Kultura| Životni stil

Alfa, beta i omega muškarci, i još ponešto, čemu?

vladimir petrovic RSS / 09.09.2010. u 15:50

Nulla rosa est (Ništa nije ruža)

Nekada davno lepo se govorilo: „Čovek je mera svega" (Ο άνθρωπος είναι το μέτρο όλων των πραγμάτων). Pritom se pod čovekom podrazumevalo "ljudsko biće", a ne isključivo muškarac. Na osnovu praćenja nekih najnovijih medija, ovih dana bi se, izgleda, moglo reći da je „žena mera - muškarca".

Znam, znam da je uvek nezahvalno govoriti o muško-ženskim odnosima u širem društvu, jer što god da kažemo uvek postoji mogućnost da budemo krivo shvaćeni. Naime, u pitanju je stara tema (namerno ne kažem: večna) o kojoj svako od nas pojedinačno može imati svoje mišljenje, i da se dogodi da sva ta mnogobrojna mišljenja budu uglavnom tačna, svako za sebe, tako da ispadne da su skoro svi - u pravu.

Elem, neki djavo me, ipak, tera da govorim o navedenoj temi. Jer, svaki put me nešto štrecne kada vidim da nas, muškarce, ponovo dele, uporedjujući nas pritom sa - životinjama. Naime, prilikom jutarnje vožnje metroom čitam duži članak o tome da se ovaploćujemo kao alfe/bete/omege muškarci, shodno stereotipnoj podeli kod životinjskih mužjaka. (Mada, lično ne verujem da bi se ova šema iz životinjskog sveta mogla primenjivati na ljude, ako ne zbog drugog, a ono zato što mi uglavnom praktikujemo - monogamiju). Naravno, ovakvo vidjenje muškaraca postavlja se uglavnom u odnosu na - žene, pa sam zato bio slobodan da kažem da one, izgleda, bivaju mera nas - muškaraca. Ispada ovako: kakav ti je odnos prema ženi - takav si! Za to je, vele, kriv veliki i brzi tehnološki napredak, koji je ženama omogućio da sve (dobro, manje-više sve) obavljaju same, pa se muškarci iz dana u dan osećaju sve nevažnijima. Jadničići!

Kuda ide ovaj svet?

Bez namere da se suviše ozbiljno bavim kompleksnim problemom 'muškarci versus žene', pozabaviću se malo gore navedenom podelom muškaraca na alfe, bete i omege.

Zna se ko su alfe. Pojednostavljeno rečeno, to su oni tipovi s velikim platama i dominantnim karakternim crtama, tako da je njihova reč uvek poslednja - na poslu i u kući.

Srećom (ili na nesreću, ne znam), takvi nisu u većini. Naime, u većini su - beta muškarci.

A ko su bete? To su oni obični tipovi, svuda oko nas, kojima odgovara da budu u pozadini, a svojstva alfe mužjaka dobiju samo onda kada se osete ugroženima, bilo oni lično bilo njihovi najbliži. Takodje, beta muškarac uskače u ulogu alfe muškarca kada se neki alfa, iz nekog razloga, iznenadno mora povući. U takvim situacijama bete pokažu, dakle, da mogu igrati ulogu i alfi, ali im to ne leži baš previše, po prirodi se zadovoljavaju da budu - pozadinci. Što im, believe it or not, ne stvara kompleks inferiornosti. S druge strane, naginju intelektualnosti; kada sam čuo da imaju smisla za matematiku/fiziku i tako to i da rado igraju šah za vreme pauze za ručak, ma koliko kao takvi nisu mnogo zanimljivi ženama, osetio sam da su mi - bliski! Pogotovu što verujem, šalu na stranu, da je prilično teško odrediti razliku izmedju alfi i beta, jer kao što bete sporadično bivaju alfe, tako i alfe bivaju bete.  

A omege? Eh, to su oni jadnici koji se zadovoljavaju ostacima, onim što ostane iza alfi i beta muškaraca, ako uopšte nešto ostane. A, bogami, uvek ostane, koliko-toliko, jer omege opstaju. Ima ih svuda oko nas iako nisu, srećom, mnogobrojni. Kažu da su to oni dečki, koji svoje nesposobnosti najčešće kriju tako što u odnosima sa drugima bivaju sarkastični i cinični, mada su u duši veoma pitomi. Često su neoženjeni, žive sa roditeljima i kada predju tridesetu, pa i četrdesetu; majke im brinu o hrani, pranju i peglanju; oni obično nemaju devojke, pa su neretko na seksualnom planu - nevini (o tome govori američki film The 40 Year Old Virgin"). Najviše vremena provode na kauču, na kome leže nauznak povazdan a da ih ledja ne zabole, ili su za komjuterom - igrajući sofisticirane igrice ili pokušavajući da nešto stvaraju (da pišu roman, odnosno da komponuju muziku, što oni zove working on their music, i tako to), a da nikada ništa iz toga ne proistekne; poneki vise povazdan na blogu, ili stalno nešto guglaju; ili su, pak, u kafiću, na fudbalskom stadionu ili na nekom drugom mestu na kome se skupljaju dokoni. A ako su oženjeni, prepuštaju suprugama ulogu neprikosnovene šefice. Neka komanduje, ali i neka vodi brigu o svemu i svačemu; ona radi i zaradjuje, brine o deci i kući, a i o njima samima, omogućujući im da budu to što jesu, da žive u svom nestvarnom svetu, koji im tako mnogo odgovara. I nemaju nikakvih ambicija; supruge uvažavaju kao da su veliki autoriteti, što mnogim ženama, izgleda, veoma godi. (Moj drugar Pivoljub, koji mnogo voli da u kafiću priča /filozofira/ o ženama, ima običaj da kaže da se ponekad žene skuće s muškarcima koji su mnogo inferiorniji od njih iz straha da ne žive same, ali i zbog tužne činjenice da jake žene privlače slabe muškarce, a jaki muškarci više vole žene koje same za sebe nisu izazov; preferiraju sekretarice od šefovica).

Statističari govore ovako: Alfe muškarci čine 23 posto, bete čine (čak) 70 posto, o omege su oni nesrećnici koji preostaju - 7 posto.

E sada dolazi ono glavno pitanje: šta je najbolje biti, kako sa aspekta samog muškarca, tako i sa aspekta žene?

Ne znam. Ne znam ni da li ima tačnog i jednog odgovora na to pitanje, ali pogrešiće oni koji misle da je najbolje biti - alfa muškarac. Ma, jok.

Izgleda da je najbolje biti - u većini, a to su bete.

Ima svakakvih definicija beta muškaraca, medju kojima mi je pala u oči ova: To je pametan, tih muškarac, koji ne voli da se konfrontira sa onima iz svog okruženja. Zlobnici dodaju i ovo: If lucky, beta males can get a hot chick once in her 30's, after she's tired of fucking the alpha males, and decides to settle down with a beta male for money and stability". Dobro, takvo mišljenje nije baš previše pohvalno za bete, ali nije ni strašno. Takav je život.

Medjutim, kako vreme prolazi mediji sve više ističu važnost baš te sorte muškaraca. Video sam da je ugledni londonski The Sunday Times doneo članak sa naslovom/podnaslovom: WHAT MODERN WOMEN WANT: A BETA MALE", "Men are surrendering in the sex war, taking on the supporting role". Dalje nisam ni čitao, mogao sam pretpostaviti o čemu se govori. A jedne druge novine pisale su direktnije, pod ovakvim naslovom/podnaslovom: "ALPHA WOMEN, BETA MEN". "Wives are increasingly outearning their husbands, but their new financial muscle is causing havoc in the home". Što bi Španci u zaprepašćenju rekli: ¡Ay, caramba! 

Žene, dakle, postaju alfe, a muškarci bivaju bete! I omege, takodje.Otuda sve manje alfa muškaraca. Da se čovek prosto uplaši, mada ja nisam baš plašljive prirode. Ili bar tako verujem.

Bilo kako bilo, beta muškarci su IN. Ako vas to čudi, preporučujem vam da pogledate malo pažljivije muškarce u vašem okruženju. Primetićete, siguran sam, da medju njima ima malo, recimo, onih koji bi isključivo mogli biti - alfe.

A šta ćemo sa omegama? Kažu da ima žena koje vole baš takve. To su one koje su najpre trčale za alfama, pa su se razočarale, onda su preskočile bete, i spale na - omege. I otkrile da ni oni nisu za bacanje. Daj šta daš. Jer, ako postoje „Some like it hot" moraju postojati i „Some like it cold". Tako sam naišao članak u kome jedna dama ponosno izjavljuje: Having been married to an Alpha male who was obsessed with work and looks more and more miserable as the years pass I am happily with an Omega man now who appreciates the things that money can't buy. And they are a whole lot more fun to be with! Give me Omega man everytime!"

Na kraju, da pomenem i ono pitanje koje se često čuje - da li žena može popraviti muškarca? To me tera da citiram jednu glumicu, što mi se retko dešava. Naime, Marleni Ditrih (Dietrich) se pripisuje da je rekla: "Žena može da popravi muškarca, ali onda kada ga popravi - prestaje da ga voli". Dodje mi da ponovo uzviknem ono špansko: ¡Ay, caramba!

A to me dalje tera (mene koji nisam veliki filmofil, ali volim stare, dobre filmove) da se setim i nezaboravnog Orsona Velsa (Welles) i njegovog filma "Gradjanin Kejn" (Citizen Kane), koji slovi za jedan od najboljih filmova svih vremena. U tom filmu, prosto rečeno, protagonista pokazuje fenomenalnu sposobnost (i potrebu) da stiče novac. I sticao ga je tako da je zgrnuo ogromno bogatstvo. To mu je omogućilo da svojoj supruzi izgradi veliki dvorac, napuni ga lepim predmetima iz celog sveta, sve to kako bi joj pomogao da postane operska diva, jer je izražavala naklonost ka operskom pevanju. Kupio joj je i operu, orkestar, dirigente, učitelje pevanja, klapu za tapšanje, pa i kritičare. A kako se ona ponela? Zarobljena svim tim silnim posedovanjima, ona najpre pokušava samoubistvo (jer shvata da nema talenta za pevanje), a onda - napušta muža, koji ostaje usamljen I slomljen. Ovo pominjem zato što je, valjda taj Velsov Gradjanin Kejn umnogome ovaploćivao alfu muškarca. Ili ja suviše pojednostavljujem stvari?

Da više ne bih elaborirao, reći ću ono što svi znamo: ima nas svakakvih. A po onoj staroj izreci "Što je babi milo to se babi snilo" ja sam na kraju članka koji sam tog veselog jutra čitao naišao na izjavu neke dame, koja verovatno ima solidno životno iskustvo:"For True Love, Pick a Beta Male". Taj sam, nasmešio sam se sebi u bradu, pomalo šeretski, pored ostalog i zato što, kao što pomenuh gore - volim da igram šah, he, he, he...  

----------------------------------------------------

Dodatak:

Napomena: Nije obavezno čitati ovaj drugi deo, to ja pišem (i time se zanimam) više za svoju dušu, da joj dam malo oduška kada sam pritisnut raznim svakodnevnim brigama; kišovski rečeno, čim mogu, ja bežim u literaturu, tražeći u njoj utočište, svoju "Zemlju obećanu".  A i ovaj prvi deo mi, priznajem, deluje prilično nedovršeno, tako da mi se čini da teško može svrsishodno stajati - sam za sebe. (Uzgredno rečeno, predstoji mi i tronedeljno odsustvovanje, pa je to razlog da budem dugačak).

 

Na pamet mi padaju neke književne ličnosti iz davnih vremena, kada nije bilo ove podele na alfe, bete i omege (nemojte me sada ubiti u pojam pa reći da je ta podela oduvek postojala, samo se ranije drukčije zvala), ali kada se mnogo prosudjivalo o muškarcima - po njihovom izgledu, kao i, naravno,  po onome što ih zanima.

Tako Rade Konstantinović, pišući o Simi Matavulju, navodi: „Na fotografiji, Matavulj je čovek dobroćudan, skoro bezazlen, ali to je podvala; autor Bakonje fra-Brne je južnjak, i to lukavi južnjak koji ume da oseti i razume, nepogrešno, i ono što svet i ljudi pokušavaju da sakriju od njega...". Dakle, izgled vara. The first appearance deceives many. 

A kad već pomenuh Matavulja, setih se da Milan Kašanin, u eseju „Uskok", osvetljava Matavulja sa svih strana, simpatetično, ali i uz odredjenu dozu podsmevanja, o transformaciji plebejca u (navodnog) patricija: „Ne trpeći seljake, gradjanin Simo Matavulj ni trpi ni gospoštiju. Nijedan naš pripovedač nije takav plebejac kao on - i bez patrijarhalnosti i bez gospodstva. Matavulj nema plemenitosti u gledanju na život i ljude. ... U njegovim pripovetkama, sve otmene žene su tuberkulozne, blede, škrofulozne, a služavke, sve odreda, lepuškaste. Čim pomene služavku, Matavulj živne, i najmanje što kaže o njoj to je da je jedra. Što se ne bi očekivalo od čoveka koji je, u književnosti, tako oštro delio svet na dvoje - na degenerisanu, amoralnu, bigotnu gospoštiju, i na mračne, divlje, lažljive seljake - Simo Matavulj je, u životu, bio prilagodljiv u svakom društvu u kojem se našao, sa svima privlačnim i sa svima odbojnim osobinama koje prate dar prilagodljivosti. Čudan je njegov put. Roditi se u zagradju lučkog grada na Jadranskom moru i biti sin siromašne udovice s pune dece koja se preudala; ne biti ni za gimnaziju, ni šegrta, ni manastirskog djaka, nego na jedvite jade svršiti neku školu i, već na prvom koraku u život, svideti se jednom mletačkom kontu i koristiti se njegovim knjigama i znanjem; uskočiti iz katoličkoga ambijenta u pravoslavni, iz romanskog u slovenski, iz provincijskog u prestonički, postati od seoskog učitelja učitelj jednog prestolonaslednika, od opskurnog saradnika provincijskih novina šef presbiroa srpskog Ministarstva inostranih dela; za to vreme pisati priče, romane, memoare, drame, putopise, biti predsednik Srpskog književnog društva i član Kraljevske srpske akademije nauka; najposle, oženiti se milionerkom udovicom, putovati s njom po svetu ekspresnim evropskim vozovima i prekookeanskim brodovima i, na vrhuncu bogatstva i slave, udaren kapljom, pasti nasred ulice mrtav - više nego na biografiju srpskog pisca to liči na pripovetku iz francuskog romana".

Volim da čitam Kašanina, i divim se, recimo, njegovom umeću da ljude hvali i kudi istovremeno, u stilu: „Dobar je, ali... „. Tako u eseju „Prokletstvo talenta", o Jovanu Skerliću, izuzetnoj figuri srpske kritike početkom XX veka, a ujedno čoveku koji je imao pogan jezik, mada je, po izgledu, pristojno delovao, Kašanin piše: „Izuzetno velikih vrlina, i istih takvih mana, u svemu suprotnost osrednjosti, Jovan Skerlić je jedinstven primer kako u književnosti treba da se radi i kako se ne radi. Sve mu se može poreći sem talenta i, na dnu toga talenta, nevidjen izvor ideja i reči. U našoj književnosti nema mnogo ljudi koji su umeli tako matematički jasno misliti i tako majstorski pisati kao on...  U jednom pismu on poručuje sestri: Čovek je na zemlji da radi, da stvara, a ne da bude srećan. Sreće nema. Šta je taj čovek stvorio za petnaest godina!... Ni po prirodi, ni po vaspitanju, on nije bio izrazito učen čovek... Kao što u njegovoj velikoj bistrini ima zrno površnosti, tako u njegovoj aktivnosti ima senka nasrtljivosti i u samouverenju odsev osionosti. Suprotno od meditativnog tipa, koji živi van vremena, on je čovek dana... Želja mladog Skerlića je, dok je sedeo u skamiji, ne da bude strog naučnik, nego pisac koji impresionira čitaoca i govornik koji fascinira slušaoce. Neprodubljivanje materije i ponesenost rečitošću bile su Skerlićeve osobine od ranih godina.... Obdareni dijalektičar Jovan Skerlić nije bio filozofska glava". 

A kad pominjem Skerlića ne mogu a da se ne setim meni uvek drage Isidore Sekulić, od koje ne prestajem učiti. Čitam njene eseje iz stranih i domaćih književnosti i uvek nalazim dobre i mudre opservacije. Ovog puta imam u vidu njeno bavljenje genijalnim Geteom (Goethe), koji je, nesporno, bio fini, veoma ugladjen gospodin svog vremena, ali i čovek koji je stalno radio na svom usavršavanju. Tako u jednom od svoja četiri eseja posvećena Geteu, pod naslovom „Gete potpun čovek", Isidora beleži: „Na prvi mah je čudno, ali je sušta istina; da baš veliki pisci pišu jedno isto, jer pišu ono što čini suštinu čovečanskog. Gete je možda po preimućstvu genij koji nije stvorio ništa na sasvim novu temu, niti na sasvim nov način, iako je bio skroz originalan tvorac u svima pravcima, i skroz originalan čovek kao čovek. Ali, origanalan bez ičega nenormalnog ili nadnormalnog, originalan u normalnosti najvišeg mogućnog stepena. Ta visoka originalnost u punoj normalnosti značila je za Getea: živeti i raditi tako kako bi se postalo potpun čovek, ein vollständiger Mann. Taj je izraz, tu definiciju, Gete ispisao bezbroj puta u romanima svojim, u ogledima i u pismima, pa i u biografskom napisu o čuvenom Vinkelmanu: 'Živeo je kao čovek, otišao je sa sveta kao potpun čovek' . Ali tu sad treba istaknuti razliku izmedju reči: der Mensch i der Mann. Gete je upotrebio, za Vinkelmana, izraz der Mann, imajući na umu čoveka muškog i muževnog, zbor karakternih i umnih sposobnosti koje u čoveku znače ne samo muškarca, nego i borca, trpioca, junaka. Najveća osetljivost duha, i najveća otpornost karaktera, to je čovek za koga se može kazati ein Mann. Rad talenta u tvorcu koji ujedno živi svoj život čoveka, to je lična originalnost u tipu čovečnom, to je ein vollständiger Mann".

Na kraju pomenuću Balzaka, jednog od najvećih francuskih pisaca svih vremena. Taj čovek divovske energije i izvanrednih književnih sposobnosti, bio je - potpuno beznačajnog izgleda. Zabeleženo je da je jednom, u samoći, zavapio: „Bar da sam ružan, nego sam prostačkog izgleda".  Skoro da je baš tako izgledao! Može se pretpostaviti koliko je patio zbog toga, on koga su toliko privlačile žene isključivo iz aristokratskih krugova! Moglo bi se reći da je čitav svoj emotivni život proveo u nastojanju da se oženi sa groficom Hanskom, što mu je pošlo za rukom tek na nekoliko godina pre smrti. S druge strane, to mu nije smetalo (ili možda baš zbog toga) da ostavi grandiozna književna dela, koja se i danas rado čitaju širom sveta.

Štefan Cvajg (Zweig), koji je i sam bio veliki pisac (naročito je bio izvrstan biograf), u obimnoj Balzakovoj biografiji beleži ovako: „Od 1829. godine, sa svojom tridesetom godinom i u trenutku kada on sa svojom prvom pravom knjigom istupa pred svijet, Balzak je konačno Onore de Balzak; njegov spori i zaobilazni razvitak konačno je završen. Kao čovjek, kao umjetnik, kao karakter, artistički kao moralno i fizionomijski, njegova pojava je potpuno oblikovana. Nikakva odlučna crta neće se više u njegovoj slici promijeniti... Sa svim tim stvaralačkim obnavljanjem ostaće od sada Balzak jedan te isti; njegova spoljna fizionomija ne mijenja se više, kao ni karakterološka struktura. Metnemo li slike pedesetogodišnjaka pored slike tridesetogodišnjaka, naći ćemo promjene samo u sitnicama, a ne u onom bitnom; nekoliko sijedih pramenova u kosi, nekoliko sjenki pod očima, jedan žućkasti ton u ranije tako sočnom koloritu, ali je habitus potpuno  isti. U tridesetoj godini je jednom zauvijek ono individualno i jedinstveno u njegovoj pojavi došlo do konačnog izraza. Iz «malog, mršavog i blijedog mladog čovjeka»  razvojnih godina, u čijoj se spoljnoj neuglednosti imala, kao jedina pozitivnost, da istakne neka «slaba sličnost» s mladim Bonapartom «prije slave», proizišlo je, u čudnovatom kružnom kretanju, opet «debelo dijete s bucmastim obrazima» njegova prvog djetinjstva. Ono nervozno, nesigurno, nestrpljivo i neskrašljivo odstupa od trenutka kada je on zasjeo za pisaći sto, pred jednom od snage i obilja nabreklom širinom i lagodnosti, i on u liku d'Arteza prikazuje sam svoj vlastiti lik, kada kaže: «Izraz u d'Artezovim očima, koje su ranije blistale u vatri jedne plemenite ambicije, sa uspjehom se bio zamorio. Misli koje su njegovm čelu davale veličanstvenost bile su precvale; njegova nekada vitka figura bila se ugojila. Zlatne boje udobnog života pokazivale su se svuda na njegovom licu, koje je u njegovoj mladosti bilo obilježeno mrkim tonovima, bojama temperamenta koji  napreže sve snage, da bi se neprestano borio i da bi pobijedio».

Prvi - kao većinom kod umjetnika varljivi - utisak od njegova lica samo je utisak jednog zadovoljnog zdravlja koje uživa u životu, jedne jovijalne dobroćudnosti. Uprkos većinom  ne baš čistoj grivi, natorlašenoj nad tvrdim, sjajnim čelom, mekana materija od koje je to lice oblikovano - mekana i masna koža, nježni i rijetki brčići, široke i rasplinute forme - daje utisak uživalačke lijenosti, utisak jednog čmavala, jednog žderonje i neradnika. Tek kada se pogleda u njegova pleća, široka kao u kakva nosača, ta pleća jednog Votrena, u tu žilavu, muskuloznu šiju kao u bika, koja može da bude sagnuta nad radom dvanaest ili četrnaest sati, a da se ne umori, u atletska prsa, onda se dobija neka slutnja o masivnosti, o snazi njegova bića; tek ispod mekanog, rasplinutog  podbratka počinje u njemu to snažno. To tijelo je jedan blok tuča; genije njegova tijela kao i njegova djela leže u masi, u širini, u jednom neopisivom vitalitetu. Stoga je uzaludan i lažljiv svaki pokušaj da se Balzakova genijalnost tumači iz njegova lica. Vajar David d'Anže pokušao je to time što mu je čelo povisio i na njemu izmodelovao isturena izbočenja, da bi dao da misaoni rad mozga, takoreći, prodire kroz lubanju. Slikar Bulanže pokušao je da istaknutu gojaznost prikrije bijelom mantijom i da držanje gojaznog čovečuljka zategne. Roden time što mu je dao ekstatičan, ustrašen pogled čovjeka koji se budi iz tragičnih halucinacija. Njih sva trojica nastoje, iz tamnog osjećanja da se to samo posve nepretenciozno lice mora fizionomijski pojačati, kako bi se na njemu mogao raspoznati genije, da prokrijumčare demonske ili herojske elemente. I Balzak sam se ogleda na intenziviranju svog bića, kada se crta u portretu svog Z. Markasa: «Njegova kosa bila je nalik na kakvu grivu; njegov nos je bio kratak i spoljošten, na vrhu ižljebljen i sa širokim krilima kao u kakva lava. I čelo mu je bilo lavovsko i jednom silnom brazdom podijeljeno u dva jaka izbočenja».

On kao i svi istinski reprezentativni geniji svog naroda, kao Tolstoj, kao Luter - liči na narod, da je njegovo lice, takoreći, suma bezbrojnih anonimnih ljudi njegovog zavičaja. I u ovom naročitom slučaju to je - opet kao kod Lutera, kao kod Tolstoja - jedno zaista narodsko, jedno vulgarno, jedno svegradjansko i čak plebejsko lice. Naročito u Francuskoj izražava se duhovno stvaranje nacije u dva tipa, jednom aristokratski istančanom, rafinovano sublimiranom - kao što su Rišelje, Volter, Valeri - i drugom, u kom dolazi do izražaja snaga i zdravlje naroda, tipu Miraboa i Dantona. Balzak potpuno pripada vulgarnoj, ali elementarnoj klasi, a ne aristokratima, dekadentima. Opašimo ga plavom keceljom i postavimo ga za šank jednog bistroa u Južnoj Francuskoj, pa ga, onako dobroćudna i jovijalna, nećemo razlikovati od bilo kojeg analfabetskog krčmara, koji svojim mušterijama toči vino i s njima ćaska. Kao seljak za plugom, kao vodonoša na ulici, kao carinik, kao mornar u kojem marseljskom bordelu, svuda bi Balzak svojim  izgledom i licem djelovao prirodno. Istinit je i prirodan Balzak u košulji bez kaputa, nehatno odjeven kao kakav seljak ili kakav proleter, kao narod čije je on dio. Preodijeveno djeluje on samo onda kada pokušava da bude elegantan i da se aristokratski drži, kada se maže pomadom, kada kosu kovrči, kada na očima koje sve proniču i vide, drži lornjon, da bi oponašao kicoše Fobur-Sen Žermena. Kao i u njegovoj umjetnosti, nije njegova snaga tamo gdje je on izvještačen, gdje on filozofski ili sentimentalno odlazi u jednu sferu koja ga čini neistinitim, nego samo tamo gdje je on narod. I njegov tjelesni genije ležao je samo u njegovoj vitalnosti, u njegovoj vehementnosti, njegovoj snazi". (Ispade ovo sa Balzakom malo predugačko, ali neka mi se ne zameri, kod njega je sve bilo - veliko).

Atačmenti



Komentari (133)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

strenum strenum 20:44 09.09.2010

Re: hot women + alpha man

cbronson


Simpatični muškarci su ružni.

Zgodni muškarci nisu simpatični.

Zgodni i simpatični muškarci su pederi.

Zgodni, simpatični i heteroseksualni muškarci su oženjeni.

Muškarci koji i nisu tako zgodni, ali su zato simpatični, nemaju novaca.

Muškarci koji i nisu tako zgodni, ali su zato simpatični i imaju novaca, misle da trčimo samo za njihovom lovom.

Zgodni muškarci koji nemaju novaca trče za našom lovom.

Zgodni muškarci koji nisu tako simpatični, a barem su djelomično heteroseksualni, ne trzaju na nas.

Muškarci koji trzaju na nas, a osim toga su i heteroseksualni i imaju novaca, obično su - papci.

Muškarci koji koliko-toliko dobro izgledaju, koji su simpatični, imaju novaca i koji su, hvala Bogu, heteroseksualni, obično su sramežljivi i neće
ti prvi prići.

Muškarci koji nikada neće prvi prići, automatski će izgubiti zanimanje za tebe, ako im ti prva priđeš.



ili slikovito





vladimir petrovic vladimir petrovic 21:15 09.09.2010

Re: hot women + alpha man

4krofnica
...(necu zebru hocu slona)


Nema slona kod Vasarelija, ali ima kod Varhola.
A on (Endi Varhol) mi je, takodje, zanimljiv.

jasnaz jasnaz 19:57 09.09.2010

з



: nije Vazareli
: niti sam ja A, al
: ima dana kada iзgled
:

vladimir petrovic vladimir petrovic 20:33 09.09.2010

Re: з

Jasnaz
...nije Vazareli
: niti sam ja A, al
: ima dana kada iзgled


Odlično!

Čudan je taj Vazareli.

Meni kod Vazarelija, na primer, ovo manje leži


ali ovo mi više leži

cbronson cbronson 20:58 09.09.2010

Re: з

cbronson cbronson 20:59 09.09.2010

Re: з

kukusigameni kukusigameni 20:59 09.09.2010

Alfa zenka

L.S.Lowry
cbronson cbronson 21:18 09.09.2010

pokret, brzina, vestina

cbronson cbronson 21:34 09.09.2010

Re: pokret, brzina, vestina

cbronson cbronson 21:55 09.09.2010

Re: pokret, brzina, vestina

maksa83 maksa83 07:25 10.09.2010

a sad ozbiljno

Pižon
a jaki muškarci više vole žene koje same za sebe nisu izazov; preferiraju sekretarice od šefovica


Snaga je (kao i svašta drugo) relativna stvar, pa - možda samo tako ispadnu jaki?

Ima onaj koan kada Učitelj da Učeniku zadatak da skrati štap bez da ga dodirne. Ovaj se mislio, mislio i odustao. Učitelj pored tog štapa stavi duži.

Mada, meni je taj sistem vrednosti iskrivljen - čemu ta diskriminacija na osnovu zvanja/radnog mesta? Zašto sekretarica ne može da bude jaka žena? Zašto je poslovna ambicija mera snage žene? (Kad bih hteo da navučem gnev horde feministkinja ubacio bih ono: "behind every great woman there's a man ... waiting for lunch" ali nisam suicidalan, pa neću.)

Da li je tiha mirna samohrana majka čistačica koja radi 12 sati dnevno na dva mesta da bi prehranila sebe i decu - slaba žena? I don't think so.

Uvek mi u tom kontekstu padne na pamet ona plava žena koja na Bulevaru na kolovozu prodaje novine otpr. u visini Metropola. Kiša, sneg, sunce, vetar, ona je tamo sa onom gomilom ispod miške, ide od automobila do automobila. Koliko sam shvatio muž joj je radio isto to na tom istom mestu dok ga nije ubio tramvaj kad je ostala sama sa (mislim) troje dece. Ona je veća faca od direktorke bilo čega.

Dalje...

Pižon
E sada dolazi ono glavno pitanje: šta je najbolje biti, kako sa aspekta samog muškarca, tako i sa aspekta žene?

Vrednosni sud (bolje vs gore), čemu?

Kako definišeš "najbolje"?
Najbolje (za nekoga, dakle iz njegove vizure, što ne znači nužno da je to (štagodtobilo) "dobro" u širem kontekstu) je biti ono što ti odgovara (Haksli iz prvog komentara nije tamo zalutao zbog grčkih slova, to je samo sretna koincidencija) i ne biti nesrećan u ulozi oko koje ste se ti i Svemir dogovorili u toj tačCi vremena i prostora.
jasnaz jasnaz 08:28 10.09.2010

: a sad ozbiljno

maksa83

Kako definišeš "najbolje"?
Najbolje (za nekoga, dakle iz njegove vizure, što ne znači nužno da je to (štagodtobilo) "dobro" u širem kontekstu) je biti ono što ti odgovara (Haksli iz prvog komentara nije tamo zalutao zbog grčkih slova, to je samo sretna koincidencija) i ne biti nesrećan u ulozi oko koje ste se ti i Svemir dogovorili u toj tačCi vremena i prostora.




vladimir petrovic vladimir petrovic 09:06 10.09.2010

Re: a sad NEozbiljno

Makso, ti me sada podsećaš na to da su Marks i Hegel bili u pravu kada su tvrdili (što je kasnije postalo obična floskula) da je sve diskutabilno.

Ako ustvrdimo da čistačica i direktorka škole nisu iste - to se može osporiti.
Ako ustvrdimo da čistačica i direktorka škole jesu iste - to se može osporiti.
Ćemu? (Primeti da je ovde stavljeno meko č, odnosno ć).

Nije moja namera bila da u tebi probudim altruistička osećanja (ma koliko ih cenim kod tebe)
Da li je tiha mirna samohrana majka čistačica koja radi 12 sati dnevno na dva mesta da bi prehranila sebe i decu - slaba žena? I don't think so.

ona plava žena koja na Bulevaru na kolovozu prodaje novine otpr. u visini Metropola. Kiša, sneg, sunce, vetar, ona je tamo sa onom gomilom ispod miške, ide od automobila do automobila. Koliko sam shvatio muž joj je radio isto to na tom istom mestu dok ga nije ubio tramvaj kad je ostala sama sa (mislim) troje dece. Ona je veća faca od direktorke bilo čega.


Medjutim, slažem se sa tobom (to valjda provejava izmedju redova mojeg sadasnjeg posta), da je besmislena sva ta podela na jake i slabe muškarce, jake i slabe žene, iako to ne znači da ona nije tačna i nije postojeća. Jeste tačna i postoji, jer nismo svi jednaki. Samo je pitanje čemu isticati te razlike, ako ne zezanja radi.
Život treba živeti.
Neka svako bude ono što jeste. (A ne samo da bi bilo nemoguće da smo svi isti, nego bi, teorijski, bilo loše kada bismo svi bili jednaki).

Toga si i ti svestan kada navodiš ovo
Ima onaj koan kada Učitelj da Učeniku zadatak da skrati štap bez da ga dodirne. Ovaj se mislio, mislio i odustao. Učitelj pored tog štapa stavi duži.

Jer, bilo bi loše da su svi štapovi isti.

P. S. Neko promućurniji može iz mog bloga shvatiti (što nije daleko od istine) moj lament što ja sebe ne smatram - alfom! Nisam hteo da lažem sebe, sebe ne vidim kao alfu, iako se trudim da budem, geteovski rečeno, potpun čovek.
Zato sam, nevoljko, sebe svrstao u bete ("Kud svi Turci tu i mali Mujo", ne želeći baš da sebe vidim kao nekakvog omegu... ako ne zbog drugog, ono zbog muškog ponosa, što Bocvena kobojagi ne razume...

Da se vratim na početak. Ima jakih i dobrih žena! Svaka im čast.
Divota je biti sa njima, naročito uz čašicu belog vina, he, he, he...
bocvena bocvena 09:29 10.09.2010

Re: a sad NEozbiljno

ono zbog muškog ponosa, što Bocvena kobojagi ne razume...

Majke mi ne razumem. 'Ajde da je problem to što si omege opisao kao lenjivce, ljude koji idu linijom manjeg otpora, slabiće koji sve prepuštaju nekom drugom (i obaveze i odgovornost), ali da je to pitanje ponosa, to ne razumem.
antioksidant antioksidant 09:50 10.09.2010

Re: a sad ozbiljno

Mada, meni je taj sistem vrednosti iskrivljen

makso,
petrović ramišlja o životu čitajuci knjige u metrou. ti pak posmatrajući ga u bulevaru. nije ni čudo što vam se pogledi razlikuju. kada se igraš rečima u esejima "sve je moguće". s druge strane u potpunosti si svestan koliko je sve stvarno moguće kada moraš obezbediti egzistenciju za troje dece jer im je oca zgazio tramvaj
Milan Novković Milan Novković 10:27 10.09.2010

Re: a sad NEozbiljno

Nisam hteo da lažem sebe, sebe ne vidim kao alfu, iako se trudim da budem, geteovski rečeno, potpun čovek.

Lagati sebe je sasvim ok, u mnogim situacijama, ako donosi mir u "kući" a ne ugrožava okolinu

Mi često lažemo sebe kad mislimo da ne lažemo sebe :) Tj uglavnom smo alfe u glavi.

A mnogi smo omege oko pojasa, pa onda neki bućkuriš gore i dole :) Jednom rečju alfa "suština" u omega telu pa onda frustrirani nad nesrećnom i nefer sudbinom.

A ume da bude sasvim fino ni ne pričati previše sa samim sobom prečesto i na ove, razne, "više" načine.

Maksin koan nema previše veze sa altruizmom, po mom mišljenju, i interesantan je primer kako su univerzalna ozbiljna pitanja koja se vrte oko pozadine, konteksta. Npr, i na najljućem frontu teorijske fizike, gde pokušavaju da "ujedine" gravitaciju i kvantnu mehaniku, npr, zid u koji se uvek udara je uglavnom ta pozadina koja nam je potrebna da bismo izašli sa nekom teorijom. A pozadinu umemo da postavljamo tendenciozno, da bi nam teorija bila "tačna"

Tj, često, ako ne prečesto, imamo pomalo odgovor pre nego što postavimo pitanje, a to krijemo i od drugih i od sebe ili prosto ne primećujemo da to radimo.

Nije lako izaći sa teorijom koja je tačna bez obzira na kontekst (koncept konteksta bez granica zvuči blago nelogično, tj uvek govorimo o nekom lokalizovanom, "common sense" kontekstu koji lepo "pokriva" scenu na kojoj mi glumatamo.

Primer, tebe interesuje neka lokalna klima ako sadiš paradajz u Batajnici, ne interesuju te komešanja u Južnom Pacifiku ili topljenje leda na polovima iako ona, nažalost, mogu da imaju dosta značaja na nekom srednjem ili dužem planu.

Tako, i ova alpha-to-omega priča je uvek pomalo i odgovor na pitanje koje tek treba da postavimo.

Možda žene samo slede neku svoju komparativnu evolutivnu "dužnost" - više odgovornosti u poslu očuvanja rase (ljudske). Pa onda koriste pamet, što intuitivnu što "knjišku" da bi u zadatim uslovima što više uspele.

A uslovi teku potocima, čas je tu glavna toljaga, čas neki sofisticiraniji testosteron, čas pamet, kreativnost, novac, dobar humor, itd.

Tj. najverovatnije su se i žene i muškarci malo promenili u poslednjih mnogo stotina godina nego se menjaju uslovi pa se žene i muškarci drugačije "uvezuju"
vladimir petrovic vladimir petrovic 11:06 10.09.2010

Re: a sad NEozbiljno

Bravo, Milane. Mnogo dobrih stvari si pomenuo u jednom dahu. Verovatno si jutros nešto posebno dobro - nadahnut. Je li ti ovo nadahnuće došlo u londonskom metrou (premda novine nedavno pomenuše da metro štrajkuje). Kažem ja da u metrou dolaze dobre ideje, premda ja preferiram pariski metro, he, he, he...

Potpisujem, odnosno shvatam sve što kažeš.

Milan Novković
... Lagati sebe je sasvim ok, u mnogim situacijama, ako donosi mir u "kući" a ne ugrožava okolinu


Reskiram da budem proglašen previše knjiškim tipom, ali ovo me podseti na namćora Ničea (Nietzsche) koji je dosta govorio na temu laži i istine. Polazeći od toga da reči omamljuju, on je isticao "da više voli lepu laž nego banalnu istinu", zatim da je "istina - ružna", s tim što se Niče, naravno, može shvatiti na mnogo načina, pa je najnepoželjnije da se shvati bukvalno, itd. itd.

Zapravo, ovo sam rekao u kontekstu tvog podsećanja da svi lažemo sebe, svesno ili nesvesno, te da to nije per se negativnost. Naravno, ukoliko drugoga ne ugrožavamo.

Tako, i ova alpha-to-omega priča je uvek pomalo i odgovor na pitanje koje tek treba da postavimo.


Da, zato smatram, skromnost po strani, da moje postavljanje ove naizgled banalne teme nije baš - nesvrsishodno, kao što nekima može izgledati.

A zadnja rečenica ti je posebno dobro sročena:
Tj. najverovatnije su se i žene i muškarci malo promenili u poslednjih mnogo stotina godina nego se menjaju uslovi pa se žene i muškarci drugačije "uvezuju"

Uvezivanje je proces koji će trajati. Srećom, drugačiji je od ranijeg "uvezivanja". Postajemo realniji. Valjda.
Kazezoze Kazezoze 11:46 10.09.2010

Re: a sad NEozbiljno

Zapravo, ovo sam rekao u kontekstu tvog podsećanja da svi lažemo sebe, svesno ili nesvesno, te da to nije per se negativnost. Naravno, ukoliko drugoga ne ugrožavamo.

laganje sebe jeste negativnost, a laganje drugih ne mora uvek da bude negativno.
nazalost, ljudima je najteze da priznaju sebi da lazu. oni kojima to podje za rukom imaju sansu i da se izlece od te, za mnoge, neizlecive bolesti.
sto se same teme tice, mislim da je svaka klasifikacija i podela medju ljudima suluda i nepotrebna, pa shodno tome posmatram i ove tvoje podele na alfa, beta i omega muzjake.
maksa83 maksa83 12:30 10.09.2010

Re: a sad NEozbiljno

Zapravo, ovo sam rekao u kontekstu tvog podsećanja da svi lažemo sebe,

Sa Japancima npr. nema zezanja, oni kad lažu, lažu on a massive scale.

Luđi su od Rimljana...

More than 230,000 Japanese centenarians 'missing'


Officials have found that hundreds of the missing would be at least 150 years old if still alive.
...
The inquiry followed the discovery of the mummified remains of Sogen Kato, who was thought to be the oldest man in Tokyo.

However, when officials went to congratulate him on his 111th birthday, they found his 30-year-old remains, raising concerns that the welfare system is being exploited by dishonest relatives.


mimi09 mimi09 12:44 10.09.2010

Re: a sad NEozbiljno

Kad smo kod Pariza i Vazarelija (Vásárhelyi Győző), evo fasade zgrade RTL iz 1970. Zgrada je skroz luda i spolja i iznutra.

vladimir petrovic vladimir petrovic 13:57 10.09.2010

Re: a sad NEozbiljno

Samo jedna mala intervencija:
Kazezoze
... i ove tvoje podele na alfa, beta i omega muzjake.

Podela nije moja, nikako. Podelu sam našao u medijima (to sam u tekstu naglasio).
Da je moja, ja bih bio u prvoj grupi. (Što sam samo ponekad, he, he, he... ). Zapravo, ovaj blog jeste pobuna protiv podela. Svi smo pomalo sve.

Ovo je, u načelu, tačno:
laganje sebe jeste negativnost, a laganje drugih ne mora uvek da bude negativno.

jer nas ne uče da lažemo sebe (a još manje da lažemo druge). Medjutim... postoji jedna kineska izreka koja kaže, parafraziram, da niko nije umro što nije saznao istinu, a da neki jesu umrli kada su saznali istinu.
Ta podela na istinu i neistinu (s tim što se ovo drugo često poistovećuje sa lažju) je veoma relativna stvar. Već sam gore pomenuo kako se Niče izražavao po pitanju - istine. Neki drugi nam govore da nisu sve istine iste, da ima istina višeg i nižeg reda, bla, bla, bla... Stoga, svako potezanje istine je opasno koliko i potezanje laži.

OK. Kada je budem imao dete, govoriću mu: "Nemoj da lažeš, jer je laganje porok". Ali, kada ga uhvatim da slaže, neću mu skinuti glavu...

Ima psihologa koji govore da samoobmanjivanje nije per se negativna mentalna činjenica, da negde nekome pomaže da preživi.

Nijanse u svemu imaju značaja.

P. S. Od tebe, koji sigurno imaš šta da kažeš kada su poznati slikari u pitanju, očekivao sam da ćeš bar nešto reći za Vazarelija.


vladimir petrovic vladimir petrovic 14:12 10.09.2010

Re: a sad NEozbiljno

Mimi09
... evo fasade zgrade RTL iz 1970. Zgrada je skroz luda i spolja i iznutra.

Nisam ovo znao, a već sam ranije pomenuo da sam video jedan krov u Monte Karlu koji je oslikao Vazareli. I deluje veoma dekorativno, što se valjda i htelo.

P. S. Šteta što nisi bila tu kada sam bio u fazonu Magrita (jedan od mojih poslednjih blogova). Siguran sam da si imala šta da kažeš za njegovo stvaralaštvo.

Evo Vazarelijeve "Vrtoglavice"

mimi09 mimi09 14:56 10.09.2010

Re: a sad NEozbiljno

Nisam postigla, zivot me siba sa svih strana.
Evo tebi jedan Vega blue iz Pecuja :)) isto to, samo puno lepse.

vladimir petrovic vladimir petrovic 17:15 10.09.2010

Re: a sad NEozbiljno

Mimi09
...Evo tebi jedan Vega blue iz Pecuja :)) isto to, samo puno lepse.

Priznajem, umeš da izabereš! Svaka čast!

mimi09 mimi09 21:01 10.09.2010

Re: a sad NEozbiljno

"Elle tenait à la main un bouquet de cattleyas et Swann vit, sous sa fanchon de dentelle, qu'elle avait dans les cheveux des fleurs de cette même orchidée attachée à une aigrette en plumes de cygne."


Ti ces vec znati o cemu se radi...
jinks jinks 08:32 10.09.2010

Koliko

su kriterijumi podele o kojoj govorite apsolutni i nepromenljivi u vremenu, a koliko su relativni i stvar nekog trenutno aktuelnog fab-a.

Evo jedne price na tu temu, koju je davno ispricala bivsa komsinica, inace prvoborka i posleratna slikarka.

Naime, posle rata je, zajedno sa njenom skolskom i ratnom drugaricom (obe fakultetski obrazovane), bila poslata u jedno manje mesto da radi kao nastavnica u skoli. U to vreme tamo je glavni alfa bio jedini traktorista u selu, koji je ponosno svakog dana turirao traktor po glavnoj ulici ... i ubrzo se ozenio komsinicinom drugaricom.

Kada su se srele posle nekoliko godina, drugarica joj je rekla sledece: "E moja ..so, sada svaka kuca u selu ima traktor. Od one moje alfe (ili bete kako kazete u blogu) nije ostalo nista, sem gomila epsilon dece".
brandname brandname 10:55 10.09.2010

Slovo nije dovoljno

- svako od nas mora da bude čitav alfabet:
"A human being should be able to change a diaper, plan an invasion, butcher a hog, conn a ship, design a building, write a sonnet, balance accounts, build a wall, set a bone, comfort the dying, take orders, give orders, cooperate, act alone, solve equations, analyze a new problem, pitch manure, program a computer, cook a tasty meal, fight efficiently, die gallantly.
Specialization is for insects."
Robert A. Heinlein
vladimir petrovic vladimir petrovic 14:16 10.09.2010

Re: Slovo nije dovoljno

brandname
... svako od nas mora da bude čitav alfabet

Ja bih rekao - azbuka, pošto u principu (naša) azbuka ima više slova od alfabeta u nekim drugim evropskim jezicima, he, he, he...
Filip2412 Filip2412 22:08 10.09.2010

Re: Slovo nije dovoljno

- svako od nas mora da bude čitav alfabet:
Kad sam bio klinac ne vise od 10-ak godina, imao sam svoje filosofske momente.... recimo, ponekad sam nervozno razmisljao o tome kako u kuci imam sprave za koje pojma nemam kako rade... televizor, frizider itd. i osecao se iritiran tom cinjenicom: kako to da baratamo sa zivotom tako lagano kao da sve razumemo i sve nam je jasno a ustvari ne znamo skoro bas nista.

A bio sam svestan da sigurno ne mogu nikada razumeti sve, pa ne mogu ja da zavrsim skole za gradjevinca i za astrofizicara i za elektroinzinjera i kuvara i sve sto spotoji.... a ljudi staaaalno izmisljaju nesto novo.

Nikada nisam bio zadovoljan objasnjenjima jer su mi izgledala isuvise povrsno i cudio se zbog cega odrasli ignorisu problem... i gledao na njih kao na nesrecnike zatupele u ravnodusnosti.
docsumann docsumann 22:34 10.09.2010

Re: Slovo nije dovoljno

Kad sam bio klinac ne vise od 10-ak godina, imao sam svoje filosofske momente.... recimo, ponekad sam nervozno razmisljao o tome kako u kuci imam sprave za koje pojma nemam kako rade... televizor, frizider itd. i osecao se iritiran tom cinjenicom: kako to da baratamo sa zivotom tako lagano kao da sve razumemo i sve nam je jasno a ustvari ne znamo skoro bas nista.

A bio sam svestan da sigurno ne mogu nikada razumeti sve, pa ne mogu ja da zavrsim skole za gradjevinca i za astrofizicara i za elektroinzinjera i kuvara i sve sto spotoji.... a ljudi staaaalno izmisljaju nesto novo.

Nikada nisam bio zadovoljan objasnjenjima jer su mi izgledala isuvise povrsno i cudio se zbog cega odrasli ignorisu problem... i gledao na njih kao na nesrecnike zatupele u ravnodusnosti.


Ti dječiji uvidi u stvarnost su ključ kojeg su u zrelijoj dobi u stanju da preuzmu samo istinski mudri ljudi.
brandname brandname 00:58 11.09.2010

Re: Slovo nije dovoljno

Imala je gordanac zanimljiv prilog kod nsarskog o tome kako Matt Ridley, zapravo, ubedljivo dokazuje da više niko na planeti Zemlji ne zna više ništa sam da napravi...
Potpuno drugi ugao.
vladimir petrovic vladimir petrovic 07:16 11.09.2010

Nije (nikad) kasno

Brandname
...svako od nas mora da bude čitav alfabet:


Hvala. Naročito hvala na podsećanju na ono što je Gordanac priložila kod Nsarskog. Verovatno usled svoje površnosti (i brzopletosti u izboru važnog i manje važnog, usled večnog "nedostatka dovoljno vremena", bio sam to prevideo, pa sam tek sada pažljivo saslušao. To jesu "Ideas Worth Spreading", kako stoji na početku priče sa klipa. Impresivno.

Hvala i tebi, Filipe, zbog umesnog komentara
Nikada nisam bio zadovoljan objasnjenjima jer su mi izgledala isuvise povrsno i cudio se zbog cega odrasli ignorisu problem... i gledao na njih kao na nesrecnike zatupele u ravnodusnosti.

aleksanadar aleksanadar 07:59 11.09.2010

Не, нисам женомрзац!

Znam, znam da je uvek nezahvalno govoriti o muško-ženskim odnosima...



Не веруј жени која лаже!


Не прекидај жену која ћути!



О женама треба расправљати само са мушкарцима.
Ниче


Онај који каже жени све што зна, не зна ништа.
Фулер


Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana