"Balada Disidenta...

U cik zore mrkli mrak,
Prekriva kašike srebrni trak,
Blistavu oštricu I balon lak,
Sunce I mesec I zadnji zrak,
Da zna sad svak, na dati znak,
Ne vredi da se trudi.

Obmane, pretnje, prezir I jed,
Samoubistven to je sled,
U ludoj gubici drobi se led,
Iz šuplje trube signal bled,
Kom za rođenje nije red,
Za smrću žudi.

Za iskušenjem kriviš vrat,
Uvučen bivaš tako u rat,
Milosti čuješ težak bat,
I ječao bi iz sata u sat,
Što ti je takav udes dat,
Kad tamo,
Otkrivaš da si samo,
Još jedan koji plače.

Čuješ li plah i čudan dah,
Neka te majko nije strah –
Ja samo uzdišem jače.
Taštu pobedu ili pad,
Lične motive, krupne k’o grad,
Vidiš u očima, koje bi sad,
Da se poubija svaki gad,
Dok drugi kažu „Ne mrzi jad,
Već samo mržnju“.
 
Cinične reči k’o meci lete,
Dok ljudski bogovi biraju mete,
Šareno svetleće božje dete,
I varničave igračke klete,
Te dok i tebi odasvud prete,
Shvataš,
Malo je šta sveto za ljude.

O zlu se priča na sav glas,
Dok znanje čeka tek svoj čas,
Dolari padaju hrpom na tas,
Dobrota krije svoj krhki stas,
A čak i predsednik iznad nas,
Katkada mora,
Nag da bude.

Pravila su za krda tvrda,
Al’ to je igra pa se i vrda,
Ne brini majko već ću se snaći.

Dok ti reklame nude raj,
Pa uobraziš ti si taj,
Što izlazi sa svačim na kraj,
Što nepobedive tuče,
Znaj,
Dotle već danas postade juče,
Za dan si kraći.

Čas nisi tu, čas jesi, znam,
Najednom ničeg nije te sram,
Dok stojiš tako sasvim sam,
Nekakav dalek glas k’o pram,
U tebi tmuli ražari plam,
I onda shvatiš,
Neko će te već naći.
 
U nervima ti pitanje gori,
Bez odgovora da te dvori,
U svakoj bori tvojoj i pori,
Da se vijori i da te mori,
K’o opomena da se ori,
Da ne prpadaš tome svemu,
Ni njima svima, ni njoj, ni njemu.

Mada pravila vladari kale,
I za mudrace i za budale,
Ja nemam majko ideale.

A pokoravaju se neki vlasti,
Kojoj ne pripadaju nimalo časti,
Preziru posao, i s puno strasti,
Govore zlobno o slobodnoj kasti,
Gajeći cveće za koje slabo mare,
Tek da bi moglo barem narasti,
Kad već uložiše u njega pare.

Kršteni platformom svoje stranke,
Pod maskom društva, pišu, bez stanke,
Protiv autsajdera kritične članke,
Inače ćutke prate sastanke,
Između šetnji do svoje banke,
I samo skrušeno katkad oslove,
Onog što pravi dobre poslove.

Neko u ognjenom peva dekoru,
Il’ mrmlja u pacovskom trčećem horu,
U društvenom se batrga čvoru,
Ne može li da uhvati foru,
Trudi se bar da nekog u goru,
Moru uvuče.

Ne krivim nikog za tu kob,
Što za dom majko uze grob,
Al’ nemam za njega zlatne ključe.

Presuditeljke nemaju dar,
Za seks, al’ motre svaki par,
Lažnim moralom guše žar,
Novac ne govori, već bljuje ćar,
Propaganda te šiba k’o far,
Svaka je stvar,
I sav je život sramotan.

Ono što ne vide – neki brane,
K’o gorde ubice bogomdane,
Dok im sigurnost zadaje rane,
Neki pak misle smrt je bez mane,
Al’ njima smrt baš ne pada s grane.
Pogledaš li ga ma s koje strane,
Život nam katkad prosto svane,
Samotan.

S punjenim grobljima suočen svud,
Od lažnih bogova već nemam kud,
Okovan, nasukan, kao na sprud,
Sav se batrgam, ritam k’o lud,
Sveg mi je dosta, zalud mi trud,
Al’ šta bi drugo, da mi je znati,
Šta bi mi drugo moglo se dati.

Kad bi se videle moje misli,
Pod giljotinu bi me stisli,
Ali takvu ti ima ćud,
Život, i samo život, mati.

D*)