ŽENA

Na otvaranju moje izložbe 10. Avgusta 2010, u Galeriji Lukijan Mušicki u Temerinu, moj prijatelj Miloradkakmar je pročitao svoje divno sočinenije:

Žena, otisak svesti, unutrašnjeg nemira i smirenosti prstiju.

Žena, mesečina na vodi, moćnica da ukroti svetlost i sve boje upije u sebe.

Žena, kap znoja na grudima čiji trag uznemirava utrobu i ukazuje na izvor.

Žena, nežnost bola u tišanju strasti, pomiriteljica očiju i nesigurnih emocija

Žena, čuvarica vremena, lepote plavih snegova i snage glečera.

Žena, porekla neznana, niz čije bokove vetrovi lutaju, raznosi po vasioni i prikiva za zemlju.

Žena, ljubavnica leptira, zagovornica slobode i privrženosti.

Žena, prijateljica vatre, rođaka vode, vladarica vazduha.

Žena, razliveno mleko na platnu, tek izvađen hleb iz furune mirisom što zaziva patnju i sreću u isto vreme.

Žena, šarena marama slatkiša, boginja pokreta i nedodira, nepresušna milina i dragost nezaborava.

Žena, otisak svesti, unutrašnjeg nemira i smirenosti prstiju. 

Nisam pitao Milorada za dozvolu da ovo objavim zato što je to meni namenio, zato što je to moja svojina, poklon prijatelja. Hvala ti dragi moj D.

Ova Miloradova pesma, podsetila me, potražio sam i našao! Našao sam list hartije na kojem sam zapisao omiljene mi stihove o ŽENI iz 1001 NOĆI, oni su bili jedna od opcija umesto klasičnog predgovora u katalogu moje izložbe NUDES 1998 godine. Iako postoji ogromna vremenska distanca, ljubav, strast, obožavanje i poštovanje ŽENE je istovetno:

Uporedismo je s granom samo iz gluposti a svojstva joj s gazelom ne možemo sravniti. Ta otkud gazeli prekrasan vitki stas? I otkud medni napitak? Kako je čudan on! I krupne joj oči, u ljubavi smrtonosne, što zaljubljene plene, smrtno namučivši ih.

Ja volim svoju dragu ljubavlju mnogobošca!

Ko dete se ponaša onaj ko je zaljubljen.

I kosa joj tamna se do bedara spustila-O, ti čuvaj se zmija kose joj kovrdžave.

I slabine joj nežne a duša joj tvrda je i mada meke su one, od kamena tvrđe su.

I kada se zagrlimo i pas joj dotaknem, od grudi njenih bujnih ne mogu je priviti.

Kad košulju podigoh joj i ribicu obnažih joj, videh da je tesna kao um moj ili sudba moja.

Krši se i ja se smejem grohotom nad bedrima, diveć im se, gotov suze da nad stasom prolijem.

Crni su uvojci njeni, ugnut je trbuh njen a bedra-humke peska, stas joj grana vrbova.

U tami je zasjala-i dan blista i svetlost joj na granama odbleskuje.

Blistava je kao sunce na zalasku, bez koprene, zvezde noću zasenjuje.

Sva stvorenja ničice se pred njom prostiru kad se javi i velove sa njih skine.

O, vitka, o, snena, sa očima tako sumornim! Lepotom svojom i čarima ljude osvajaš. I  pramen kose na čelu tvome sad izgleda kao noć bola što pada na dan uživanja.

Lepotici reci ovoj u velu svilenom-od muka tvojih samo smrt je odmor zaista.

Ti breme ljubavi na pleća si mi svalio a ja sam tako slaba da jedva nosim haljinu.