SVI MOJI MANIJACI

Prvo sam ga ugledala na ulici. Tada sam živela u visokom prizemlju, u ulici Gospodar Jovanovoj. Otvorila sam prozor a on je stajao tačno ispod prozora moje spavaće sobe. I gledao je u mene. Nije rekao ništa. Samo je gledao. Bilo mi je čudno što neko tek tako stoji na praznoj ulici i gleda u moj prozor, direktno u mene, tupo i bez prekida, ali nisam tome pridavala značaj. Udaljila sam se od prozora i otišla da podojim bebu. Moj sin imao je svega nekoliko meseci kada je taj manijak ušao u moj život.

Kroz nekoliko dana, pozvonio je na vrata. Zvonio je uporno i dugo. Bila sam sama kod kuće, sa bebom. Prišla sam vratima i pogledala kroz špijunku. Mlad čovek, kojeg je crna brada činila nešto starijim, stajao je tačno ispred vrata.

- Ko je?

- Jelenko.

- Ko Vam treba?

- Ti mi trebaš.

- Šta hoćeš, Jelenko?

- Tvoju smrt. Došao sam po tvoju smrt. 

I uhvatio se za kvaku. Spuštao je i podizao nekoliko puta. Bio je tu, pored mene, delila su nas samo zaključana vrata. Neka jeza me je prošla dok sam gledala tu kvaku kako se diže i spušta, a onda sam čula da se Luka probudio u sobi, zaplakao je i to me je unervozilo.

- Okej, Jelenko. Imaš nekoliko minuta da se udaljiš od mojih vrata, upravo zovem policiju.

Uzela sam fiksni telefon. Mobilni telefoni nisu postojali, odnosno jesu ali su koštali recimo 10.000 maraka, kod Bogija, preko veze. Nisam imala ni te pare a ni vezu. Zato sam uzela fiksni i pritisla «On». To se na fiksnim bežičnim telefonima čuje jasnim zvučnim signalom. Tek što sam počela da kuckam brojeve, Jelenko je opet progovorio:

- Zoveš tatu?

- Zovem policiju. Bolje se skloni odmah.

- Zoveš tatu. 

Gotovo ničeg se ne plašim. Ali tog trenutka sam se istinski uplašila. Jer, zaista sam zvala tatu. Znajući da policija tada neće doći, sve da me Jelenko kolje u mom sopstvenom stanu, okretala sam oca jer je njegova kancelarija bila svega nekoliko ulica dalje. Računala sam da on najbrže može da stigne. Izbezumljena od Jelenka ispred vrata i bebe koja plače u sobi, otišla sam u kupatilo. Pozvala sam tatu, muža, braću, prijatelje i na kraju policiju. Za to vreme Jelenko je dobacivao da ću umreti u strašnim mukama ako mu ne otvorim vrata. I da ću svejedno umreti, ako mu i otvorim, ali da će manje boleti. Došli su svi, osim policije, a Jelenko je pobegao nekoliko minuta pre njihovog dolaska. Policija mi je rekla da se javim ako bude ponovo dolazio, taj Jelenko.

Da skratim priču: Jelenko je dolazio još nekoliko puta. Ispostavilo se da ga je strašno mučilo moje gostovanje u emisiji «Galerija Tajni», kod Biljane Vilimon. Zašto – samo on zna. Takođe se ispostavilo da je Jelenko tu emisiju gledao u Švajcarskoj, da je izbeglica, rodom iz Zvornika, da je duševni bolesnik i da je u Srbiju došao samo po moju smrt.

Pošto policija nije htela da se bavi tim marginalnim privatnim problemima i nebitnim pretnjama, u sred nekih demonstracija i ničim izazvanih sankcija, Jelenka su uhvatili moja braća i prijatelji, koji su dežurali u smenama ispred moje zgrade. Predali su ga policiji. Jelenko je bio deportovan u Švajcarsku, zabrinti roditelji došli su po njega, veoma zahvalni što je on, Jelenko, dobro. Nadam se da su ga vratili u ustanovu u kojoj se lečio pre nego što je shvatio da baš ja, od svih ljudi na ovom svetu, treba da umrem.

I pre Jelenka imala sam nekoliko manje bitnih i sasvim različitih manijaka. I posle njega takođe. Jednog stari blogeri znaju, predstavljao se kao Romantika. Moj poznanik iz policije savetovao mi je da odem sa bloga, nisu mu se dopadale poruke koje sam dobijala. Osim svega što je bilo na blogu, slao mi je cveće u pozorište. Ogromne korpe cveća, kakve bi svaka glumica samo poželela. Sa medvedićima unutra. Moj kolega Pele tvrdio je da to cveće ima falusne simbole u sebi i da mogu da očekujem da me masakrira u parku preko puta Zvezdara Teatra. Posle je bio jedan čiji sam nik zaboravila, a od koga sam dobijala poruke kakve bi mi slao samo Alister Krouli, da je živ. Tada sam otišla sa bloga.

Zatim, pre tri meseca jedan me je zvao svake noći, telefonom. Pozivi su počinjali negde oko dva sata iza ponoći. Javljala se – ne javljala, on je zvao. Milion puta, sa prikrivenog broja. Tihim šapatom govorio je šta bi mi sve radio.  Svake noći, redovno. To mi je bilo dosadno, a mislim da je i on to shvatio, te su pozivi odjednom nestali. 

E sad imam jednog aktuelnog, koji me je sinoć molio da njegova pisma stavim na blog. Misli da bi ta pisma bila "hit". Hoće čovek svojih pet minuta slave. Tu je, među nama. Umesto pisama, evo videa koji mi je poslao. Ovako on mene doživljava:

To je počelo ovako: ja sam pristojna osoba. Kada mi se neko privatno a ljubazno obrati, obično kratko odgovorim. U većini slučajeva to su sasvim pristojni ljudi, sa mnogima sam ostala u kontaktu, ja volim da čujem šta ljudi misle i sve mi je to okej. Ne bih bila ovde da nije. Međutim, ovaj mi mesecima šalje poruke. Prvo kratke a potom sve duže. Gomiletine reči. Pronalazi me svuda u virtuelnom svetu, na blogu, na fejsu (gde mi nije među prijateljima), šalje mi privatne poruke, od skora i javne... Iz dana u dan stizalo je sve više rečenica, koje je razmenjivao isključivo sam sa sobom. Pisao mi je i pesme, puštao muziku, opraštao se od mene najmanje desetinu puta. Nisam odgovarala. Većinu nisam ni čitala. Jednom sam, mislim, odgovorila. Negde na samom početku, samo sam ga zamolila da prestane da mi piše. Razumeo je. Nedugo zatim, opet, opet... I opet. Bez mojih odgovora. Kaže da misli sve najbolje o meni. Toliko me voli i toliko mi se divi da me svakodnevno urniše svojim pisanjem. Tvrdi da sam ga «masakrirala svojim ćutanjem».

Pa evo, da progovorim: ako mi budeš poslao još jednu poruku, bilo gde, pronaći će te. Policija sada to lako čini – IP adresa i to je skoro dovoljno. Molim te nemoj više da mi se obraćaš. Molim te nemoj ni da komentarišeš moje komentare na mom i tuđim blogovima. Apsolutno ne želim, niti ću ikada želeti da odgovorim. Nadam se da je to dovoljno.