Imena...

Oj, de se toga seti?!

Jes, vala, bilo je i biva i to..

Lepi ti naši običaji, jesu lepi, al neki i baš, onoj, blesavi, al red je red, i svaki običaj ima i zašto se takoj radilo..

Prvo, kad je žena noseća, pa još nije sigurna da jeste, prvo se valjalo da se svako jutro, kad se umiva, u tu vodu za umivanje kapne malo osvećene vodice, od slave il Uskrsa il Božića, šta je već zadnje bilo u kuću. Pa se svako jutro kad se umiva, umije i kaže, "oj, uroci, tam niz potoci, da sam ja sjajna ko u gori sunce, da sam teška ko breg, da se lako rastavim (porodim) ko od vatre sneg i da mi porod biva zmajevit", pa tako svako jutro, to ona samu sebe kuraži da lakše izdrži do porođaja.

A kad žena mnogi ima muku, kad povraća i mučno joj, ima jedan stari recopis. Treba žena da popije tri zrna pasuljice svako jutro pre nego ustane. Ja sam vako, navijem sat na 5 ujutro, pa stavim tri zrna pasuljice pored kreveta i čašu vode, pa kad zazvoni, otvorim jedno oko, popijem i nastavim da spavam. I nije bilo muke, samo malo, bude predveče. Al mora živo zrno pasulja, i to tri zrna, od pasuljice, onog najmanjeg pasulja.

A u moje selo je bilo, navek, u pristojne kuće, dok se ne vidi, dok je to još među ženama samo reč, da se sve radi kao i obično, ništa se trudnica ne pošteđuje mnogo, samo, eto, malo je u kući svekrva ili majka malo prikloni od najgoreg i najtežeg posla. A već kad naiđe da se djete ritne, pa kad oseti da "se čedo javilo", tako se kazivalo, onda je već trudnica najviše u kući. A pred kraj, zadnji mjesec, dva, ne ide nigde, ni na slave, ni na posela i prela, više sad u njenu kuću joj dolaze druge i sa njom spremaju što joj trebuje za djete...

Kako misliš nepristojne? A toj.. Nasmeja me, djete. Pa nisu to bile pristojne i nepristojne kuće, to se tako kaže. U pristojne kuće se zna red i kako treba, a ovi ostali, jal od sirotinje, jal od zlobe i pakosti, radili su drukče.. Bivalo je i da žena kopa i dirinči do poroda, pa i posle, ne daju joj ni dva dana da se sabere, ajde, opet u njivu na poso.. Al da ti ja nešto kažem, ti koji su tako svojim ženama, ćerima i snajama radili, nisu se od toga ni leba najeli nit su mirno pomrli, i na onaj svet, ako ima gore neki Višnji, i on tamo mora da im naplati tu pakos'...

De sam stala? Jes, posle kad žena oteža, pa joj nije lako da se mnogo kreće, onda ona većma sedi u kući, ako je zima u kujni, tamo je od šporeta najtoplije, a ako je leto, onda negde oko kuće, podalje od avlije i kapije, ne valja se da je mnogo gledaju ljudi, da je ne ureknu. A kad malo porazmisliš, nije to od uroka, ima to krijenje trudne žene bolji razlog. Viš, naši stari su znali da žena ne treba da se razboli kad je trudna, a ako sedi u avliji, ko gođ prođe, vidi stomak pa je nešto pita i pripitkuje, ona priđe, porazgovara se i eto ti belaja.. A ljudi neki bolesni, neki zdravi, ne mare da zaraze ženu, nego im svima milo da se popričaju i izljube.. A posle, kad se rodi djete a nije sve po red, kažu, ureko te neko.. Nije ureko, nego je musav, slinav, kijavičav, grozničav ljubio trudnu ženu i nije mislio.. E zato, ja bar mislim da je zato, su naši stari uklanjali trudne žene od sveta i društva.

Posle, kad pregura do pred porod, već polako se sprema što treba za djete. I isto se kaže, ne valja ništa unapred mnogo da se sprema, nego, tako, tek pomalo.. Žene su spremale platno za pelene, pokrivače, poneku košuljicu i čarapice, ali ne mnogo, tek da ima za prve dane. A i to ima zašto. Mnogo nam djeca umirala mala, eh, mnogo više nego danas.. Pa je majci lakše ako skloni tek poneku sitnicu da ne gleda, da se ne seća, nego da joj puna kuća svega za djete, a djeteta nema pa suza suzu stiže...

A kad dođe dan poroda, kad krenu oni prvi bolovi, meni je mati ovako pričala, da je ovako i mene svu djecu pre mene rodila, svu sem moga brata Sveleta, njega je rodila pored potoka, slučajno, pošla na potok i krenilo joj odjedared...

Vako ona meni pričala. Kad oseti da je krenulo, ona je zvala Latinku, strinu moju i seosku babicu, baba Mariju. Sa baba Marijom je uvjek išla i neka djevojka koja je učila zanat. E, dok dođe Marija, spremi se što ona traži i uvak unapred kaže da će trebati, jedan lonac vrele vode, litra-dve rakije, al neke jake i dobre, pa pola metra konca il tankog konopa, dve, tri velike pelene od mekog platna, oštar nož ili neko dobro sečivo al ne sme nikako da je zarđalo, i dva čaršava velika, za ispod majke. Pa kad dođe, Marija prvo uvati moju majku, pridigne je na kolena, da se namesti na kolena i dlanove, stavi pod nju neki lavor, povrne joj košulju i polako je opere toplom vodom skroz, od krsta do kolena, svud, između nogu i butine, sve.

Onda nju ispoliva ta djevojka toplom vodom da Marija opere ruke, sve lepo, sapunom, pa još preko i sune malo rakije na ruke, pa je utrlja dobro. Onda polegne porodilju na krevet i pogleda je, gurne malo ruku unutra i kaže koliko će još da se čeka. Onda traži da vidi konac i sečivo i pelene, pa uzne onu rakiju i nalije u neku šerpu ili neki čisti sud, pa potopi u rakiju sečivo i konac i stavi pod krevet, da čeka djete. I onda sve polako, žena malo oda po sobi, malo legne, ako popusti, ona malo i odrema, mora da pije vodu po malo, po pola čaše, ne više, al treba da pije svaki čas kad je žedna. Baba Marija je volila da joj njene žene što ih ona porađa pojedu i malo slatkog, da budu dobro budne. Traje to, i po ceo dan, a kad je vreme da se stiska, onda baba Marija klekne ispred njenih nogu i porodi je do kraja..

Djetetu iseče onim rakijavim sečivom pupak i podveže koncem, pa ga dadne djevojci da ga obriše i umota, a ona ostane dok majka ne rodi košuljicu (posteljicu).

Znalo se, babino je da izađe i javi ukućanima šta se rodilo, to je njojzina čast i pravo, ona porodila, ona ima i da javi. I-haj, koliko je puta morala da smiruje domaćina što je "opet žensko"... ima vala raznih budala..

Takoj meni mati objasnila kad sam se udavala.

Jeste, bilo je i da se žena porađa u štali ili u vajatu, bilo je i to.. Al, da ti kažem pravo, u moje selo, a ja samo za moje selo znam, nije to bilo mnogo često. Vidiš, kad je kuća mala, a ukućana mnogo, nije ni ženi lepo da širi noge i stenje a svi je njeni slušaju i mogu da vide. A i kad kažeš štala, pazi šta pričaš. Svaka štala ima deo de su krave, volovi, bikovi i telad, a ima i drugi deo de je čisto, seno, kukuruz.. Pa se ženi prostre čaršav na to seno i slamu pa se tu porodi, lakše joj tu nego u punu kuću... Pa je posle prenesu il pređe sama kad se porodi.

Ma bilo je, štas' navalila i na toj?! Navek je bilo skotova i mazgova i budala! Bilo je, nego šta, bilo je i da se žena porađa i na njivu u sred oktobra, i da bega u prljavu štalu jer joj muž kaže ne mogu da te slušam kako se dereš.. -navek je toga bilo i danas!! Ete, otvori novine pa čitaj, pobegla od muža jer je tuko kad im beba plače! Ne trpi čovek bebeći plač! Pušti me toga, budala i korova u ovoj božjoj bašti navek bilo, ja ti pričam kako je bilo u obične, normalne kuće, a tijeh budala ima svud i svakad, ko tad ko danas...

De sam sad stala? Jeste, kad se rodi. Onda je red da otac iziđe pred kuću i opali pušku, vala u moje se selo pucalo za svako djete, nije samo za sina, jer se ne puca na radost nego na zdravlje. Kako kako to? Joooj, slušaš ti men'? Kad opali pušku, to otac puca u vrage i vilenjake što oće detetu zdravlje i sreću da uzmu! E, sad, ako je prvo i muško, pa je sreća velika, opali se dve, tri puške, pa i više, ako je recimo, posle ćeri rodila majka muško, sina i naslednika, opet, nekolike puške, a ima i kad je posle tri četri sina rodila djevojku pa jopet se puca naveliko. Tako, za svako djete ide jedna puška da se okine, red je, a ako je radost neka posebna, onda i više puški (više puški=više pucnjeva).

Ovoj sam smetnula da kažem. Kad baba Marija porodi ženu, ona odma dadne ime djetetu, neko ime koje se njoj sviđa, i mati do četres dana tijem imenom djete zove. Toj se ime zove „na vodicu“, toj je da kažem, privremeno ime. He, he, božemeoprosti, ko onomad pre rata privremena vlada..

Toj je ime dok ne dođe kum i dok se djete ne krsti pravim imenom, ako se desi da djete umre pre krštenja, da se nešto napiše na spomenik i krstaču. E, posle kad kum da ime, onda se zna kako se djete zove. Neki su popovi po selima pisali u knjige crkvene i to, ime na vodicu, jesu, pa moj se brat Svetozar do krštenja zvao Vojin, a mene je baba Marija namenila ime Spomenka, ali nije stigla, imenovala me u onaj minut kad sam se rodila moja strina Latinka imenom Evdokija.

Običaji su i ovako, da mati odleži svi' 6 nedelja, a posle počne polako oko djeteta i kuće da brine. Nije običaj da se do godine dana igde ide van kuće, opet, ja mislim zbog kojekakih zaraza i koječega. Tek kad se djete odbije od sise, e onda može da ide majka de oće. Ma, da ti bude jasno, niko majci ne brani i niko je u kuću ne vezuje, ali, svi joj kažu, bolje sedi kući....

Kad je djete malo, stave mu se pod dušek neke velike, najveće gvozdene makaze, da preseku ružne snove i oteraju vrage. A na levu ruku vežu mu konac crven, a na desnu isto crven ali pleten, izeklanu pantljiku. I nije to, da ti ja kažem, od uroka. Nema to veze, to sad tako pričaju. Nego, djete kad se rodi, pa je malo, pa mlati rukicama, ume i sebe u nos ili oko da udari. Pa se vežu končići, pa djete brže svati de su mu ruke i mal manje se lupa u nos i manje se plaši i plače. I malome se djetetu, do tri mjeseca, uznu rukice, pa se njima malo mota u krug i peva se „motala, motala, motala svilicu na ti zlatnu rukicu...“ polako, da djete vidi sa su to njegove ruke i da nauči da maše kako treba...

I ovo povijanje, ništa mnei danas nije jasno. U moje se vreme znalo, vako, pelenu na trougao, pa drugu među noge, trouglom zamotaš da se ta međ nogama ne mrda, i preko košuljicu da može da maše nogicama i eto ti povijanja! Jok, vala, ja sam čula, al nisam nikad videla da se djeca motaju ko leba, ko ono kad počinje „Beogradska hronika“ pa pokažu malene umotane, božemeoprosti ko za pokop! Fuj!! Toj lažu da je to stari običaj, od devectotrijeste, kolko ja pantim, nisu se tako djeca motala! Posle, kad se moji unučići rađali, doktori pričali, širok povoj, pa kukovi.. Vala, moje su snajke imale švecke pelene, pa jedna pelenica i švecka, pa djete maše slobodno, kaki crni široki i tvrdi povoji, aj ti lezi tako i po sata, da viš kako će sve da te boli. Jok. I ja kolko znam, u moju familiju nema niko ni dustabane ni krive noge ni kukove. I sad, ete, onomad mi donjeli moje čukununuče, Evu, vidim, Lili i njoj, samo panpers i štranple, dete mrda kako oće.. E, da je meni bio panpers i štranple, rodila bi ja još bar troje...

Surčin, proleće 2010.

Dragi moji slatki...

Svi većinom znate moje trojno stanje na kub o kojem jel'te ne pričamo, sujeverni smo.. E, sad je definitivno, dve su dame i jedan mladi gospodin i blaženoisprepadani otac i ja smo u problemu sa imenima. A evo i koji je problem: decu rađam ja, i moraće da imaju po četiri imena i tri prezimena. I pre nego me linčujete u ime odbrane dečijih prava, da kažem da sam ja Djina Ana Lesendra Frančeska DeLucca Macciado. A potpisujem se Djina DeLucca. Prvo mi je ime, drugo je „ime na vodicu“, ime koje mi je poslala baba Vefa, treće mi je dala baba koja je odgajila mog oca i to po nekom ostrvcetu oko kojeg se Njegoš mnogo sekirao, pa je ostala izreka u Crnoj Gori „pogibe ko knjaz za Lesendrom“, četvrto mi je dao otac po omiljenom pesniku (Frančesko Petrarka), prvo prezime po ocu, a drugo je devojačko (aristokratsko – cvrc!!) prezime moje prababe Korzikanke.

E, sad, moji klinci polažu pravo na: prvo ime, koje će potpisivati, tri imena koja treba da im budu blagoslov i sreća, prezime po očevom imenu (to je nepromenljivo – Grigorije- Grigorijevič) očevo prezime i moje prezime. Dakle, konstrukcija se zna, AAA, BBB, CCC, DDD, Grigorijevič itd..

Fali nam, dakle, ravno 12 imena!!

Bez ikakve želje da kopiram Jelicu Greganović, (ma jok!) molila bih za malo pomoći! Elem, vrte se, Jelica, Ružica, Tesa, Olga, Djina (kao srednje ime) Evdokija, Vuk-Bogdan, Stevan. I tu smo blokirali. I nemamo pojma kao da složimo prva i srednja imena. Sva imena careva i kraljeva i srpskih i ruskih otpadaju unapred!!!!! I tražimo neobična, neuobičajena imena. Imate li kakav predlog? U razmatranju su i Gradimir i Oleg. Evdokija urgira da bar jedno bude Jevrem, a predloge ostaka familije neću da navodim, neozbiljni su.

Kad sam se onomad udavala, bila mi je dragocena pomoć mojih blogodrugarica u obliku saveta, prepričavanja običaja i predloga. Devojke, i vi retki momci, (priznajem, ovo je blog sa 99% žena) mala, prijateljska pomoć, kako da se imenujemo? Ima dovoljno vremena, tek je u januaru dan D, ali, da se spremimo na vreme... A ima i dovoljno dece :)))

Hvala unapred!!

Još uvek sam pod ograničenim režimom korišćenja kompjutera, pa ako moji odgovori kasne.. Izvinite unapred!!

Vaša Djina