Zimnica

Seća li se neko onog decembra kada u analizama godine na izdisaju i predviđanjima dolazeće, analitičari nisu govorili da je pred Srbijom teška politička godina? Koji to beše decembar? Ja se, iskreno, nešto baš i ne sećam...Uvek je preratno, posleratno, predizborno, izborno, posleizborno. Ali se slavi i od Nove očekuju čuda. Evo, mi ćemo u Novom Sadu imati 31 decembra eksplozivan doček: poznati muzičari, Čola mega car - ljube ga majke, Kal, Boban Marković...Sva sam se naježila. Već sada se upozoravaju građani da će širi centar biti zakrčen To je Doček. Skupo, veličanstveno, vatrometno.  

I vetrometno, čim praznici prođu. Nade na izdisaju zameniće nade bez nade da za godinu dana ne budu na izdisaju...Sigurna sam da malo ljudi veruje da nova godina donosi neke velike promene na bolje. A kažu da nada umire poslednja. Pa se je. eto, nešto pitam: ako se ja ne nadam, kao što se realno i ne nadam, da li to znači da sam umrla sa svim svojim znacima interpukcije koji su me činili politički i društveno smislenom i odgovornom osobom, prosečno emotivnom i inteligentom?

I gde više da se denem da potpuno ne poludim? Pa pogledajte vi naše novine, slušajte naše vesti. Kataklizma i razuma i oportunizma. Psiholodija geta stikes again. A tek nam u novoj i, za sada još uvek izazovnoj,  mekoj i putenoj 2008. slede famozni izbori. Do tada ko zna gde ćemo biti i koliki ćemo biti i koliki će im zbog toga biti i šta će da nadoknade pojedini veziri uraditi? Sva sam se opet naježila.

Da li se i drugi ponekad pitaju kako da negde pobegnu, iskopaju neko rupče, ušuškano i gluvo, gde je najveći problem to kako poslagati zimnicu za nastupajuću zimu? Ajvar na gornju, pekmez na policu dole, odmah pored sitne salate...

A kada se samo setim koliko sam nekada verovala i nadala se. I kakve su se zimnice spremale. Sećam se zime 2000-te. Produkcija urbaNS bila je organizator akcije "Izborna zimnica - Vojvodina 2000", koja je sve do predizborne šutnje imala proći sve veće gradove Vojvodine. Svako je imao svoj zadatak. Moj je zadatak bio da stojim za tezgom i prodajem građanima zimnicu. Od ponuda smo imali kiseli kupus i flaše u kojima smo delili demokratiju, standard, toleranciju...Imali smo čak i aparat  za pravljenje magle, za one kojima smo sa očiju hteli da skinemo mrenu skepse i društvene nesvesti. Bila je to dobra akcija, pametna. Suština je bila zapravo u toj priči sa ljudima, koji ti dođu do tezge. Priča o tome šta oni misle, hoće li na izbore i zašto misle da treba ili ne treba, da li bi oni izbrali za sebe svoju zimnicu? Zimnica je bila simbol. Ona je obeležje svake domaćinske kuće i treba da bude kvalitetna i potraje narednih par godina, sve dok ne počne da se kvari, kada  treba stavljati novu. Celu je priču beležila kamera a material je nemontiran  javno prezentovan.

Bilo je divnih i mudrih ljudi koji su shvatali našu poruku i prihvatali igru. A bilo je i onih koji su uvideli da ako dođu do moje tezge i malo se porazgavaraju sa prodavačicom, shvate da je demokratija jako bitna, baš kao i "torelancija", i uopšte ceo sistem sa zimnicom ako shvate i lepo kažu da je važno izaći na izbore i dati svoj glas, dobiće neku majičicu, malo kupusa ili bar flašu, makar sa maglom unutra. Za sitnu ženicu i dečicu. Cool. Tačno se sećam nekoliko likova. Stoje sa strane, slušaju, skeniraju, merkaju i onda stanu ispred mene, srode se sa kamerom kao da su rođeni pred istom i počnu da deklamuju: "Demokratija je jako važna i treba da izađemo na izbore da shvatimo da je toleracija isto i to je važno i jel mogu sad da dobijem malo kupusa i jednu majicu za malog?"

Evo je sedma zima od onda se valja. Satrulilo mi sve u špajizu. Ni ne držim više zimnicu već pecaljke muž stavio, veslo, meredo, prazna kaca od kupusa i nešto malo drva za nedajbože ako nestane gasa ili poskupi, kao što najavjuju, da imam šta da turim u kaljavu peć. Kako je to moguće? Jel moguće da su najpamentiji bili oni što su stajali samo kupusa radi? Mislim, volim i ja kupus. Naročito isečenog na kocke, pa kada ga preliješ sa malo alejeve paprike, to mi je baš evropski fensi i dosta mi je tolerantno, jer kontam da to rade i drugi narodi i narodnosti, pa tako nekako gajimo i negujemo taj duh zajedništva.  Ali, ja više nemam onog elana da stojim za tezgom. Da pričam im priče. Nisam digla ruke kao u predaji, nisam. Ali jesam kao da nešto odmahujem. Čak se čuje, ako se baš napneš, u pozadini i neko tiho i sramežljivo "tjah". I izaći ću opet na izbore, nije to sporno. Kosovo neću da branim i biću jatak svim dezerterima. Ali, nekako ne verujem više u toplinu zajedničkog doma. U zimnicu.  Šta mi je? Da se nisam navukla na mega markete? Preferiram vakumirano? Jesam pukla? Izgubila savest? Ne znam šta mi je, ali mi treba pomoć. Interventno i urgentno. I prodajem ulje po nižim cenama, kamionske gume, polovni Canon A550 pod garancijom i menjam prazne kutije od lekova za bicikl ili razno.