Portugalski Déjà vu

Nema lepše muzicke pratnje za sanjarenje i masturbiranje od kiše po krovu. Džez uspavanke. Dok kiša pada (neko reče »dobuje u ritmu tam-tama«) crepovi osciliraju pod zilionima kapljica a sa njima se lagano, mikronski, ljuljuška i krov, zidovi, kuća, krevet i ti u njemu. Ritam biju krupne kapi što se otkidaju od strehe i udaraju po simsu. Sporo bubnjaju - tup, tup, tup, tup, tup - kao timpani u sinfonijskom orkestru. S vremena na vreme vetar kišom ošine okno, kao da ga zalije šmrkom, i začuje se šum kao kad perkusionista četkicama šašolji opnu doboša. Ššššššš. A ako te tapan udaljene grmljavine ili bljesak munje i probude, zaroniš dublje u jastuk i ritam perkusionističko-vodene uspavanke te uljuljka natrag u orgazmicki san.

Na granici između dva sna, letnjeg i zimskog, postoji jedna noć najnepodesnija za samozadovoljavanje. Te noći čovek bi da masturbira duboko kao zimi, a leto mu ne dozvoljava. To je ona noć kada te leto prepadne, podmuklo te zatekne u postelji nepriremljenog. I čitavu noć kinji te mučna mora. Još si pod zimskim pokrivačima, a žega pritisla i kada se otkriješ ne bi li se osvežio, napadaju te rojevi komaraca koje nikako nisi očekivao (na njih se, kao i na sve neprijatno, lako zaboravi). Peckaju žedni tvojih telesnih sokova i svojim te žaokama teraju natrag pod debeli pokrivač da se tamo polagano krčkaš do trenutka kada te nepodnošljiva vrućina natera da pomisliš da su insekti podnošljiviji nego pakao pod perinama. I tako na smenu, otkriješ se, pokriješ se, žega, peckanje, žega, peckanje...