Ekskurzija

Ujutru se svi srećemo bunovni, pred školom. Profani već nervozni. Šofer unapred očajan. Plava košulja, teget pantalone. Trba. Mrk pogled. Još pre izlaska iz grada počinje šuškanje. Vade se sendviči, a otpozadi, poslednji red, u kome je uvek i umetnik na slobodi sa gitarom, počinje pevanje. Bejbi blu trba zeleni, znajući da će, kao japansku kaznu, slušati Crnog leptira odavde do večnosti. Jer i ja, kada mi, danas, neko pomene Crnog leptira, počinjem da zelenim. I sve mi se čini da sam na sedištu od etisončić-pliša, sa drnjavom draperijom zavesom i onom belom portiklom za glavu.

Posle biva šta biva. Profani padaju u očaj. Noću cerekanje po sobama i jurnjava po hodnicima. Ujutru strogi pogledi i obećavanja ukora. Klipsanje uzbrdo, nizbrdo, po prirodnim lepotama i nepoznatim varošima, višesatna predavanja o spomenicima, strogi pogledi popova u manastirima i Crni leptir na povratku kući.

Prošlog petka mi se učinilo da sam bila na ekskurziji. Doduše bez profana i šofera. I Crnog leptira. Dakle, optimalno. Moja Najbolja drugarica je, upornim ponavljanjem, uspela da hipnotiše Žmua, koji se naložio da je stvarno divno i krasno da odemo u Budimpeštu. I da se tamo nađemo sa Najboljom drugaricom, Dragančetom i Živanom. Bez dece. To smo i učinili. Da bi kasnije saznali da je Najbolja drugarica imala geografske smetnje, povodom čega je pogrešno verovala da je Ljubljana samo par sati od Budimpešte. Nema veze...bilo je lepo, baš.

Žmu je ekskluzivno uzeo dan odmora. Ja sam se dovatila šofiranja, deca su nam oduševljeno mahala, jedva čekajući da nam vide leđa i ekskurzija je počela. Od početka nas je minirala Ona. Ona je Garmen. Sprava koja sve zna, sa ekranom i glasom, ženskim. Ukucaš i Ona te vodi. Pod uslovom da izabereš pravi program. Što opušteni Žmu nije učinio. Zbog čega je Ona prolupala. Tako smo se našli na putu ka Mađarskoj, u kojoj nikada nismo bili, sa potpuno zbunjenom spravom.

Dotična je bila u opasnosti da izleti kroz prozor vrlo brzo, samo da nisam imala toliko posla sa preticanjem reke kamiona. A i Žmu se zapetljao u žice i pampure dotične sprave. I dok je Žmu, oduševljeno, kao uostalom i svaki muškarac čim vidi više od dva dugmeta, samouvereno čapkao po spravici, Ona je iz kilometra u kilometar davala sve gluplje predloge. Da sam je slušala, završili bi smo u stepama Kazahstana. Do Budimpešte je pokušavala da me ubedi da, na svakih par kilometara, skrenem levo ili makar desno, što sam mogla da učinim samo probijanjem ograde auto-puta i daljom vožnjom po njivama ozime pšenice. Obzirom da nije bilo po njenom, sirota je pištala: »Preračunavam«. Ja sam siktala »Samo ti preračunavaj, da nam je trebao digitron, ne bi tebe uzimali...«

Čim smo se, sa četvorostrukom rekom automobila, greškom ulili u Budimpeštu i našli u paralizovanoj koloni pred Lančanim mostom, petak veče, Ona je definitivno otkinula, oglasivši se idejom : »Vozite dvanaest kilometara, pa idite ka jugoistoku«. Kako da ne...ja se uvek u gradu baš tako snalazim, stanem na semafor i gledam s' koje strane mu raste mahovina...Uboga Ona je do te mere insistirala na jugoistoku, a mi smo do te mere zalutali, da je postojala opasnost da i Žmu i ona budu ostavljeni u neistraženim delovima Budimpešte.

Ukratko, Žmu je uskoro provalio o čem se radi, a bilo je i krajnje vreme. Ona je konačno proradila i našli smo ostatak ekskurzije. U stvari samo deo. Drugi deo je već tumarao po gradu.

Mi, novooformljeni prvi deo se, da bi nastavio tradiciju lutanja, koliko odmah pogubio. Jer je Najbolja drugarica, autoritativno, proglasila šinobus za metro, zbog radi čega smo u pokušaju da stignemo do centra grada, završili u mraku zvanom Nagycce, koji je beskrajno ličio na Kaluđericu bajnajt...Šta da vam pričam, sem da sam im odmah obećala da će na blogu da završe.

Sledilo je tri dana torokanja i cerekanja. Hodanja po Budimpešti, čiji centar miriše na kuvano vino, cimet i slatko, a posle sedenje na krevetu, u sobi moje Najbolje drugarice. To najviše volim. Samo sam čekala da uleti profan i rasturi društvo jer je sati već...I keksi po krevetu i pijenje iz onih kupatilskih čaša. Miris hotela i tiho smejanje, u razilaženju, po pretoplim, etisoniranim hodnicima.

O mađarskom jeziku drugi put. Ostala sam impresionirana načisto. Jedine prepoznatljive reči: vasar, avto, szervis, program...auuu...

Ekskurzija je bila odlična. I Ona se izvukla, cela je stigla nazad. A mi smo se dogovorili da ponovimo. Uskoro, u drugom gradu. Jedva čekam.