Peti oktobar: Izneverene nade, ostvarene želje...

izostanak potpunog raskida sa nasledjem Miloševićeve politike – upravo one politike koja je na dramatičan način odbačena 5. oktobra 2000.

a najveći neuspeh je nemogućnost da se sačuva organizator i strateg 5.oktobra, prvi demokratski premijer Zoran Đinđić čime je prekinuta politika koja je zemlju vodila napred
posle ubistva Zorana Đinđiča definitvno je pobedila politika Slobodana Miloševića bez Miloševića, koja traje do danas.

AolNews.com opisuje Srbiju kao zemlju koja i dalje ima probleme da definiše svoj novi identitet.

kao i uvek.
uvek između ubistva onih koji bi zemlju da odvedu napred i onih koji bi zemlju da vrate u 19 vek

MIloševićevA ANAHRONA, partistička, ni-nacional-ni-socijalistička politika i vladavina nije mogla da opstane.
Čime je zamenjena? Savremenom partističkom prilično demokratskom, a bezglavom i dezorijentisanom politikom po pitanju i državne i ekonomske i socijalne strategije.
Petog oktobra se nije desilo ono što je mislio narod, nego ono što je moralo da se desi, budući da je tadašnja opozicija, a sadašnja vlast bila ideološki prepuna. i to ponajcviše, frazeologije, a idejno i strateški PRAZNA.
Šta se, dakle, desilo? Demokratskom frazeologijom prikrivena KAPITALISTIČKA REVOLUCIJA, pogubna i za narod i za preduzetnike i za znalce. Dobra samo za ekonomske razbojnike, lihvare, izvoznike prljave industrije, podmitljive političare.
I, šta sad? Cena odsustva strategije je stigla u svim oblicima, pa i socijalnopsihološkom. Vlada apatija i beznađe.
Na redu je politika sa strategijom. Za nju nisu sposobni ni petooktobarski pučisti, ni njihova opozicija. Oni koji jesu doneće krah svih poznatih opcija i političara. Ne toliko namerno, koliko svojim nastupom na sceni kojom haraju "praznoglavci" i frazeri. www.apsorg.rs

američkim medijima danas se može pročitati nekoliko analiza stanja u Srbiji deset godina posle 5. oktobra. AolNews.com opisuje Srbiju kao zemlju koja i dalje ima probleme da definiše svoj novi identitet.

Verovatno bi identitet bio sasvim jasno definisan kada bi prestali pritisci koje na Srbiju vrše inostrani faktori.

Medjutim, ukazuje se da je proces ekonomskog oporavka spor i bolan, te da Srbija na putu ka EU, često nerado, čini ustupke kako bi zadovoljila medjunarodne partnere, kao što je zauzimanje fleksibilnijeg stava po pitanju Kosova.

Kako mislite da dođe do ekonomskog oporavka ako Srbiji oduzimate deo teritorije sa svim projektima i infrastrukturom na Kosovu u koje je srpska ekonomija decenijama ulagala? Od Amerike smo učili da je svojina svetinja u koju niko ne sme da dirne. Izgleda da se to pravilo odnosi samo na američku svojinu i njene interese.
Sa kojim pravom ste privatizovali srpska preduzeća na Kosovu?
Sa kojim pravom ukidate srpsku telekomunikacionu mrežu na Kosovu?
Zar smatrate da imate moralno pravo da nakon ovakvih poteza oporavak srpske ekonomije vidite kao spor i bolan proces i zar ne osećate bar malo stida što je situacija u srpskoj ekonomiji upravo zbog vas teška i neperspektivna?

Taj 5. oktobar nikada ne bi dosao da je Slobodan Milosevic i njegova nakaradna , luzerska politika ostvarila svoje ciljeve.

Ovo govori vise o Srbima kao narodu a manje o politicarima. To sto ciljevi 5 oktobra nisu ostvareni nije krivica politicara na vlasti vec svih nas koji ne umemo da upravljamo svojim zivotima. Gradjani modernog doba ne dozvoljavaju zlostavljanje i sikaniranje , besplatno iznajmljivanje satro bankama, tajkunima, mega kompanijama.

Mi smo ovce.

Prvo nas je ( ne mene nego nas) izlozio na Gazimestanu, i svi su ga voleli. Da je osvojio Kosovo i proterao siptare, da je osvojio deo Hrvatske i Bosne i pripojio Srbiji bio bi veci Srbin i od Cara Dusana.

Problem je sto smo mu verovali.
Problem je sto sad nije sredni vek.
Problem je sto su ga majstori za*ebali

Srbi su se ( nadojeni junackim pesmama) nadali da cemo dominirati na Balkanu, mislili smo da smo najludji, najaci, najpametniji, sa najvecom istorijom.

Problem je sto duboko u sebi i dalje tako mislimo.

I kako onda da posle 5 og oktobra koji se desio jer su mastori tako hteli, gde smo oterali Milosevica jer je sve ratove izgubio i ubio nam san da smo najbolji, da nastavimo dalje.

Ne znamo gde da se okrenemo, kako da se usmerimo, ko smo mi?

Nekad smo bilo herojski narod sa fenomenalnom istorijom (satro), a sta smo sad. Gradjani?

E zato smo ovce.

Zato nas ovi na vlasti iznajmljuju svima kojima treba jeftin narod za mužu.

Zato ce to tako biti i dalje dok ne shvatimo da smo gradjani koji imaju pravo na normalan zivot koji za to pravo treba da se bore konstantno a ne da nas zamajavaju time da li treba da se odrzi parada ponosa ili ne. Naravno da treba, - sto da ne?

Kao ključni pojam u opisivanju dogadjaja koji su se zbili oko 5. oktobra skoro uvek se javlja termin "revolucija", uglavnom zbog toga što je došlo do otvorenog sukoba između nezadovoljnog naroda i državnog aparata, kao i zbog toga što je Milošević NATERAN da prizna izbornu volju građana.

Zaista, sam taj dan, 5. oktobar, može se shvatiti kao POČETAK revolucije, onaj ključni momenat koji najavljuje obračun sa državnim sistemom spremnim da padne. (Naravno, treba shvatiti da je bilo potrebno da se Miloševićev sistem dobro istroši sam od sebe da bi revolucija uspela; zato se, verovatno, 5. oktobar nije desio 4 godine ranije). Međutim, na veliku žalost većine tadašnjeg (a i sadašnjeg) nezadovoljnog naroda, revolucija nije sprovedena DO KRAJA. Zato se, po mom mišljenju, ona može krstiti kao "nedovršena revolucija".

Revolucija jeste započeta, svakako. Sa svog položaja uklonjen je Milošević, vlast je konačno bila u rukama opozicije i stekli su se uslovi za reforme koje je trebalo da nas približe civilizovanom svetu.Ali, načinjene su krupne greške, već 6. oktobra.

PRVA i najbitnija je Koštuničina, onog koji nije shvatio da je revolucija nasilan čin kojim se stvari menjaju iz korena. Da bi se ostaci Miloševićevog sistema potpuno uništili, bili su potrebni odlučni državnički potezi. Kabinetsko cepidlačenje novog predsednika države zaustavilo je lustraciju i zadržalo je glavne osovine vojske, policije i Državne bezbednosti, čime su zadržani svi truli elementi, sve zaražene institucije našeg društva. Time je sudbina revolucije zapečaćena i ona je ostala nedovršena. Svoj potez Koštunica je opravdao time da ne sme biti REVANŠIZMA. Da je ostao dosledan ovome, možda bih mu i oprostio. Ali, nakon onoga što je učinio svima koji su učestvovali u Sablji čim je došao do vlasti, jasno je da je to bio samo izgovor.

DRUGA i najtužnija je Đinđićeva, onog koji nije shvatio da je cena kompromisa sa Koštunicom prevelika. Zna se da je onaj deo opozicije koji je zaista želeo reforme naprosto strahovao od ogromne podrške i legitimiteta koje je Koštunica u izborima dobio. Verovalo se da će se kompromisom, makar usporeno i postepeno, doći do cilja. Nažalost, sada je jasno da je takva odluka bila pogrešna i da je svoju grešku pokojni premijer platio glavom. Da bi se sistem promenio, svako od nas treba da se promeni, Đinđić je često govorio. To je ključni momenat. Trebalo je već tada raskrstiti sa Koštunicom, ići na izbore i objasniti narodu sve dileme. Pa, neka narod izabere kojim će putem, neka pokaže da li se on zaista promenio. Zaista mislim da bi se tako manje izgubilo. U najgorem slučaju bismo izgubili još koju godinu i revolucija bi, najiskrenije smatram, bila uskoro sprovedena do kraja. Ovako, Đinđićeva smrt pokazala se kao nenadoknadiva.

TREĆA i najstrašnija je naša, jer nismo dostojni da se nazovemo civilizovanim društvom. Pokazalo se da nismo spremni za usvajanje osnovnih ljudskih i civilizacijskih vrednosti. Da je Đinđić pogrešno procenio svoj narod. Da nismo bili spremni ni tada, a da nismo ni danas. Da ne želimo da menjamo loše navike. Da ne želimo da se samoizgrađujemo i postanemo bolji ljudi. Da ne shvatamo da promene počinju od nas.

Naravno, mora se priznati da su vlasti nakon 5. oktobra, uključujući i ovu sadašnju dovele do nesumnjivih pozitivnih pomaka. Ako ništa drugo, do mirnog života bez ratova i rastućeg poštovanja sveta. Ali to je toliko, toliko nedovoljno... A bezobrazluci, greške, nemarnosti i nesposobnosti vlasti nižu se svakog dana.

Kao zaključak, sećanje na 5. oktobar može se okarakterisati kao pomešano osećanje, u suštini pozitivno i ohrabrujuće, jer je narod smogao snage da pobedi jedno zlo, ali i sete i pesimizma, zbog mnogih razočaranja i propuštenih šansi. Ostaje da se čeka vreme reformi i preobražaja našeg društva, nadam se na miran način, ali i uz, ako je to neophodno, neku drugu revoluciju.

Petooktobarska je ipak ostala nedovršena.

"... i zato se danas, deset godina kasnije, kroz sve analize provlači pitanje ostvarenih želja i izneverenih nada, kao i pitanje koliko je atentat na premijera Zorana Djindjića 2003. godine presekao jasan smer koji je zemlja bila zauzela, da bi je ostavio dezorijentisanu i zbunjenu."

Samo oni koji ne umeju dobro da ramišljaju i prave zaključke mogu da vezuju sudbinu Srbije samo za jednu ličnost, konkretrno za ubijenog Premijera Zorana Đinđića. Može to samo u uslovima diktature, no ne i demokratije, kada svi mogu da rade kako misle i šta hoće. Greške koje su pravili vlastodršci tokom devedesetih vezuju se samo za Miloševića, kao da je on pao sneba , a ne da je pobeđivao na izborima. Pa i kada je smenjen, većina je bila za njega, samo nisu svi izašli da glasaju. Pa evo to se dokazuje da su i sada njegovi politički istomišljenici i puleni na vlasti, od kojih podpredsednik Vlade, Dačić ima problema: jer kao što četnički Radikali nadaju se vraćanju Šešelja, tako i među meloševićevcima ima onih koji sanjaju Miru i Marka. Uostalom koliko su jaki, pokazali su da je ukinuta Markova presuda za prebijanje pametnih sprskih mladića u Požarevcu.
Logično je da se zaključi da su Đinđića ubili oni koji nisu hteli da dozvole da se ide tim putema, a neki ne tako brzo kako je to hteo Đinđić. Znači, Srbija nije mogla brže jer nisu hteli ne samo ubice već ni Predsednik države Koštunica i njegovi istomišljenici, ne samo u politici, već u vosjci i policiji. A to znači u sva tri državna stuba. A oni su imali podršku javnu u medijima, među intelektualnim krugoivima i u Akademiji nauka.

“Neki vide veliki iskorak u odnosu na period izolacije, nemaštine i ratova koji je prethodio 5. oktobru 2000. Dok s jedne strane postoji zadovoljstvo zbog do sada sprovedenih reformi i napredovanja na putu ka EU, mnogi gradjani su apatični, smatraju da se moglo više, da je proces mogao da se odvija brže, te da današnji životni standard i ekonomska situacija ne odgovaraju nadanjima učesnika u petooktobarskoj revoluciji.”

Ova konstatacija tačno opisuje proces raspadanja starog i ulazak u novi klasni sistem bezprizorne grabeži, besomučne ekpsloatacije, kriminil, korupcija, zaćestala ubistva i samoubistva, sve što nosi divlji neuljudski odnosi karakteristični za prvu fazu kapitalizma, ili prvobitne akumalcije, tačnije grabeži kapitala. Ko je pametan može lako da zakljući: tako razuđena i suprostavljena ljudska mentalna i fizička energija je destruktivna u jednom društvu. A ako ima nekakav mali pomak u napredovanju, sa verom da će biti vremenom veći, ostaje samo da se prognozira da li će to društvo izdržati ili će samo sebe da uništi. A kukaju oni da nije ništa ili nije više urađeno koji mentalno još uvek žive u bogobojažljivom socijalisitičkom sisitemu. Kapitalizamom ne upravljaju ljudi božjeg, već đavolskog, satanskog poriva.