Prohujalo sa vihorom...

Umesto uvoda...

 

Neko jednom rece da u zivotu nije toliko vazno disanje nego momenti od kojih zastaje dah. Posto se meni od kako sam ovde takvi momenti desavaju skoro pa svaki dan, ako budem pisao o svakom posebno ne bih stigao da jedem, radim ili ista drugo, a pogotovo da prozivljavam ponovo te neke buduce momente. Svega cu se ovoga jednog dana prisecati kroz ugodnu pricu sa suprugom, prepricavajuci svaki detalj kojeg se secam, a za one maglovite ce mi pomoci bas ovi putopisi. Do tada mozda sve bude prohujalo sa vihorom. Mozda i deci bude sve to zanimljivo, a mozda i sasvim obicno u zavisnosti gde budu odrastala. Mozda necu imati snage, volje, umece ni odlucnosti da imam decu pa cu to prepricavati sestricima, ko zna sta zivot nosi. Ideja ovih putopisa mi je sinula na samom uzletanju sa piste u Beogradu, i od tada sam postao skoro pa rob istih. Uz svu zelju da sve objasnim pre svega sebi, pa onda najblizima, sada imam i tu "cast" da svakim novim blogom budem sve vise citan, ali i manje nepoznat, sto nekima daje za pravo da mi se obrate kao da smo piskili zajedno u pesku (pogotovo posle objavljivanja mojih snimaka iz Singapura na ovom sajtu). A sa druge strane ne mogu da opisem koliko mi znace komentari ljudi koje ne poznajem licno. To mi najvise i daje snage da pisem svaki sledeci tekst.

Uz razumevanje sirokog javnog mnenja (sa svih paralela i meridijana ove nam male planete) nastavljam sa svojim pisarijama, doduse malo redje nego pre, ali ne znaci i manje zanimljivije ili kvalitetnije.

---

Posto sam skoro pa usvojen od strane mojih novih prijatelja Malajaca, svaki dan sam sa njima. Posle posla redovno idemo zajedno negde, bilo da je to bioskop, trzni centar ili recimo izlazak u neki klub. Cak sam se toliko odomacio da sam im jedno vece i kuvao! Premda je u pitanju bio obican pire krompir, za njih je to bilo cudnovato iskustvo. Sledeci put cu ceo obrok da spremim, pa neka se cude nedeljama, kao sto sam ja bio iznenadjen njihovom hranom u pocetku.

A, sve je krenulo od vec pomenutog fudbala. Ni sanjao nisam da cu se toliko zdruziti sa njima. Pogotovo sto su u pocetku imali malo uzdrzan stav zbog toga odakle sam, jer kako svugde tako je i ovde Srbija na losem glasu zbog silnih ratova u i oko same zemlje u kojima smo ucestvovali. Pokusavam vec par puta da im objasnim celokupnu komplikovanu istoriju i politicku slozenost Balkana, ali im je tesko da razumeju da se ljudi iste boje koze samo drugacije religije toliko mrze da zarate medjusobno. Kada cujem takvu recenicu iz njihovih usta i ja se zapitam da li smo zaista toliko losi? Kada kazem "mi" mislim na veliku trojku bivse Jugoslavije - Srbija, BiH i Hrvatska. Zaista deluje sve tako nebulozno kada se iz daljine to posmatra, pogotovo iz zemlje koja ima zvanicne tri religije i nacije, i nikome ne pada napamet rat. Ima tu i tamo nekih skrivenih pa i otvorenih negodovanja jednih i drugih a i trecih, ali na tome se sve zavrsi. Ne mogu da odgovorim na pitanje kako to da dojucerasnji komsija moze da ti bude neprijatelj i meta preko nisana. Uveliko me pitaju za iskustva iz detinjstva i kako je to odrastati kroz silne ratove, a ja samo kroz bradu promumlam "nazalost, naviknu se deca na sve, pa i na to".

Ali, sve te predrasude se menjaju kada se upozna osoba licno - u ovom slucaju moja malenkost. Onda krecu price sa drugim temama, druzenje, smejanje i razonoda. Onda shvatim koliko su Malajci jedan divan narod, zeljni smeha i druzenja. Skoro pa uvek su nasmejani, ma koliko bili siromasni, ili je vani temperatura iznad 35c - njima skoro nista ne smeta. Veseo, omalen i simpatican narod - uzivanje zagarantovano!

Bas to vece kada sam im spremao pire krompir na TV je isla neka serija koja je snimana ni blize ni dalje nego bas u Sarajevu i Mostaru! U momentu kada sam cuo "moj" jezik odmah sam se okrenuo trazeci odakle dopire taj bosanski naglasak. Na TV se kamera seta po Bascarsiji preko Miljacke do obliznjih restorana, dok izvesni Nikola prica svojoj majci o ljubavnim problemima. Nisam zapamtio ime serije, mada to toliko i nije vazno. Meni je samo ostao divan osecaj da sam ovde, tako daleko od kuce cuo svoj jezik, i to na TV!

Sto se tice nocnog provoda ovde (bar sto se tice Malajaca, za druge jos ne znam, nisam iskusio) on se uglavnom svodi na karaoke barove i klubove sa zivom muzikom. Prilikom mog prvog izlaska sa njima svratili smo najpre u lokalni karaoke bar gde sam se u mracnom ali prijatnom ambijentu osetio kao da sedim u najmanju ruku u prvim redovima Idola, ili slicnog takmicenja. Kako se ko lati mikrofona tako se ja najezim. Nije da ja ne znam da pevam, svojevremeno sam pevao u horu, i to ne bas davno, a i na karaokama sam se u Belome Gradu oprobao, ali sta da kazem kada sam se ja postideo da se predstvavim okruzenju uz pomoc mojih glasovnih mogucnosti. Dosta pesama nisam znao jer su Malajske, ali svejedno je osecaj divan i topao. Pogotovo ako ti neko ko te zna svega par nedelja posveti svaku drugu pesmu, ma o cemu govorile reci!

Nakon uspesnih karaoka put nas je odveo do par klubova. Kako smo se priblizavali jednom od njih tako zacuh poznati a meni ne toliko prijatan melos istoka. Za nas istok, za njih zapad - rec je o arapskom melosu, kod nas poznat kao turski, a ovde kao "Muslim music". Osecaj da sam kod kuce i setam pored splavova se pojacao kako sam krocio unutra i video na bini dve pevaljke u utegnutim farmerkama i dubokim cizmama kako zavijaju. Samo sto je jezik drugaciji - sve ostalo je identicno! I melos, i ritam, i ples posetilaca, ma nema razlike od klubova diljem Balkana. Moji domacini malo razocarani sto nisam previse odusevljen necim tako posebnim pokusavaju da me nateraju da malo zaigram, ali im ne polazi za rukom. Posle sam im objasnio da klubovi u koje su me odveli i neki u mojoj dalekoj mi zemlji su dosta slicni, ali na zajednicku zalost meni ta muzika i ne prija previse. Ali, videti Malajce kako vrckaju, sire ruke i cugaju pivo zatvorenih ociju i podignute glave dok pevaljka zavija - neprocenljivo.

 

Dalibor Kokic

Snimci