Ovde

Prvo ću predstaviti oči i lik onoga ko sve ovo gleda, i beleži: našeg, mog, svačijeg i svakidašnjeg Imigranta, bez koga ne bi postojalo ‘ovde' i ‘tamo'. Smestila sam jedno ogledalo ispred nje-ga, da ga bolje vidim. Taaako.
Kao i kod svakog upoznavanja, najbolje je uvesti generalizacije, i koju apstrakciju. Za početak neka to bude: bolji život.

Po default-u, imigrant se postaje zbog nedovoljno izbora, loših izbora, kvrgavih izbora, tuđih izbora, l'izbor bleu u kratkom prevodu, ili još kraće - iz očajanja. Puno će se razmišljati, pričati, analizirati, crtati, brisati na temu, ali razmišljanje sa imigracijom nema mnogo veze. Niko razuman ne bi ostavio za sobom sve što poznaje, i krenuo na drugu stranu sveta gde ništa ne poznaje (i ako zna jezik to je ekvivalent 10% vizije u jednom oku i čvrsto zalepljenom povezu na drugom), osim u slučaju kad je dovoljno očajan. To nisu uslovi koji obezbeđuju bolji život. Naprotiv, u startu svale jedan ogroman hendikep na ramena, veličine Australije, na primer. Bolji život je ovde isključivo u komparaciji i isključivo u odnosu na jedan faktor - onaj ključni u donošenju odluke da se u takvu jednu ludost krene. Konkretno, to će biti politička situacija u zemlji, lična drama, nezaposlenost, i tako dalje - mnogobrojni su izvori ljudskog očajanja. Od svih tih faktora, politička situacija će realno izdržati poređenje, ostali možda, a možda i ne. Ništa drugo ne garantuje, ne obećava, niti će isporučiti 'bolji život'. Ono što se dobija je drugačiji život u odnosu na onaj koji se živeo prethodno.
Po pravilu, i suštini: imigracija nije odlazak u bolji život već završetak jednog lošeg. I to je fer.
Po pravilu, i suštini: novi imigranti ovo iznad ne znaju. I to je verovatno fer. Saznaće ionako.

Sledeći u ogledalu je karakter. Selektivna vizija sopstvenog karaktera je jedna od osnovnih karakteristika ljudskih bića. U uslovima istog grada, iste države, istih prijatelja, i tako dalje po istom redu vožnje, sa izuzetkom ratova i ekstremnih kriza, većina ljudi se neće susretati puno sa svojim karakterom. Jer karakter je kao one poslovične ledene sante koje plutaju okeanima i rasture po koju lađu tu i tamo - ne samo da se ne vidi ceo, već se veći deo i ne koristi, ali ume dobro da razbije.

Prvo što jedan imigrant sretne u novom svetu i novom životu nakon iscrpljujućeg putovanja avionom je sopstveni karakter. Provereno, susret sa sopstvenim karakterom retko kada prija. Kad izađu iz mraka besprizorni elementi koji vuku i mrse konce kontradikcijama, kompleksima, strahovima, motivima i nebrojenim drugim perverzijama - i ta banda ispadne jedini saveznik na koga možeš da računaš - koncept ‘boljeg života' najednom zameni brutalno osvešćenje: šta ako i od novog života napravimo &^%$#@?
Da ponovim, ovakvi susreti nikad ne prijaju, ali to ne znači da nisu zdravi za telo. Duhu ne pomažu.

Srećom, postoji i biologija. Lakoverna, kaćiperna, povodljiva, ona često visi pred ogledalima jer voli da se ogleda. Nesposobnost da realno vide u budućnost, ljudi zakamufliraju planovima i šeširima od ‘boljeg života, sutra ili prekosutra'; dodati neizbežne i iracionalne napade radosti kojima smo podložni, radoznalost kao neverovatni opijat, sklonost ka lepom, šarenim bojama, muzici, trčanju, plesu, ljubljenju i drugim aktivnostima, život - bolji, gori ili u neprekidnoj oscilaciji - se ustali i ako stojiš na jednoj nozi.

***

Postoji usamljenost imigranta i postoji usamljenost savremenog društva. To su dve nezavisne vrste usamljenosti, i prosečni imigrant se može izvući samo sa jednom, ali nije retko da završi sa obe. Pas de trois.
Vrlo je važno obrisati mit po kome je imigrant automatski i usamljen. On ili ona je automatski jedino imigrant, ništa ni više ni manje od toga. Imigrant je u popularnoj mašti nalik zvaničnom jadniku, skupljaču uspomena, ili bilo kom opsesivnom luzeru iz široke lepeze opsesivnih luzera. Može to i drugačije, recimo ona nezavidna situacija kad neko voli dve žene, ili dva muškarca - može da poveruje da više znači i bolje (ili da ima dovoljno ljubavi za celi svet), ali to obično veruje dok sve ide onako kako on/ona želi - kad stvari počnu da bole, onda bole dvostruko, i na neočekivanim mestima.
Hm, da, pre će biti da nema primera koji može da objasni stanje biti imigrant. Suština je u biti, i Šekspir je to obradio. Izvesno je da jednom kad postaneš imigrant više nikada nećeš biti ista. Gotovo. Finished. Tvoj prethodni život, i ti sa njime. Tako je biti istovremeno i ne biti.

Većini ljudi se, sasvim razumljivo,ne dopada takva jedna opcija. I oni se drže svog prethodnog bivstva svim snagama. Tako se, tipično, imigranti druže unutar svojih nacionalnih pripadnosti, vere, kulture, tradicije. Obično se i naseljavaju u istim krajevima.

To ima smisla.
Imigrantska usamljenost je minimalna - ljudi ili već poznaju ljude, možda imaju i familiju, jer su došli u velikom pakovanju, ili vrlo brzo nađu one koji im razumeju i jezik i običaje i viceve i sve ostalo što je važno razumeti. I nalaženje posla je obično lakše; ako te i ne zaposli neko ‘tvoj', preporučiće te nekome, opet iz tog kruga. Deca zadrže jezik duže i bolje. Može se naći sve od hrane do novina i muzike iz 'starog kraja'.

Ima puno prednosti.  Ima i mana.
Jedna među njima je da živiš na Imigrantskom ostrvu. Ostrvo nije u arhipelagu Starog Kraja iako tako možda izgleda iznutra, i bez obzira na trud, stari kraj se udaljava sve više kako vreme prolazi. Ne živiš ni u Novom Kraju, jer ti se čini da svaki put kad uđeš u njega silom prilika treba ti pasoš. I jezik jedva razumeš. Običaje ne poznaješ pa se često ljutiš kad ti se ispreče. Deca će te izneveriti jer ona lakše prelaze granicu, i znaju jezik, a i lokalni običaji im izgleda nisu tako strani, ni mrski. Svi drugi stanovnici što sa obale što sa drugih ostrva ti izgledaju kao što su izgledali i prvog dana kad si ih video - šta ćete vi na istom parčetu zemlje? Na takvom Imigrantskom ostrvu je kao u tegli sa krastavcima - svi se dobro drže, i lepo im je skupa, ali kad poslednji ode tegla se prospe i ostavi po strani za recikliranje, jer su u međuvremenu novi kinci zaboravili kako se čuvaju krastavci u tegli. Ili zašto.

Ima imigranata koji se reše na život van Imigrantskog ostrva - sâm svoje ostrvo u svetu u kome je svaki čovek ili žena ostrvo, je njihov moto, ili su nešto slično pročitali jednom davno. Takvima će imigrantska usamljenost prva pokucati na vrata. Eh, imigrantska usamljenost. I biti i ne biti. Zamisli da nikoga, ali nikoga ne poznaješ na celom jednom zemaljskom kontinentu (uzbudljivo - zapeva hor). I da nema povratka tamo gde ljude poznaješ, među kojima te neki istinski i vole (zastrašujuće - zabrundaju basovi). To je trejd mark imigrantske usamljenosti. Sve drugo je pitanje karaktera, onog već opisanog. Konkretno u usamljenosti - prijateljstva i emotivne veze sa ljudima pre imigranstva stvarale su se od rođenja, u stabilnom okruženju gde ljudi ne nestanu tek tako jednog dana, niko se ne seli dalje od dve ulice, ide se u iste škole, na slične fakultete... - bez većeg truda stekao si prijateljstva za ceo život, uz blagougodne (ili neugodne) okolnosti a da karakter nije morao da pomera rep, prst, ili kopito. Kao imigrant, steći ćeš ih isključivo zaslužujući svom karakteru, dok okolnosti gledaju. Ili ih nećeš steći. A nije ni samo do tvog karaktera. I oni sa druge strane imaju svoje karaktere, koji mogu ozbiljno da smetaju. Mnogi među njima već imaju prijatelje, ili misle da prijateljstvo treba da se slaže uz cipele, stalež, i prestiž. Ni grad u rasponu od 80km sa jednog kraja na drugi ne pomaže. I tako imigrantski dani teku.

Jedino na papiru, ili monitoru, bilo šta od sve ove priče može da izgleda kao nešto loše. (Ili dobro). U životu je sve to puno drugačije. Imigrantski život je u suštini jedna starinska priča o pazarnom danu u velikoj varoši, gde se nađu tezge sa robom iz celog sveta: basne, mitovi, šarene laže, freak shows svakakvih vrsta - bajke su naročito popularne - i dok je za dolazak bio potreban džinovski korak, sada kad si tu došla krećeš se tanušnim promašajima od koraka, a nekad ideš i natraške, ljudi te guraju i gaze, i za ono što želiš da kupiš često nemaš para. Na kraju dana su ti ruke podjednako prazne kao i na početku ali te leđa i noge bole, i jedino što pamtiš su lica ljudi sa kojima si razmenila koju reč. A lica su im svakakva - okrugla, špicasta, zagasita, bleda, oči vuku na gore ili na dole, bore se ukopale k'o kanali na Marsu, osmesi lepi a neki i nisu, i prati te svuda miris i smrad ljudi iz 999 nacija, koji baš kao i ti, iz hiljadite, žele jedno te isto: da im sutra taj isti put bude nesto lakši.