SLUČAJEVI ILI TRAGEDIJE MOJIH LJUBAVI (Jasmina)

SLUČAJEVI ILI TRAGEDIJE MOJIH LJUBAVI (Jasmina)

Dobar dan, (eh da je zaista bio dobar dan, gde bi mi samo kraj bio, ovako...!)

Ja sam Todorovic! Aleksandar Todorovic! Zapamtite to ime, i to prezime, ali ne zbog mene, nego radi vas - za svaki slucaj.

Ceo slucaj je poceo 6. oktobra prosle godine. Otisao sam u svoju banku da podignem novac.  Banka se nalazi tu, u mojoj ulici. Imao sam obicaj da pare ne podizem i po nekoliko meseci i na taj nacin sam uspevao da skupim dovoljno da recimo odem na more.

Usao sam u banku, neko uvek negde pritisne taj nevidljivi taster da se vrata otkljucaju, i prisao sam salteru jer nije bilo da se ceka. I tad su nam se susrele oci! Imala je zelene oci i plavu bluzu, ili je imala plave oci i zelenu bluzu, vise nisam siguran. Ali sam bio siguran da je imala nokte boje lila! Ja obicno u takvim slucajevima vidim samo nokte ruku koje mi prebrojavaju novac, a ponekad dignem pogled ako primetim kakav dekolte, ali to je sve. Cak i kad sam jednom pisao pismo Ronaldu Reganu dok je jos bio ziv i predsednik amerike, ono kad sam mu bio cestitao rodjendan koji pada kad pada i moj, nisam preterano zagledao salterske radnice!  E ovoj je, pored zelenih ociju i plave bluze, i dekoltea, na plocici pisalo Jasmina. Zvala se Jasmina.

Prvi put sam je video tada, pre nje na tom mestu sedeo je neki Zdravko, a mozda se zvao i Sinisa, ili Toma, i to sam zaboravio. Jedino nisam zaboravio da mi se uvek smeskao taj Zdravko, jer me je valjda bio prepoznao sa televizije. O pardon, mozda to sad ovde nisam smeo da kazem!

Vratimo se Jasmini. Dopala mi se. Brzo je tipkala a jos brze je brojala novac. Dala mi je da joj potpisem. Zadrhtala mi je ruka, a ionako rukopis mi je los a ime i prezime s puno slova. Moje potpisivanje je trajalo. Ona je cekala. Ja sam pisao i gledao u nju. A-lek-san-dar To-do-ro-vic, osam slogova, koliko je samo lakse biti recimo Igor Brakus, tu ukupno ima samo cetiri sloga!  Vratio sam joj taj potpisani papir i dala mi je novac. Bio sam ushicen, to je bila prva stvar koju sam dobio od nje! I resio sam da u tome istrajem, pa sam tako sledecih 96 dana, skoro svih 100, sve do nove godine, svaki dan, dolazio u isto vreme kod nje na salter i dizao po 200 dinara! Prvo im je u banci bilo cudno, pa sumnjicavo, onda smesno, posle su se bili i navikli na mene, a i njoj je bilo drago, valjda, sto sam tu. Ona je, htela ne htela, sve vec vrlo dobro znala o meni, i ko sam, i kako se zovem i gde stanujem, i koji mi je broj racuna! Odlican pocetak!

I dodjem ti ja 31. decembra kao i obicno u banku, i – i po prvi put - nema Jasmine! A gde je Jasmina, pitam njene kolege, i oni mi rekose, Jasmina vise ne radi ovde, dala je otkaz! I vise se nece vracati nazad!

E steta, rekoh u sebi, a tako nam je bilo dobro krenulo!

Ma, pricacu vam sledeci put...