EVER TRIED. EVER FAILED. FAIL AGAIN. FAIL BETTER.

Gost autor: Milja Jovanović

Telefon mi zvoni česće oko petog oktobra. Svake, u poslednjih deset godina: javljaju mi se novinari koji postavljaju istovetna pitanja, "propuštene prilike", "greške vlasti", "da li nam je bolje", "šta se promenilo". To što zovu nije nelogično: ljudi imaju potrebu da "svode račune", prave preseke i pretvaraju istorijski u narativni tok koji je lakše kontrolisati i "razumeti". Ipak, istovremeno, svih tih desetak dana, koliko to rezimiranje traje, ja imam osećaj da iza tog pokušaja uspostavljanja kontrole nad smislom poslednje decenije struji i nastojanje, jednako jako, da se zbog toga što "nam nije ništa bolje" i sam peti oktobar obesmisli i razori. Sličan stav naslućujem i među svojim prijateljima: pošto nismo dobili ono čemu smo se nadali, onda je bolje uništiti i sam uzrok te užasne nade.

Ideja obezvređivanja nije ništa novo, a ni začuđujuće u diskursu srpske politike; na nju smo navikli, ako ni zbog čega drugog, onda makar zato što je (oduvek) bilo lako verovati da se ništa vredno na ovim prostorima nikada nije ni dogodilo. Da li peti oktobar zaslužuje da bude podignut iznad ove perpetuirane beznadežnosti? Da li nedostatak očekivanih ili željenih posledica zaista anulira uzrok? S jedne strane, izvesno je da ima (previše) istine u ovoj pesimistički-sijajućoj proceni trenutne političke, a samim tim i životne, situacije u Srbiji. Ne bi bilo teško navesti stotine ili hiljade problema i posledica problema sa kojim se suočava svaki građanin Srbije. A najmanji od njih svakako nije činjenica da je i danas gotovo nesporna jednačina politika=život. Međutim, postoji jedna stvar koja mi ne dozvoljava da sasvim olako izjednačim težinu posledica i značaj uzroka. Pre svega, ja peti oktobar ne vidim kao neposredni uzrok svega što se desilo posle. Uostalom, biti ponosan na ono što smo uradili petog oktobra ne znači i ne podrazumeva da je, odjednom, svaki postupak vlasti ili opozicije time unapred oprošten ili legitimisan. Peti oktobar je bio kraj, a ne početak - i ne krijem da i sama imam osećaj ogromne žalosti zato što je tako. Ali, realnost je neumoljiva, žaljenje nema smisla.

Dok pišem ovo, podrazumevam sagovornike koji su tog dana izašli na ulice (možda grešim? Nadam se da ima dosta vas koji ste bili previše mali :)) Vama postavljam isto pitanje kao i sebi, koje smatram da je ključno: da je upravo danas četvrtak, peti oktobar 2000 godine, da li biste danas, tog dana, ustali ujutru i uz puno znanje šta će se (ili neće) dogoditi u narednih deset godina, odlučili da ne izađete na ulicu? To je jedino pitanje na koje je potrebno da odgovorite da biste znali da li vam i šta peti oktobar znači. Danas sam uverenija više nego ikada da je svako od nas odluku da ide pred Saveznu skupštinu doneo u najvećoj meri zbog samog sebe, u skladu sa sopstvenim vrednostima i stavovima i možda zbog najličnijih i najprisnijih prijatelja i porodice - ne zbog političara, ne zbog nevladinih organizacija, ne zbog Otpora, i svakako ne zbog toga da bi bilo koga doveo na vlast. Smena vlasti bila je samo politička nužnost, svojevrsna kolateralna šteta. Danas sam uverenija više nego ikada da upravo ovaj aspekt petog oktobra ne smemo da zaboravimo niti da zanemarimo.

I da budem sasvim jasna: ovo ne kažem iz razloga nekakve idealizacije ili pokušaja "deifikacije" datuma. Ne bih glasala za to da peti oktobar postane državni praznik, na primer. Ne, moj motiv je sasvim prozaičan. Ako danas pljunemo na taj konkretni dan kao uzrok svega lošeg što je usledilo, lišavamo se posedovanja tog dana kao racionalne odluke svakoga od nas pojedinačno. Oduzeti sebi ovo pravo znači prepustiti se fatalizmu kojim uvek upravlja neko drugi ili, još gore, nešto drugo. Pljuvati peti oktobar znači poslati poruku da pošto nas je zmija ujela, plašićemo se i guštera.

Zato taj dan treba da branimo od samih sebe, naše tendencije da dignemo ruke usled pritisaka nezadovoljstva, da se osećamo kao nevažni elementi neke pokvarene državne jednačine, da osećaj impotencije prihvatamo kao status quo. Ako u nama postoji ideja da je taj dan naš, posledica naših odluka, onda je taj dan nešto što može i da se ponovi. Znam, i gotovo fizički osećam, prezrive podsmehe koje ova rečenica izaziva u vama. "Ko će bre da se smara sada sa tim". "Ma to je nerealno". "Budalaština". Ali, da li mislite da je Milošević, kada je raspisao i pokrao izbore, zaista mislio da će se peti oktobar dogoditi? Da li je bilo ko bio siguran da će se dogoditi? I još važnije, ko je bio siguran da neće?

Naravno, ja ne mislim da bi se problemi sa kojima trenutno živimo najbolje rešili nekom novom jednodnevnom uličnom pobunom. Ali, važno je da svako ko dođe na vlast u svesti ima da ta mogućnost postoji. Osim glasanja i javnog mnenja, sama mogućnost pobune je jako sredstvo pritiska i poruke vlastima da se protivimo i ne slažemo. Čak i kada imamo puno znanje da bilo ko drugi i nije mnogo bolji. I, još važnije od ulične pobune, jeste kristalno jasno shvatanje i vlasti i opozicije da je u našem posedu sposobnost donošenja odluka u skladu sa sopstvenim vrednostima i stavovima. Zato je peti oktobar važan za nas, takozvane obične građane.

Zadržati ideju (ma koliko očigledno lako bilo da se ona negira) o važnosti pojedinca osnova je političkog i ekonomskog progresa. Primećujem kod mnogih sa kojima razgovaram svojevrstan paradoks: ideja promena neraskidivo je povezana sa potezima države, Vlade ili sličnih entiteta, a tipična rečenica ovakvih razgovora počinje sa "Država bi to morala...". Sa druge strane, a u tome i leži paradoks, poverenje u tu istu državu ili njene institucije, gotovo je ništavno. Ovo znači da promene očekujemo samo od onog ili onih za koje smo apsolutno sigurni da te promene neće ili nisu sposobni da sprovedu i tako živimo u nekom stravičnom samo-ispunjavajućem proročanstvu. Da smo od ondašnje opozicije samo očekivali i čekali da smene Miloševića, i dan danas bi se verovatno na nekom porušenom mostu igralo kolo dok nas ponovo bombarduju da nas nauče pameti. Opozicija je bila neophodna, naravno, jer neko je morao da preuzme vlast, kao što su i stranke danas neophodne da bi se odvijao politički proces. Ono što ne treba da smetnemo s uma jeste da je to i naš proces, u kojem mi imamo moć. Sporu, dosadnu, nejasnu, nimalo očiglednu, nimalo fokusiranu, nedoslednu i često obeshrabrujuću - ali ipak, moć. Otuda naslov ovog teksta, preuzet iz Beketove "novele" Worstward Ho. Kada se pomirimo sa tim da ćemo uvek biti nezadovoljni nekim aspektima vlasti i da ćemo uvek imati nešto što smatramo da bi trebalo da rade bolje, moramo da prihvatimo i sopstvenu ulogu i odgovornost da ne samo tražimo već i da radimo na tome da se to i ostvari. Simbol ovog našeg procesa je za mene peti oktobar: tražili smo i uradili smo - ništa manje, ništa više. Fail again. Fail better.