Шта год да тражите не заслужујете.
Чим год да мислите да се бавите нисте га достојни.
Где год да куцате не треба вам се отворити.
Срамите се.
Први септембар је за мене, моје сунце, комшије и фамилију, моје покојне бабе дан као и сваки други. Али постоје клинци за које први септембар није дан као и сваки други. Зову се прваци и сутра су они центар света. Најемотивнији дан њиховог детињства је први септембар. Ко им упропасти сутрашњи дан не заслужује да се зове просветним радником, не заслужује ни зрно поштовања пошто очито не разуме шта поштовање и однос према послу и деци значи.
Уопште ме не интересује шта тражите, ако га тражите првог септембра на овакав начин нећете га добити. Први септембар не припада вама, не припада ни мени, припада онима које би сте ви требали да образујете. Ако то не разумете, ако то не схватате, склоните се. Широко вам поље, не заузимајте места бољима од себе (тј било коме другом).
Што се мене тиче, ако вас сутра нема са све осмехом пред том децом не морате се враћати на посао ни 2. септембра. Никада више.