Alfa, beta i omega muškarci, i još ponešto, čemu?

Nulla rosa est (Ništa nije ruža)

Nekada davno lepo se govorilo: „Čovek je mera svega" (Ο άνθρωπος είναι το μέτρο όλων των πραγμάτων). Pritom se pod čovekom podrazumevalo "ljudsko biće", a ne isključivo muškarac. Na osnovu praćenja nekih najnovijih medija, ovih dana bi se, izgleda, moglo reći da je „žena mera - muškarca".

Znam, znam da je uvek nezahvalno govoriti o muško-ženskim odnosima u širem društvu, jer što god da kažemo uvek postoji mogućnost da budemo krivo shvaćeni. Naime, u pitanju je stara tema (namerno ne kažem: večna) o kojoj svako od nas pojedinačno može imati svoje mišljenje, i da se dogodi da sva ta mnogobrojna mišljenja budu uglavnom tačna, svako za sebe, tako da ispadne da su skoro svi - u pravu.

Elem, neki djavo me, ipak, tera da govorim o navedenoj temi. Jer, svaki put me nešto štrecne kada vidim da nas, muškarce, ponovo dele, uporedjujući nas pritom sa - životinjama. Naime, prilikom jutarnje vožnje metroom čitam duži članak o tome da se ovaploćujemo kao alfe/bete/omege muškarci, shodno stereotipnoj podeli kod životinjskih mužjaka. (Mada, lično ne verujem da bi se ova šema iz životinjskog sveta mogla primenjivati na ljude, ako ne zbog drugog, a ono zato što mi uglavnom praktikujemo - monogamiju). Naravno, ovakvo vidjenje muškaraca postavlja se uglavnom u odnosu na - žene, pa sam zato bio slobodan da kažem da one, izgleda, bivaju mera nas - muškaraca. Ispada ovako: kakav ti je odnos prema ženi - takav si! Za to je, vele, kriv veliki i brzi tehnološki napredak, koji je ženama omogućio da sve (dobro, manje-više sve) obavljaju same, pa se muškarci iz dana u dan osećaju sve nevažnijima. Jadničići!

Kuda ide ovaj svet?

Bez namere da se suviše ozbiljno bavim kompleksnim problemom 'muškarci versus žene', pozabaviću se malo gore navedenom podelom muškaraca na alfe, bete i omege.

Zna se ko su alfe. Pojednostavljeno rečeno, to su oni tipovi s velikim platama i dominantnim karakternim crtama, tako da je njihova reč uvek poslednja - na poslu i u kući.

Srećom (ili na nesreću, ne znam), takvi nisu u većini. Naime, u većini su - beta muškarci.

A ko su bete? To su oni obični tipovi, svuda oko nas, kojima odgovara da budu u pozadini, a svojstva alfe mužjaka dobiju samo onda kada se osete ugroženima, bilo oni lično bilo njihovi najbliži. Takodje, beta muškarac uskače u ulogu alfe muškarca kada se neki alfa, iz nekog razloga, iznenadno mora povući. U takvim situacijama bete pokažu, dakle, da mogu igrati ulogu i alfi, ali im to ne leži baš previše, po prirodi se zadovoljavaju da budu - pozadinci. Što im, believe it or not, ne stvara kompleks inferiornosti. S druge strane, naginju intelektualnosti; kada sam čuo da imaju smisla za matematiku/fiziku i tako to i da rado igraju šah za vreme pauze za ručak, ma koliko kao takvi nisu mnogo zanimljivi ženama, osetio sam da su mi - bliski! Pogotovu što verujem, šalu na stranu, da je prilično teško odrediti razliku izmedju alfi i beta, jer kao što bete sporadično bivaju alfe, tako i alfe bivaju bete.  

A omege? Eh, to su oni jadnici koji se zadovoljavaju ostacima, onim što ostane iza alfi i beta muškaraca, ako uopšte nešto ostane. A, bogami, uvek ostane, koliko-toliko, jer omege opstaju. Ima ih svuda oko nas iako nisu, srećom, mnogobrojni. Kažu da su to oni dečki, koji svoje nesposobnosti najčešće kriju tako što u odnosima sa drugima bivaju sarkastični i cinični, mada su u duši veoma pitomi. Često su neoženjeni, žive sa roditeljima i kada predju tridesetu, pa i četrdesetu; majke im brinu o hrani, pranju i peglanju; oni obično nemaju devojke, pa su neretko na seksualnom planu - nevini (o tome govori američki film „The 40 Year Old Virgin"). Najviše vremena provode na kauču, na kome leže nauznak povazdan a da ih ledja ne zabole, ili su za komjuterom - igrajući sofisticirane igrice ili pokušavajući da nešto stvaraju (da pišu roman, odnosno da komponuju muziku, što oni zove working on their music, i tako to), a da nikada ništa iz toga ne proistekne; poneki vise povazdan na blogu, ili stalno nešto guglaju; ili su, pak, u kafiću, na fudbalskom stadionu ili na nekom drugom mestu na kome se skupljaju dokoni. A ako su oženjeni, prepuštaju suprugama ulogu neprikosnovene šefice. Neka komanduje, ali i neka vodi brigu o svemu i svačemu; ona radi i zaradjuje, brine o deci i kući, a i o njima samima, omogućujući im da budu to što jesu, da žive u svom nestvarnom svetu, koji im tako mnogo odgovara. I nemaju nikakvih ambicija; supruge uvažavaju kao da su veliki autoriteti, što mnogim ženama, izgleda, veoma godi. (Moj drugar Pivoljub, koji mnogo voli da u kafiću priča /filozofira/ o ženama, ima običaj da kaže da se ponekad žene skuće s muškarcima koji su mnogo inferiorniji od njih iz straha da ne žive same, ali i zbog tužne činjenice da jake žene privlače slabe muškarce, a jaki muškarci više vole žene koje same za sebe nisu izazov; preferiraju sekretarice od šefovica).

Statističari govore ovako: Alfe muškarci čine 23 posto, bete čine (čak) 70 posto, o omege su oni nesrećnici koji preostaju - 7 posto.

E sada dolazi ono glavno pitanje: šta je najbolje biti, kako sa aspekta samog muškarca, tako i sa aspekta žene?

Ne znam. Ne znam ni da li ima tačnog i jednog odgovora na to pitanje, ali pogrešiće oni koji misle da je najbolje biti - alfa muškarac. Ma, jok.

Ima svakakvih definicija beta muškaraca, medju kojima mi je pala u oči ova: To je pametan, tih muškarac, koji ne voli da se konfrontira sa onima iz svog okruženja. Zlobnici dodaju i ovo: If lucky, beta males can get a hot chick once in her 30's, after she's tired of fucking the alpha males, and decides to settle down with a beta male for money and stability". Dobro, takvo mišljenje nije baš previše pohvalno za bete, ali nije ni strašno. Takav je život.

Medjutim, kako vreme prolazi mediji sve više ističu važnost baš te sorte muškaraca. Video sam da je ugledni londonski The Sunday Times doneo članak sa naslovom/podnaslovom: „WHAT MODERN WOMEN WANT: A BETA MALE", "Men are surrendering in the sex war, taking on the supporting role". Dalje nisam ni čitao, mogao sam pretpostaviti o čemu se govori. A jedne druge novine pisale su direktnije, pod ovakvim naslovom/podnaslovom: "ALPHA WOMEN, BETA MEN". "Wives are increasingly outearning their husbands, but their new financial muscle is causing havoc in the home". Što bi Španci u zaprepašćenju rekli: ¡Ay, caramba! 

Bilo kako bilo, beta muškarci su IN. Ako vas to čudi, preporučujem vam da pogledate malo pažljivije muškarce u vašem okruženju. Primetićete, siguran sam, da medju njima ima malo, recimo, onih koji bi isključivo mogli biti - alfe.

Na kraju, da pomenem i ono pitanje koje se često čuje - da li žena može popraviti muškarca? To me tera da citiram jednu glumicu, što mi se retko dešava. Naime, Marleni Ditrih (Dietrich) se pripisuje da je rekla: "Žena može da popravi muškarca, ali onda kada ga popravi - prestaje da ga voli". Dodje mi da ponovo uzviknem ono špansko: ¡Ay, caramba!

Da više ne bih elaborirao, reći ću ono što svi znamo: ima nas svakakvih. A po onoj staroj izreci "Što je babi milo to se babi snilo" ja sam na kraju članka koji sam tog veselog jutra čitao naišao na izjavu neke dame, koja verovatno ima solidno životno iskustvo:"For True Love, Pick a Beta Male". Taj sam, nasmešio sam se sebi u bradu, pomalo šeretski, pored ostalog i zato što, kao što pomenuh gore - volim da igram šah, he, he, he...  

----------------------------------------------------

Dodatak:

Napomena: Nije obavezno čitati ovaj drugi deo, to ja pišem (i time se zanimam) više za svoju dušu, da joj dam malo oduška kada sam pritisnut raznim svakodnevnim brigama; kišovski rečeno, čim mogu, ja bežim u literaturu, tražeći u njoj utočište, svoju "Zemlju obećanu".  A i ovaj prvi deo mi, priznajem, deluje prilično nedovršeno, tako da mi se čini da teško može svrsishodno stajati - sam za sebe. (Uzgredno rečeno, predstoji mi i tronedeljno odsustvovanje, pa je to razlog da budem dugačak).

Na pamet mi padaju neke književne ličnosti iz davnih vremena, kada nije bilo ove podele na alfe, bete i omege (nemojte me sada ubiti u pojam pa reći da je ta podela oduvek postojala, samo se ranije drukčije zvala), ali kada se mnogo prosudjivalo o muškarcima - po njihovom izgledu, kao i, naravno,  po onome što ih zanima.

Tako Rade Konstantinović, pišući o Simi Matavulju, navodi: „Na fotografiji, Matavulj je čovek dobroćudan, skoro bezazlen, ali to je podvala; autor Bakonje fra-Brne je južnjak, i to lukavi južnjak koji ume da oseti i razume, nepogrešno, i ono što svet i ljudi pokušavaju da sakriju od njega...". Dakle, izgled vara. The first appearance deceives many. 

A kad već pomenuh Matavulja, setih se da Milan Kašanin, u eseju „Uskok", osvetljava Matavulja sa svih strana, simpatetično, ali i uz odredjenu dozu podsmevanja, o transformaciji plebejca u (navodnog) patricija: „Ne trpeći seljake, gradjanin Simo Matavulj ni trpi ni gospoštiju. Nijedan naš pripovedač nije takav plebejac kao on - i bez patrijarhalnosti i bez gospodstva. Matavulj nema plemenitosti u gledanju na život i ljude. ... U njegovim pripovetkama, sve otmene žene su tuberkulozne, blede, škrofulozne, a služavke, sve odreda, lepuškaste. Čim pomene služavku, Matavulj živne, i najmanje što kaže o njoj to je da je jedra. Što se ne bi očekivalo od čoveka koji je, u književnosti, tako oštro delio svet na dvoje - na degenerisanu, amoralnu, bigotnu gospoštiju, i na mračne, divlje, lažljive seljake - Simo Matavulj je, u životu, bio prilagodljiv u svakom društvu u kojem se našao, sa svima privlačnim i sa svima odbojnim osobinama koje prate dar prilagodljivosti. Čudan je njegov put. Roditi se u zagradju lučkog grada na Jadranskom moru i biti sin siromašne udovice s pune dece koja se preudala; ne biti ni za gimnaziju, ni šegrta, ni manastirskog djaka, nego na jedvite jade svršiti neku školu i, već na prvom koraku u život, svideti se jednom mletačkom kontu i koristiti se njegovim knjigama i znanjem; uskočiti iz katoličkoga ambijenta u pravoslavni, iz romanskog u slovenski, iz provincijskog u prestonički, postati od seoskog učitelja učitelj jednog prestolonaslednika, od opskurnog saradnika provincijskih novina šef presbiroa srpskog Ministarstva inostranih dela; za to vreme pisati priče, romane, memoare, drame, putopise, biti predsednik Srpskog književnog društva i član Kraljevske srpske akademije nauka; najposle, oženiti se milionerkom udovicom, putovati s njom po svetu ekspresnim evropskim vozovima i prekookeanskim brodovima i, na vrhuncu bogatstva i slave, udaren kapljom, pasti nasred ulice mrtav - više nego na biografiju srpskog pisca to liči na pripovetku iz francuskog romana".

Volim da čitam Kašanina, i divim se, recimo, njegovom umeću da ljude hvali i kudi istovremeno, u stilu: „Dobar je, ali... „. Tako u eseju „Prokletstvo talenta", o Jovanu Skerliću, izuzetnoj figuri srpske kritike početkom XX veka, a ujedno čoveku koji je imao pogan jezik, mada je, po izgledu, pristojno delovao, Kašanin piše: „Izuzetno velikih vrlina, i istih takvih mana, u svemu suprotnost osrednjosti, Jovan Skerlić je jedinstven primer kako u književnosti treba da se radi i kako se ne radi. Sve mu se može poreći sem talenta i, na dnu toga talenta, nevidjen izvor ideja i reči. U našoj književnosti nema mnogo ljudi koji su umeli tako matematički jasno misliti i tako majstorski pisati kao on...  U jednom pismu on poručuje sestri: Čovek je na zemlji da radi, da stvara, a ne da bude srećan. Sreće nema. Šta je taj čovek stvorio za petnaest godina!... Ni po prirodi, ni po vaspitanju, on nije bio izrazito učen čovek... Kao što u njegovoj velikoj bistrini ima zrno površnosti, tako u njegovoj aktivnosti ima senka nasrtljivosti i u samouverenju odsev osionosti. Suprotno od meditativnog tipa, koji živi van vremena, on je čovek dana... Želja mladog Skerlića je, dok je sedeo u skamiji, ne da bude strog naučnik, nego pisac koji impresionira čitaoca i govornik koji fascinira slušaoce. Neprodubljivanje materije i ponesenost rečitošću bile su Skerlićeve osobine od ranih godina.... Obdareni dijalektičar Jovan Skerlić nije bio filozofska glava". 

A kad pominjem Skerlića ne mogu a da se ne setim meni uvek drage Isidore Sekulić, od koje ne prestajem učiti. Čitam njene eseje iz stranih i domaćih književnosti i uvek nalazim dobre i mudre opservacije. Ovog puta imam u vidu njeno bavljenje genijalnim Geteom (Goethe), koji je, nesporno, bio fini, veoma ugladjen gospodin svog vremena, ali i čovek koji je stalno radio na svom usavršavanju. Tako u jednom od svoja četiri eseja posvećena Geteu, pod naslovom „Gete potpun čovek", Isidora beleži: „Na prvi mah je čudno, ali je sušta istina; da baš veliki pisci pišu jedno isto, jer pišu ono što čini suštinu čovečanskog. Gete je možda po preimućstvu genij koji nije stvorio ništa na sasvim novu temu, niti na sasvim nov način, iako je bio skroz originalan tvorac u svima pravcima, i skroz originalan čovek kao čovek. Ali, origanalan bez ičega nenormalnog ili nadnormalnog, originalan u normalnosti najvišeg mogućnog stepena. Ta visoka originalnost u punoj normalnosti značila je za Getea: živeti i raditi tako kako bi se postalo potpun čovek, ein vollständiger Mann. Taj je izraz, tu definiciju, Gete ispisao bezbroj puta u romanima svojim, u ogledima i u pismima, pa i u biografskom napisu o čuvenom Vinkelmanu: 'Živeo je kao čovek, otišao je sa sveta kao potpun čovek' . Ali tu sad treba istaknuti razliku izmedju reči: der Mensch i der Mann. Gete je upotrebio, za Vinkelmana, izraz der Mann, imajući na umu čoveka muškog i muževnog, zbor karakternih i umnih sposobnosti koje u čoveku znače ne samo muškarca, nego i borca, trpioca, junaka. Najveća osetljivost duha, i najveća otpornost karaktera, to je čovek za koga se može kazati ein Mann. Rad talenta u tvorcu koji ujedno živi svoj život čoveka, to je lična originalnost u tipu čovečnom, to je ein vollständiger Mann".

Na kraju pomenuću Balzaka, jednog od najvećih francuskih pisaca svih vremena. Taj čovek divovske energije i izvanrednih književnih sposobnosti, bio je - potpuno beznačajnog izgleda. Zabeleženo je da je jednom, u samoći, zavapio: „Bar da sam ružan, nego sam prostačkog izgleda".  Skoro da je baš tako izgledao! Može se pretpostaviti koliko je patio zbog toga, on koga su toliko privlačile žene isključivo iz aristokratskih krugova! Moglo bi se reći da je čitav svoj emotivni život proveo u nastojanju da se oženi sa groficom Hanskom, što mu je pošlo za rukom tek na nekoliko godina pre smrti. S druge strane, to mu nije smetalo (ili možda baš zbog toga) da ostavi grandiozna književna dela, koja se i danas rado čitaju širom sveta.

Štefan Cvajg (Zweig), koji je i sam bio veliki pisac (naročito je bio izvrstan biograf), u obimnoj Balzakovoj biografiji beleži ovako: „Od 1829. godine, sa svojom tridesetom godinom i u trenutku kada on sa svojom prvom pravom knjigom istupa pred svijet, Balzak je konačno Onore de Balzak; njegov spori i zaobilazni razvitak konačno je završen. Kao čovjek, kao umjetnik, kao karakter, artistički kao moralno i fizionomijski, njegova pojava je potpuno oblikovana. Nikakva odlučna crta neće se više u njegovoj slici promijeniti... Sa svim tim stvaralačkim obnavljanjem ostaće od sada Balzak jedan te isti; njegova spoljna fizionomija ne mijenja se više, kao ni karakterološka struktura. Metnemo li slike pedesetogodišnjaka pored slike tridesetogodišnjaka, naći ćemo promjene samo u sitnicama, a ne u onom bitnom; nekoliko sijedih pramenova u kosi, nekoliko sjenki pod očima, jedan žućkasti ton u ranije tako sočnom koloritu, ali je habitus potpuno  isti. U tridesetoj godini je jednom zauvijek ono individualno i jedinstveno u njegovoj pojavi došlo do konačnog izraza. Iz «malog, mršavog i blijedog mladog čovjeka»  razvojnih godina, u čijoj se spoljnoj neuglednosti imala, kao jedina pozitivnost, da istakne neka «slaba sličnost» s mladim Bonapartom «prije slave», proizišlo je, u čudnovatom kružnom kretanju, opet «debelo dijete s bucmastim obrazima» njegova prvog djetinjstva. Ono nervozno, nesigurno, nestrpljivo i neskrašljivo odstupa od trenutka kada je on zasjeo za pisaći sto, pred jednom od snage i obilja nabreklom širinom i lagodnosti, i on u liku d'Arteza prikazuje sam svoj vlastiti lik, kada kaže: «Izraz u d'Artezovim očima, koje su ranije blistale u vatri jedne plemenite ambicije, sa uspjehom se bio zamorio. Misli koje su njegovm čelu davale veličanstvenost bile su precvale; njegova nekada vitka figura bila se ugojila. Zlatne boje udobnog života pokazivale su se svuda na njegovom licu, koje je u njegovoj mladosti bilo obilježeno mrkim tonovima, bojama temperamenta koji  napreže sve snage, da bi se neprestano borio i da bi pobijedio».

Prvi - kao većinom kod umjetnika varljivi - utisak od njegova lica samo je utisak jednog zadovoljnog zdravlja koje uživa u životu, jedne jovijalne dobroćudnosti. Uprkos većinom  ne baš čistoj grivi, natorlašenoj nad tvrdim, sjajnim čelom, mekana materija od koje je to lice oblikovano - mekana i masna koža, nježni i rijetki brčići, široke i rasplinute forme - daje utisak uživalačke lijenosti, utisak jednog čmavala, jednog žderonje i neradnika. Tek kada se pogleda u njegova pleća, široka kao u kakva nosača, ta pleća jednog Votrena, u tu žilavu, muskuloznu šiju kao u bika, koja može da bude sagnuta nad radom dvanaest ili četrnaest sati, a da se ne umori, u atletska prsa, onda se dobija neka slutnja o masivnosti, o snazi njegova bića; tek ispod mekanog, rasplinutog  podbratka počinje u njemu to snažno. To tijelo je jedan blok tuča; genije njegova tijela kao i njegova djela leže u masi, u širini, u jednom neopisivom vitalitetu. Stoga je uzaludan i lažljiv svaki pokušaj da se Balzakova genijalnost tumači iz njegova lica. Vajar David d'Anže pokušao je to time što mu je čelo povisio i na njemu izmodelovao isturena izbočenja, da bi dao da misaoni rad mozga, takoreći, prodire kroz lubanju. Slikar Bulanže pokušao je da istaknutu gojaznost prikrije bijelom mantijom i da držanje gojaznog čovečuljka zategne. Roden time što mu je dao ekstatičan, ustrašen pogled čovjeka koji se budi iz tragičnih halucinacija. Njih sva trojica nastoje, iz tamnog osjećanja da se to samo posve nepretenciozno lice mora fizionomijski pojačati, kako bi se na njemu mogao raspoznati genije, da prokrijumčare demonske ili herojske elemente. I Balzak sam se ogleda na intenziviranju svog bića, kada se crta u portretu svog Z. Markasa: «Njegova kosa bila je nalik na kakvu grivu; njegov nos je bio kratak i spoljošten, na vrhu ižljebljen i sa širokim krilima kao u kakva lava. I čelo mu je bilo lavovsko i jednom silnom brazdom podijeljeno u dva jaka izbočenja».

On kao i svi istinski reprezentativni geniji svog naroda, kao Tolstoj, kao Luter - liči na narod, da je njegovo lice, takoreći, suma bezbrojnih anonimnih ljudi njegovog zavičaja. I u ovom naročitom slučaju to je - opet kao kod Lutera, kao kod Tolstoja - jedno zaista narodsko, jedno vulgarno, jedno svegradjansko i čak plebejsko lice. Naročito u Francuskoj izražava se duhovno stvaranje nacije u dva tipa, jednom aristokratski istančanom, rafinovano sublimiranom - kao što su Rišelje, Volter, Valeri - i drugom, u kom dolazi do izražaja snaga i zdravlje naroda, tipu Miraboa i Dantona. Balzak potpuno pripada vulgarnoj, ali elementarnoj klasi, a ne aristokratima, dekadentima. Opašimo ga plavom keceljom i postavimo ga za šank jednog bistroa u Južnoj Francuskoj, pa ga, onako dobroćudna i jovijalna, nećemo razlikovati od bilo kojeg analfabetskog krčmara, koji svojim mušterijama toči vino i s njima ćaska. Kao seljak za plugom, kao vodonoša na ulici, kao carinik, kao mornar u kojem marseljskom bordelu, svuda bi Balzak svojim  izgledom i licem djelovao prirodno. Istinit je i prirodan Balzak u košulji bez kaputa, nehatno odjeven kao kakav seljak ili kakav proleter, kao narod čije je on dio. Preodijeveno djeluje on samo onda kada pokušava da bude elegantan i da se aristokratski drži, kada se maže pomadom, kada kosu kovrči, kada na očima koje sve proniču i vide, drži lornjon, da bi oponašao kicoše Fobur-Sen Žermena. Kao i u njegovoj umjetnosti, nije njegova snaga tamo gdje je on izvještačen, gdje on filozofski ili sentimentalno odlazi u jednu sferu koja ga čini neistinitim, nego samo tamo gdje je on narod. I njegov tjelesni genije ležao je samo u njegovoj vitalnosti, u njegovoj vehementnosti, njegovoj snazi". (Ispade ovo sa Balzakom malo predugačko, ali neka mi se ne zameri, kod njega je sve bilo - veliko).