Cipele broj 54 u hodniku!

Ovo je jedan od dozivljaja iz moje BNP (Burna Nepristojna Proslost). Vreme radnje je pocetak dvehiljaditih, dok je sukob na kosovu imao svoju ratnu dimenziju. To je ono vreme kada smo sa paznjom pratili dnevnik iz kojekakvih razloga.

U to vreme ja verovao da sam najsilniji dasa, kao onaj pevac iz crtanog filma. Osnovna delatnost mi je bila ugostiteljski posao. Bio sam, prosto receno, kafedzija. Drzao sam kafic sa letnjom bastom.

U srcu urbanog dela Nisa koji se tada zvao Bulevar Lenjina, vesti planeri su se dosetili da ostave prostora za park. Park je dobio ime po Kardelju, pa je posle postao park Ujedinjenih nacija pa nakon posrbljavanja park Svetog save. Mislim da je i Bulevar promenio ime sa Lenjinistickog u Ujedinjene nacije a sada Sveto Savski.  Taj park postaje urbanisticko cudo. Urbanisti su se dosetili kako da maknu malo para i dozvolili podizanje 10 "privremenih" (satro) objekata sa po 3 - 4 lokala u sred parka. Tako su otkinuli gotovo polovinu zelene povrsine. Druga polovina je takodje bitno umanjena blistavom zaduzbinom odlazecih vlasti da se sazida crkva Svetog Save. Tako da je od parka ostalo samo "P".

Havana, kako se zvao moj kafic, pogodilo se, bila je na najboljem mestu, na uglu parka gde je pijaca i najprometnija raskrsnica. Blago uvucena prema parku imala je fenomenalan pogled. Tu su prolazilli ljudi kada idu na pijacu, na posao, kada vode decu u skolu. Tu je bio i glavni ulaz u park. Zbog pozicije a i niza drugih, mahom, srecnih okolnosti, Havana je bila stalno puna. Nisam dozivljavao kao obavezu vreme provedeno u kaficu. Naprotiv. Bila je bas prijatna atmosfera, fin svet, prigusena muzika, odlican espreso i predusretljivo osoblje. Bilo je dnevne stampe i magazina u izobilju i u vise primeraka da gosti ne bi cekali jedni na druge za novine. Insistirao sam na usluzi i na superiornom osecaju gosta "gost uvek u pravu". I sam se trudio da budem  maksimalno predusretljiv prema gostima. Da bi bio vladar sviju mora da budes sluga sviju, rece neko pametan. Tako smo se medjusobno postovali. Mi ugostotelji i gosti. Za razliku od Havane dva susedna kafica su bila ukleto prazna. To mi je bila odlicna potvrda da dobro radim kao samoniko kafedzija.

Moj radni dan je pocinjao ispijanjem besprekornog kratkog espresa i citanjem novina. Nakon toga bih samo citao novine dok mi se ne pojave drugari. Onda ide blok razgovora o sportu, prekidan komentarisanjem studentkinja i mladih mama u prolazu. Zatim sledi politicki blok i pljuvanje po vladi i kukanje nad Kosovskom krizom. Tada smo jos velicali opoziciju. Oko rucka smo se selili u obliznje kafance na cevape, pa nazad na kapucino. Oko 6 - 7 popodne sam isao da odmorim pre treninga. Ipak su tone tereta u pitanju. Onda jak trening kao da nema sutra. I evo me ponovo u kafic na pivce. Nekoliko njih. Povremeno sam imao izbor i od 28 razlicitih piva. Dakle radilo se naporno ali se i zaradjivalo. Idealan spoj "Business - pleasure".

Jednog prolecnog popodneva radio sam punom parom. Poznati miris prolecnog vazduha je cinio sve ljude opustenijim i veselijim. Ljudi su cele zime cekali tople dane i docekali su. Kafic je bio dubke pun. Veci deo su bili stalni gosti ali je bilo i povratnika sa pijaca i pounjavaca tiketa za kladionicu. Ja sam uzivao u prolecnom danu, novinama i osecaju da ono sto radim daje rezultate. Malo listam novine ali vise, kao Sasa Djordjevic kontrolisem igru svog tima.

Paznju mi privlaci jedna prsata gospodja u ranim tridesetim obucena kao Madjarska stjuardesa. Ocigledno je da trazi mesto da sedne. Sama je. Ja joj ponudim moj sto u nameri da predjem unutra za sank. Ona zabrinuta sto ja ostajem bez stola i nudi me da sedim sa njom. Prihvatam uz uslov da ja platim pice. Buljim u dekolte dok ona pije kapucino. Saznajem da je uciteljica iz Boljevca. Danas je bila na razgovoru i dobila posao u obliznjoj skoli. Cestitam i narucujem konjak i za nju i za sebe. Ne dobija se posao bas svaki dan. Nije to mala stvar i narucujem jos po jedno pice.

Kaze da sam joj poznat od negde. Priznajem da sam ja taj Milan Zivotinja sa televizije. Odusevljena. Gledala me je kada sam gostovao kod Cose na TV5 u emisiji "Peta noc". Kaze da sam mnogo sarmantan i pametan. Kaze da voli misicave muskarce. Vec je pripita i ispipava mi misice. Ja jesam glup kada su u pitanju zene ali ne beznadezno. Znam sta znaci kada me pripito zensko pipa i pri tome obozava velike misice.

Kaze da sada mora kuci tu blizu kafica. Na moje insistiranje seda u klimavog jugasa pocepanim "sportskim" auspuhom. Voznja traje bas kratklo. Usput razmenjujemo brojeve telefona. Dogovaramo se veceras u 8 da se nadjemo na istom mestu u Havani. Ona ce da dodje sa drugaricom. Dok smo se pozdravljali stajala je nagnuta nad suvozacevim prozorom. Sumnjam da nije znala da joj dekolte pokazuje vise nego Plejboj kanal.


Vracam se u Havanu. Drugari dosli na soljicu razgovora. Pa ide rucak i dremka. Odlucio sam se da ne idem na trening i da oprobam srecu "Ko nekad u 8...".

Nije me prevario moj cuveni osecaj koji je kreirao moju celu BNP. Dosla na vreme  u minut. Sama. Nije ni spomenula drugaricu koja nedostaje.

Sedimo i caskamo o njenoj karijeri. Ona insistira da je bolja tema da pricamo o mojim sportskim uspesima. Pita za treninge, takmicenja, putovanja... Nisam mnogo koncentrisan na sadasnjost. Prebacio sam se na vrlo blisku, opipljivu buducnost. Dekoltiranu.

I napokon zavrsavamo obavezni deo programa i odlazimo jugom prema njenom stanu. Ja se pravim nevest kada me poziva da udjem u stan.

"Ne ide. Uciteljica si... Sta ce komsiluk da kaze?"

Nakon neuverljivog ustrucavanja, pristajem da svratim do nje da "pogledamo fotografije". Stan je u prizemlju u ulici sa duplim drvoredom breza... Lepo izgleda ta ulica kad ozeleni a mirise jos bolje. Njen stan sa resetkama na terasi, malo odudara od pitomog pejzaza ali ne mari. Nisam tu da uzivam u zelemilu. Istini za volju, nije mi prvi put da ulazim na nepoznatu teritoriju sa iskonskim nagonom.

Stan spartanski uredjen. Namestaj na izdisaju. Pijemo gorku tecnost. Mrzim kafu bez secera.  Sedimo na krevetu i gledamo slike. Ima slike sa plaze, sa neke proslave, i sestrine slike. Sestra mladja ali udata. Gledam kurtoazno. Ona, kao slucajno otkopcava jos jedno dugme na kosulji. I dalje mi dobro ide da glumim nezainteresovanost. Uciteljica iz Boljevca nista ne prepusta slucaju. Boli je vrat, pa da je izmasiram. Skinuce kosulju ali da obecam da necu da je napadam. Ma ne, necu. Nisam ja takav. A i zemlja je ploca koju nose cetri slona na ledjima. Sada ide deo za koji mi moja dzentlmenska cast nalaze da ga izostavim u prici. Citavih 12 minuta radnje nece biti prezentovano.

Nastavlja se prica, nakon 12 - 13 minuta, mi lezimo zadihani, nezno oznojeni. Onda no odvratno ceskanje po ledjima i lazna neznost u konverzaciji. Ceskam ledja a voleo bih da je milijardu kilometara daleko od mene. Zasto zene vole suprotne stvari od muskaraca. Nije li bolje da cutimo ili da dremamo. A i bas mi se spava. Da se ne bih uspavao na gostujucem terenu, forsirano ustajem ne paleci svetlo. Prolazim kroz minijaturni hodnik da bih dosao do kupatila. Otvaram vrata i palim svetlo. Tanka svetla izlomljena strafta osvetljava hodnik. Iz slatkog polu sna osecam da mi nesto snazno privlaci pznju. Nesto nije uredu. Pored nekoliko para zenske obuce vidim dva para ogromnih patika i jedan par cipela. Onako golokurast uporedjujem veicinu svog stopala, za koje znam da je 47 i cipele. Kao da sam zavuko nogu u kanu.  Iza pete je ostalo barem jos 5 - 6 santimetara. Cipele su barem velicine 53. Znaci postoji i razidentni golijat u prici. Iz hodnika pitam glasno cije su cipele. Cujem odgovor ali ne zelim da razumem.

"Jeli cije ti one cipele? I koji su broj, majke ti?"

"Ma od mog muza. On nosi 54"

"Kakav bre muz?"

"Ma ne brini on je na terenu na kosovu. Cuva _____"

"Kako da ne brinem? Pa kad se vraca?" Pitam uz dobro poznati osecaj kada adrenalin skace.

"To se nikad nezna. Malo, malo pa dodje. Ali bio je skoro pa ne verujem..."

"Kako se bre nezna nikad? Jel se najavi? Jle imas neku informaciju?"

"Pa sve zavisi ko ga vozi. Prosli put je dosao oklopnim mercedesom svog pretpostavljenog i nije mi se najavio."

"Pa cekaj. Ti nisi nasla za shodno da mi kazes da si udata za ubicu od 210 cm koji moze svakog casa da se pojavi?"

"Ma nece. Opusti se... Valjda nece."

Gde bre da se opustim? Ona gola. Ja go. A patike 54 u hodniku. On od licnog naouruzanja nosi kalasnjikov. Ja od licnog naoruzanja, nikad manje parce muskosti. On je jedan od onih tipova sa dozvolom da ubiju. Ja sam samo silan dasa, po sopstvenom kazivanju. A ulica slabo osvetljena.

"Auu Milane, Milane, Milane... Sta ti je ovo trebalo?"

Oblacim farmerice, umotavam svoje patike u kosulju, izbegavam bilo kakvo pozdravljanje i izlazim iz stana. Preduhitrila me je upalivsi svetlo u hodniku zgrade. Ne! Necu niko da me vidi. Vracam se u tamu stana dok se ne ugasi svetlo u hodniku. Dok cekam tih 45 sekundi, mudro brisem svoj broj iz njenog telefona. Izlazim sa zamotuljkom, bosonog i bez pozdrava zatvaram vrata od stana. Stojim u dubokom futeru vrata. Osluskujem minut, dva situaciju. Dosunjavam se do juga. Osmatram. Otvaram vrata, ubacujem menjac u ler i odguravam auto par desetina metara od mesta zlocina. Da ne privlacim paznju komsiluka "sportskim" zvukom mog juga. Dok vozim svaki par farova mi izgleda kao blindirani mercedes. Presele mi sise.


Srecno sam se izvukao iza neprijateljskih linija i nasao spas u kaficu svome. Prethodno sam, onako neistusiran, obukao kosulju i obuo patike. Pijem pivo i gledam u prazno. Sta mi je ovo trebalo? Sto mi nije rekla? Zasto perica nije otisao u policiju. Ko je ubio Loru Palmer? Kada li cu da prestanem da se uvaljujem u glupe situacije?