptivnih potencijala, a tu se pre svega misli na naše političke, intektualne, stručne i medijske elite. Što se uloge konsultantskih kuća u našoj privatizaciji tiče, ono što je sporno jeste posao za policiju i za sudsku istragu. Korupcija nije specifikum samo konsultanata u Srbiji, već je to „epidemija" na globalnom nivou.

„Kratki i nedovrseni mandati direktora Agencije za privatizaciju posledica su nedostatka jasnih pravila igre i viska voluntarizma. Takodje, verovatno je bilo i jakih pritisaka raznih krugova, i poslovnih i politickih, pa se tome direktori nisu mogli uspesno odupreti tokom citavog mandata. I najzad, vremenom je stvoren u javnosti svojevrsni odijum prema privatizaciji, što je dodatno kompromitovalo direktorsku funkciju", zaključuje Lakićević.

Cvetković na vrhu liste po broju raskinutih privatizacija

Tokom proteklih devet godina privatizacije, za svakog od šest bivših direktora Agencije za privatizaciju vezuju se sporne ili nedovoljno transparentne privatizacije pojedinih društvenih preduzeća. Prema podacima sa sajta Agencije za privatizaciju vidi se da je od početka privatizacije prodato nešto više od 2400 preduzeća, ali je istovremeno raskinuto nešto više od 550 kupoprodajnih ugovora, što su sve neuspešne privatizacije i to predstavlja oko 23 odsto, iako ima još brojnih primera spornih privatizacija u kojima Agencije nije raskinula kupoprodajni ugovor. Ipak, najveći broj danas raskinutih ugovora, ukupno 168, zaključio je aktuelni premijer Mirko Cvetković. Vesna Džinić je zaključila 155 kupoprodajnih ugovora, koji su nakon određenog vremena raskinuti, Miodrag Đorđević 101, Vladimir Čupić 40, Vladimir Galić 38, a Branko Pavlović 21.

Šta imaju od imovine?

U Agenciji za borbu protiv korupcije nije bilo moguće proveriti imovinske karte svih sedam direktora Agencije za privatizaciju, jer neki više nisu funkcioneri. Vladimir Čupić i Branko Pavlović nisu podnosili izveštaje o imovini i prihodima, jer u to vreme nisu postojali propisi koji regulišu tu vrstu obaveze. Prema odgovoru Agencije za privredne registre, Čupić je pored funkcije predsednika izvršnog odbora Hypo Alpe Adria banke, danas još i vlasnik privatnog preduzeća „Di Vina" iz Beograda, koje se bavi trgovinom na veliko pićem. Ostali direktori, Mirko Cvetković, Miodrag Djordjević, Vladimir Galić i Vesna Džinić dostavljali su svoje imovinske karte Republičkom odboru za rešavanje sukoba interesa, ali su za nas još uvek tajna, na osnovu odredbi Zakona o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, koji je bio na snazi od 18. januara 2005. do 1. januara 2010. Međutim, od 10. juna 2010. godine na zvaničnom sajtu Agencije za borbu protiv korupcije objavljene su nove imovinske karte više od 700 funkcionera. Od šest bivših direktora Agencije za privatizaciju, domaća javnost je mogla da sazna šta sve poseduju samo dva: Mirko Cvetković i Vesna Džinić. Premijer Cvetković zarađuje mesečno 131.000 dinara, a od nepokretne imovine ima jedan dvoiposobni i jedan jednoiposobni stan. Poseduje automobili marke Volvo S60 iz 2006. godine, ali i 10 odsto akcija u preduzeću "S Tabak". Džinićeva je na funkciji predsednice Upravnog odbora Komercijalne banke sa primanjem od oko 60 hiljada dinara i više nema primanja u državnom organu. Od nepokretne imovine poseduje dvosoban stan (52m2+11m2) i  automobil "Pežo 207" iz 2008. godine.

Neophodna prava revizija privatizacije

Proces privatizacije bliži se kraju sa nezadovoljavajućim efektima zbog visoke stope korupcije. Prema Zakonu o privatizaciji očekivani visoki prihodi od privatizacije bili su namenjeni za Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, za podsticanja privrednog razvoja, za isplaćivanje naknade licima čija je imovina nacionalizovana, za vraćanje dugova, čiji je obveznik ili garant Republika Srbija, i za program razvoja privrede i zaštitu životne sredine, koji donosi organ lokalne samouprave. Na žalost, neutrvrdjeni iznos finansijskih sredstava od privatizacije otišao je u privatne džepove i u kase stranaka zahvaljući sprezi bankara, konsultanata, revizora, tajkuna i političara, o čemu ubedljivo govori i način izbora i dužina mandata direktora Agencije za privatizaciju. Zato je neophodno izvršiti reviziju barem najvećih privatizacija u Srbiji od 2001. do 2009. godine i utvrditi odgovornost dosadašnjih direktora Agencije za privatizaciju.

Filip Mladenović